НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ПОСЛЕДЊЕМ МИНУТУ ЖИВОТА
И О ВЕЛИКИМ МУКАМА У ВРЕМЕ СМРТИ

Стражите, јер не знате дана ни часа (Мт 25, 13).
 
Љубљени верници,
Свети Григорије Богослов вели о последњем часу нашега живота овако: „С правом нам је незнање о послетку нашега живота, да бисмо били свагда трезвени и с великим стражењем уопште у све дане нашега живота“ (Двери покајања, стр. 88).
Али зашто нам је потребно толико пажње у оно време? Зато што су последњи час и минут, будући да су на крају нашег живота, скупоценији од целога живота који смо проживели на земљи, ма колико био дуг. Да бисмо то боље појмили, треба да размислимо да је због последњега минута нашега живота Отац наш Небески послао у свет Јединороднога Свога Сина. Ради тога последњег минута Син Божји се родио у пећини, легао је у јасле и поднео за нас Крст и срамну смрт.
Ради тога минута написано је и у свету проповедано Свето Јеванђеље, да бисмо у њему нашли поуку како да се припремимо и живимо хришћански, чувајући Божје заповести. Тога минута ради дати су нам, као освештавајућа средства, дарови Светога Духа кроз седам Светих Тајни, десет Божјих заповести, девет црквених заповести и позив монашкога живота.
Ради тога последњега часа нашега живота толики преподобни су одбегли у пустињу, живели су у пећинама и у распуклинама земље и подвизавали се до смрти с великим духовним борбама и трудовима. Ради тога минута велике вредности, толико милиона мученика је поднело муке и смрт, презирући овдашњи живот, да би задобило вечни живот и да би се овенчало Христом, нашим Спаситељем, за своје трпљење до краја.
Дакле, знајући да од последњега часа живота зависи спасење наше душе, треба увек да бдимо, сећајући се онога што је написано? У чему те затекнем, у томе ћу ти и судити(Проповедник, 11).
Љубљена браћо хришћани,
Разлог због којег сам на почетку ове беседе подсетио на последњи минут нашега живота био је да покажем колико је он скупоцен и да од њега зависи за нас живот вечни или мука вечна. Не заборављајмо да и непријатељ спасења људскога рода зна боље од нас како велику вредност има тај минут човековог живота за његово спасење или осуду. Због тога, у последњем часу нашега живота, ђаво доноси нашој души најужаснија и најтежа искушења и тлачења, да би је погубио и раставио од Благога Бога, нашега Саздатеља и Спаситеља.
Погледајмо у наставку која су та тешка искушења која ђаво доноси у време нашега изласка из тела. Свети Оци кажу да најтежи напади и тлачења које ђаво доноси на рабе Божје у време смрти јесу четири на броју, и то:
Први напад је против наше вере. Видећи ђаво да је човек ислабио, почиње да му сеје по уму мисли и сумње у погледу праве вере у Благога Бога. Свети Никодим Агиорит нам у том погледу саветује, говорећи: „Када будемо видели да нам у време смрти приводи у ум помисли сумње и неверовања, повуцимо се из ума у вољу и рецимо: „Одступи од мене, сатано, оче лажи, јер нећу ни да те чујем! Мени је довољно да верујем у оно што верује моја Црква!“ Не пуштај мисао неверовања у своје срце, као што каже и Свето писмо: Ако се подигне на те гнев дух силнога, не остављај места својега (Проповедник 10, 4). А ако те лукава змија буде упитала шта је Црква, ти је не узимај у обзир и немој јој уопште одговарати, него сагледај њену лаж и лукавство, и како хоће да те ухвати у речи. Ако си јак у вери и хоћеш да посрамиш непријатеља, одговори му у мисли: „Моја Света Црква верује у Истину!“ А ако ли те буде упитао? „Која истина?“, одговори му? „Она у коју верује Црква“. Држи се увек чврсто и мисли на Распетога, говорећи: „Боже мој, Творче мој и Саздатељу мој, помози ми брзо и не допуштај на мене удаљавање од Твоје истине и од Свете вере, него као што си ме родио у истини благодаћу Твојом, благоволи да исто тако и окончам овај живот, на славу Твога имена““ (Невидљива борба, гл. 10, стр. 163).
Други напад у време смрти предузима ђаво против наде. Тим тлачењем се ђаво труди да нас подвласти страхом који поставља у нас кроз сећање на наше грехе, хотећи да нас баци у понор безнађа.
„А ти, брате мој – вели Свети Никодим Агиорит – буде укрепљен у тој опасности. Знај да када те сећање на твоје грехе смирава и чини те да у срцу осећаш бол и жалост зато што си својим гресима жалостио Благога Бога, и када ти даје крепку наду на Његову благост, онда је то делање од Благодати. А када ти то жалошћење смета и баца те у безнађе, у малодушност, и чини те да верујеш да ћеш бити мучен и да за тебе нема наде на спасење, знај да је од ђавола то жалошћење и безнађе. Зато се више смиравај и уздај се у Благога Бога.
Само тако ћеш поразити непријатеља, скрушићеш његово оружје и прославићеш Бога. Ако ти се учини да ти сaм Благи Бог казује да ниси од Његових оваца, не очајавај и не слаби наду у Њега, него реци са смирењем: „Заиста, у праву си, Боже мој, да ме одбациш због мојих грехова, али ја имам још веће уздање у Твоју милост, да ћеш ми опростити. Зато иштем спасење овога нитковског саздања, које се по својој злоћи осудило, али се избавило чешћу Твоје Свете Крви. Имајући бескрајно уздање у Твоје умилостивљење, хоћу да ме спасеш, Избавитељу мој, на Своју славу. Зато се и предајем у Твоје руке. Чини са мном што Ти је воља, по Својој милости, јер само Ти си мој Господар, и чак ако ме будеш убио, ја ћу се исто у Тебе уздавати?““ (Невидљива борба, гл. 11, стр. 164).
Трећи начин тлачења које доноси ђаво у време смрти јесте напад таште славе и поверења које имаш у себе и у своја дела, да ће те спасти. Зато никада, а особито у последњем часу свога живота, не допуштај свом уму да се препусти ни најмањем самозадовољству и љубави према оном што је твоје, чак и да си творио све врлине Светитељa. Твоје задовољство нека буде само да се уздаш у Благога Бога, у Његову милост, а не у дела свога живота на земљи.
Увек буди у својим очима ниподаштаван до последњег дисаја, и када будеш открио што добро које си учинио, признај да га је само Благи Бог учинио, а не ти. Уздај се у помоћ Божју, али не очекуј да је примиш као награду за многе и тешке вођене борбе, у којима си побеђивао. Остај увек у Светом страху, признајући да би сви опрези, бриге, трудови и подвизи које си имао били узалудни, да их Благи Бог није сабрао на једно место и није поставио под Своја крила. Имај свеколико уздање само у ту потпору. Будеш ли следио те савете, непријатељи се неће моћи укрепити у часу твоје смрти, и отвориће ти се пут да с радошћу пређеш са ове земље у небески Јерусалим, у своју сладосну отаџбину.
Четврто тешко тлачење које ђаво доноси у време смрти јесте тлачење утварама и уобразиљама.
Током целога нашег живота лукави непријатељ не труди се много да нас напада својим утварама; међутим, у време животне кончине, доноси их с великом крепошћу, хотећи да нас обмане својим лажним јављањима, виђењима и претварањима у светлосне анђеле.
Пред тим, брате мој, остани крепак, признајући своје ништавило и немоћ. Када будеш видео да долази с утварама, ти са много смелости и храбра срца реци: „Преобрази се, ниткове, у своју таму, јер мени нису потребна твоја виђења. Мени није потребно ништа друго, до самилост Господова, и посредовање молитава Његове Пресвете Мајке и свагда Дјеве Марије, и Свих Светих Његових“.
Чак и ако будеш спознао да су дотични знаци истинити, ипак увек бежи од њих, и колико можеш одгони их далеко од себе. Не бој се, неће се Благи Бог наљутити због тога твога окретања, ако би дотична виђења била од Њега. Он уме да ти их очисти, и неће жалити ако их не будеш примио, јер Који је дао благодат смиренима не одузима је од њих ни због чега што чине из смирења.
Та четири тлачења или борбе јесу најобичније оружје које непријатељ користи против нас у последњем животном часу. Ђаволи још уобичавају да нападају свакога на крају и многим наклоностима и страстима које су га највише поражавале у животу.
Пошто сам довде говорио о борби коју ђаво води кроз виђења и утваре у време наше смрти, мислио сам да би било долично да испричам и о неким подвижницима који су се горко преварили обманљивим утварама донетим од ђавола, кроз које су изгубили Царство Небеско, а душе су им биле бачене у осуду.
Неки испосник живео је у пустињи с великим уздржањем, пошћењем, бдењем и с другим трудом. Толико је био марљив, да је сматрао како је достигао меру древних Отаца. Њега је непријатељ покушао да обмане и превари многим ђаволским утварама. Због тога му се често јављао у лику анђела, као да је од Бога послан због његовога особитог живота, да би га поучио и научио божанском.
Јављајући му се дуго време у лику светлога анђела, објављивао му је неке непознате ствари. А он, пренебрегавајући непријатељево лукавство, био је уверен да је то анђео и да му служи због његовога Богоугодног живота. Отац тога испосника, који је живео негде на селу, чувши о свом сину како живи, пожелео је да оде к њему, да би га видео пре смрти, јер му син беше јединац.
Узевши торбу и секиру у руку, отишао је у пустињу. Када се он приближио месту где беше келија његовога сина, анђео сатане, који се увек јављао испоснику, рекао је испоснику овако: „Чувај се и припази на себе, јер се ђаво претворио у лик твога оца и, ево, долази к теби с торбом и секиром у руци, хотећи да те убије. Дакле, узми и ти брзо секиру у руку, изађи му у сусрет и, приступивши му, удари га секиром, да би га убио“.
Испосник, поверовавши речима анђела, кога је сматрао слугом Господњим, изашао је у сусрет и, видевши свога оца где долази, као што му је ђаво био рекао, приступио му је, ударио га сечивом секире по глави и убио. Тога трена и испосника је захватио нечисти дух и мучио га је док и њега није убио (Отачник, гл. 7, стр. 315).
Друга причица казује да је у граду Едеси био неки човек по имену Асинас. Био је писац и састављао је стихове од по три речи, који се певају до данас. Он је живео у великом подвигу, делајући нерасудно. Од неког времена је одлучио да се подвизава изнад своје моћи, док се не буде прославио као Светитељ.
Њега је ђаво обмануо, јер га је извео из келије, поставио га изнад неке планине и показао му уобразиље кола и коњаника, након чега му је рекао: „Бог ме је послао да те узмем у Рај као Илију“.
Након што се овај преварио и попео у кола, све утваре су се расуле, а он је пао с оне висине, умревши срамном смрћу (Свети Исак Сиријски, Пустињачке беседе, стр. 488).
Љубљени верници,
Пошто читате Отачник и поуке Светих Отаца, мислим да сте дознали много поука у погледу ђаволских утвара и виђења. Али пошто се у овој беседи говорило о најтежим тлачењима која ђаволи доносе на нашу душу особито у последњим животним тренуцима, нашао сам за сходно да подсетим и на ове причице, да не бисмо веровали у сатанине утваре и да не бисмо изгубили душу због гордости и таште славе, као они који су се обманули ђаволским утварама и раставили се од Бога и од Царства Небеског.
У закључку, желим да нас Благи Бог и Премилостиви наш Спаситељ Исус Христос, молитвама Своје Пречисте Мајке и свих Светих, све сачува од обмане ђаволских виђења и утвара, како током живота, тако и у смртном часу, и да у свему слушамо своје духовне оце, да бисмо се спасли.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *