НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О НЕЈЕДЕЊУ МЕСА ОД СТРАНЕ МОНАХА

„Ако би се когод од оних што се подвизавају,
уздајући се у оправдања свога ума,
због ниподаштавања црквеног уређења,
дрзнуо да раздреши постове које Црква
предањем преноси и поштује,
нека буде анатема“

(52. лаодикијски канон; 19. гангрски канон;
48. и 56. картагински канон).
 
Оци и браћо,
По учењу Светога писма, Светих Отаца и по одлукама божанских канона, неједење меса код монаха је врло старо црквено предање, које и данас влада у манастирима око Јерусалима, на Светој Гори Атонској, на Синајској Гори, у Русији, Грчкој, Србији, Бугарској и у другим православним земљама.
Свети Јован Златоуст вели: „Монасима пристоји да држе закон који је Бог дао Адаму у Рају. Ево – рече Бог – дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свима птицама небескима и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива дао сам сву траву да једу (Постање 1, 29-30)“ (О удаљавању монаха од меса; књигу је штампао старешина Силвестар у манастиру Њамцу године 1816).
А Свети Василије вели: „После Потопа је Бог допустио Ноју, и кроз њега свим људима, да једу месо; не као штогод потребно нашој природи, него по снисхођењу за нашу немоћ“ (Исто, стр. 17).
Такође наш Спаситељ Исус Христос вели: Ко Мени служи, за мном нека иде (Јн 12, 26).
И ако доликује да по својој моћи следимо Спаситеља нашег Исуса Христа, онда погледајмо да ли је он јео меса за време проведено с нама на земљи. Да ли гдегод у Светим Јеванђељима пише да је Христос седео за трпезама с месом? Не! А чиме се Господ хранио? – Хлебом и печеном рибом (Мт 14, 17; 15, 34). Не само да до распећа и погребења није јео меса, него ни после Свога Васкрсења из мртвих, када је, јављајући се Својим ученицима, јео с њима само хлеба с печеном рибом и медом у саћу (Премудрост 21, 9; 12-13; Лк 24, 42-43).
Пресвета и Пречиста Дјева Марија, Богородица, јавивши се блаженом Доситеју, рекла му је: „Пости, не једи месо и моли се често, па ћеш се спасти мука пакла“ (О удаљавању монахa од меса, стр. 31). У једној древној причи читамо о Светом и у свему хваљеном апостолу Петру, који, говорећи свом ученику Клименту, вели: „Зашто не поимаш мој живот и моју вољу? Желиш ли да стално будеш са мном? Онда види да се ја само хлебом, маслинама и са мало зеља храним“ (Исто, стр. 47). У првој глави друге књиге Васпитача, Свети Климент Александријски пише о Светом јеванђелисту Матеју да се хранио само семењем (Исто).
Свети апостол Павле се целога свога живота уздржавао од једења меса (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја, гл. 22). Чак су и хришћани из Александрије, у време Светога апостола и јеванђелиста Марка, јели једанпут на дан, под вече, а меса су се увек уздржавали (Исто, гл. 17). Свети Епифаније Кипарски казује да су се у његово време многи хришћани добровољно уздржавали од једења меса. Исто и блажени Августин, у својој књизи О црквеним обичајима, у гл. 21 и 23, и блажени Јероним у својој петој књизи Против Јовијана и Теодорита Кипарског, говоре о неједењу меса. Такође су се многи Светитељи удаљавали од једења меса.
Свети Василије вели да су „Јевреји, док су се задовољавали маном, поражавали Египћане и прешли море; а након што су се присетили меса и котлова са свињским месом, лутали су пустињом и нису више ушли у земљу обећану (Бројеви 11, 4-6)“. Након што је народ роптао против Мојсија, иштући му меса, Бог им је дао меса посредством препелица које су долетеле над њихов око, али је уједно с месом дошао на њих и гњев Божји (Пс 77, 31).
Спаситељ наш Исус Христос не само да није јео меса за све време проведено на земљи, него ни када народ који Га је следио беше огладнео, није га наситио месом, него хлебом и рибом, а било је пет хиљада људи (Мт 14, 21); а инога пута четири хиљаде, осим жена и деце (Мт 15, 38), мада му је било веома ласно да их нахрани месом, као роптајуће Јевреје у пустињи.
Свети Антоније Велики, Свети Јефтимије Велики, Свети Сава Освећени и многи други Свети Оци сасвим су одбацили једење меса. Бароније Римљанин говорио је 1057. овако: „Патријарх Михаило Келуларије укорава Латине не само што служе на бесквасним хлебовима, него и што једу удављено и сваку скврн, а њихови монаси и епископи се хране месом“ (О удаљавању монахa од меса, стр. 59).
Као што нам је при сваком добром делу потребна разборитост, тако је исто и с једењем и неједењем меса. Црква никога не убија, него напротив, она хоће да постом убије страсти и да спасе душевно здравље (Никодима Сакеларија, Законоправило, стр. 256). Значи, где влада разборитост и добри циљ, духовник неће погрешити ако неке болеснике или ислабљене појединих дана раздреши, са снисхођењем, на поједина јела недопуштена здравима. Свети апостол Павле вели: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује (1. Кор 10, 23). А на другом месту нас светује говорећи: Ако једете, ако ли пијете, све на славу Божју чините (1. Кор 10, 31). Дакле, када се когод уздржава од појединих јела са циљем спасења и на хвалу Божју, он себи не штети, него користи. А ако ли се пост или уздржање твори с лошим циљем, онда и њихово добро дело прелази на страну злога циља и постаје зло. Зато нам достоји да у свему што творимо испитамо циљ с којим творимо добра, јер по сведочењу Светога Јефрема Сиријског, „када ум напусти добри циљ, ниједно добро дело више не користи“ (О врлинама и пороцима, том 3, стр. 214).
Свети Мелетије Исповедник у свом Азбучнику вели да „монаси треба да се чувају у девствености и да се одрекну једења меса. Јер монаси, једући месо, веома саблажњавају мирјане и имаће велику осуду због тога свог нехата и небриге, пошто Свети апостол Павле вели: Нећу јести меса до века, да не саблазним брата својега (1. Кор 8, 13); и : Добро је не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби Шу вериЋ (Рим 14, 21). А Свети Григорије Солунски јасно каже да монасима не доликује да једу месо (Добротољубље, том 7, Слово 1, О онима што Свето тихују, стр. 229-230; напомена 51. апостолскога канона из Законоправила, лист 49; Евергетинос, лист 425).
У Отачнику, Ава Пимен Велики, Египћанин, будући позван за трпезу где је служено јело с месом, није хтео да једе, да не би саблазнио хришћане који су се тамо налазили (Отачник, слово П, стр. 63).
Свети Никифор Исповедник у 14. канону вели: „Ако ли се који монах буде одрекао Светога образа, ако ли се буде усудио јести месо или буде узео жену и не покаје се, нека буде анатемисан“. Ако будемо читали каноне: 51. апостолски, 14. Анкирскога сабора, 86. Светога Василија и 21. Гангрскога сабора, моћи ћемо да појмимо који је средњи пут у погледу једења или неједења меса и сазнаћемо да уздржање од меса с циљем подвизавања има свеколики благослов Цркве. А ако ли когод буде сматрао да је месо нешто скврно, тај бива анатемисан (Законоправило).
Свети и велики јерарх Јован Златоуст, показујући да су Свети манастири места за уздржање и подвизавање, где не треба јести месо, вели: „Заиста, манастири су домови плача, где се види кострет и пепео, где је марљивост, где се не види ни смех, ни гужва онога што је световно, где је пост, где се леже на голу земљу, где је све чисто од дима, од печења, од меса, од крви, од буке, од помутњи и од многих непријатности“ (Тумачење 1. Тим 4).
У напомени 51. апостолскога канона у Законоправилу из Њамца вели се да „не достоји монасима да једу месо, јер тако крше тај древни монашки обичај, то јест одступање од једења меса“. А да је тај обичај био древан и користан још пре царице Теофане († 894), види се из чињенице да је патријарх Константин Копроним био укорен што је уобичавао да једе меса, а Копроним је живео на 150 година пре Теофане. Велики типик Саборне православне цркве не допушта монасима да једу месо ни на дан Светога Васкрсења (стр. 43-44).
Цар Нићифор Вотањијат, пошто се замонашио након што је изгубио царевину, будући упитан да ли подноси строгост монашкога живљења, одговорио је: „Само ме удаљавање од меса огорчава, а за остало мало бринем“ (Мелетије Атински, Црквена историја, том 2, лист 414). А неки старац из Отачника вели: „Ако си млад, бежи од вина као од змије, а ако ли на каквом збору будеш принуђен да пијеш, пиј мало, а затим престани, и ма те буду преклињали они који су те позвали, не узимај у обзир њихова преклињања, јер много пута сатана присиљава монахе, ма били и стари, да подстрекавају младе на пијење вина и једење меса. Јер вино и јела растављају монаха од Бога“ (Отачник, стр. 306)[1].
Монасима достоји да се уздржавају не само од меса, него и од иних масних јела, по сведочењу Светога Нићифора Исповедника, који вели: „Не достоји монасима да обављају ратарске послове у Великом посту, да би, из тог разлога, раздрешавали на вино и уље, јер су то дела стомакоугађања“ (16. и 50. канон Лаодикијскога сабора; 98. канон Шестога васељенског сабора). Црквена законоправила предвиђају, такође, да „ко год би се сирне седмице оскврнио месом или првога понедељка Великога поста – сиром, четири године да се каје, и метанија 300“; и: „Ко умире од глади, те једе у Великом посту месо, три године да има покору и метанија 150 на дан; а буде ли у том Посту окусио сира или јаја, две године да има покору и 66 метанија на дан“ (Никодим Сакеларије, Црквено законоправило, стр. 256).
У погледу неједења меса од стране монахa велики старешина Пајсије, из Њамца, каже: „Поредак монашкога живота подобан је перебивању у Рају и потчињава се савршеној вољи Божјој“. Затим вели: „У Рају није било једења меса. Али ако се ко постиди, и једе због ниподаштавања оних који му то саветују, тај нека се постиди и часнога монашког образа. Јер то двоје је нераздељиво“ (Писмо упућено студентима монасима Геронтију и Дорофтеју у колеџу „Свети Сава“ у Букурешту, укључено у књигу: Зборник беседа о послушању, 1816, стр. 360-362).
Након што смо видели сведочења Светога писма, Светих Отаца и божанских канона о неједењу меса од стране монахa, добро је да приведемо и непобитне историјске доказе о чувању са Светошћу нашега црквеног предања у погледу неједења меса. Ево шта у том погледу пише велики и учени владар Молдавије Димитрије Кантемир: „Сви су манастири у Молдавији установљени на истом темељу, и они држе каноне које је монасима дао Свети Василије. Великих манастира, под управом по једног архимандрита, свега је четири, а малих манастира, под управом старешина има више од 200, осим скорор исто толико скитова, који и сами имају метохе у појединим местима“. У наставку вели: „Посебно, сви су монаси тако послушни канонима Светога Василија Великог, да би радије сто пута умрли, него што би појели парче меса, чак и ако би им заповедио који лекар (здравља ради)“ (Десцриптио Молдавиае[2], гл. 3, стр. 188-189, О манастирима у Молдавији). Али историја нам показује да су строгост канонa Светога Василија Великог у погледу једења меса строго поштовали не само обични монаси, него су чак и митрополити и епископи онога времена са Светошћу држали то древно и Свето предање Саборне православне цркве. Да бисмо ово потврдили, бележимо овде поредак који је био за трпезом владара Молдавије и митрополитa тога времена:
„Када владар стигне (за трпезу), митрополит изговара молитве, благосиљајући јела, а велики меденичар му сипа воде да опере руке… Велики пехарник пружа прву чашу владару, након што најпре сaм окуси вино, пресуто у ину, мању чашу, што се на молдавском језику назива вером. Тада митрополита и епископе, којима по монашким правилима Светога Василија Великог није допуштено једење меса, служе рибом и сиром. Када владар устаје од трапезе, меденичар му сипа воде и пружи му пешкир за брисање руку, а митрополит благодари Богу. Затим се владар, осенивши се трипут знаком Светога крста, окреће према бојарима, и гологлав се од њих опрашта“ (Исто, гл. 8, стр. 227).
А колико су држали до постова може се видети из следећег: „Поред тога што држе пост средом и петком, посте још четири пута годишње у одређеним раздобљима. У Великом, четрдесетодневном, посту и првих дана августа, посвећених Марији Дјеви, уздржавају се од рибе. Има неких који се, обузети превеликом побожношћу, не хране месом ни у понедељак и држе и ине постове“ (Исто, стр. 341). О епископима тога времена Димитрије Кантемир је казивао да „заиста нису много учени, али су пуни Духа Светога и не ниподаштавају ништа од онога што виде да може хранити њихово стадо“ (Исто, стр. 360).
Оци и браћо,
Привео сам ово мало доказа из Светога писма, из учења Светих Отаца, из божанских канона и из Описа Молдавије у којој обитавамо, да бисмо појмили колико је древно и утврђено предање наше Православне цркве у погледу неједења меса од стране монахa. Постоји и много иних доказа у том погледу, али мислим да су изложени довољни за оне који имају страх Божји и са Светошћу љубе канонски поредак Православне цркве Христове, на спасење својих душа.
Закључујући ову беседу, треба да кажем да је сваки монах и сваки правоверни хришћанин дужан да свом чврстином поштује оно што је наследио од Господа нашег Исуса Христа, Који је постио 40 дана и 40 ноћи, немајући греха; од Светих апостола, који су пребивали у посту, уздржању и молитви; од божанских Отаца, који су постом и молитвом украсили свој живот на славу Цркве Христове, као и од блажених наших предака, који су – као што сте видели – са толико Светости држали постове које је Црква одредила током године, као и среду и петак, и чак и понедељак током целе године.
Нека је милост Господња на нама, и покров молитава Његове Пресвете Мајке и Његових Светих нека нас наткрије.
Амин!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Отачник је пун примера и савета за неједење меса; види и Црквену историју Сократа Схоластика, гл. 4, 23; 5, 22 и др.
  2. Опис Молдавије, дело ученога молдавског владара Димитрија Кантемира (владао кратко 1693).
    Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *