НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СВЕШТЕНСТВУ СТАРОГА ЗАКОНА,
О СВЕШТЕНСТВУ ПО БЛАГОДАТИ И О ДУЖНОСТИМА СВЕШТЕНИКА

Ти си свештеник довека, по чину Мелхиседекову.
(Пс 109, 4)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Пошто сам и ја, грешни и недостојни, примио на себе тешки јарам свештенства и духовништва, намислио сам да у двема претходним беседама изнесем понешто о седам околности греха и о његових дванаест степени, које треба да познају особито свештеници духовници, да би знали како да поступе на Светој исповести, од случаја до случаја, са душама које им Бог шаље на исцељење и поправљање. У наставку ћу говорити понешто о свештенству Старога завета, о свештенству Закона благодати и о неким најзначајнијим дужностима свештеникa Новога закона.
Свештенство Старога закона установио је сaм Бог преко Мојсија и преко Арона (Левитска 8). То свештенство се добијало помазањем од стране Мојсија, као опуномоћеника Божјег. Обред посвећења свештеникa одвијао се пред Светим шатором, у присуству народа и целокупне заједнице (Левитска 8, 34). И Арона, и његове синове сaм Мојсије је најпре симболично чистио прањем водом, потом им је свлачио хаљине и облачио им нарочите обредне хаљине, које су имали да користе за време свештеничке службе. Сaм Мојсије је слабе помазивао јелејем помазања, којим је осветио Свети шатор и све предмете у њему. Затим се клало теле принесено том приликом као жртва за грех (Исто 8, 10-15). Свештеници који су приступали Богу требало је да се и сами освете, како их не би Господ казнио смрћу (Излазак 19, 22). По сличном обреду и с истим циљем били су посвећивани и левити за службу у Светом шатору (Бројеви 8, 5-10).
Свештенство Старога закона имало је дужност да се моли за окајање грехова виновника. Свештеници Старога закона имали су и дужност да уче синове Израиљеве заповестима које је Бог дао преко Мојсија (Левитска 10, 11-12). Они су још имали право да суде у неспоразумима међу верницима (Закони поновљени 12, 8-13). Такође су свештеници Старога закона имали још и поједине надлежности сем верских, као она да брину о здрављу народа (Левитска 13). И свештеници Старога закона, и левити (ђакони), имали су дужност да поштују поједине обавезе које су посебно њима биле наметнуте:
– Да не обрезују ништа од власи главе или браде (Левитска 21, 5);
– Није им било допуштено да пију вино: И Господ рече Арону говорећи: Вина и силовита пића немој пити ти ни синови твоји с тобом, кад улазите у шатор од састанка, да не изгинете. То нека вам је уредба вечна од колена на колено, да бисте могли распознавати шта је Свето шта ли није, и шта је чисто шта ли нечисто, и да бисте учили синове Израиљеве свим уредбама које им је казао Господ преко Мојсија (Левитска 10, 8-11).
– Свештеници Старога закона имали су дужност да живе Светим животом, као што стоји написано: Нека буду Свети Богу својему, и нека не скврне имена Бога свога, јер приносе жртве огњене Господње, хлеб Бога свога; зато нека су Свети (Левитска 21, 6; 11, 44-45);
– Свештеници Старога закона имали су обавезу да се жене само са девојкама, а не са женама блудницама или удовицама (Левитска 21, 7, 13-15; 18. апостолски канон);
– И свештеници, и левити, као и сви служитељи Светога шатора, имали су обавезу да буду целовити телом, то јест да немају никакву телесну ману; другим речима, да не буду хроми, глуви, слепи, неми (Левитска 21, 16-23); то правило задржано је и за хришћанске свештенике (78. и 79. апостолски канон);
– Свештенике Старога закона требало је да читав народ поштује као какве Светитеље (Левитска 21, 8);
– Свештеници Старога закона нису имали удела у земљишту у Израиљу, него је требало да живе и да се хране деловима који су им припадали по праву од дарова принетих олтару и од жртава (Закони поновљени 18, 1-5).
Изнео сам овде понешто о свештенству Старога закона, пошто је све што се тицало свештенства Старога завета имало својство симбола, и било је сен и прапредстава онога што је требало да дође, да се испуни и да се усаврши у Новом закону благодати (видети Посланицу Јеврејима Светога апостола Павла), пошто жртве и свештенство Старога закона није могло ништа да усаврши. Свештенство Старога закона толико је пало од својих задужења, да је временом стигло да служи идолима (Судије, 17-18).
Зато је духовна и учитељска улога свештенства Старога закона позније преузета од Светих пророка, особито почев од Самуиловог времена. С тим пророцима, које је Бог подизао из срдине народа призивањем (посебним позивом), свештеници Старога закона дошли су у сукоб, пошто су пророци, у име Божје, осуђивали и беспоштедно сузбијали не само грехе народа, него и свештеникa (Језекиљ 12, 6; 3, 17; Исаија 62, 6; Захарија 10, 3, 17). Сви Свети пророци који су строго укоревали морални пад старозаветних свештеникa објављивали су им и долазак Месије, времена када ће Господ поставити Своме народу друге пастире, достојне свога задатка (Исаија 54, 21).
Оци и браћо,
Да проговоримо нешто о свештенству Закона благодати и о дужностима свештеникa тога Светог и савршеног Закона. По сведочењу више Светих Отаца, Свети и велики апостол Павле био је највећи духовни управитељ којега је Хришћанство имало, после Спаситеља Исуса Христа. Камен темељац његовога делања на духовном поучавању била је љубав, а божански апостол Павле и по томе је духовни врх хришћанскога свештенства (Мелетије, митрополит катирски, Атина, 1956. и др.). Тај апостол незнабожаца посведочио је више но остали Свети апостоли о савршенству новозаветнога свештенства и о великим и малим дужностима које припадају хришћанским свештеницима, јер што је свештенству Старога закона недостајало, у мислима и у пракси, испунило се и усавршило у хришћанском свештенству.
Својства и одлике хришћанскога свештенства јесу следеће:
– Свештенство Закона благодати божанског је порекла, пошто га је засновао Спаситељ и потиче управо из Његовога Светога свештенства;
– Разлику између свештенства Старога закона и свештенства Закона благодати приказао је Свети апостол Павле у својој Посланици Јеврејима (Јев 4, 14; 10, 22);
– Спаситељево свештенство, које је порекло, источник и темељ хришћанскога свештенства, најпре је божанско и затим људско, пошто је Христос, Врховни Архијереј или Велики наш Свештеник, не само човек, него и Бог;
– Свештенство Закона благодати, по сведочењу божанскога Јована Златоуста, не столује више на престолу пророчком или патријарашком, као што је столовало свештенство Старога закона, него на престолу Христа Бога, његовог Утемељитеља (Подела пшенице, стр. 430). Зато, ко ниподаштава свештенике Закона благодати ниподаштава Христа Бога (Исто, стр. 431);
– Свештенство Закона благодати у потпуности је Свето и непорочно, као што је био и јесте његов Утемељитељ, Господ, Бог и Спаситељ наш Исус Христос, који није имао потребе, као други првосвештеници, да приноси жртву за Себе, јер Он није имао греха, иако је био човек у свему као ми (Јев 7, 26);
– Свештенство Закона благодати не само да је божанско и сасвим Свето и непорочно, него је и непролазно и вечно, пошто је Спаситељ наш Исус Христос Првосвештеник вавек, по чину Мелхиседекову (Јев 6, 20; 7, 21; 5, 6-20; Пс 8, 1-2, 6);
– Свештенство Закона благодати узвишеније је од свештенства Аароновог и осталих првосвештеника (Јев 7, 11, 16, 22; Пс 109, 4).
Значи, након што смо укратко приказали значај свештенства Закона благодати, наведимо и неке од највећих дужности хришћанскога православног свештеника:
– Православни свештеник треба да се у свему труди, по својој моћи, да буде подобан Христу, Великом Пастиру словесних оваца (1. Пт 5, 4);
– Свештеник треба веома да се стара о стаду које му је Бог поверио, и у случају велике потребе да га брани чак и по цену свога живота (Јн 15, 12-13), као што је учинио Свети Игњатије Богоносац и многи други Свети Оци, архијереји и свештеници;
– Свештеник треба у свако време да буде украшен великим духовним врлинама љубави, смирења, кротости и чистоте – телесне и душевне (Мт 11, 29; 1. Тим 3, 2; 6, 11-14; 1. Кор 16, 24; Јн 13, 15);
– Свештеник треба да одржава веома тесну духовну везу са својим стадом и да изблиза надгледа живот свакога парохијанина (Језекиљ 3, 17; 23, 7; Јев 13, 7);
– Свештеник треба да се стара не само о верницима, него и о изгубљенима и заблуделима, који су пали у безверје или јерес, да би их вратио у недро Христове цркве (2. Тим 2, 25; Тит 1, 9; 1. Тим 4, 20 и др.);
– Свештеник треба да својим парохијанима обзнани вољу Божју и да им служи речју и примером свога живота ради њенога испуњења (2. Кор 6, 3; Рим 14, 13-21; 1. Кор 8, 13; 10, 32);
– Свештеник је дужан да одржава непрекидну везу са Спаситељем Христом кроз Свете молитве, да би могао у свако време имати помоћ Божју у свом тешком и Светом задатку, као што је заповедио Господ говорећи: Останите у Мени, и ја ћу у вама… јер без Мене не можете ништа чинити (Јн 15, 4-5). Мада је ова заповест за све хришћане, она је посебно упућена свештеницима, који увек треба да буду у Христу и Христос у њима (Јн 14, 26; 15, 26; 26, 13);
– Свештеник треба да има Свет и непорочан живот, да буде трезвен умом, пристојан, гостољубив, не пијанац, не сабирач зле добити, кротак, несвадљив, не среброљубац, добар домаћин, имајући послушну децу у савршеној пристојности (1. Тим 3, 1-5);
– Свештеник треба да буде кадар да учи другога, да подстрекава на здраво учење и да укорава противнике. Он треба да буде изнад верника и својом мудрошћу и спремом, као и темељним познавањем Светога писма и Светих канона, догми вере и учења Светих отаца, како би био пример своме стаду у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1. Тим 4, 12);
– Свештеник треба да се труди на одржавању моралности и на духовном напретку верникa и да у свако време твори молитве за све људе (Тит 3, 1-2);
– Свештеник треба да се клони свађа и залудних и бескорисних разговора, да бди над душевним јединством свога стада и да сузбија оне који шире неслогу и проузрокују раздоре међу верницима, као и да брани своје стадо од јереси (2. Тим 6, 20-21; 2. Тим 1, 14-15);
– Свештеник је дужан да у свако време проповеда мир, љубав и добро разумевање између верника, да надгледа држање мушкараца и жена на молитви, као и да с великом Светошћу чува Свету ризницу Предања, учења Светих Отаца и апостола, која су се пренела усмено и писмено (2. Тим 1, 12, 14);
– Свештеник треба да смело, без страха и све време проповеда хришћанско учење (1. Тим 4, 13; 2. Тим 1, 8; 4, 2);
– Свештеник треба да зна како да саветује своје духовне синове, према узрасту и њиховом поимању, према њиховим душевним и телесним потребама, да буде милостив према свима и да своје парохијане подстрекава да помажу сиромашне, удовице и сироте (1. Тим 5, 1; 6, 17-19);
– Свештеник треба да што чешће размишља о Божанском писму и да увек хита да га чита, као што хита јелен на изворе вoда, јер оно је духовно оружје и целебно благо за душе болесне и рањене греховима (2. Тим 3, 15-17);
– Свештеник треба да се покорава државном уређењу и да увек буде готов да помогне у вршењу свакога доброг и општекорисног дела (Рим 13, 1-7; Тит 3, 1-2);
– Свештеник треба да цени поштени рад за стицање онога што је потребно у свакодневном животу;
– Свештеник је дужан да се моли Богу за руководиоце државе и за оне који су на власти; такође, да штити вернике од незнабожачких и таштих веровања, од јереси, сујеверја, од световних и бапских прича (1. Тим 4, 7; 6, 20);
– Свештеник треба да буде достојан у свему и савршен у сваком добром делу (2. Тим 3, 17);
– Свештеник је дужан да буде трезвен умом у свему што је добро и да трпи све патње, творећи у свако време дела јеванђелиста и испуњавајући у свему своју службу (2. Тим 4, 5);
– Свештеник треба да увек садејствује Богу у спасавању људских душа (1. Кор 3, 6-9; 15, 10; 2. Кор 6, 1);
– Свештеник треба да буде служитељ Христа, Бога и Спаса нашега (Рим 13, 6; 2. Кор 6, 4; Рим 15, 16; 1. Кор 1, 7; 1. Тим 4, 6), и служитељ Христовога Јеванђеља (Еф 3, 7; Кол 1, 7, 23);
– Свештеник је дужан да позива грешнике на покајање (Лк 24, 47; Дап 17, 30; 20, 21);
– Свештеник треба да учи пут спасења и да проповеда опраштање грехова (Лк 1, 77; Дап 12, 26; 16, 17; Лк 24, 47; Јн 20, 23);
– Свештеник је дужан да залутале од истине врати у веру у Христа (Дап 20, 21; Рим 1, 5; 10, 8-14; 16, 26);
– Ина свештеникова дужност јесте да развејава таму непознавања Бога (Мт 5, 14-16; Дап 10, 6-18; 2. Кор 4, 6);
– Свештеник треба да буде чист, непорочан, искрен и смирен (2. Кор 1, 12; 1. Тим 2, 2; 4,12; 5, 2, 22; Дап 20, 13, 15);
– Ина свештеникова дужност је да буде испуњен љубављу према свом стаду и према свим људима (1. Кор 16, 24; 1. Сол 2, 8; 2. Кор 2, 4; 12, 25; Фил 1, 2; 4, 1);
– Свештеник не треба да буде себељубац, него да има љубави према свима и да буде стрпљив са грешницима (1. Кор 8, 13; 9, 12, 27; 10, 32; 1. Сол 2, 17; 1. Тим 6, 11 и др.);
– Такође, свештеник треба да буде пример љубави, вере и добрих дела и да дела на спасењу свих, не циљајући зараду, хвалу или друго што слично (1. Тим 3, 2; 6, 11; 2. Тим 2, 22; Дап 20, 23; 1. Сол 2, 4).
Оци и браћо,
Сва та пастирска задужења и правила, и друга већа од ових, дата су у писменом виду пастирима Цркве још од апостолских времена, и испуњавао их је обилно велики апостол Павле и остали Свети и божански апостоли и пастири Цркве Христове од првобитнога времена Хришћанске цркве. Свети Јован Златоуст, говорећи о Светости коју свештеник треба да има увек, а особито када служи божанску литургију, вели: „Чистија од сунчевих зрака треба да ти буде рука, о свештениче, с обзиром да њоме пробадаш Јагње Божје, Које узима грехе света“ (Подела пшенице, Беседа 54, стр. 454). А Свети Максим Исповедник казује да „чак ако би се свештеник веома старао да му живот буде Свет, ако се не буде старао о онима који га слушају, мучиће се у вечном огњу као грешник“. Исто тај Свети Отац вели да „свештеник, буде ли с недостојношћу служио Свету литургију, други је Јуда, и мучиће се у огњу вечном теже него Јуда“. Свети Отац Јован Златоуст још каже да „епископ или свештеник који је неискусан у науци Светога писма и у учењу Светих Отаца, као и у делатном доротољубљу, то јест у живљењу по Богу, постаје погибао свима које пастирствује“ (Беседа из Пролога, месец јул, стр. 85).
Ето, дакле; који смо, поред монаштва, примили и тешки задатак свештенства, како је велика наша одговорност пред Богом и колико многих и великих дужности имамо као свештеници и служитељи Олтара. Зато, пренимо се и молимо бескрајну доброту Божју да нам Својом благодаћу помогне да ма и мало испунимо од тих Светих и великих дужности, како не бисмо били осуђени на муку вечну због своје лености, неосећајности и небриге.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *