НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СТРАХУ БОЖЈЕМ

Страх Божји је мудрост,
а чување од зла је знање.

(Приче 9, 10)
 
Љубљени верни,
У данашњој проповеди ја, недостојни и немоћни у доброделању, желим да вас подсетим на једну од највећих хришћанских врлина, то јест на страх Божји, који свима нама помаже да идемо драгоценим путем спасења, кроз делање свих Његових заповести. Том великом врлином су светлили у свету сви Светитељи и изабраници Божји.
Најпре да видимо шта нам казује Свето писмо о страху Божјем.
Дух Свети, говорећи кроз уста Светог и великог пророка Давида, вели: Почетак мудрости је страх Господњи (Пс 110, 10). Соломон, син Давидов, казује: Почетак је мудрости страх Господњи и знање (Приче 9, 10), а Исус Сирахов, у књизи своје мудрости казује: Страх Господњи све надвисује (Исус Сираховов 25, 14). Ево и других сведочења о страху Божјем: Страх је Господњи извор живота (Приче 14, 27); Страх Господњи је корен мудрости (Исус Сираховов 1, 19); Страх Господњи је вечна ризица правде (Исаија 33, 6); И даћу им једно срце и један пут, да би Ме се бојали (Јеремија, 32, 39-40).
Упитајмо и Свете божанске Оце Христове Цркве шта је страх Божји. Они нам, једногласно са Светим писмом, казују: „Страх Божји је почетак добрих дела“ (Свети Никодим Агиорит); „Страх Божји је почетак истинскога човековог живота“ (Добротољубље, том 10, Беседа 1). Свети Јефрем Сиријски упоређује страх Божји с мачем који има два сечива, који сасеца свеколику злу похоту (Слово монасима о потпуном наоружавању). Свети Симеон Нови Богослов назива страх Божји „непоразивим оружјем вере“ (Добротољубље, том 6, стр 37) Илија Екдик га назива „почетком врлина“ (Добротољубље, том 4, стр. 281); а божански Отац Јован Лествичник га упоређује са сунцем, које, пославши један зрак у одају, открива у њој чак и најмање прљавштине и ситну прашину (Лествица, Поука 26). На ином месту такође он казује: „Умножавање страха Божјег јесте почетак љубави“ (Лествица, Поука 30).
Идући даље током наше беседе, покажимо из чега се рађа ова врлина у човековој души. Саслушајмо најпре Светога Максима Исповедника, који казује да се страх Божји рађа од вере у Бога: „Ко верује, боји се; а ко се боји, постаје смирен“ (Добротољубље, том 2, Беседа 16). А Свети Јован Лествичник каже да се страх Божји рађа од самопознања, то јест од смирења: „Ко је спознао себе, достигао је мудрост страха Божјег“ (Лествица, Поука 25).
Свети Петар Дамаскин потврђује да се страх Божји рађа од вере, казујући: „Због тога, сам ја, подли, гори од неверника, јер нећу да делам да бих открио велику веру и кроз њу дошао до страховања од Бога и до почетка мудрости Духа“ (Добротољубље, том 5, стр. 196).
Покажимо у наставку колико је врсти страха Божјег. По сведочењу Светога Петра Дамаскина, страх Божји је двојак и то: „Постоји страх Божји који се назива и почетним, и други, савршени, који се рађа из почетнога“ (Добротољубље, том 5, стр. 198). О почетном страху Божјем говори нам Свето писмо казујући: Страх је Господњи настава к мудрости (Приче 15, 33); Прикуј страху Твоме тело моје, јер се судова Твојих бојим (Пс 118, 120). Почетнички страх Божји јесте страх роба. Тим страхом човек скреће са зла и почиње да дела добро (Пс 33, 13). Што се когод више подвизава ка добру и што више у њему расте страх Божји, тим више почиње да спознаје и најмање своје грешке, које никада до тада није узимао у обзир, јер се налазио у тами незнања. Ево примера.
Неко иде ноћу клизавим и пуним блата путем, и деси се да падне и упрља се, али због мрака не може да сагледа како је и колико упрљао своју одећу. Али путујући даље, тек на светлости дана сагледава колико је упрљао своју одећу водом и блатом. Тако се догађа и почетнику у страху Божјем. Зна да је пао и да је прљав, али не познаје подробно у каквом се ужасном стању налази. А усавршавајући се у почетном страху Божјем, стиже на други степен страха Божјега, као што казује Давид: Страх Господњи је чист, остаје у век века (Пс 18, 10).
О тим двема врстама страха Божјег казује и Свети Максим Исповедник: „Страх Божји је двојак: један чист, и други нечист, зато што су и људи – једни грешни, а други праведни. Праведни чувају у себи, кроз чистоту и непорочност савести, први страх Божји, частвујући Га због свеобухватне величанствености Његове бескрајне силе; а грешници, оним другим страхом, очекују од Њега казне за грешке. Чисти страх остаје за свагда и никада се неће избрисати, по речи: Страх Господњи је чист, остаје у век века (Пс 18, 10). А нечисти страх згасне и пролази, нестајући кроз покајање. Зато Апостол, казујући о ономе који се боји да није савршен у љубави, има у виду страх који није чист, а Пророк, казујући да ништа не недостаје онима који се боје Господа, има у виду чисти страх (Добротољубље, том 3, стр. 42).
Свети Петар Дамаскин, као и Свети Максим, казује: „Знак првога страха (дакле почетног и ропског) састоји се у томе да мрзимо грех и гњевимо се на њега, као рањени од звери; а (знак) савршенога страха састоји се у љубљењу врлине и страховању од одступања, с обзиром да нико није непромењив. Због тога, при сваком делању у овом животу, дужни смо да се увек бојимо пада, видећи великог пророка и цара како плаче због два греха и Соломона који приступа ка толиком злу, и чувши Апостола који казује: Који мисли да стоји нека пази да не падне (1. Кор 10, 12). А ако ли когод каже да љубав изгони страх напоље, по Богослову (1. Јн 4, 18), добро вели, али изгони први и почетнички. Јер о савршеном страху казује Давид: Блажен је човек који се боји Господа; у заповестима Његовим хтеднуће веома (Пс 111, 1), то јест веома љуби врлину. Тај се налази на степену сина Божјег по благодати, јер не чини то због страха од мука, него само из љубави према Богу“ (Добротољубље, том 5, стр. 200).
Љубљени верни,
Након што смо показали шта је страх Божји, из чега се рађа и колико га врсти има, показаћемо и који су његови плодови. Да бисмо схватили колико је велико ово блaго врлина и колико ризница доброта исходи из њега, упитајмо поново божанско Писмо. Оно нам казује да плодови страха Божјег јесу: почетак мудрости (Приче 1, 7; 9, 10); придодавање дана (Приче 10, 27); извор живота (Приче 14, 27); чување од зла (Приче 8, 13); слављење Бога (Пс 5, 8); служење Богу, по речи Псалмопевца: Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом (Пс 2, 11; Јев 12, 28).
Страх Господњи, нам помаже да обделамо наше спасење, по сведочењу Светога Апостола Павла, који подстиче Филипљане, казујући им: Градите спасење своје са страхом и трепетом (Фил 2, 12). Страх Божји доноси човеку свеколико добро од Бога (Закони поновљени 6, 24; 8, 6; 10, 12). Страх Господњи нам помаже у стицању чистоте и Светости, по учењу Светога апостола Павла, који казује: Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи Светињу у страху Божјему (2. Кор 7, 1). Страх Господњи нам помаже да праведно расуђујемо (2. Дневника 20, 6-7). Страх Господњи помаже онима који руководе праведно (Излазак 18, 29; 2. Цареви 23, 3). Страх Господњи чини да будемо угодни Богу, по речи: У сваком народу онај који се боји Бога и твори правду мио је Њему (Дап 10, 35). Страх Господњи чини да нас Бог љуби и да од Њега примамо безбројна добра, као што је написано: Како је велико мноштво доброте Твоје, Господе, коју си припремио онима који те се боје (Пс 30, 12). Страх Господњи нам помаже да задобијемо милост Божју, по сведочењу Светога писма: Јер по висини неба од земље утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје (Пс 102, 11, 17). Страх Господњи нам помаже да нас Бог чује у нашим молитвама и невољама: Вољу оних који Га се боје испуниће, и молбу њихову услишиће, и спашће их (Пс 144, 19). Утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боји (Пс 102, 11, 17). Страх Господњи нас чини достојнима благослова Божјег (Закони поновљени 5, 29; 6, 24; Пс 24 12-14). Страх Господњи нас брани од страха од људи, по речи Псалмопевца: Нећу се бојати зла, јер Ти си са мном (Пс 22,4). И опет: Страха од вас нећемо се бојати, нити се од њега помутити, јер је с нама Бог (Исаија 12, 2). И опет: Не бој их се, јер сам Ја с тобом да те избављам, говори Господ (Јеремија 1, 8; Језекиљ 2, 6). А Спаситељ, потврђујући, вели: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт 10, 28; Лк 12, 4-5).
И божански Оци говоре о плодовима страха Божјег.
Свети Исак Сиријски казује да је страх Божји основа нашега пута ка небу (Беседа 1). Свети Никодим Агиорит казује да је страх Божји источник, мајти и корен разумевања и свеколиког доброг дела (Стражење пет чула, стр. 11). А Свети Григорије Богослов показује да страх Божји помаже у чувању заповести и у очишћењу срца, казујући: „Где је страх, тамо је и стражење; а где се стражи над заповестима, тамо је и очишћење тела. Ини плод страха Божјег јесте и то, да човек који га је, даром Божјим, постигао не боји се више ничега. То казује Свети Јован Лествичник: „Ко је достигао да буде роб Божји, тај се боји само свога Господара. А ко нема страх Божји, боји се и сопствене сенке“ (Лествица, Поука 21).
Ово мало будући речено о плодовима страха Божјег, из божанскога Светог писма и од Светих Отаца, примерено је да укажемо на неколико имeна Светитеља и изабраника Божјих, који су више но ини сијали у свету овим непроцењивим украсом страха Божјег.
Најпре се присетимо Ноја, који је, примивши заповест да сагради лађу, бојећи се Бога, саградио (Јев 11, 7). После Ноја, патријарх Авраам је показао толики страх Божји, да је ревновао да принесе на жртву Богу свога сина јединца, Исака, и о којем сaм Бог сведочи да је заиста човек Богобојажљив и казује му преко свог анђела: Аврааме, Аврааме… сада познах да се бојиш Бога, и ниси пшожалио сина својега јединца, Мене ради (Постање 22, 11-12). Затим, његов унук, патријарх Јосиф прелепи и свечудесни, имајући страх Божји, није послушао женино лукавство, како би згрешио с њом, него је рекао: Како бих учинио тако грдно зло и Богу згрешио? (Постање 39, 9).
Ини Свети Богобојажљиви мужеви били су сви пророци Старога закона, као: Мојсије, Самуило, Илија Тесвићанин, Исаија, Јеремија, Данило и праведни Јов, а у Закону благодати – Дјева Марија, Праведни Симеон, Свети Јован Крститељ, Свети апостоли и сви Светитељи и мученици који су се жртвовали за Христа и сијали у добрим делима.
Љубљена браћо хришћани,
Завршићу ову беседу поучном причицом, на свеопшту ползу.
Неки хришћанин био је навикнут да краде. Једном, у време жетве, видевши на пољу мноштво камара жита, одлучио је у своме уму да украде. Дошавши кући, припремио је кола и коње и, узевши са собом своју петогодишњу ћерку, у поноћ је пошао у крађу. Након што је погледао на све стране, да га неко не види, узео је неколико снопова жита с једне камаре и пренео на кола. Тада је девојчица, пшокренута силом Божјом, рекла свом оцу: „Оче, нешто си заборавио. Можда је било добро да погледаш и нагоре, јер на остале стране сам видела да си погледао“. Тада је он, размисливши дубоко о девојчициним речима и сетивши се Бога Који све види, однео снопове жита на њихово место, кренуо кола и вратио се кући без ичега. Затим је рекао својој жени: „Ове ноћи Бог ми је говорио кроз уста ове девојчице неке речи које су ме обратиле на покајање. Од сада више никада у животу нећу красти“. Затим је отишао на исповест к неком добром духовнику, исповедио је све своје грехе, примио епитимију, и од тога доба исправио свој живот.
Нека дa Благи Бог да и ми, грешни, када нас сатана куша било којим грехом, подигнемо поглед ка Ономе Који све види, и будући омеђени страхом Божјим, да напустимо грехе, како бисмо наследили живот вечни.
Амин
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *