НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СМИРЕЊУ

„Смирење може од ђаволa да начини анђеле,
а гордост може од анђелa да начини ђаволе“

(Свети Јован Лествичник, Лествица, Поука 25, стр. 136).
 
Оци, браћо и љубљени верни,
Веома ми тешко пада и стидим се, јер ме савест гризе, што пишем о узвишеној врлини смирења и смиреноумља. Писати о њој пре но што је спознаш кроз живљење слично је као када би хтео да опишеш непроцењиво благо по његовој правој вредности пре но што га видиш и детаљно испиташ. Схватам да је то изнад мога умећа и да би можда много боље било да ћутим; али понекад ћутање доноси грех, по речи: „Нека не буде твоје ћутање на штету и повод за духовно рањавање теби и осталима“ (Свети Никодим Агиорит, Невидљива борба, гл. 23).
Следећи та учења, ја немоћни и неумешни, осмелио сам се да подигнем терет који је изнад моје моћи, уздајући се у милост Свемилостивога нашег Спаситеља и у молитве Његове Пресвете Мајке, да ће ми помоћи и да нећу бити осуђен због неумешности и ћутања, којима бих могао нанети штету мудрима и ревноснима. Надам се да ће они љубављу наткрити неискусност и недостојност онога који говори а не твори, сећајући се онога који вели: „Чувши полезно слово, немој осуђивати онога који га казује, да се не би лишио полезнога саветовања“ (Свети Јован Лествичник, Лествица, стр. 136).
По сведочењу Светога Венедикта Нурсијског, смирење има дванаест степеница (Стара правила монашкога живота, стр. 684), које нећемо сваку посебно представљати, да не бисмо били предуги. Зато с великим и дуготрајним трудом може неко стићи до њених највиших врхова. Неки људи изгледају по природи да су смирени и кротки, други се смирују мишљу, помињући своје грехе и падове. Али ниједно од тих није истинско смирење, као што износи Свети Исак Сиријски, који вели: „Није свако ко је по природи лаган, кротак, тих или разуман стигао на степеницу смиреноумља, нити ко се помињањем својих падова и сагрешења смирује умом, зато што их се сећа; него је смиреноуман ко има у тајности штогод чиме може да се погорди и не горди се, већ сматра себе прахом земаљским, земљом и пепелом“ (Беседа 21, стр. 170).
Такође има неких који се боре да задобију смирење сећањем на смрт, размишљањем о својим гресима, сматрајући да су прах земаљски и да ништа добро у свом животу нису учинили, плачући због својих грехова и понижавајући се мишљу, жалостећи се с болом срца због својих падова и ниподаштавајући се сво време, сматрајући у свом уму да су недостојни милости Божје. Мада кроз то они творе дела смирења, достојна хвале, још су далеко од истинскога смирења.
Ако је когод, даром Божјим, поразио све противничке духове, творећи сва добра дела, а након тога је духом осетио да је примио тај дар – када Дух Свети сведочи његовом духу, по Апостоловој речи – он је достигао савршенство смиреноумља (Свети Исак Сиријски, Беседа 20, стр. 111). „Ако би когод имао дар чудотворства, ако би померао планине својим молитвама, ако би постао Боговидац као Мојсије, ако би укротио лавове као Данило у јами, ако би угасио силу огња као три младића у Вавилону, ако би закључао и откључао небо и спустио огањ с неба као Илија или би по Светости био подобан Светом Јовану Крститељу, ако би ишао поврх воде као Света Марија Египћанка и други Светитељи, ако би се узнео до трећега неба као Свети апостол Павле и ако би, после свих тих сила и дарова, и сaм рекао као Апостол: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја (1. Тим 1, 15), онда би се за тог могло рећи да је достигао истинско смирење.
Свети апостол Павле заповеда изабраницима Божјим да се, поред других добрих дела, обуку и духовном хаљином смирења, говорећи: Обуците се, дакле, као изабраници Божји, Свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост (Кол 3, 12). Дакле, блажен је и треблажен који достигне да се обуче том духовном хаљином, јер се тај обукао у хаљину Христову, по сведочењу Светога Јефрема Сиријског, који вели: „Смирење је Христова хаљина“ (том 3, стр. 372). Исто тако вели и Свети Исак Сиријски: „Смирење је хаљина Божја, јер оваплоћена Реч се у њу обукла“ (Беседа 20, стр. 103).
Истински делатељ смиреноумља познаје се и по томе што му је обљутавило да буде свету по вољи својим делима или речју, а у његовим очима слава овога света нема вредности (Свети Исак Сиријски, Беседа 38, стр. 198).
Љубљени верници,
Након што сам укратко изнео шта је истинско смирење, мислим да је на корист да изнесемо и од чега се рађа та врлина. Ако будемо истраживали Свето писмо, видећемо да смирење јесте и рађа се од мукa и невољa, јер Господ Бог вели Израиљском народу: Ако затворим небо да не буде дажда, или ако заповедим скакавцима да попасу земљу, или ако пустим помор на народ свој, и понизи се народ мој, на који је призвано име Моје, и помоле се, и потраже лице моје, и поврате се од злих путева својих, и ја ћу тада услишити с неба и опростићу им грех њихов, и исцелићу земљу њихову (2. Дневника 7, 13-14). На другом месту, где се износи да од трудова и мука долази смирење, речено је: И понизи се у мукама срце њихово (Пс 106, 12).
Погледајмо и неколико сведочења Светих Отаца, из којих сазнајемо да постоје и други разлози који порађају смирење у човековом срцу. Свети Јован Лествичник вели да се „од послушности рађа смирење“ (Лествица, Поука 4, стр. 28). А од Светога Максима Исповедника учимо да се оно рађа и од вере у Бога и од страха Божјег, по речи: „Ко верује боји се и ко се боји смирује се“ (Добротољубље, том 2, гл. 16, стр. 129).
Други Свети Отац износи да се „смирење рађа у човековом срцу и од мноштва молитава, јер коме је потребна помоћ Божја твори много молитава, и што се више моли, тим се и његово срце смирује. Нико, молећи се и иштући, неће моћи да не постане смирен“ (Свети Исак Сиријски, Беседа 21, стр. 110). Исти Светитељ каже да се смирење рађа и од самопознања: „Праведник који не познаје своју немоћ има своје делање на сечиву ножа, не будући далеко од пада и од лава делатеља кварности. Ко не познаје своју немоћ лишен је смиреноумља“ (Беседа 21, стр. 112-113).
Исто Свети Исак Сиријски, износећи да се и од невоља и од ожалошћења рађа смирење, вели: „Душа која је прихватила старање о добром делу и живи са страхом Божјим не може бити без жалошћења дан за даном, јер добра дела имају уз себе уплетене и жалости. Ко нема невоља, свакако ће се, без сумње, и од доброга дела растати. Ако желиш добро дело, препусти се свим невољама, јер невоље рађају смирење“ (Беседа 37, стр. 194-195).
Након што смо изнели сведочења из Светога и божанскога писма и од Светих Отаца, показавши од чега се рађа смирење и смиреноумље, покажимо укратко понешто о смирењу и које су ползе од смирења.
Највећа корист коју доноси смирење јесте спасење наше душе, по речи: Понизих се, и спасе ме (Пс 114, 6). Друга корист коју стичемо смирењем јесте да се Бог сећа нaс само ако имамо смирење и избавља нас од невоља и непријатељa. То произилази из речи Псалмопевца, који вели: У понижењу нашем спомену нас Господ и избави нас од непријатеља наших (Пс 135, 23-24).
Смирење није само начин да се задобије помоћ Божја и да нас Он услиши у време невоље, него нам оно постаје и повод да постанемо наследници Царства Небескога, по сведочењу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који вели: Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству Небеском (Мт 18, 4).
На много места Светога писма видимо да нам смирење доноси славу од Бога и од људи, по речи Спаситеља нашег Исуса Христа: Који се понизи уздигнуће се (Мт 23, 12; Јак 4, 16; Исус Сираховов 3, 18). Смирење чини да човека у његовој души посећује и одмара Благи Бог, по Пророковој речи: Но кога ћу погледати, вели Господ, до на смиренога и кроткога који дрхће од Мојих речи (Исаија 66, 2). Затим видимо да за смирењем следи чест и слава (Приче 18, 12; 29, 23).
Пређимо сада на Свете Оце, да бисмо и од њих чули које су користи смиреноумља.
Свети Исак Сиријски вели: „Као што сенка следи за телом, исто тако за смиреноумљем следи милост Божја“ (Беседа 19, стр. 98). Затим вели: „Труди се да будеш ниподаштаван, и испунићеш се чести Божје. Не тражи да будеш чествован, кад си изнутра пун рана. Оптужуј чест и немој је љубити, да не би постао нечестан. Кад когод трчи за чешћу, она бежи испред њега, а онога који од ње бежи следиће, и он ће постати проповедник смирења за све људе. Будеш ли себе ниподаштавао, како не би био чествован, Бог ће те пројавити. И ако се истине ради будеш оптуживао, Бог ће допустити свим својим саздањима да те хвале, отварајући пред тобом двери славе твога Саздатеља, и хвалиће те, јер си ти, заиста, по Његовом лику и подобију“ (Беседа 5, стр. 52).
Затим наставља: „У време када смирење царује у теби, покораваће ти се душа и заједно с њом све ће ти се покоравати, јер се у твом срцу рађа мир од Бога. А ако си изван тога, бићеш гоњен не само од страсти, него често и од догађаја. Заиста, Господе, ако се сами не смиримо, нећеш престати да нас смирујеш. Истинско смирење се рађа од спознања, а истинско спознање се рађа од искушењa“ (Беседа 16, стр. 85). „Смиреноумљу следи обуздавање и уздржавање, а ташта слава је служитељка блуда и дело гордости. Смиреноумље, због своје свагдашње уздржљивости, достиже виђење и украшава душу свеколиком мудрошћу“ (Беседа 23, стр. 128). Затим вели: „Пре но што уђеш у град смирења, ако будеш видео да си починуо од узнемиравања страсти, немој се уздати у себе, јер те непријатељ вреба; него после предаха очекуј много сметњи и помутње. Не будеш ли прошао кроз места починка добрих дела, нећеш достићи одмор од свога труда, нити ћеш одахнути од недаћа док не стигнеш у место починка Светога смирења“ (Беседа 24, стр. 134).
Такође, Свети Јован Лествичник вели: „Смирење може да опрости многе грехе и без делa, а дела без смирења, напротив, некорисна су; и не само толико, него нам и многа зла спремају.
Као што је со потребна сваком јелу, исто је тако и смирење сваком добром делу. Дакле, треба да се у уму непрестано смирујемо, у недаћама и невољама, јер будемо ли задобили смирење, оно ће нас учинити синовима Божјим, и без добрих дела ће нас поставити пред Њега. Јер без смирења су сва наша дела ташта. Дакле, Бог хоће преображај нашега ума. У уму нас чини добрима и у уму неваљалима. Оно сaмо довољно је, чак и без друге помоћи, да стоји пред Богом и да нас заступа“ (Лествица, Сколија 39 на Беседу 25, стр. 136).
Човеково напредовање и раст у духовном животу бивају кроз смирење, више него ли кроз друга добра дела, као што нас учи један Свети Отац: „Напредовање човека јесте смирење, јер колико се когод погружава у смирењу, толико се узвишује у напредовању“ (Отачник, гл. 10). Ини старац Отачника, показујући силу смирења против ђаволa, вели: „Ако ћеш, смирујући се, рећи: „Опрости ми“, сажешћеш ђаволе“. А ини, такође: „Ко се смирује, смирује ђаволе, а ко не се не смирује, том се ђаволи ругају“ (Отачник, гл. 10, стр. 128).
Да бисмо видели како је дивно смирење у животу онога који се украсио том узвишеном врлином, као и колико дарова и силa она проузрокује, почујмо Светога Исака Сиријског, који вели: „Смиреноумнога човек никада не мрзи, не рањава речју, не ниподаштава; љубљен је од свих, јер он све љуби и сви њега љубе; сви га желе и на сваком месту где приступи гледају га као анђела светлости; одају му чест; ма говорио мудрац и учитељ, обуставиће их, да ућуте, јер смиреноумном сви с поштовањем уступају да говори. Очи свију пазе какве речи излазе из његових уста, и свако ишчекује његове речи као речи Божје“.
Затим придодаје: „Ко говори с ниподаштавањем против смиреноумнога и не сматра га као живога, јесте као човек који је отворио уста против Бога. Колико га цело саздање ниподаштава, његова чест остаје. Када смиреноумник буде приступио дивљим зверима, оне ће се, гледајући га, припитомити, приступиће му као свом господару, климаће главама и махати реповима и лизаће му руке и ноге.
Ако ли смиреноумни приступи смртоносним гмизавцима, чим се осећај његове руке приближи њиховом телу, љутина и грубост њиховога смртоноснога отрова престаје и он их својим рукама као какве гуштере покорава. Приступа људима и поклањају му пажњу као Богу.
Не само људи, него и ђаволи са својом језивошћу и отровношћу, са свом великом хвалисавошћу свога ума, када би доспели до смиреноумнога, постали би као прах земаљски и сломила би се сва њихова злоба, расула би се сва њихова умећа и пропала би сва њихова лукава вештина“ (Беседа 20, стр. 106-107).
Оци, браћо и љубљени верници,
Ето како су чудесни и разноврсни дарови којима је Преблаги Бог украсио одистински смиреноумнога, и како се сви људи, звери, гмизавци и сами ђаволи смирују, поражавају и у њему препознају заиста Бога по благодати, као што је био наш праотац Адам пре но што је отпао од послушности Свесветоме и Свесилноме Богу нашем.
Након што сам довде са мало доказа из Светога и божанскога писма и од Светих Отаца изнео шта је смирење, из којих се врлина рађа, колико ползе доноси ономе који га има, као и са колико је дарова и сила украшен живот смиренога, у наставку ћу изнети, уз доказе такође из Светих Отаца: који су спољашњи и унутрашњи знаци одистински смиреноумнога човека.
Да бисмо то појмили, почујмо Светога Јефрема Сиријског, који нам казује:
„Знаци по којима се распознаје онај што има истинско смирење ови су:
* сматра себе грешнијим од других и од свих грешника;
* сматра да никакво добро није учинио пред Богом;
* криви себе увек, свугде и у свему;
* никога не прекорева;
* не блати кога ко је грешнији или лењивији од њега, него свакога хвали и слави;
* никада не суди, не ниподаштава или оговара некога;
* увек ћути и не говори ништа без заповести или без преке потребе, а када буде упитан и буде хтео да одговори, чини то кротко, сталожено и јасно, као да је присиљен и стиди се говорити;
* не свађа се с ким због вере или због инога чега, него ако рекну добро, нека и он тако каже, а ако ли рекну зло, нека каже: „Ти знаш“;
* мрзи сопствену вољу као нешто погубно;
* има увек оборен поглед;
* има увек смрт пред очима;
* не говори таштине и никада не лаже;
* не говори што против претпостављенога;
* радосно трпи укоре, ниподаштавања и штете;
* мрзи одмор и љуби труд;
* не подбада никога и не рањава ничије знање.
То су знаци истинскога смирења, и блажен је који их има, јер постаје дом и црква Божја, и Христос у њему обитава, чинећи га наследником Царства Небеског“ (Свети Јефрем Сиријски, Беседа о смиреноумљу, том 3, стр. 506).
У закључку ове беседе усуђујем се ја, сасвим убог и лишен дара смиреноумља, да поред наведених сведочења Светога писма и Светих Отаца, кажем неколико речи на утеху немоћнима, сличним мени.
Мада смо у пређеизнетом видели да узвишено смирење има многе степенице, и да је мало оних што стигну до његовога савршенства, ми не треба да очајавамо због своје немоћи, него да молимо Преблагога Бога, Који крепи што је немоћно и допуњује што је непотпуно, да нам помогне Својом милошћу и даром, да бар врхом прста такнемо најдоње степенице смирења, а Његовом самилошћу и молитвама Пресвете Богородице и свих Његових Светитеља, који су сјали истинским смирењем, да и ми, грешници, налазећи се иза узнапредованих, али идући истим путем с њима, будемо помиловани и спасени!
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *