НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О РАЗБОРИТОСТИ

„Све што је прекомерно од ђавола је.
(Отачник, гл. 25, О разборитости, стр. 158)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
На почетку ове књиге чинило ми се корисним да говорим о дару разликовања, то јест о разборитости, која је украс добрих дела, по ономе што је рекао да „сваку ствар краси мера. Јер што је без мере, чак ако се и сматра добрим, прелази у озлеђивање“ (Свети Исак Сиријски, Беседа 1, Манастир Њамц, 1819, стр. 28). И мада се ја, лењи и неискусни у свему добром, ни врхом прста нисам делањем дотакао овога великог добра – разборитости, ипак сам помислио да понекада и слепац може бити од користи, када буде држао у руци упаљено светло за оне који виде. Тешећи се овом надом, хтео сам да послужим онима што путују том стазом ка небу, а њиховим Светим молитвама надам се и ја, недостојни, да ће ме помиловати Спаситеља наш у велики дан Последњега суда. Циљ с којим сам хтео да монасима и хришћанима напоменем о разборитости, био је да им обзнаним, од почетка, ту царицу добрих дела, како не би заборавили ову со која ослађује жртву трудова и чини да она буде добро примљена и угодна Богу. Јер без те духовне соли, као што сам пређе рекао, све добро се квари и претвара у озлеђивање.
Божанско Свето писмо и Свети Оци називају разборитост „сунцем“ (Еф 4, 26; Свети Касијан Римски, Добротољубље, том 1, стр. 131). На ином месту, Свето писмо је назива кормилом живота и саветом, казујући: Где нема савета, пропада народ, а помоћ је у мноштву саветника (Приче 11, 14); Разум ће те чувати (Приче 2, 11). Свети Антоније је показује као највећу међу свим добрим делима и назива је: „оком и светлозарником душе“ (Свети Касијан Римљанин, Добротољубље, том 1). Други су је називали „исходиштем, кореном, главом и свезом свих врлина“. Свети Петар Дамаскин је назива „Светлошћу која показује пут онима који је имају“ (Добротољубље, том 5, стр. 123). Такође и неки световни мудраци, говорећи о разборитости, рекли су: „Савршенство јесте мера у свему“, то јест оно ретко умеће да свакој ствари и сваком чину у животу придајеш одговарајући значај – по мери њихове вредности – и да не мешаш ситне ствари са значајнима. Исто они су је назвали „умећем савршенства“.
Кроз која добра дела достиже човек да задобије ову царицу врлина? О томе нам Свети Оци казују да: „неострашћеност порађа разборитост“ (Свети Максим Исповедник, Добротољубље, том 2, стр. 59). Исти Светитељ вели да „ум навикнут на делотворење напредује ка разборитости“ (Свети Максим Исповедник, Добротољубље, том 2, стр. 59). Ава Серапион казује да ће „човек стећи дар разликовања (разборитости) онда, када не буде веровао свом мишљењу, него буде у свему следио учењу искусних Отаца“ (Свети Касијан Римљанин, Добротољубље, том 1, стр. 136). Ава Мојсије казује о разборитости скоро исто као и Ава Серапион: „Разборитост се стиче само смирењем, које нас заставља да покажемо Оцима не само дела, него и своје мисли, и да се никако не поуздамо у своје мишљење, него да у свему следимо савете стараца и да верујемо да је добро оно што ће они сматрати добрим. То чини не само да монах остане непоколебив на добром путу, кроз истинску разборитост, него га чува неповређеним од свих ђаволових замки“ (Исто, стр. 135). Исто као и Ава Мојсије, божански Отац Јован Лествичник казује да се „из послушности рађа смирење; а из смирења – разборитост“ (Лествица, Поука 4). Свети Исак Сиријски, показујући вредност раборитости, вели да „делање с мером, с трудом и с пропратном постојаношћу јесте највредније“ (Поука 55, стр. 259).
Довде смо сабрали неколико доказа из Светога писма и Светих Отаца о називива разборитости, као и о врлинама из којих се рађа ово чудесно и обухватно добро дело. У наставку ћемо показати понешто о начину како треба да когод користи разборитост у делању свих добрих дела.
Да бисмо јасније појмили што ће бити изложено потребно је да знамо да душа има три дела: разумни део, гњевљиви део и похотни део, како бисмо им могли дати одговарајуће делање. Такође треба да се постарамо и о ономе што је потребно нашем телу. Начин како треба да с разборитошћу управљамо тим трима деловима наше душе и телом показује нам божански Отац Максим Исповедник, казујући: „Ако желиш да будеш праведан, подај сваком делу из себе, то јест души и телу, оно чега је достојан. Разумном делу душе подај читање, духовна виђења и молитве; гњевљивости подај духовну љубав, која се супротставља мржњи; похотном делу подај умереност и уздржање, а телу – храну и одећу, онолико колико му је потребно“ (Добротољубље, том. 2, Четврта стотина глава о љубави, Беседа 44, стр. 105-106).
Велико нам је старање потребно да бисмо на сваком месту и у свако време исправно користили разборитост у говорењу, јер, по сведочењу Светога Писма, смрт је и живот у власти језику, и ко га обуздава јешће плод његов (Приче 18, 21). Водимо рачуна о разборитости када имамо више да говоримо, јер у многим речима не бива без греха (Приче 10, 19) и везао си се речима усана својих и ухватио си се речима уста својих (Приче 6, 2). Божанско Писмо, показујући велику ползу коју задобија човек из стражења својих речи, казује: Ко чува уста своја чува своју душу (Приче 13, 3). А божански апостол Јаков, износећи колико је велика вредност разборитости у речи, казује: Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и сво тело (Јак 3, 2). Свети Јован Лествичник, показујући да много пута ташта слава подстиче човека на много говорење, вели: „Много говорење је престо таште славе“ (Лествица, Поука 11, Гл. 2, стр. 77), а Свети Таласије казује: „Када говориш, од пет начина говорења одабери само три, четвртим немој се често служити, а од петога бежи (Добротољубље, том 4, О љубави, уздржању и живљењу по уму, упућено Павлу Презвитеру, прва стотина, гл. 69, стр. 8). Климент Влемиде наводи тих пет начина говорења: ословљавање, када ословљавамо кога; питање, када питамо кога; мољење, којим молимо некога; одлучни (начин), када одлучујемо и говоримо сигурно, и заповедни (начин), када ауторитативно заповедамо. Он казује: „Користи у свом говору само прва три, а одлучни и заповедни (начин) немој користити“ (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, гл. 24, стр. 67).
Као и у говорењу, и у ћутању нам је потребна разборитост. Иако је ово добро дело од велике ползе ономе што се подвизава за спасење своје душе, понекад, ако га не будемо творили с разборитошћу и пристојношћу, може нам нанети штету и грех. Божански Отац Исак Сиријски вели да је „ћутање помоћ у добрим делима, узвишеније од свих делања монашкога живота“ (Беседа 34, стр. 220); „ћутање је тајна будућега века“ (Четврто писмо Светом Симеону са Дивне Горе, стр. 416). Затим, показујући и разлоге зашто неко ћути, казује: „Због три ствари неко ћути: ради људске славе, због ужарености и ревности доброга дела или зато што тајински разговара с Богом, и због тога му је ум наклоњен ћутању“ (Беседа 26, стр. 171). Затим казује: „Ништа не хлади огањ који долази од Светога Духа у монахово срце, ради светости душе, као живљење у заједници и много говорење, изван онога што се води са синовима Божјих тајни, које унапређује знање и приближава нас Њему. Јер такав разговор разбуђује душу ка животу и раскорењује страсти, а ружне помисли ублажује више но сва добра дела. Немој стицати себи пријатеље, нити саудеоничаре у тајни, до само такве, како се не би твоја душа спотакла, па да одступиш с пута Господњег“ (Беседа 43, стр. 215-216). А Свети Варсануфије вели да је „ћутање у знању, с разборитошћу, узвишеније од богословља“.
Због тога, свако нека испита своје мисли које му долазе у срце, јер многима од њих није добро допустити да изађу из уста. Свети Исак Сиријски, износећи да ономе који није узнапредовао у делању не доличи да говори, вели: „Ако немаш делања, немој говорити о добром делу“ (Беседа 56, стр. 269); а Свети Јован Лествичник казује да „ко је пријатељ ћутања приближује се Богу, и говорећи с Њим тајински озарава се од Њега“ (Лествица, Поука 5, стр. 77). Такође Свети Никодим Агиорит казује: „Навикни се ћутати управо тамо где није лоше да говориш; само да твоје ћутање не буде повод за духовно озлеђивање, теби и осталима“ (Невидљива борба, гл. 23, стр. 66). Врло корисну равнотежу између говорења и разборитог ћутања показује нам божански Отац Пимен Велики, Египћанин, казујући: „Ко говори Бога ради, добро чини; а ко ћути Бога ради, такође“ (Отачник, Слово П, стр. 62).
Прибележимо мало речи и о уздржању, јер и оно, ако не буде руковођено разборитошћу, донеће нам више штете него користи за спасење наше душе. Свети Василије и ини Свети Оци казују: „Колико је бакар различит од гвожђа и гвожђе од прућа, толика је разлика између састава тела једнога и тела другога“ (Стара монашка правила, Правило 19 о општежићу, стр. 361). Онда свако може појмити да уздржање од јела, пића и сна не одговара једнако свима; него по стању и сили свакога понаособ. То показује исто Свети Василије Велики, казујући: „Уздржање треба да се примери сваком, сходно силама његовога тела“ (Исто). Затим придодаје: „Сваком монаху и вернику нека духовник његов одреди меру у храни, пићу и сну, и само га духовник може раздрешити да једе или да спава више или мање“ (Исто, стр. 312).
Разборитост треба да имамо не само у размишљању, говорењу, ћутању, јелу и сну, него и у сваком телесном труду (метаније, бдење, тежина послушања и друго). Због тога нам божански Оци саветују да се у свему трудимо да стекнемо разборитост, казујући: „Дужни смо, дакле, да задобијамо свом силом и свим залагањем дар разликовања, који ће нас моћи сачувати неповређене од прекомернога пружања на обе стране. Јер о обема говоре Оци да су подједнако штетне, како прекомерно дужење поста, тако и насићивање утробе; како прекомерно бдење, тако и насићивање сном и, тако исто, све што прелази меру. Познавао сам поједине који нису били поражени стомакоугађањем, али су били оборени прекомерним постом и сурвали су се ка истој страсти стомакоугађања, од слабости која им је дошла као последица пошћења без мере. Сећам се да сам и сaм пострадао то. Толико сам се уздржавао, да сам заборављао на потребу за храном и по два, и по три дана, и никако не бих пожелео храну, да ме нису други подстицавали да једем. И опет, по ђаволовом роварењу, сан је тако побегао од мене, да сам врло много ноћи заредом остајао не спавајући и молио сам Бога да удели и мени мало сна. Теже сам себе изложио опасности због прекомернога неједења и бдења, него због стомакоугађања и многога сна“ (Свети Касијан Римљанин, Добротољубље, том 1, Многополезна беседа…, стр. 140-141). Ини Светитељ казује: „Као што тело отежало од мношта јела чини да ум омлитави и отешча, исто тако, када је ослабело од превеликог уздржања, чини да созерцатељни део душе буде суморан и нежељан знања. Дакле, храна треба да буде прилагођена стању тела“ (Свети Дијадох Фотикијски, Аскетско слово о монашком животу, о спознању и о духовној разборитости, гл. 45, стр. 352). А Свети Исак вели: „Када будеш приморавао немоћно тело на оно што је изнад његове моћи, наметнућеш помрачење над помрачењем у својој души, и пре ћеш наднети помутњу над њом“ (Беседа 73, стр. 335).
Оци, браћо и љубљени верници,
Као што видимо из наведених сведочења Светога писма и Светих Отаца, веома је потребно, нама монасима и свим хришћанима, да нађемо средњи пут, који води човека ка спасењу своје душе. Молимо се Преблагом и Свесамилосном Спаситељу нашем и Пресветој Мајци Његовој, нашој заштитници и посредници пред Њим, да помогну и нама, немоћнима и недостојнима, да стекнемо – ма и најмање – дар разликовања (разборитости), како не бисмо скренули ни десно, ни лево, у свим својим душевним и телесним делима. Због тога нам је у свако доба потребно велико старање и пажња. То потврђује божански Отац Исак Сиријски, казујући: „При сваком кораку који учиниш, испитуј себе да ли идеш исправним путем, или си скренуо на коју погрешну стазу“ (Беседа 12, стр. 73). Окончавам своју смерну беседу о разборитости и молим вас да посредујете за мене, како би милост Божја помогла и мени да поставим добар почетак.
Амин

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *