НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПРЕДОДРЕЂЕЊУ (II)

Господе, благовољењем као оружјем венчао си нас.
(Пс 5, 13)
 
Љубљени верници,
У овој ћу беседи изнети, као што сам, уосталом и у првој изнео, да немају никаквога основа они који тврде да је Бог предодредио човека, без његове воље, било на вечну муку, било на живот вечни.
Да би се ово могло боље појмити, навешћемо и друге аргументе.
Наведимо неколико доказа из Божанскога писма, које вели: Поставио је пред тебе огањ и воду, и за чим будеш хтео посегнућеш руком (Исус Сирахов 15, 16); а на другом месту вели: Гле, изнесох данас преда те живот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога свога, ходећи путевима Његовим и држећи заповести Његове и уредбе Његове и законе Његове, да би жив био и умножио се, и да би те благословио Господ Бог твој у земљи у коју идеш да је наследиш. Ако ли се одврати срце твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дана својих на земљи, у коју идеш преко Јордана да је наследиш. Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и семе твоје (Закони поновљени 30, 15-19).
Из ових сведочења може се доста јасно појмити да је Бог оставио човека слободног да сaм изабере, било да твори заповести Божје, како би ушао у живот (Мт 19, 17), било да твори што је зло пред Богом и да прими вечну казну (Мт 16, 27; 25, 46).
Који, лоше поимајући Свето писмо, верују у предодређење, тврде да је Бог од вечности одредио судбину свакога, и једне спасава а друге осуђује, сходно Својој одлуци или апсолутном предодређењу у векове. По њиховом мишљењу Божја благодат дела без човекове воље на његовом спасењу. У прилог те јереси они износе из Светога писма, као доказ, изабрање Јакова и Исава. Јер пре њиховога, Исавовога и Јаковљевога, рођења, и премда они ништа нису урадили добро или зло, како би Божји поредак по избору остао на снази, речено је Ревеки да ће, не на основу дела, него по призиву Онога који призива, већи служити мањем, као што је написано: Јакова заволех, а Исава омрзох (Рим 9, 11-13).
На основу тога навода они су подржавали да Бог кога хоће да помилује, помилује га, и кога хоће да отврдоглави, отврдоглави га (9, 21). Изврћући смисао тих апостолских речи, они умишљају да спасење људи бива по ранијем Божјем избору или одлуци. На неке њихове аргументе одговорено је у претходној беседи, а у овој ћемо привести неке допуне.
Што они тврде да се тиче избора и предодређења Јакова и Исава, односи се, у ствари, на призивање људи, на благодат и оправдање у Христу и на Божје предзнање.
Овим примером апостол Павле хоће да докаже да призивање и оправдавање људи не зависи само од делa Закона, него и од доброте Бога, који Својом благодаћу призива све људе на спасење, било да су Јудејци или многобошци (Рим 9, 22-24) и да без Божје благодати људи не могу ништа учинити у погледу свога спасења.
Ако се овде, ипак, вели да Он, Бог наш, даје људима Своју благодат само по Својој бескрајној доброти и сасвим слободно одређује судбину људи чак и пре њиховога рођења, тиме се истиче и наглашава значај објективнога услова нашега спасења и освећења, а не наводи се поново и субјективни услов, који је човекова слобода да кроз веру и кроз добра дела сарађује или не сарађује са божанском благодаћу. Такође се не понавља ни идеја да у основи одређивања судбине свакога лежи Божје предзнање, иако га Апостол, ипак, подразумева, када вели: Бог, хотећи да покаже гнев Свој и да објави моћ Своју, поднео је с великим стрпљењем сасуде гнева, који су спремљени за пропаст (Рим 9, 22), то јест који заслужују нека по правди Божјој буду погубљени, чак и након што их је Он дуго трпео.
Бог, пошто је и Свезнајући, познаје све унапред; због тога није било потребно да најпре прође време, како би Он сазнао да ће један од двојице Исакових синова бити носилац Његовога месијанског обећања. У том случају није за чуђење што каже: Јакова заволех, а Исава омрзох (Рим 9, 13). А ако се затим казује да Бог кога хоће помилује а такође кога хоће осуди (Рим 9, 15-18), биће потребно да се најпре упитамо: кога ли то хоће Бог да помилује и кога хоће да осуди? Зар Он љуби само оне који су произвољно били изабрани, предодређени за спасење, и који у животу могу бити зли? И зар осуђује друге, иако су ови у животу били добри и држали су Божје заповести? Али, у том случају, где је, у ствари, правда, непристрасност, мудрост, савршенство и друга Божја својства? Чак ни код људи није могуће такво што, тим мање код Бога.
Дакле, треба да појмимо да је Христос, наш Спаситељ, донео објективно спасење свима, али се субјективно спасење не даје свима, него ће свако примити по делима која је творио у телу, било добро, било зло (2. Кор 10, 10). Такође, Свети апостол Павле вели: А ово велим: Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко с благословима сеје, с благословима ће и жњети (2. Кор 9, 6).
Браћо хришћани,
Свето писмо износи, особито посредно, учење да Бог не жели смрт грешника (Језекиљ 8, 2), да су сви људи призвани на спасење (Мт 28, 19) и да је Бог умножио Своју благодат како би надмашио грех, и да је дао свим људима могућност да се спасу (Рим 5, 15). Зар би било могуће испунити сва та духовна и божанска обећања, да је број „изабраних“ ограничен?
Да бисмо допунски доказали ту велику истину, да предодређење људи за вечну муку или вечно блаженство зависи од њихове воље или дела – добрих или злих, навешћемо као пример из Светога писма повест Ниневљана.
Зар није Бог послао пророка Јону да пророкује свим људима у Ниневији, граду великом, да ће за три дана пропасти? (Јона 3, 5). Али видимо да су се Ниневљани, чувши Јонино пророчанство, побојали Бога, огласили су пост и обукли се у кострет, од најмањега до највећега. Чак и њихов цар, чувши речи пророка Јоне, уста са свога престола, и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет и седе у пепео (Јона 3, 6). Потом је заповедио свим својим бојарима и свим становницима града, говорећи: Људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу, ни да пију воде (Јона 3, 7). И гле, после тога њиховог великога покајања и труда кроз пост и молитву, Бог наш измењује одлуку о погубљењу Ниневљана, јер Свето писмо вели: И раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини (Јона 3, 10). Затим је пророка Јону, који се беше веома растужио и помутио што му се није испунило пророчанство и што се осушила стабљика (неки високи коров који је био израстао крај Јонине колибе и држао му заклон од сунчеве жеге и који се, на заповест Божју, осушио), Бог умудрио овим речима: Теби је жао тикве… А Мени да не буде жао Ниневије, великога града?!… (Јона 4, 1-11).
Свако може да све то прочита у Божанском писму опширно, код пророка Јоне, и да појми како Бог мења своју одлуку када се и људи одлучује да оставе своје злоће и да се с покајањем врате Богу, Кога су разгневили. Бог беше одлучио да кроз три дана погуби Ниневљане, али због њиховога обраћања променио је Своју одлуку и поштедео их. Тако чини Преблаги Бог с небеса са сваком душом која се враћа к Њему и каје се.
Он не ниподаштава искрено човеково кајање, јер је Преблаг и Свемилостив. Он никада не каже да се узалуд кајемо за своја зла, јер нас је предодредио за вечну муку и не може више да мења Своју одлуку, него нас, у Својој самилости, призива к Себи, као Преблаги Отац, казујући нам: Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете (Исаија 1, 18-19).
Ево и инога доказа из Божанскога писма којим се показује да Бог мења Своју одлуку када се човек одврати од свога сагрешења. Бог беше послао Свога пророка Илију да укори цара Ахава, зато што је послушао своју жену Језавељу и убио Навутеја Израиљца, узевши његово наследство. Дакле, велики пророк Илија, послушавши Божју заповест, отишао је к цару Ахаву, и рекао му: Овако вели Господ: Ниси ли убио и ниси ли присвојио? Па му кажи и реци: Овако вели Господ: како пси лизаше крв Навутејеву, тако ће лизати пси и твоју крв (3. Цареви 21, 19). Потом му је пророковао и остале Божје казне које ће доћи на његов дом због зала почињених пред Богом.
Ахав, чувши све то, раздрао је хаљине своје и привезао кострет око свога тела и постио у дан када је убио Навутеја, смиривши се веома. А после тога Ахавовог покајања рекао је Господ своме рабу Илији за Ахава: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда Мном? Зато што се тако понизио преда Мном, нећу пустити онога зла за његова живота; него за сина његова пустићу оно зло на дом његов (3. Цареви 21, 29).
Пишући ово, сетио сам се речи Божанскога Оца Јована Златоуста, који вели: „Бог све зна унапред, али не одлучује све унапред, него како се показује одвраћање људи од греха“ (Подела пшенице, Беседа 12, стр. 101-110). Како да поверујемо да Бог хоће да осуди, кад Он позива на спасење све грешнике, говорећи: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити (Мт 11, 28)? Како би Он предодредио некога за муку вечну – не узимајући у обзир његово покајање и поправљање – када је Он дошао у свет да позове на покајање не праведнике, него грешнике? (Мт 11, 28-29). Зар може икада Бог да сaм себи противуречи? То јест да позове све грешнике на покајање, а затим да их пошаље у вечну муку, не узимајући у обзир њихово покајање и поправљање?
Почујмо сведочење Божанскога писма, које вели: Ако ли се обратите к Њему свим срцем својим и свом душом својом, да бисте творили пред њим правду, онда ће се и Он обратити к вама и неће скривати Свога лица од вас, и видећете шта ће учинити у вама (Товија 13, 6).
Свети апостол Павле, износећи да је Спаситељ дошао у свет да спасе све који буду веровали у Њега, вели: Јави се благодат Божја спасоносна свима људима (Тит 2, 11). Не каже да само некима, који су предодређени за спасење, него свима људима; чак и паганима, ако се буду обратили и буду веровали у Господа нашег Исуса Христа, та благодат ће бити на спасење, јер који поверује и крсти се биће спасен; а који не верује биће осуђен (Мк 16, 16).
Али можда ће неко навести и речи Светога апостола Павла, који каже да Бог које унапред позна, унапред и одреди да буду саобразни лику Сина Његова, а које унапред одреди, оне и оправда; а које оправда оне и прослави (Рим 8, 29-30).
Из ових речи Светога апостола Павла изгледало би да на нашем призивању и оправдању за спасење ради само Бог, и да човек нема никакву дужност према том призиву, оправдању и избору. И овде, као и на другим местима Светога писма, наглашава се и истиче само делање Бога за човека, као што се на бројним другим местима показује како треба и човек да одговори на божанско делање и провиђење. На пример, Спаситељ наш Исус Христос, пророкујући о данима последњега времена, износи да ће тада бити невоља велика, каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се они дани (Мт 24, 21-22).
Погледајмо и која је обавеза изабраних према том изабрању, шта они треба да чине како би утврдили и сачували то изабрање, и шта то њима Бог заповеда да творе, како би се избавили невољa онога времена. У том погледу Он им даје нарочито задужење, говорећи: Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати (Мк 13, 33); затим наставља: А што вама говорим, свима говорим: Стражите! (Мк 13, 37). Види се да колико год да је неко изабран, не може бити безбрижан с тим уздањем, сматрајући да за своје спасење нема више ништа да уради, него напротив, треба да се моли, да бди и да стражи себе, да га не би Господ, дошавши изненада, затекао неприпремљеног (Лк 12, 40).
Видимо да Спаситељ свима заповеда да буду припремљени, да буду будни, да бдију и да се чувају, а тиме Он показује да сви имају дужност да творе добро дело молитве, бдења и чувања од свакога греха.
Исто показује и велики апостол Петар, говорећи изабранима: Зато, браћо, постарајте се још већма за своје призвање и избор утврдите, јер чинећи ово нећете погрешити никад; јер ће вам се тако изобилно дати улазак у вечно Царство Господа и Спаса нашег Исуса Христа (2. Пт 1, 10-11). Видите ли да се једино непрестаним ревновањем утврђује наше призвање и избор? Не каже: „Пошто сте призвани и изабрани, будите без бриге и немојте више творити никакво добро дело“, него заповеда ревновање, стражење, молитву, бдење, то јест захтева од њих свеколики труд творења добрих дела, како би се тиме утврдило њихово призвање.
Исто се у Светом писму вели: Јер сте благодаћу спасени кроз веру…, не од дела, да се не би ко хвалисао (Еф 2, 8-9); потом се у наредном стиху показује да смо дужни творити добра дела: Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо (Еф 2, 10).
Значи, тај призив и избор верника условљени су и њиховим добрим делима. Због тога велики апостол Павле казује својим ученицима: Зато се и молимо свагда за вас, да вас Бог наш учини достојним звања (2. Сол 1, 11). А да се призив и избор верника не твори без њихове воље, него само ради сједињења њихове воље с вољом Божјом, види се из написанога: Ако глас Његов чујете, не отврдните срцем вашим (Пс 94, 7-8). А у Откривењу, назначујући да од човекове воље зависи његов призив, вели: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном (Отк 3, 20).
Тај призив и избор немају само предодређени за живот вечни, него их је Благи Бог дао свима који буду веровали и буду хтели да се спасу, чак и незнабошцима, јер чујемо Бога како то алегоријски казује кроз Свога пророка: Казаћу Северу: Дај! и Југу: Не брани! Доведи синове моје из далека и кћери моје с крајева земаљских, све који се зову мојим именом и које створих на славу себи, саздах и начиних (Исаија 43, 6-7). Тај призив припада свим народима света, само ако буду хтели да верују у Њега да је Творац свих и да се потчине Његовим заповестима.
Исто Свети пророк Исаија говори о призвању незнабожачких народа на спасење: Ево, зваћеш народ којега ниси знао, и народи који те нису знали стећи ће се к Теби… (Исаија 55, 5). Па и сасуд изабрани, велики апостол Павле, износећи да Бог кроз њега призива све народе на покајање, вели: …примисмо благодат и апостолство, да ради имена Његовог приведемо у послушност вере све незнабошце… (Рим 1, 5). Међутим, вера треба да буде делатна вера, то јест вера која се твори из љубави (Гал 5, 6) и која је украшена добрим делима. То показује Свето писмо говорећи: Вера без делa је мртва (Јак 2, 26).
Браћо хришћани,
Показао сам у пређе изложеном да ма када се човек обратио Благоме Богу, и Он ће се обратити човеку, као што вели: Вратите се сваки са свога пута злога и од злоће дела својих, па ћете остати у земљи коју даде Господ вама и оцима вашим од века и до века (Јеремија 25, 5). Ако ли би се безбожник обратио од свих грехова својих које учини и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живети, неће погинути. Безакоња његова што их је год учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће. Јер ми није мила смрт грешника који умре, говори Господ Господ; него да се обрати са свога пута и да његова душа живи (Језекиљ, 18, 21-23, 32).
Зар се може поверовати да Бог има само одређени број људи које ће спасти, и да они који су творили зла немају више никакву наду на спасење, чак и ако би се обратили к Богу с покајањем, зато што нису предодређени за спасење?
Зар се може такво што помислити, када имамо пред собом пређе наведена сведочења Светога писма?
Колико би лудости било да когод помисли како је Бог само оних изабраних и призваних и да они који буду напустили грех и буду се вратили Њему с покајањем из свег срца не могу више имати никакву наду на спасење, чак и ако би творили било које добро дело. Зар није Он рекао: Није лекар потребан здравима, него болеснима (Лк 5, 31)? И опет: Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање (Лк 5, 32). Ако нам Он показује да се обраћа и указује милост грешницима који се обраћају на покајање, и да није дошао за праведнике, него за грешнике, како онда можемо поверовати да Бог неће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине (1. Тим 2, 4) и да неће предодредити за живот вечни ниједнога од оних који се буду обратили к Њему и буду творили Његову вољу и заповести?
Ако је то истина, ко неће појмити да човеково предодређење ка добру или ка злу зависи од човекове слободне воље да се обрати к Богу и да твори Његове заповести? Зар није Он рекао: Ако желиш ући у живот, држи заповести (Мт 19, 17)?!
У закључку ове беседе рећи ћу: „Истинско човеково предодређење за живот вечни твори се по његовој слободној вољи. Свети Дух, који обитава у хришћанима од Светога Крштења, не дела сaм, него са слободном вољом хришћанина“ (Свети Теофан Затворник, Зборник 1, стр. 140). Свети Макарије Велики каже да ни благодат у човеку не свезује његову вољу силом, да би га приморала само на добро, независно од њега, хтео он то или не хтео. Напротив, сама сила Божја која је у човеку ствара простор слободи да он покаже своју вољу, да ли се усаглашава или не усаглашава с Благодаћу (Свети Макарије, Беседа 1. О стражењу срца, гл. 12, стр. 451).
Када се човекова воља сједини с Божјом вољом зарад творења заповести и добрих дела, онда је он призван, изабран и предодређен. А ако ли човекова воља одступи од Господњих заповести и твори оно што је ђаволово, тај човек је предодређен за муку вечну, а узрок томе није Благи Бог, него његова злоћа и устајање против Бога.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *