НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ДЕВСТВЕНОСТИ

„Девственост је својство бестелесног бића“
(Свети Јован Лествичник, Лествица, Поука 15).
„У рају је владала девственост…
Неступање у брак је подражавање анђелима“

(Свети Јован Дамаскин, Догматика, гл. 24, стр. 311-315).
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Заиста се ужасавам и стидим због своје смелости да говорим оно што је узвишено о похвали девствености, ја грешни, који сам потпуно стран њеној Светости. Али, уподобљавајући се слепом који држи светиљку других ради, покушаћу у наставку да озареним речима Светих Отаца изнесем на видело, по својој моћи, славу и сијање девствености, зарад ревности марљивих, који се, ради љубави небескога Женика, подвизавају са много зноја и болова, како би живљењем принели себе као живу жртву Ономе кои их је откупио за некварност (Отк 14, 4).
Али пошто божански Отац Григорије Богослов каже да у Богу започнемо беседу и у Њему је завршимо, намислио сам да покажем најпре, по сведочењу Светога Григорија Ниског, да тајна девствености почиње да се јавља од Свете Тројице. Овај Свети и божански Отац вели: „Потребно нам је много проницљивости да бисмо могли спознати првенство тога дара девствености, који је својство некварнога Оца. Необично је да сретнемо девственост код оца који има сина и који је родио без похоте. Девственост је и својство Бога Сина, Јединороднога, Саздатеља свеколике некварности која је сијала на Његовом сасвим чистом и бестрасном рођењу. И опет је чудесно што поимамо Сина у девствености. Исто се тако поима чиста и некварна природа Духа Светога; јер казујући о Духу да је чист и некваран, исто девственост показујемо, само другим речима“ (Свети Григорије Ниски, Беседа о девствености).
Божански Отац Јован Дамаскин казује нам у том погледу: „Девственост је од почетка, и од почетка је била усађена у биће људи. Човек је био створен од девствене земље. Од девственога Адама саздана је девствена Ева; у Рају је владала девственост“. И опет вели: „Неступање у брак је подражавање анђелима“. Сaм Христос је слава девствености, рођен само од Оца, без почетка, без семена и без сједињења, и оваплоћен нас ради, без сједињења, из Дјеве, постао је човек сличан нама. И Он је показао у Себи истинску и савршену девственост. Својим животом на земљи научио нас је и опуномоћио да живимо у девствености. Добар је брак за оне који не могу да се уздржавају; али је боља девственост, пошто она негује рађање духовних синова и доноси Богу молитву као зрели плод“ (Догматика, гл. 24, стр. 311-335). Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста; а блудницима и прељубницима судиће Бог (Јев 13, 4).
Исто у погледу девствености божански Отац Јован Лествичник вели: „Девственост је усвајање бестелесне природе. Оно је жељени Христов дом и земаљско небо срца“. И опет: „Чистота је посве необично натприродно порицање природе, и заиста чудесно надметање смртног и пролазног тела са бестелесним бићима. Чист је онај човек који је љубав потиснуо љубављу и који је огњем невештаственим угасио пламен својих страсти; свеколика мудрост нам је чистота тела и душе. Мерило и врхунац савршене и потпуне чистоте јесте у томе, да се има исти однос према живим бићима као и према неживим стварима, према људима као и према животињама. Нико од оних који су се научили чистоти нека не приписује ту заслугу себи, јер наша природа није способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, тамо се препознаје долазак Онога који је изнад природе. Ван сваког спора, мање одступа пред већим“.
Износећи затим да се девственост не своди само на стражење тела од сједињења, него се простире и на потчињавање и уништавање страсти, вели: „Чист није онај човек који је ово своје скврно тело сачувао неупрљаним, већ онај који је удове његове савршено потчинио души“.
Износећи да је девственост дар Божји, који се даје ономе који љуби Бога сврх свега на овом свету, вели: „Девственост је дар Божји (Мт 19, 10-12)“, „пружен човеку који има много вере и љубави да служи Господу, јаче од смрти“ (1. Кор 7, 32-40); „пригрљање девствености је добровољно прихваћени савет“ (1. Кор 7, 25; 7, 1-10). „А да би била врлина, треба да се држи само и једино у име Господње“ (Лк 2, 27; 1. Кор 6, 19; Отк 14, 4; Лествица, Поука 15, гл. 1-12).
Одабраним речима говори о девствености и други Светитељ Цркве Христове говорећи: „Девственице су цвет Цркве, украс и лепота духовне благодати; природно стање првобитне непорочности; савршено остварење, достојно хвале људи и чествовања анђела; лик Божји који подражава Свети живот Господов, доказујући тако да су најодабранији део стада Христовог и најславније рођење Свете цркве“ (Свети Кипријан).
Љубљени оци и браћо хришћани,
Сви видимо да божански Оци Христове цркве, божанским озарењем свога ума, знају добро да су страсти подобне хмељу и другим биљкама пузавицама, које се хватају за све што сретну на путу и уплићу се око њега. Зато су они, хотећи да сачувају скупоцено благо девствености од проклете гордости и таште славе, које уобичавају да се умешају у свако добро дело, и особито у узвишене врлине, прописали најтеже казне за девственице или девственике који би се, због недостатка смирења и познања својих грехова, усудили да ниподаштавају оне који су ступили у брак по закону Христове цркве. Због тога су саборском одлуком утврдили: „Ако би ко држао девственост или би се обуздавао, уздржавајући се од брака због гађења а не зарад добра и Светости девствености, нека буде анатема“ (Гангршки, канон 9). И опет: „Ако би ко од оних што живе у девствености Бога ради, с гордошћу испотцењивао оне који су у браку, нека буде анатема“ (Гангршки, канон 10). Божански Отац Јован Златоуст указујући на опасност тога, вели: „Осуђујеш ли брак? Управо због тога нећеш стећи плату безбрачности, него казну и осуду“ (Беседа о девствености, гл. 8, стр. 115).
Свети Григорије Ниски, износећи да истинско делање у погледу девствености има ко се труди да носи јарам девствености кроз живљење у смирењу, а не кроз хвалу или трубљење о себи, каже следеће: „Чистота је похвалнија када њом живимо, него ли када о њој говоримо“; затим, износећи да се од нас најпре тражи бестрашће душе, вели: „Бестрашће душе треба да претходи чистоти тела“ (гл. 5, стр. 18). Наводећи затим као пример оне који су живели у истинској и савршеној девствености на овој земљи, вели: „Свети Илија и Свети Јован Крститељ, који је дошао после Илије у Илијином духу и сили, и који је био највећи од људи рођених од жене, сјајили су више него други пророци девственошћу“ (гл. 6, стр. 19). Износећи колико се девственост разликује од световнога живота, вели: „Ако хоћеш да добро испиташ разлику између световнога живота и живота у девствености, дознаћеш да је исто тако велика, као између неба и земље“ (гл. 3). Затим додаје: „Илија и Јован су знаменити зато што су управили ка Господу своју чисту чежњу, непомешану ни с каквом људском страшћу, не будући помућени ни љубављу према супругама, нити каквом другом материјалном мишљу“ (гл. 6, стр. 20). Сматрајући затим да је, још у Старом закону, Марија, сетсра Мојсијева, сијала девственошћу и да је била прапредстава Богомајке, вели: „Мојсијева сестра Марија била је зачетница девствености у Старом закону и она која је одраније и сеновито предочавала Богородицу Марију“ (гл. 9).
Значи, оци и браћо, у до сада реченом привео сам неколико темељних доказа од Светих Отаца о чести и слави девствености; али нам ваља знати и појмити да што је благо скупоценије, тим му је више потребно стражење. Треба да појмимо да нам ништа не користи девственост тела, ако не будемо имали и девственост душе и ума. Знамо да се ни ђаволи не жене, нити удају, али их зато не можемо звати чистима, због зла које је у њима. Али у чему се састоји зло у ђаволима? Божански Отац Дионисије Ареопагит вели о томе овако: „Зло у ђаволима ово је: животињски гнев, безумна похота и исхитрено утварање“ (О божанским именима, гл. 4). Безобразно утварање, или како се још назива у другим преводима, „исхитрено замишљање“, имају због гордости, којом су и пали с неба (Исаија 14, 13-14). А гордост чини нечистима и анђеле и људе, по ономе што је написано: Мрзак је Господу ко је год поносита срца (Приче 16, 5).
Ето, дакле, оци и браћо, не скврни човека само блуд, него и наше душевне и невидљиве страсти. Велика би била лудост да се когод горди својом спољном девственошћу, девственошћу тела, а да се не стара с великом пажњом о тајинској и нежној девствености душе и ума. Значи, ко се стражи над собом и бди над собом треба да бди и над оним што је спољашње, и над скривеним и невидљивим страстима унутарњега човека. Свето писмо вели: Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде Света и телом и духом (1. Кор 7, 34). Ако когод негује и стражи само над спољном девственошћу и њу чува, а не стара се и од девствености душе и ума, тај – по речи Господњој – чисти само споља своју зделу и чашу, не перући од нечистоте и унутрашњу страну; због тога ће у дан смрти и Последњега суда бити укорен као фарисеји и књижевници, који су држали само до спољне чистоће, а изнутра су били пуни неправде, грабежа и лакомства (Мт 23, 25-31).
По учењу Светих Отаца, девственост треба да се покаже у нама и код осталих врлина (Свети Григорије Ниски, О девствености, гл. 6, стр. 34). Божански Отац Јефрем Сиријски, показујући нам да треба да се покајемо и очистимо савршено – то јест, и у ономе што је спољно и у ономе што је унутарње – вели: „Дакле, одбаци зло у потпуности! Када је народ згрешио, Мојсије је заповедио да распну змију, да би тако ишчезао грех. И змију није направио шупљу, то јест празну, него пуно саливену и чврсту. Зашто? Да би теби показао како си дужан да се одвратиш од зла“ (Беседа о покајању, том 3, Манастир Њамц, 1823, стр. 215,). Значи, браћо моја, достоји нам да све своје посветимо Богу и да Му принесемо жртву своје чистоте, потпуну и без мане, као што заповеда сaм Бог (Левитска 22, 21; Закони поновљени 17, 1). И ако је, по сведочењу Светих Отаца, „девственост неупоредиво велика, чудесна и прослављена, и ако је само тај врло узвишени и врло красни начин живота дојка хранитељка Христове цркве, њен цвет и рани плод“ (Свети Методије, епископ и мученик, гл. 1, стр. 61), онда се, као што сам већ рекао, та неупоредива слава и чест девствености не поимају само у погледу спољашњега, него и у погледу унутарњега и у погледу свеколике врлине коју треба да деламо, по заповести Господњој. Али је тешко тај потпуни и савршени образ девствености принети Богу, због наше лености и немоћи. Због тога, знајући то, дужни смо да се у свако време смирујемо из дубине срца, због наших многоврсних недостатака, с надом да Бог неће одбацити наша скрушена и унижена срца (Пс 50, 18).
Пошто сам у пређе изложеноме поменуо три врсте девствености (чистоте) које се од нас траже да бисмо употпунили добро дело чистоте, мислим да треба да покажемо, кроз речи Светих Отаца, у чему се састоји та наша тројна девственост (чистота). Као темељни доказ у том погледу наведимо једну беседу Светога Исака Сиријског, који вели: „Чистота тела јесте побожност и уздржање од прљања тела. Чистота душе је ослобођење од скривених страсти, које настају у уму. А чистота ума је у откривању тајни, јер се очишћава од свега што због своје грубости потпада под чула (Беседа 18, Манастир Њамц, 1819, стр. 90,).
Свето писмо вели да је добро мушкарцу ако узме свој тешки јарам од младости и не удаљи своју душу од Бога (Плач Јеремијин 3, 27; Јеремија 17, 5-6). Али шта може бити теже од јарма девствености, а особито у садашње време, када смо се сви удаљили од онога што је добро и напустили смо строго живљење, смирење, уздржање и молитву из срца Богу, једине ШврлинеЋ које могу да нам помогну да носимо тај тешки јарам телесне и душевне чистоте?! Божански Оци били су увек у веома великим подвизима, молитвама, постовима, свеноћним бдењима, и клонили су се не само меса, тешких јела и вина, него су и воду примали с мером, не засићујући се хлебом и водом, узимајући ту храну само једанпут дневно. Са страхом и трепетом служили су Богу, имајући сузе и зној од труда уместо хране, и њима су себе очишћавали, имајући свагда у уму да ништа нечисто неће наследити Царство Божје (Еф 5, 5; 1. Кор 6, 9-10). Није лако да положимо велики завет чувања чистоте (Бројеви 6, 1), јер да бисмо се борили са својом природом, исквареном кроз грех, и да бисмо ревновали за блаженством које смо имали пре пада из Раја, тражи се од нас много уздржања и не мање стражења; јер ако, по Светом апостолу Павлу, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6, 12), колико нам је молитве, трезвености и пажње потребно, да бисмо своје спољно и унутарње стање сачували у чистоти и непорочности?!
Добар је брак, али је чудеснија девственост, пошто је боља од бољег (1. Кор 7, 38). Али увек што је боље и вредније стиче се с већим трудом и захтева веће стражење. Не видите ли, оци и браћо, како невидљиве силе зла насрћу увек кроз сваковрсне мисли, како би нам помутиле ум и срце, и особито у младима и здравима запаљују пламен природних похота у свако време?! Да није милости Спаситељеве и покрова молитава Његове Пресвете Мајке, ко би могао противстати тој невидљивој и жестокој борби, коју ђаволи поджижу да би пореметили наш завет?!
Сећам се једнога младог монаха из овога Светог манастира, који је уснуо у Господу пре много година. Тај је знао Псалтир наизуст, и пошто је сажизао ђаволе псалмима и сузама, веома су војевали против њега. Догодило се да сам био одређен да пребивам с њим у келији, и видео сам и задивио сам се веома подвигу који је творио ноћу у келији. Дошавши уморан са дневнога послушања, није спавао до јутрења, него је најпре творио тристо метанија с молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“, након чега је казивао у себи три катизме из Псалтира, и затим опет тристо метанија, и опет три катизме. Када би га нападао сан или зле и нечисте мисли, откопчавао је опасач и ударао се њиме тридесет-четрдесет пута по леђима, говорећи себи: „Не спавај, коњу, јер ћеш спавати у раци! Где ти је ум? Зашто разговараш с ђаволима пред лицем Божјим и зашто скврниш своју молитву?“ Тако се борио сироти монах до јутрења, јер беше млад и здрав телом. Затим, када је гвоздено клепало клепало за буђење, долазио је к мом кревету, казујући ми: „Устани, брате Константине, јер је звонило за буђење!“. После јутрења би легао, али не на кревет, него у неки ковчег који беше сaм направио с благословом оца старешине. Тамо би проспавао неколико сати до сванућа, и затим би устајао и поново се прихватао канона и молитве. Понекада сам га питао: „Зашто се тако мучиш, оче?“. А он ми је казивао: „Не остављају ме ђаволи на миру с мислима. Због тога се и ја молим Преблагоме Богу и свим Светима да ме не оставе беспомоћног у невидљивој борби“. Много пута, лежећи у кревету, претварао сам се да спавам, али сам био пажљив на подвиг тога добровољног мученика, гледајући како је, после много метанија и молитава, падао на колена пред Светом иконом, плакао пригушено отприлике сат или и више, и затим се поново подизао на молитву. Ја, будући лењ и сањив, нисам могао да спавам због његовога подвига, тако да сам отишао к оцу старешини и рекао му: „Оче, не могу више да будем с оцем Герасимом у келији, јер он не спава, него се удара опасачем и шаком по образу, плаче и јадикује“. А старешина се мало насмејао и рекао ми је: „Нека га, брате, и немој се помутити због онога, јер он, сиромах, има своје делање. Не могу сви чинити као он. Нека, даћу му, брате, другу келију, да будеш у миру“. Тако, после неколико дана, отац Герасим је узео из келије у којој смо заједно становали свој ковчег и крст за сахрану, Псалтир и расу, и отишао је у неку малу келију, сaм, камо му је одредио отац старешина. Тамо је оплакивао своје грехе све док није уснуо у Господу.
Оци и браћо, подсетио сам вас на једнога од подвижника који су живели у овој Светој Сихастрији, како бих вам предочио да који из свег срца љубе Бога треба да се боре сво време да не би отпали од чистоте свога живота и од завета који су дали Богу на монашењу.
Ми смо добровољно дошли овамо да бисмо ходили у дому Божјем с једном мишљу: с мишљу на спасење своје душе. А пошто је највише нас положило и завет Светога и анђеоскога образа монашког, не можемо бити безбрижни, без много стражења и опреза, јер божански Отац Јован Златоуст вели: „Истина је да се анђели не жене и не удају, али и нису од меса и крви као ми. Они не осећају ликове похота као ми, не недостаје им храна и пиће као нама, не поражава их сан и умор као нас, не приклањају се сладосним и примамљивим песмама, не опуштају се и не саблажњавају се лепим лицима и другим сличним; него као што се небо у подне јавља неупрљано ниједним облаком, тако су и њихове природе“ (Беседа о девствености, стр. 216). Али ми, грешни и немоћни, који смо се усудили да обећамо следити, по својој моћи, те преблажене чете и служитеље Господње, имајући бреме тела над собом, свагда уздишемо као што каже Апостол, отежавши овим телом, немоћним и кварним. Да није милост Божја и помоћ Његова с нама, нико не би могао да пребуде, ма и најмање, у положају онога што смо обећали. Ако је, према истом великом Апостолу Бог онај који чини у вама и да хоћете и да творите (Фил 2, 13), онда нама не преостаје друго, до да спознамо дубину свога ништавила и својих немоћи, да постанемо смирени и да увек благодаримо Преблагоме Богу, Који нас је призвао овамо и Који нам свагда помаже и штити нас Својом милошћу и самилостима, не пренебрегавајући жељу и мали труд који творимо за своје спасење. Он је нас љубио, али и ми смо дужни да Га љубимо из свег срца и да Му служимо по својој моћи.
Неки људи, љубитељи тела и света, и који не познају Свето писмо ни силу Божју, оговарају, питајући зашто треба да буде монаштва и девствености; јер, веле они, ако би сви живели у девствености, како би још постојао људски род на земљи? Који тако мисле и говоре, сасвим су страни од истине. Они мисле да Бог не би имао силу да размножава људски род иначе, до само кроз сједињење мужа и жене, али нису у праву, јер је Бог дао девственост људском роду пре брака. У Рају није било ни говора о браку; чак ни када је Бог створио Адаму жену од ребра његова, није му одредио брак, него су обоје пребивали у Рају као на небу, не познавши један другога, а жеља за сједињењем, зачећем, порођајни болови и сва исквареност била је тамо далеко од њихових душа. Након што су преступили Божју заповест и постали прах и пепео, изгубили су, истовремено с Рајем, и красоту девствености.
Видите ли одакле се брак родио и био сматран као потребан? Због непослушности, проклетства и смрти. Божански Јован Златоуст вели: „Где је смрт, тамо је и брак. Ако прво изостане, ни оно друго не остаје. А девственост нема краја“; затим вели: „Реци ми: зар је брак створио Адама и порођајне муке Еву?“ И опет вели: „Мноштва и мноштва анђела служе Богу, и хиљаде хиљада арханђела Га окружује, и ниједан није био створен зачећем, ни рођењем, ни сједињењем; тако да би Бог много више људи саздао без брака. Али и сада, не умножава брак људски род, него реч Господња изречена у почетку (Постање 1, 22). Реци ми, зар је Авраму помогао брак у рађању синова? Зар није, након што је толико година живео са својом супругом, завапио: Шта ћеш ми дати, кад живим без деце? (Постање 15, 2). Значи, појмимо сви, брак – ако Бог неће – не може да умножи људски род; нити девственост може да га бројчано умањи“ (Слово о девствености, стр. 222).
Ако нам когод буде рекао: Да није било брака, не би постало толико и толико милијарди људи, упитаћемо и ми њега: Како су постали Адам и Ева без посредовања брака?
Видите ли, браћо, да Богу није био потребан брак како би умножио људе на земљи? Господњи је глас који вели: Синови овога света жене се и удају, а о Васкрснућу нити се жене нити се удају; него су као анђели Божји на небу (Мт 22, 30; Мк 12, 25; Лк 20, 35). Дакле, који тада буду обретени као девственици, почели су већ, благодаћу и милошћу Божјом, да тајински кусе славу васкрснућа, по својој могућности, још у овом веку. Ако се девственици и девственице буду трудили свом снагом да се чувају у телесној и душевној чистоти, они ће почети да се уподобљавају анђелима Божјим (Свети Јован Златоуст, Беседа о девствености, гл. 203, стр. 313).
Оци, браћо и љубљени верници,
Стигавши на крај беседе, пре свега молим вас из душе да опростите мени, сасвим нечистом и грешном, који сам се усудио да вас подсетим на велику и Свету врлину девствености и чистоте. Све вас молим да се молите и за мене лењога, који сам сасвим далеко од онога чему учим друге. Мислим да ћу се можда једино кроз ваше Свете молитве, и ја поспани икада пренути, и посрамивши се својих речи, почети и сaм да делам добро које сам вама беседом приказао, и тако, милошћу и самилошћу Преблагога нашег Спаситеља и помоћу молитава Пресвете и Пречисте Његове Мајке и свих Његових Светих, да будем спасен и ја, који сам последњи од свих.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *