НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СТРАЖЕЊУ УМА (II)

„Проклета заборавност супротставља се пажњи као вода ватри,
и у свако време војује против ње“

(Добротољубље, том 4, Свети Исихије Синајит,
Прва стотина, Гл. 32, стр. 50).
 
Оци и браћо,
Наша душа путује као лађа по мору овога живота, пуном таласа. Ако ум не буде у сваком трену бдео, можемо потонути у бездану дубину пакла. Кад лађа плови по мору и океанима, може бити двојако угрожена: или споља, од валова морских, или својим унутрашњим пробијањем, кроз које може да продре вода. Пробијање лађе изнутра и продор воде унутра називаше се у древности још и „сентина“ (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, стр. 216). Исто тако страда и наша душа, путујући по мору овога века: или је озлеђују осетилне ствари које долазе споља, те потоне, ако не буде стражила свој ум и својих пет чула; или је угрожавају изнутра зле мисли и страсти које се налазе у срцу. Ово потврђује и Свети Кирило Александријски, говорећи: „Чини ми се да се сила злобе у нама пројављује двојако, јер приклањајући се са сладошћу на било која мажења, било на спољна мажења, било на она која су засађена у нама самима, па још и од других, клизимо шумно и пуштамо да нас грех лако обузме“. Свети апостол Јован је поделио похоту на двоје: телесну, која је усађена у природу, и спољашњу, која улази унутра кроз чула, рекавши: Јер све што је у свету јесте похота телесна, и похота очију и надменост живљења (1. Јн 2, 16).
Као што сам показао, с нашом душом и изнутра и споља војују мисли и страсти. Због тога доликује да и трезвеност нашега ума буде двојака, то јест да трезвеношћу и непрестаном молитвом вребамо и налете злих духова споља, и да обустављамо унутрашње нечистоће страсних помисли. По сведочењима Светих Отаца доликује нам да стражимо себе више изнутра, то јест да стражимо срце наше од злих мисли и од унутрашњих страсти више него од налета који нам долази споља кроз пет чула. Као што много пута „сентина“ (пробијање лађе изнутра), ако се убрзо не запази, потапа брзо лађу с лађарима и са свим, исто тако и зле мисли које излазе из срца, не будући узете у обзир на време, потапају нас у дела погибељи. Не заборављајмо да стражимо умом и против зала која нам долазе споља, кроз пет чула, јер нам је и ово од велике користи ради стражења душе и напретка у поимању онога што је духовно. То показује Велики Василије, говорећи: „Ум, не расипајући се ка ономе што је спољашње, нити се изливајући ка свету кроз органе чула, окреће се к себи, а кроз себе се уздиже ка поимању Бога“.
Ко се буде трудио на трезвености пажње дужан је бдети, сећајући се речи великог апостола Петра, који подстрекава све вернике на трезвеност и бдење, говорећи: Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пт 5, 8). А други светитељ вели: „Ако си бдитељ, дато ти је да будеш присутан од јутарњих сати“ (Добротољубље, том 4, Свети Исихије Синаит, Прва стотина, Гл. 9, стр. 44), показујући изразом „јутарњи“ дужност нашега ума да буде присутан и трезвен од самога зачетка зле мисли, пошто „богољубиви ум, прве зачетке греха не прима“ (Добротољубље, том 1, Блажени Дијадох Фотикијски, Гл. 72, стр. 366).
По Светим Оцима, доликује нам да увек убијамо вавилонске младенце, који су први зачеци злих мисли што их наш ум рађа. Ако у повоју побијемо ове младенце зла, њиховим ударањем о стену Христа, учиниће нас блаженим Дух Свети, који вели: Блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен (Пс 136, 9). Сви греси најпре куцају на врата нашега срца и ума мамцем мисли. Који има жустру и сталну трезвеност пресеца од почетка све и не допушта им да уђу у унутрашњег човека, јер ће се тамо, растући, временом претворити у зла дела. Ово Свето делање потпуно му успева трезвеношћу пажње и честим призивањем пресладосног имена Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Велики пророк Божији Давид подстиче нас Духом Светим да будемо бдитељи већ од појављивања првих грешних мисли: Ујутро избивах све грешнике земље, да истребим од града Господњег све који чине безакоње (Пс 100, 10).
Оци и браћо,
Из досадашњих сведочења поимамо да нам је потребно бдење и трезвеност ума управо од момента у којем се грех зачиње у уму и у повоју је. Али због чега то? Да би наша борба и победа над грехом постала лакша, не дајући му времена да расте и утврди се над душом. Као што видимо у многим стварима, стражење од почетка доноси бржу и лакшу победу. Размислимо, на пример, о оном што је пређе речено о пробијању лађе изнутра. Ако будемо бдитељи и будемо приметили од почетка, моћи ћемо је лако зачепити и спашћемо лађу и све њене житеље од погибељи. Исто тако, ако би се догодило да се запали која кућа или град, па би се од почетка приметило, угасила би се ватра са мало труда, пре но што се распламти и захвати кућу или град. Ако се која хаљина мало поцепа, па се одмах заложимо да је поправимо, одстранићемо с лакоћом квар на њој. А ако је стално остављамо у забораву, теже ће се поправити и са више трошка. Или ако се каква болест појави у нашем телу, и будемо се старали о њој од првих знакова, лакше ћемо се излечити, него након што болест поодмакне.
Ако будемо плевили своју леју или њиву од корова који је почео да се јавља по њој, наш посао ће се олакшати. Али ако га равнодушно оставимо дуго времена неоплевљеног и неокопаног, коров ће, умноживши се, порасти, угушивши засејано семе, и тако ћемо изгубити плодове због равнодушности с почетка. Или ако је кога ујела змија отровница или угризао бесни пас, па од почетка буде хитао к онима што могу спречити напредовање отрова у телу, живот тога човека биће лако спасен. А ако ствар буде застарела због неузимања у обзир, касније ће свака помоћ бити бескорисна. Исто се тако догађа и с отровом невидљиве змије, која је грех. Ако га намах по његовом појављивању будемо сатрли трезвеношћу и призивањем имена Господњег, лако ћемо га поразити. А ако му допустимо да уђе у наш ум сједињењем, пристанком и приволом, тада ће он све више расти, а борба с мишљу постајати све тежа, и победа ће бити све мучнија.
Због којег ли се разлога у Светом писму ђаво назива: „мраво-лавом“, као што каже Јов: Мраво-лав погибе немајући хране (Јов 4, 11)? Пошто се и ђаво, и наши греси, показују најпре као мрави. А ако се не будемо отрезнили и не будемо их побили од почетка, призивањем имена Господњег, порашће и доћи ће над нашом душом како какви лавови, али тада ће бити тешко победиви. То се догађа само због наше равнодушности и лењости да се отрезнимо од почетка. Не будемо ли хтели да се на почетку боримо с мравима, ако желимо спасење своје душе, мораћемо – хтели, не хтели – да се боримо с лавовима, то јест са грехом који се навиком веома утврдио над нама.
О овој истини говори и божански Отац Нил Постник, казујући: „… Хотећи велики Јов да покаже замке које страст разапиње, измислио јој је име састављено од смелога лава и ситнога мрава. У ствари напади страсти почињу од ситних умишљања, прикрадајући се неопажено, као мрав, а на крају израстају тако силно, да за онога којег су ухватиле представљају замку, опасност, не мању од доласка лава. Због тога борац треба да се бори са страстима још од кад долазе као мрав, стављајући пред њега почетак зле мисли као мамац. Али буду ли достигле силу лава, биће тешко да их порази. Треба да их никако не потхрањује. А њихова храна – као што се често казивало – јесу осетилни облици што долазе кроз чула, која потхрањују страсти, наоружавајући редом сваког идола (сваки кип) против душе“ (Добротољубље, том 1, Нил Постник, Гл. 49, стр. 197).
Из овога учења божанског Оца Нила Постника поимамо да треба да се успротивимо греху и да га убијемо призивањем имена Господа Исуса Христа, већ од првога појављивања у нашем уму. Не казујмо да је грех мишљу мало зло и да због тога не треба да се старамо о њему, јер није опасан по нашу душу. Не! Него сећајмо се учења другога Светог Оца, који вели: „Мало зло није мало, кад наноси велику штету“.
Сви Светитељи Божији, и особито они прозвани трезвеницима, показују да се без трезвености (пажње) не можемо спасти, нити се можемо молити Богу како доликује. „Без пажње нема молитве“ (Свети Теофан Затворник, нав. дело, стр. 292). Такође ава Агатон, када га је неко упитао шта је веће: телесни труд или унутрашње стражење, одговорио је – „Човек је подобан дрвету. Дакле, телесни труд је лист, а унутрашње стражење је плод. И пошто је написано: Свако дрво које не рађа добра плода сече се и у огањ баца (Мт 7, 19), свеколики наш труд треба да буде ради плода, то јест ради стражења ума“ (Отачник, Букурешт, 1828; слово А, лист 5,). Божански Отац Пимен Велики Египћанин показао је то исто, рекавши: „Да бисмо се спасли, ништа нам није потребно, до само трезвен ум“ (Отачник, Гл. 135, лист 61).
Ко има трезвеност пажње све време испитује себе, говорећи: „Да ли је угодно Богу шта сада мислим? Да ли је угодно Богу шта сада говорим? Да ли је угодно Богу шта сада делам?“ Тако сво време свога живота отрежњује и испитује себе о свему: шта мисли, шта говори и шта дела, а ако га гризе савест да оно што је мислио, говорио или делао није добро и по вољи Божијој, намах се каје, понизује се, исповеда се и тражи опроштај од Бога, Који зна све наше помисли, речи и дела, и Који ће наградити свакога по његовим делима (Јов 34, 11; Приче 24, 12; Рим 14, 10; 2. Кор 5, 10). У Отачнику се види да беше неки старац који пребиваше близу Рајта, и седећи стално у својој келији, беше трезвен и забринут умом. Држаше главу спуштену према земљи, и клатећи је стално, казиваше себи с уздахом: „Шта ли ће бити?“ Поћутавши мало, казиваше опет исту реч: „Шта ли ће бити?“ И опет, клатећи главом, казиваше исту реч и истовремено с тим израђиваше своје уже за корпе. Тако је провео све дане свога живота, старајући се о свом изласку из овога живота (Отачник, Гл. 19, О покајању, стр. 143).
Али, браћо моја, ово говорећи овде, дође ми да кажем: Тешко мени и подобнима мени, због онога што ће се догодити. Јер ја, браћо, учећи и пишући о трезвености, чиним све што је противно, пребивајући у неосећању, обамрлости и окамењењу, без Светога старања о спасењу моје подле душе. Спаситељ наш Исус Христос учи нас у божанском Јеванђељу, казујући: Стражите и молите се, јер не знате дана ни часа (Мт 24, 42). А на другом месту вели: Зато и ви будите спремни, јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији (Мт 24, 44). А ја, браћо, све ово поборавивши, ево затичем себе безосећајног и као човека који неће више умрети и требати да положи рачуна о сваком минуту свога живота; у таквом нестарању и нетрезвености пребивам. Дакле, молим вас све који имате страх Божији и проводите свој живот на овој земљи с бригом о свом спасењу, да ми помогнете својим Светим молитвама, како бих се бар кадгод отрезнио и ја, пре но што одем одавде.
Браћо и оци,
Видимо својим очима оне који су окончали животни пут да одлазе од нас, напуштајући бриге овога века и идући ка вечности будућега века, где ће свако одговарати за све што је делао у оно мало свога живота на земљи. О, када би нам помогао Премилостиви Бог и Пречиста Мајка његова да не заборављамо олако растављање од својих љубљених, који се с болом растављају од тела и са потресом се старају о стајању пред Богом. О последњем дану нашега живота рекао је божански пророк Давид Духом Светим: Зашто се бојим у зли дан? Затим показујући разлог, вели: Безакоње пете непријатеља мојих опколи ме (Пс 48, 5). Заиста, при изласку из овога живота окружиће нас ђаволи и наша безакоња, а ако се нисмо исповедили и нисмо извршили епитимију у овом свету истинским покајањем, отићи ћемо у вечну муку због нашег нестарања и лењости.
Спаситељ каже: Благо слугама оним, које Господ, дошавши, нађе будне (Лк 12, 37). А ако ми спавамо са угашеним светиљкама, као безумне девојке, и живимо без трезвености и без старања о свом спасењу, ко од људи може да нам каже срамоту што нас чека у часу смрти и у страшном дану суда Божјег? Наши дани, по божанским пророцима, гасе се као дим и пролазе као сен (Пс 102, 15), а ми се не отрежњујемо док још има времена за исправљање, и док искра нашег живота још није згасла.
Али има у свету и људи бдитеља, који се старају о спасењу, проводећи своје дане у уздржању, бдењу, молитви, понизности, и моле се скрушено и за нас слабе и неделатне. Преблаги Бог, будући свеправедан и премилостив, теши њихове душе духовним утехама по мери којом га љубе и моле му се с понизношћу. Код њих се испуњава што је речено Духом Светим: Господе, по мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје обрадоваше душу моју (Пс 93, 19). Све који имају ове Свете утехе из делања молим од срца да не забораве и мене безосећајног, да би ме отрезнилили из умртвљења.
Завршавајући ово мало речи, молимо Преблагога Бога и Премилостивога Спаситеља нашег да нам пошаље Своју милост и самилост свима који живимо овде и свим правовернима који са старањем проводе живот. Не заборављајмо Његове божанске речи, које увек треба да нас бодре на трезвеност и бдење, као што пише у Светом Јеванђељу: Да не дође изненада и нађе вас да спавате. А што вама говорим, свима говорим: Стражите! (Мк 13, 36-37).
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *