НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

ПРОПОВЕД О МОЛИТВИ СРЦА (I)

„Што бива риби која изађе из воде,
бива и уму који је изашао из помињања Бога
и расплињује се у помињању света“

(Свети Исак Сиријски, Беседа 43, стр. 220).
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Негде је у Светом писму речено: Хоће ли се јести хлеб без соли? Или има ли какве сладости у таштом говорењу? (Јов 6, 6). То доликује мени, лењивцу и нераднику на оном што је добро, који се усуђујем говорити вама слово лишено опробавања кроз живљење, јер казујем а не творим. Управо због тога нећете наћи никакву сладост у ономе што ћу казивати, пошто говорим по сећању, а не из зноја од делања. Али ћу се можда, говорећи вама о Светој молитви ума, постидети својих речи и, по сведочењу Светога Јована Лествичника, отпочети и сaм да делам то добро. Знам да ћете ви, чујући што сте можда донекле и заборавили, узнапредовати, по свом обичају, у подвизима, па ћу се можда и ја, млитавац и лењивац, видевши то, пренути из неосећаја и почети да путујем за узнапредованима и марљивима. Тешећи се том надом, почећу да говорим понешто о молитви ума.
Пре свега добро је да знамо и да памтимо да је „човечанско име Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа позајмило од Његовога Божанства неограничену и у свему Свету силу да нас спасе“ (Зборник 2, Преподобни Теофан Затворник, стр. 353). Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос, у тајни Своје икономије, Себе је понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на Крсту. Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова Му Име које је изнад сваког имена; да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом и да сваки језик призна да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Фил 2, 7-11).
Значи, како из сведочења божанскога апостола Павла, тако и из сведочења Преподобнога Теофана и многих иних божанских Отаца, видимо да је име Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа божанско име и узвишеније од свих имена, и да се том имену клања свако колено оних што су на небу, на земљи и у поднебесју, другим речима – анђелa, људи и ђаволa. Пошто је Он „Бог истинити од Бога истинитог, рођен а не створен“, као што исповедамо у Символу вере, дала Му се свака власт на небу и на земљи (Мт 28, 18), и нема другог имена под небом којим бисмо се могли спасти, осим Имена Његовог (Дап 4, 12; 5, 31). Због тога нас сви божански Оци Цркве Христове једногласно подстичу да што чешће призивамо језиком, а особито умом и срцем, то Пресвето, пресладосно и спасоносно име Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.
Пошто сам на почетку рекао да ћемо говорити о молитви ума, потребно је да знамо да стражење ума, клоњење ума, пажња, молитва ума итд јесу различити називи делања ума (Преподобни Теофан, наведено дело, стр. 348). Такође треба да знамо да се Исусова молитва дели, према делању, на две врсте: на казивану језиком и уснама, о којој сам говорио у пређашњој беседи, и на творену умом. Подвижник сaм од себе прелази са казиване молитве на молитву ума, под условом да казивана молитва буде творена с пажњом.
Најважнији елементи молитве устима, које треба узимати у обзир, ови су: 1. Пажња; 2. Затварање ума у речима Исусове молитве; 3. Изговарање речи без икакве журбе, са скрушеним духом; 4. Да се мало задржава дисање, колико да се једанпут умом изговори молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“.
Мада су ти услови погодни и за друге молитве, потребнији су за Исусову молитву. Исусова молитва и молитва ума, узето у ширем смислу, јесте било која молитва коју човек буде творио умом. Особито код Светих Отаца тако је називана поменута молитва, то јест: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“ (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, гл. 10, стр. 264).
Треба још знати и чињеницу да је та молитва ума обавезна не само за монахе, него и за сваког хришћанина (Исто, стр. 268), јер се велики апостол Павле обратио свим хришћанима, када је рекао: Молите се без престанка (1. Сол 5, 17). Буде ли неко рекао да је та заповест била дата за молитву уста, одговорићемо: пошто смо људи и имамо тело, свакако да нам достоји да и телесним клањањем служимо Богу; али пошто је Он Дух и Ум, и први од свих духова и умова, достоји нам да Му принесемо клањање умом и духом, јер Му је та врста молитве ближа по природи, „пошто сваки који је по подобију воли онога који Му је подобан“ (Исус Сирахов 13, 19). И то нас није научио когод од људи, него сaм Син Божији, Који нам је рекао: Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух, и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн 4, 23-24). А такво клањање, духовно и истинско, твори се особито кроз мислену молитву и из срца.
Римски философ Катон, мада је био од оних изван Цркве, рекао је: „Бог је ум, и чистим умом чествуј Га више него све друге“ (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, гл. 10, стр. 261). Управо због тога је божански Отац Григорије Синаит учио овом делању молитве ума не само монахе са Свете Горе, него, почевши оданде, ишао је учећи овом Светом делању и мирјане ревносне за њеном спознајом, до Румунске државе. Затим, велики светилник Григорије Солунски, не само да подстрекава све хришћане да се моле мислено у срцу, него чак шаље слово Јовану и Теодору, философима који су живели у свету, у коме им открива тајне Свете молитве ума и трезвености (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, стр. 271).
Оци и браћо,
Божански Отац Григорије Богослов, показујући да се кроз често призивање имена Исусовог у човековом срцу рађа љубав према Њему, вели: „Који веома љубе кога, уобичавају да му са сладошћу помињу чак и име“ (Беседа на Светом Крштењу). Тако срећемо у историји да је и мајка цара Лава Мудрог, када је њен син био изагнат из Цариграда и није га више могла видети, како би се насалђила њиме, није своју чежњу тешила чим другим, до непрекидним присећањем његовога имена. Зато, улазећи и излазећи, није казивала друго, до само ово: Лаве мој, Лаве мој, сине мој. И пошто је то она тако често понављала, сaм папагај, који је то слушао одозго, навикао се да и сaм казује: Лаве мој, Лаве мој, сине мој… Тако и душа која љуби Исуса, пошто је Исус на небесима и није присутан да би се Њиме насалђивала, не може на други начин утешити своју љубав према Исусу, до непрекидним сећањем Његовога Светога имена, вапијући увек с љубављу, са сузама и с болом: „Исусе мој, Исусе мој љубљени“. Од тога честог помињања, наше душе стичу велику љубав према Исусу, свом Спаситељу, као што каже и Свети Исак Сиријски: „Када буде кренуло помињање Бога у уму онога који Га љуби, намах ће срце његово обилно изливати сузе, пошто љубав уобичава да од помињања љубљених зажиже сузе“ (Наведено дело, Беседа 85, стр. 399).
У погледу уздржавања од сна и у погледу поста, то је веома потребно при упражњавању молитве ума; али не прекомерно уздржавање од сна и од јела, пошто такав пост доноси штету уместо ползе. По сведочењу божанскога Оца Петра Дамаскина, „ко дела телесно, понекада је поражен лакомошћу трбуха, многим сном, расплинутошћу и брбљањем, и помрачује свој ум. Инога пута помућује свој разум продуженим постом, прекомерним бдењима и трудом“ (Добротољубље, том 5, Беседа о разборитости, стр. 124). Због тога је добро да спознамо да је и при том упражњавању молитве ума потребан подвиг и уздржање с мером, по моћи свакога; то нас учи и Велики Василије, говорећи: „Мера уздржања узима се по мери силе тела свакога од нас“ (Зборник, 2, стр. 194). Божански Отац Максим Исповедник, показујући то исто, то јест коришћење поста и уздржања с мером, вели: „Подај свом телу по његовој моћи и цели свој подвиг усмери ка делању ума“ (Добротољубље, том 3).
Из ових сведочења поимамо да не треба полагати цело старање само на пост, него постећи с мером и по својој моћи, да више тежимо ка делању ума. Свети Григорије Синаит, наводећи меру хране и пића за слабе и немоћне, вели: „Ако хоћеш да се спасеш, једи четврт хлеба на дан, а воде или вина пиј по 3 или 4 чаше на дан. Од осталих јела окуси од свакога помало, не наситивши се за трпезом, да би се, окусивши од свега, избавио надмености и истовремено да ти се не би обљутавила врло добра Божја саздања, и да би благодарио Богу за све. Ако ли сумњаш у своје спасење, окусивши помало од свих јела и испивши мало вина, то је неверовање и немоћ ума“ (Зборник 2, стр. 195). Божански Јован Лествичник, износећи да храна и пиће са мером за тело не спречавају делање ума, вели: „Видео сам тога непријатеља, трбух, одморнога и дајући уму трезвеност“ (Лествица). Јер нам достоји да имамо здраво и не прекомерно ислабљено тело, пошто делање ума захтева и крепост тела. Због тога је наша дужност да свим силама бежимо од прекомернога поста и од неуздржања.
Пошто је наша беседа о молитви ума, мислим да треба да покажем како је то делање молитве ума много пута пропраћено извесним физичким осећајима, мада ови нису једнаки код свих. Ако подвижник не буде на време спознао те физичке покрете, који бивају унутар њега, ласно може пасти у обману, не због упражњавања Исусове молитве, која је добра и душеспасавајућа, него због његовога неумећа у време тих унутарњих покрета који понекада прате делање молитве ума. У првом реду поменимо топлоте које долазе у време те Свете молитве, да бисмо разликовали које су од наше природе, које од ђаволa и које од благодати Божје. Ко ће добро познавати разлику тих топлота знаће како да рукује својом пажњом у време молитве од случаја до случаја, и тако ће ласно моћи да се спасе обмане.
Почнимо са описом тих топлота, по сведочењу божанскога Оца Калиста, патријарха цариградског, који вели: „Најпре долази топлота од бубрега, која нас снажно загрева и изгледа као обмана; то међутим није обмана, него природно делање, настало од делања воље. Ако ли когод мисли да је та топлота од благодати, то је заиста обмана. Ма која била та топлота, подвижник не треба да је прими, него да је одагна. Затим долази друга топлота, од срца, и ако је ум прими, спушта се у помисли блуда. То је, без сумње, обмана.
Ако ли се цело тело загреје од срца, а ум је чист и без страсти и као да је прионуо за дубину срца, онда је то, заиста, делање благодати, а не обмана. Знајући то, добро је да од самога почетка навикнемо ум да у време молитве пребива у горњем делу срца и да гледа у његову дубину; али да не буде на половини, с једне стране, или на доњем крају срца. Разлог због којег треба тако да чинимо овај је: када ум пребива гoре у срцу и дела молитву унутар њега, онда, као цар који пребива на висини, слободно гледа на све зле помисли, које се успузају, и слама их именом Исуса Христа. Осим тога, будући толико удаљен од трбуха, свагда може избећи страсно разбуктавање похоте, која се налази у нашем телу кроз Адамов пад.
Ако когод почне у време молитве да пажљиво дела на половини срца, онда због умањења топлоте из срца или због немоћи ума и расплинутости погледа, због честога делања молитве или због напада који ђаволи предузимају, ум сaм од себе пада ка трбуху, и због његове близине меша се са топлотом похоте, мада не вољно. Неки, због наивне процене, или боље рећи не знајући шта је горњи део или средина срца и шта је његова половина или крај, почињу да творе молитву од доле, од краја срца што је поред трбуха, и тако, такнувши се умом како срца тако и трбуха, својом сопственом кривицом проузрокују обману, као и укротитељ змија. Ко тако одржава своју пажњу, немогуће му је да избегне причасништво с непријатељем.
Други, који пате од потпуног неумећа и грубости, и не познају место срца, које се налази под левом дојком и левим ребром, него сместивши га на средини пупка пупка трбуха, усуђују се, авај њиховој обмани, тамо да творе молитву умом.
Учећи се из ових примера, потребно је, као што је речено, да остваримо пажњу и молитву умом унутар срца, усредсређујући пажњу изнад леве дојке, а не на средини груди, тим више не у доњем делу, ка трбуху. Такође је неизоставно потребно да познајемо, кроз осећај ума, и топлоту из молитве која се од Бога излива у срце као миомирисно миро кроз Свето Крштење, и топлоту која је продрла у нас кроз пад прародитеља у грех, као и топлоту коју у нама изазива ђаво.
Упамтимо да прва топлота почиње с молитвом само у срцу и свршава се с молитвом исто у срцу, дајући души сигурност и духовне плодове. Друга има почетак и свршетак у бубрезима, доносећи у душу грубост, охладнелост и помутњу. Трећа, настајући из мешања са разбуктавањем похоте, поджиже срце и удове похотом ка блуду, робећи ум скрвним помислима и мамећи га на блудничење. То може видети и спознати сваки подвижник, да би дотично одагнао. Мада непријатељ, вели Свети Григорије Синаит, покушава да, унутар трбуха, по својој жељи привидно подражава ономе што је духовно, доносећи уместо духовне топлоте своје распаљивање, уместо веселости доносећи бесмислену радост и сладост са подстичући подвижника да прими ту обману као истинску благодат, време, опробавање и осећај уче нас да препознајемо делање непријатеља. Ако временом будемо спознали обману, кроз опробавање и осећај, не треба да се устрашимо или двоумимо да призивамо Господа Исуса. Ако су неки заблудели, ранивши свој ум, нека знају да нису то пропатили због упражњавања Свете Исусове молитве, него због свога надимања и самопоретка“ (Зборник 2, стр. 202-204).
Оци и браћо,
Завршавам ову беседу и молим вас са свим смирењем да посредујете код Благога Бога и Његове Мајке да помогну и мени грешнику, лењом за свако добро делање, да упамтим и да бар мало применим што сам вама овде говорио. У овој беседи је речено мало од онога што треба да буде познато како би се научила молитва ума, јер ако би било да напишемо колико у том погледу достоји, требало би да сачинимо целу књигу. Поменућу поштогод и у наредним проповедима.
Уверен сам да ви, оци и браћо, који се ревносно и с великом марљивошћу трудите на дневном и ноћном правилу, немате потребу за учитељем, јер вам је сaмо ваше истрајавање у делању Свете молитве највиша школа, као што је написано: „Из искуства духовнога живота може се задобити врло истинско учење, јер онога који има ревност да се моли не треба више учити како да се усаврши у молитви, јер ће га сaм труд молитве творене са стрпљењем одвести до најузвишенијих ступњева молитве“ (Зборник 2, стр. 337).
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *