USPON KA VASKRSENJU

BESEDA O NEJEDENJU MESA OD STRANE MONAHA

„Ako bi se kogod od onih što se podvizavaju,
uzdajući se u opravdanja svoga uma,
zbog nipodaštavanja crkvenog uređenja,
drznuo da razdreši postove koje Crkva
predanjem prenosi i poštuje,
neka bude anatema“
(52. laodikijski kanon; 19. gangrski kanon;
48. i 56. kartaginski kanon).
 
Oci i braćo,
Po učenju Svetoga pisma, Svetih Otaca i po odlukama božanskih kanona, nejedenje mesa kod monaha je vrlo staro crkveno predanje, koje i danas vlada u manastirima oko Jerusalima, na Svetoj Gori Atonskoj, na Sinajskoj Gori, u Rusiji, Grčkoj, Srbiji, Bugarskoj i u drugim pravoslavnim zemljama.
Sveti Jovan Zlatoust veli: „Monasima pristoji da drže zakon koji je Bog dao Adamu u Raju. Evo – reče Bog – dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu. A svemu zverinju zemaljskom i svima pticama nebeskima i svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa dao sam svu travu da jedu (Postanje 1, 29-30)“ (O udaljavanju monaha od mesa; knjigu je štampao starešina Silvestar u manastiru Njamcu godine 1816).
A Sveti Vasilije veli: „Posle Potopa je Bog dopustio Noju, i kroz njega svim ljudima, da jedu meso; ne kao štogod potrebno našoj prirodi, nego po snishođenju za našu nemoć“ (Isto, str. 17).
Takođe naš Spasitelj Isus Hristos veli: Ko Meni služi, za mnom neka ide (Jn 12, 26).
I ako dolikuje da po svojoj moći sledimo Spasitelja našeg Isusa Hrista, onda pogledajmo da li je on jeo mesa za vreme provedeno s nama na zemlji. Da li gdegod u Svetim Jevanđeljima piše da je Hristos sedeo za trpezama s mesom? Ne! A čime se Gospod hranio? – Hlebom i pečenom ribom (Mt 14, 17; 15, 34). Ne samo da do raspeća i pogrebenja nije jeo mesa, nego ni posle Svoga Vaskrsenja iz mrtvih, kada je, javljajući se Svojim učenicima, jeo s njima samo hleba s pečenom ribom i medom u saću (Premudrost 21, 9; 12-13; Lk 24, 42-43).
Presveta i Prečista Djeva Marija, Bogorodica, javivši se blaženom Dositeju, rekla mu je: „Posti, ne jedi meso i moli se često, pa ćeš se spasti muka pakla“ (O udaljavanju monaha od mesa, str. 31). U jednoj drevnoj priči čitamo o Svetom i u svemu hvaljenom apostolu Petru, koji, govoreći svom učeniku Klimentu, veli: „Zašto ne poimaš moj život i moju volju? Želiš li da stalno budeš sa mnom? Onda vidi da se ja samo hlebom, maslinama i sa malo zelja hranim“ (Isto, str. 47). U prvoj glavi druge knjige Vaspitača, Sveti Kliment Aleksandrijski piše o Svetom jevanđelistu Mateju da se hranio samo semenjem (Isto).
Sveti apostol Pavle se celoga svoga života uzdržavao od jedenja mesa (Jevsevije Kesarijski, Crkvena istorija, gl. 22). Čak su i hrišćani iz Aleksandrije, u vreme Svetoga apostola i jevanđelista Marka, jeli jedanput na dan, pod veče, a mesa su se uvek uzdržavali (Isto, gl. 17). Sveti Epifanije Kiparski kazuje da su se u njegovo vreme mnogi hrišćani dobrovoljno uzdržavali od jedenja mesa. Isto i blaženi Avgustin, u svojoj knjizi O crkvenim običajima, u gl. 21 i 23, i blaženi Jeronim u svojoj petoj knjizi Protiv Jovijana i Teodorita Kiparskog, govore o nejedenju mesa. Takođe su se mnogi Svetitelji udaljavali od jedenja mesa.
Sveti Vasilije veli da su „Jevreji, dok su se zadovoljavali manom, poražavali Egipćane i prešli more; a nakon što su se prisetili mesa i kotlova sa svinjskim mesom, lutali su pustinjom i nisu više ušli u zemlju obećanu (Brojevi 11, 4-6)“. Nakon što je narod roptao protiv Mojsija, ištući mu mesa, Bog im je dao mesa posredstvom prepelica koje su doletele nad njihov oko, ali je ujedno s mesom došao na njih i gnjev Božji (Ps 77, 31).
Spasitelj naš Isus Hristos ne samo da nije jeo mesa za sve vreme provedeno na zemlji, nego ni kada narod koji Ga je sledio beše ogladneo, nije ga nasitio mesom, nego hlebom i ribom, a bilo je pet hiljada ljudi (Mt 14, 21); a inoga puta četiri hiljade, osim žena i dece (Mt 15, 38), mada mu je bilo veoma lasno da ih nahrani mesom, kao roptajuće Jevreje u pustinji.
Sveti Antonije Veliki, Sveti Jeftimije Veliki, Sveti Sava Osvećeni i mnogi drugi Sveti Oci sasvim su odbacili jedenje mesa. Baronije Rimljanin govorio je 1057. ovako: „Patrijarh Mihailo Kelularije ukorava Latine ne samo što služe na beskvasnim hlebovima, nego i što jedu udavljeno i svaku skvrn, a njihovi monasi i episkopi se hrane mesom“ (O udaljavanju monaha od mesa, str. 59).
Kao što nam je pri svakom dobrom delu potrebna razboritost, tako je isto i s jedenjem i nejedenjem mesa. Crkva nikoga ne ubija, nego naprotiv, ona hoće da postom ubije strasti i da spase duševno zdravlje (Nikodima Sakelarija, Zakonopravilo, str. 256). Znači, gde vlada razboritost i dobri cilj, duhovnik neće pogrešiti ako neke bolesnike ili islabljene pojedinih dana razdreši, sa snishođenjem, na pojedina jela nedopuštena zdravima. Sveti apostol Pavle veli: Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje (1. Kor 10, 23). A na drugom mestu nas svetuje govoreći: Ako jedete, ako li pijete, sve na slavu Božju činite (1. Kor 10, 31). Dakle, kada se kogod uzdržava od pojedinih jela sa ciljem spasenja i na hvalu Božju, on sebi ne šteti, nego koristi. A ako li se post ili uzdržanje tvori s lošim ciljem, onda i njihovo dobro delo prelazi na stranu zloga cilja i postaje zlo. Zato nam dostoji da u svemu što tvorimo ispitamo cilj s kojim tvorimo dobra, jer po svedočenju Svetoga Jefrema Sirijskog, „kada um napusti dobri cilj, nijedno dobro delo više ne koristi“ (O vrlinama i porocima, tom 3, str. 214).
Sveti Meletije Ispovednik u svom Azbučniku veli da „monasi treba da se čuvaju u devstvenosti i da se odreknu jedenja mesa. Jer monasi, jedući meso, veoma sablažnjavaju mirjane i imaće veliku osudu zbog toga svog nehata i nebrige, pošto Sveti apostol Pavle veli: Neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svojega (1. Kor 8, 13); i : Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina i ne činiti ono na šta se brat tvoj spotiče ili sablažnjava ili slabi Šu veriĆ (Rim 14, 21). A Sveti Grigorije Solunski jasno kaže da monasima ne dolikuje da jedu meso (Dobrotoljublje, tom 7, Slovo 1, O onima što Sveto tihuju, str. 229-230; napomena 51. apostolskoga kanona iz Zakonopravila, list 49; Evergetinos, list 425).
U Otačniku, Ava Pimen Veliki, Egipćanin, budući pozvan za trpezu gde je služeno jelo s mesom, nije hteo da jede, da ne bi sablaznio hrišćane koji su se tamo nalazili (Otačnik, slovo P, str. 63).
Sveti Nikifor Ispovednik u 14. kanonu veli: „Ako li se koji monah bude odrekao Svetoga obraza, ako li se bude usudio jesti meso ili bude uzeo ženu i ne pokaje se, neka bude anatemisan“. Ako budemo čitali kanone: 51. apostolski, 14. Ankirskoga sabora, 86. Svetoga Vasilija i 21. Gangrskoga sabora, moći ćemo da pojmimo koji je srednji put u pogledu jedenja ili nejedenja mesa i saznaćemo da uzdržanje od mesa s ciljem podvizavanja ima svekoliki blagoslov Crkve. A ako li kogod bude smatrao da je meso nešto skvrno, taj biva anatemisan (Zakonopravilo).
Sveti i veliki jerarh Jovan Zlatoust, pokazujući da su Sveti manastiri mesta za uzdržanje i podvizavanje, gde ne treba jesti meso, veli: „Zaista, manastiri su domovi plača, gde se vidi kostret i pepeo, gde je marljivost, gde se ne vidi ni smeh, ni gužva onoga što je svetovno, gde je post, gde se leže na golu zemlju, gde je sve čisto od dima, od pečenja, od mesa, od krvi, od buke, od pomutnji i od mnogih neprijatnosti“ (Tumačenje 1. Tim 4).
U napomeni 51. apostolskoga kanona u Zakonopravilu iz Njamca veli se da „ne dostoji monasima da jedu meso, jer tako krše taj drevni monaški običaj, to jest odstupanje od jedenja mesa“. A da je taj običaj bio drevan i koristan još pre carice Teofane († 894), vidi se iz činjenice da je patrijarh Konstantin Kopronim bio ukoren što je uobičavao da jede mesa, a Kopronim je živeo na 150 godina pre Teofane. Veliki tipik Saborne pravoslavne crkve ne dopušta monasima da jedu meso ni na dan Svetoga Vaskrsenja (str. 43-44).
Car Nićifor Votanjijat, pošto se zamonašio nakon što je izgubio carevinu, budući upitan da li podnosi strogost monaškoga življenja, odgovorio je: „Samo me udaljavanje od mesa ogorčava, a za ostalo malo brinem“ (Meletije Atinski, Crkvena istorija, tom 2, list 414). A neki starac iz Otačnika veli: „Ako si mlad, beži od vina kao od zmije, a ako li na kakvom zboru budeš prinuđen da piješ, pij malo, a zatim prestani, i ma te budu preklinjali oni koji su te pozvali, ne uzimaj u obzir njihova preklinjanja, jer mnogo puta satana prisiljava monahe, ma bili i stari, da podstrekavaju mlade na pijenje vina i jedenje mesa. Jer vino i jela rastavljaju monaha od Boga“ (Otačnik, str. 306)[1].
Monasima dostoji da se uzdržavaju ne samo od mesa, nego i od inih masnih jela, po svedočenju Svetoga Nićifora Ispovednika, koji veli: „Ne dostoji monasima da obavljaju ratarske poslove u Velikom postu, da bi, iz tog razloga, razdrešavali na vino i ulje, jer su to dela stomakougađanja“ (16. i 50. kanon Laodikijskoga sabora; 98. kanon Šestoga vaseljenskog sabora). Crkvena zakonopravila predviđaju, takođe, da „ko god bi se sirne sedmice oskvrnio mesom ili prvoga ponedeljka Velikoga posta – sirom, četiri godine da se kaje, i metanija 300“; i: „Ko umire od gladi, te jede u Velikom postu meso, tri godine da ima pokoru i metanija 150 na dan; a bude li u tom Postu okusio sira ili jaja, dve godine da ima pokoru i 66 metanija na dan“ (Nikodim Sakelarije, Crkveno zakonopravilo, str. 256).
U pogledu nejedenja mesa od strane monaha veliki starešina Pajsije, iz Njamca, kaže: „Poredak monaškoga života podoban je perebivanju u Raju i potčinjava se savršenoj volji Božjoj“. Zatim veli: „U Raju nije bilo jedenja mesa. Ali ako se ko postidi, i jede zbog nipodaštavanja onih koji mu to savetuju, taj neka se postidi i časnoga monaškog obraza. Jer to dvoje je nerazdeljivo“ (Pismo upućeno studentima monasima Gerontiju i Dorofteju u koledžu „Sveti Sava“ u Bukureštu, uključeno u knjigu: Zbornik beseda o poslušanju, 1816, str. 360-362).
Nakon što smo videli svedočenja Svetoga pisma, Svetih Otaca i božanskih kanona o nejedenju mesa od strane monaha, dobro je da privedemo i nepobitne istorijske dokaze o čuvanju sa Svetošću našega crkvenog predanja u pogledu nejedenja mesa. Evo šta u tom pogledu piše veliki i učeni vladar Moldavije Dimitrije Kantemir: „Svi su manastiri u Moldaviji ustanovljeni na istom temelju, i oni drže kanone koje je monasima dao Sveti Vasilije. Velikih manastira, pod upravom po jednog arhimandrita, svega je četiri, a malih manastira, pod upravom starešina ima više od 200, osim skoror isto toliko skitova, koji i sami imaju metohe u pojedinim mestima“. U nastavku veli: „Posebno, svi su monasi tako poslušni kanonima Svetoga Vasilija Velikog, da bi radije sto puta umrli, nego što bi pojeli parče mesa, čak i ako bi im zapovedio koji lekar (zdravlja radi)“ (Descriptio Moldaviae[2], gl. 3, str. 188-189, O manastirima u Moldaviji). Ali istorija nam pokazuje da su strogost kanona Svetoga Vasilija Velikog u pogledu jedenja mesa strogo poštovali ne samo obični monasi, nego su čak i mitropoliti i episkopi onoga vremena sa Svetošću držali to drevno i Sveto predanje Saborne pravoslavne crkve. Da bismo ovo potvrdili, beležimo ovde poredak koji je bio za trpezom vladara Moldavije i mitropolita toga vremena:
„Kada vladar stigne (za trpezu), mitropolit izgovara molitve, blagosiljajući jela, a veliki medeničar mu sipa vode da opere ruke… Veliki peharnik pruža prvu čašu vladaru, nakon što najpre sam okusi vino, presuto u inu, manju čašu, što se na moldavskom jeziku naziva verom. Tada mitropolita i episkope, kojima po monaškim pravilima Svetoga Vasilija Velikog nije dopušteno jedenje mesa, služe ribom i sirom. Kada vladar ustaje od trapeze, medeničar mu sipa vode i pruži mu peškir za brisanje ruku, a mitropolit blagodari Bogu. Zatim se vladar, osenivši se triput znakom Svetoga krsta, okreće prema bojarima, i gologlav se od njih oprašta“ (Isto, gl. 8, str. 227).
A koliko su držali do postova može se videti iz sledećeg: „Pored toga što drže post sredom i petkom, poste još četiri puta godišnje u određenim razdobljima. U Velikom, četrdesetodnevnom, postu i prvih dana avgusta, posvećenih Mariji Djevi, uzdržavaju se od ribe. Ima nekih koji se, obuzeti prevelikom pobožnošću, ne hrane mesom ni u ponedeljak i drže i ine postove“ (Isto, str. 341). O episkopima toga vremena Dimitrije Kantemir je kazivao da „zaista nisu mnogo učeni, ali su puni Duha Svetoga i ne nipodaštavaju ništa od onoga što vide da može hraniti njihovo stado“ (Isto, str. 360).
Oci i braćo,
Priveo sam ovo malo dokaza iz Svetoga pisma, iz učenja Svetih Otaca, iz božanskih kanona i iz Opisa Moldavije u kojoj obitavamo, da bismo pojmili koliko je drevno i utvrđeno predanje naše Pravoslavne crkve u pogledu nejedenja mesa od strane monaha. Postoji i mnogo inih dokaza u tom pogledu, ali mislim da su izloženi dovoljni za one koji imaju strah Božji i sa Svetošću ljube kanonski poredak Pravoslavne crkve Hristove, na spasenje svojih duša.
Zaključujući ovu besedu, treba da kažem da je svaki monah i svaki pravoverni hrišćanin dužan da svom čvrstinom poštuje ono što je nasledio od Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je postio 40 dana i 40 noći, nemajući greha; od Svetih apostola, koji su prebivali u postu, uzdržanju i molitvi; od božanskih Otaca, koji su postom i molitvom ukrasili svoj život na slavu Crkve Hristove, kao i od blaženih naših predaka, koji su – kao što ste videli – sa toliko Svetosti držali postove koje je Crkva odredila tokom godine, kao i sredu i petak, i čak i ponedeljak tokom cele godine.
Neka je milost Gospodnja na nama, i pokrov molitava Njegove Presvete Majke i Njegovih Svetih neka nas natkrije.
Amin!
 

1. Otačnik je pun primera i saveta za nejedenje mesa; vidi i Crkvenu istoriju Sokrata Sholastika, gl. 4, 23; 5, 22 i dr.
2. Opis Moldavije, delo učenoga moldavskog vladara Dimitrija Kantemira (vladao kratko 1693).
   
   Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53
   « PRETHODNA STRANA1 ... 11 12 13 ... 53SLEDEĆA STRANA »
   Tags: Starac KLEOPA