НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ДВАНАЕСТ СТЕПЕНИ ГРЕХА

Жалац је смрти грех.
(1. Кор 15, 56)
Мраво-лав погибе немајући хране.
(Јов 4, 11)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Пре но што започнем ову кратку беседу, навешћу један пример.
Можда сте икад видели када се запали која кућа или која камара сена или сламе. Ако се когод тамо задеси и има на дохвату руке ведро (пре но што се ватра разгори), може са мало воде да је угаси; међутим, ако ватра узме маха, требаће много труда и много воде да би се угасила, а понекада је немогуће да се порази сила огња.
Слично се догађа и с грехом у нама: ако будемо трезвени и опрезни од првих покрета на нашу душу и ако се од првога његовог изницања и од првога распаљења похоте и гнева у нама будемо умом успротивили и призвали у помоћ име Господње, намах ћемо угасити распаљеност греха и растеретићемо душу његовога ропства и тежине. Али ако се не будемо пренули на време и не будемо призвали Бога молитвом из срца, грех који је једном никнуо у нашем уму почиње да разраста и да нас силно напада, како би нас одвео у погибао.
Беседа која следи биће о греху и о његових дванаест степени. Али шта је грех?
По сведочењу Светога писма, грех је преступање Закона Божјег (Рим 5, 13; Јак 2, 9; Јн 3, 4); жалац смрти (1. Кор 15, 56); дело таме (Рим 13, 12; Еф 5, 11); гнусоба пред Господом (Рим 15, 9; Јеремија 40, 4); плод злих похота (Јаков 1, 15); дело ђаволово (Јн 8, 41-44); нечистота (Левитска 15, 31; 16, 19); дело тела (Гал 5, 19). Бог гледа на грех с великим гнушањем (Закони поновљени 17, 2; 25, 16; Пс 5, 5; 10, 23) и Његов ће гнев доћи на људе због грехова (Левитска 26, 21-28; 2. Дневника 6, 26; Јездра 9, 13 и др.). Сaм Спаситељ наш Исус Христос умро је на Крсту за наше грехе (Исаија 53; Рим 6, 10; 1. Кор 15, 3).
Од велике нам је користи да знамо не само шта је грех, него неупоредиво више треба да знамо како нас обмањује и поробљава и које су његове степенице раста од када се у нама појави па док стигне да нама савршено влада и да нас одведе у погибао, привремену и вечну. Да бисмо то сазнали, потребно је да поставимо себи следеће питање: Због чега Свето и божанско писмо назива ђавола и грех мраво-лавом (Јов 4, 11)? Недоумицу нам разјашњава божански Отац Нил Постник, који нам износи да се ђаво, као и свака страст, назива „мраво-лавом“, зато што се грех у почетку показује колико мрав, али касније, ако га не будемо погубили супротстављањем и молитвом, он ће достићи снагу лава (Добротољубље, том 1, стр. 197). Свети Јефрем Сиријски вели: „Грех је зли ђаво, који се не пројављује од почетка као велик, него, полако-полако прикрадајући се, овладава нама. Али ко се од почетка буде пренуо, неће допустити да буде изненађен, него ће га погубити када је мали као мрав, не допуштајући му да нарасте како би постао лавом“.
Често сам вам напомињао једно темељито и свеобухватно делање које спречава грех да продре у наш ум и да нас пороби. То Свето делање, које се, по свим Светим Оцима, назива „трезвеношћу пажње“ или „стражењем ума“, рађа се у нама из страха Божјег; а страх Божји рађа се у нама од вере у Бога, као што вели божански Отац Максим Исповедник: „Који верује боји се. А који се боји, прене се“ (Добротољубље, том 2, стр. 37).
Заиста, браћо моја, блажен је и треблажен човек који има страх Божји. По сведочењу Светога писма, имајући страх Божји, сваки човек одступа од зла (Приче 8, 13). Божански пророк Давид, Духом Светим, назвао је страх Божји почетком мудрости и добрим разумевањем, говорећи: Почетак мудрости је страх Господњи, а добро разумевање свима који га творе (Пс 110, 10; Приче 9, 10). Мудри Соломон казује да страх Божји није само почетак мудрости, него и њено училиште, казујући: Страх Божји је училиште мудрости (Приче 2, 1-5; Исус Сирахов 1, 13). Исус син Сирахов у својој Књизи премудрости тврди да страх Божји надилази свеколику ташту мудрост, говорећи: Страх Господњи све надилази (Исус Сирахов 1, 19).
Изнео сам овде неколико доказа из Божанскога писма о страху Божјем, који се у нама рађа из чврсте вере у Њега, и који, са своје стране, порађа у нама трезвеност пажње или стражење ума, о чему сам пређе напоменуо. То нам је веома потребно у мисленој борби против страсти и грехова, јер, по сведочењу Светих Отаца, „трезвеност је пут сваке врлине и заповест Божја“ (Добротољубље, том 4, Свети Исихије Синајит, стр. 64). Добро је да знамо да се против трезвености бори грех заборава, као што нам казује исти Свети Отац Исихије, говорећи: „Проклети заборав се супротставља пажњи као вода ватри“ (Исто, стр. 5).
Циљ због којег сам записао неколико сведочења о страху Божјем и пажњи ума био је да појмимо да нам је веома потребан и страх Божји и трезвеност пажње, да бисмо зауставили раст греха и његово прелажење са нижих степеница на више. Велики апостол Павле нас учи говорећи: Не дајите места ђаволу (Еф 4, 27; Јак 4, 7), али то успева да учини само ко из душе мрзи грех и супротставља му се од првога појављивања или његове прве степенице.
Љубљени верници,
Ево сада који су дванаест степени греха.
Први степен греха јесте кад когод твори добро, али га не твори добро, то јест не твори га с добрим циљем и на славу Божју. То показује и божански Отац Јован Дамаскин, који вели: „Добро није добро када се не твори добро“ (Добротољубље, том 4, стр. 194). И божански Отац Максим показује да добро није добро, када се не твори с добрим циљем, говорећи: „У свему што ми творимо Бог гледа на циљ, као што је често казивано: да ли творимо Њега ради или чега кога ради“ (Добротољубље, том 2, гл. 48, стр. 86). Добро дело има тело и душу; тело доброга дела је његово делање (било да постимо, бдимо, творимо милостињу или друго што), а душа доброга дела је циљ с којим се твори. Ако је циљ добар и на славу Божју, онда и наше добро дело прелази на страну циља. А ако је циљ лош, онда је и добро дело лоше и губи своју плату од Бога (Кириакодромион, Букурешт, 1857, стр. 280). Свети апостол Павле нас учи, говорећи: Све на славу Божју чините (1. Сол 4, 1; 1. Кор 10, 31). А Свети Максим Исповедник, слично нас поучавајући, вели: „Када чујеш Свето писмо где каже: Ти ћеш дати свакоме по делима његовим (Рим 2, 6), знај да Бог неће наградити добром оно што је творено са злим циљем, јер суд Божји не гледа на оно што је творено, него на циљ онога што је творено“ (Добротољубље, том 2, стр. 63).
Други степен греха јесте када когод несавршено твори добро дело. На пример, неко се моли Богу, али не умом или срцем, него само устима и уснама, расплињујући се стално умом на привременим и кварним стварима овога света. На таквом, који се моли само језиком и уснама, а својим умом и срцем пребива у смишљању зла, испуњава се реч пророка који вели: Зато рече Господ: Што се овај народ приближује устима својима и уснама својим поштује Ме, а срце им далеко стоји од Мене (Исаија 29, 13; Осија 7, 14); или кад когод твори милостињу, али не од правога труда, него од отетог или украденог, или када пости само у пшогледу јела и пића, а не и у погледу греха твореног својим чулима, умом и срцем. Божански Отац Јефрем Сиријски вели да је Бог дао Мојсију заповест да салије змију од меди, али да је салије савршено, то јест да буде испуњена, не празна изнутра, како би нас научио да се савршено, а не делимично, покајемо пред Богом. Као што је заповеђено да жртвено јагње буде без икакве мане и савршено здраво (Левитска 22, 21), исто тако и добро дело треба да творимо на савршен начин (Јев 13, 21).
Трећи степен греха је харање (мамљење или напад) зле помисли, која стално долази с неком врстом страсти. На пример: помисао на жену, на новац, на ташту славу, на гнев или било што, али без страсти према помишљеноме, него само сећањем.
Четврти степен греха је сједињење или пристанак, што се догађа када наша душа пристане да разговара са злом мишљу.
Пети степен греха јесте борба, која се води на свим следећим степенима греха. Душа, приставши да разговара с помишљу о злу, а спознавши да је та мисао одводи у грех, почиње да се бори с њом, подвизавајући се да је порази добрим мислима и особито молитвом Богу коју твори умом.
Шести степен греха јесте привола, која бива када душа, из самољубља и грехољубља уступа грешној мисли, пристајући да је прими у свој ум.
Седми степен греха је грех умом, као што каже божански Отац Максим Исповедник. Када човек пристане умом да прими злу и страсну мисао, труди се да утисне тај грех у ум тако јасно, као да га је учинио и делом. Када човек достигне тај степен, грех умишљањем (маштом) скоро неосетно прелази са ума на осећај тела, као што показује исти Свети Отац Максим Исповедник, говорећи: „Као што тело има дела као свој свет, тако и ум има идеје као свој свет. И као што тело блудничи с телом жене, тако и ум блудничи са идејом жене кроз изображење сопственога тела“ (Добротољубље, том 2, стр. 87). Зато нам овај божански Отац саветује: „Не употребљавај зло идеје, да не би био присиљен да зло употребљаваш и дела. Ако когод не згреши најпре умом, неће згрешити ни делом“ (Исто, стр. 71).
Такође, нека се зна да нас борба умом против греха не напушта до смрти, јер „борба с мислима тежа је од борбе са самим делима“ (Исто, стр. 70), а опасност грешења умом јавља се ласно у свако време и на сваком месту. Ако би когод, на пример, хтео да учини грех блуда делом, потребна су му три чиниоца: одговарајуће место, одговарајуће време, и предмет, то јест тело с којим да згреши. Код греха умом, међутим, недостатак било којег од ових чинилаца не спречава га да згреши, јер умом можемо згрешити на било којем месту и у било које време, чак ако и није присутно тело с којим хоћемо да згрешимо.
Осми степен греха јесте извршавање греха делом. Када се когод није борио по својој моћи на пређе поменутим степенима греха, него је допустио себи да стално греши мишљу, прећи ће и на вршење греха телом и тако ће достићи да потпуно падне. То се догађа не само са грехом блуда, него и са сваким другим, било стомакоугађања, среброљубља, убиства, крађе, пијанства итд.
Девети степен греха јесте уобичавање греха. Искусни духовник може при исповести ласно дознати, управо из самих уста онога који се исповеда, на који је степен греха дотични стигао. Ако га, на пример, упита: „Брате, зашто чиниш тај и тај грех?“, дотични сaм одговара: „Оче, уобичајио сам то“ (било да је реч о блуду, пијанству, псовкама или било ком другом греху). У том случају он сaм показује на који је степен греха стигао, јер пошто исповеда да је уобичајио то и то, види се да је стигао на девети степен греха.
Десети степен греха јесте острашћење, које је врло тешко и опасно. И на том степену духовник поима, из исповести онога који се исповеда, на којем се степену дотични налази по тежини греха, јер ако га упита: „Брате, због чега не напустиш тај грех, због чега не напустиш пијанство, или псовку, или пушење, или било који други грех?“, он каже: „Не могу, оче, навикао сам на тај грех“ или: „Оче, молим те, дај ми савет, јер сам веома навикао на овај или онај грех“. Затекавши га на том тешком и опасном степену греха, духовник треба да уложи сав труд и искуство да би га одвратио од навике греха, што је веома тешко изводљиво, јер навика постаје у њему као друга природа, чинећи да човек греши хтео не хтео. Будући он у ропству навике греха, у исто време и ђаволов је роб, пошто Свети Јеванђелист Јован вели: Онај који твори грех од ђавола је, јер ђаво греши од почетка (1. Јн 3, 8); грех је од ђавола (Јн 8, 44). О жалосном и осуде достојном стању таквога човека, који је достигао навику греха, Свето писмо вели: Који чини грех роб је греху (Јн 8, 34; Рим 6, 16).
Једанаести степен греха јесте очај, који је тежи од свих, јер одводи човека у смрт привремену и вечну. Када ђаво пороби човека грехом до степена навике, онда му каже: „Видиш да си навикао на тај грех, којега се више не можеш спасти, јер те роби хтео не хтео. Немој више помишљати на покајање и повратак Богу, пошто од сада не можеш више да оставиш овај грех на који си навикао из детињства (или из младости, или толико година)“. Дакле, саветује му да стално греши, говорећи му: „Оно загробно си изгубио; од сада, колико још имаш да живиш, ослађуј се макар грехом на који си навикао и који, као што видиш, више не можеш оставити“. Тако га мачем очаја одсеца од добре и Свете наде на спасење душе.
Ако је човек донекле књижеван, учи га да одлаже повратак Богу и напуштање греха, говорећи му: „Нека, оставићеш ти овај грех, али не баш сада, јер још имаш времена“. И то је савет ђаволa да би човек што дуже старио у навици греха, достојној вечне смрти, пошто ђаволи знају да који не напусти грех данас, тим ће га теже напустити касније, пошто је грех, као што кажу Свети Оци, сличан клину који неко забија у тврдо дрво. Ако га је мало забио, лакше ће га извадити, а ако га је више забио, тешко ће га и с великим трудом моћи извадити. Дакле, нека се нико не обмањује мислећи да ће, ако није данас напустио грех, који је уобичајио или на који је навикао, то позније учинити. Што више грех стари у нама, тим ћемо га теже позније одстранити, и што више човек твори грех, тим више га ђаво напада очајем.
Ако се човек стално препушта да буде поражен мислима очаја и не хита брзо на исповест и покајање, очај га одводи на дванаести степен греха, који је самоубиство, најужаснија смрт телесна и духовна, као што је окончао и Јуда издајник. Он, поставши издајник Спаситеља света, уместо да се из дубине срца врати покајању и да горко плаче, као велики апостол Петар (Лк 22, 26), пао је у очај, бацио је златнике од издаје у цркви, затим је отишао и обесио се (Мт 27, 45).
Оци и браћо,
Поменуо сам укратко у овој беседи о дванаест степени греха. Пре но што сам говорио о њима, привео сам неколико доказа из Светога писма и од Светих Отаца о страху Божјем и о трезвености пажње, пошто ко има страх Божји и прене се од првих појава и степени греха оружа, се против њега супротстављањем ума и Светом молитвом срца. Тако, успротививши се силно од почетка, спасава с великом лакоћом од тлачења и горкога робовања греху, које настаје на његовим већим степенима. А ко не жели да се отрезни, како би погубио грехе док су мали као мрави, достићи ће, као што сам рекао, да се бори с лавовима, од којих се тешко когод спасе.
Блажена је, дакле, она душа, која се боји Бога и у свако време и на сваком месту чува свој ум и срце од злих помисли греха, кроз Свету молитву и мржњу према греху. Блажен је духовник који дела на спасењу људи и који се, у Тајни Свете исповести, спознајући степен на којем се налази човек грешник, свом снагом и умећем труди да га поврати са било којег степена греха, али особито са следећа три: уобичајења, острашћавања грехом и очаја. Овај последњи је најужаснији руб понора са којега човек, павши самоубиством на дно пакла, нема више спасења у векове векова; чега нека би и све нас избавила милост Преблагога и Свемилостивога нашег Саситеља, молитвама Пресвете и Пречисте Његове Мајке и свих Његових Светих.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *