НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ИСКУШЕЊИМА И О РАЗЛИЧИТИМ РАЗЛОЗИМА
ЗБОГ КОЈИХ БОГ ДОПУШТА ДА БУДЕМО КУШАНИ
 
Оци, браћо и љубљени хришћани,
По сведочењу Светога писма и по учењу Светих Отаца, искушења с којима се боримо у садашњем животу су многоврсна. Многи су и разлози због којих Преблаги и Премудри Бог допушта да будемо кушани на овом свету, на ползу нашега спасења. Имајући то у виду, намислио сам да у овој беседи укратко прикажем различита искушења и њихове различите разлоге.
Искушења не долазе од Бога, јер – по сведочењу Светога писмаБог не искушава никога (Јак 1, 13), него долазе од ђавола (Мт 4, 1-11), од света (Мт 6, 2; 1. Сол 2, 6) и од наше искварене природе (Јак 1, 14). Иако Бог не искушава никога, ипак Он допушта, на ползу нашег спасења, да будемо кушани због различитих разлога, и то:
а. Да би испитао нашу веру (1. Пт 6, 7);
б. Да би испитао нашу наду (4. Цареви 18, 5, 20-30; Данило 3, 28-30);
в. Да би испитао нашу љубав према Њему (Закони поновљени 13, 3);
г. Да би испитао нашу покорност Њему (Закони поновљени 8, 2-3);
д. Да би испитао наше одрицање себе и одрицање од нашег иметка (Јов 1, 9-12; 2, 3-10);
ђ. Да не бисмо пали под осуду и да бисмо веома стражили над собом, јер, као што запажамо, наклоњени смо да олако видимо и осуђујемо туђе слабости а да запостављамо своје (Мт 7, 3-4; Лк 6, 41-42; Рим 2, 1-3). Зато се присетимо речи Спаситеља, Који нас подстиче да увек видимо брвно у свом оку. Свети Оци су се молили говорећи: „О, Господе Царе, даруј ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата свога“ (Молитва Светога Јефрема Сиријског у Светом у великом посту).
е. Седми узрок због којег Бог допушта да будемо искушавани јесте да бисмо увек хитали к Његовој помоћи и да бисмо са што више настојања искали од Њега милост. Човек – ма који он био – ако не би наилазио на тешке невоље и искушења, улењио би се, падајући у неосећајност и сасвим заборављајући Бога. Међутим, ако буде упао у тешке невоље и искушења, видећи да је у опасности да изгуби живот или душу, почеће да се моли с потпуним настојањем и да из срца тражи Божју помоћ. Колико буде творио молитве с више настојања, толико ће му се и срце више смирити (Свети Исак Сиријски, Беседа 31, стр. 110). Из Светога писма видимо да је и израиљски народ много пута стизао до неосећајности и до заборављања Бога. Али када је Бог допуштао да на њих дођу тешке невоље и искушења, онда су се сећали и враћали се Богу, као што пише: Када их погуби, тад Га тражаху, и враћаху се Богу (Пс 77, 34). Сaм Спаситељ наш Исус Христос, дајући нам пример да у време тешких невоља и искушења хитамо к Богу молитвом, у време када су се приближавале Његове Свете страсти, пао је на молитву к Оцу и с настојањем се молио с крвавим знојем, говорећи: Оче Мој, ако је могуће, нека Ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него какоТи! (Мт 26, 39). А цар Језекија, будући болестан и након што му је Свети пророк Исаија прорекао смрт, имајући велику веру и наду у милост Божју, похитао је к Њему с молитвом и плачем великим; а Бог Господ, гледајући на његову усрдну молитву, подарио му је још 15 година живота (4. Цареви 20, 1-7).
ж. Осми разлог због којег смо, по допуштењу Божјем, искушавани, јесте да се не бисмо погордили, него да бисмо пребивали у понизности и смирењу. Видимо да је велики пророк и цар Давид био напуштен од Бога, Који га је оставио да падне у грех, јер беше рекао у свом срцу: Нећу посрнути, из нараштаја у нараштај бићу без зла (Пс 9, 27); и опет: А ја рекох у изобиљу моме: Нећу се поколебати до века (Пс 29, 7).
з. Девети узрок због којег смо, по допуштењу Божјем, искушавани, јесте да бисмо од срца мрзели страсти и непријатеље који се с нама боре. Јер заиста, ко од срца љуби Бога, осећа да ђаво и грех хоће да га раставе од љубави Божје, и с великим гњевом и Светом мржњом устремљује се на грех и на ђаволе, и савршено мрзи ђаволе и страсти које они изазивају, по писаном сведочењу: Оне који Те мрзе, Господе, потпуном мржњом омрзох их, постадоше ми непријатељи (Пс 138, 21-22). Ко љуби Бога има заповест Божју да мрзи све што је зло пред Господом, по сведочењу које вели: Који љубите Господа, мрзите на зло (Пс 96, 10). Сећајући се рeчи Спаситеља нашег Исуса Христа, Који вели: Не можете служити два господара (Мт 6, 24), тај из свег срца мрзи ђаволе и постаје заједнички непријатељ свих страсти, и распламтевши се љубављу свога Саздатеља, труди се да Му служи са страхом и да Му се радује с трепетом (Пс 2, 11); знајући затим да ништа нечисто неће ући у Царство небеско (1. Кор 15, 50), стражи с великим старањем над собом и чува се свом силом свих душевних и телесних страсти које га спречавају да уђе у живот.
и. Десети разлог због којег смо искушавани јесте да бисмо били опробани, и да би се видело да ли до краја чествујемо и љубимо Бога. То нам показзује Свето писмо, где пише: Ако устане међу вама пророк или који сне сања и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо које ти каже, и он ти рече: Хајде да идемо туђем Богу, којег не знаш, и њему да служимо, немој послушати што ти каже тај пророк или сањач, јер вас куша Господ Бог ваш, да би се знало љубите ли Господа Бога својега из свега срца својега и све душе своје (Закони поновљени, 13, 1-3; Исаија 8, 19; Мт 14, 24; 1. Јн 4, 2).
ј. Једанаести разлог због којег смо искушавани јесте да бисмо били подстакнути да строже поштујемо све Божје заповести и да не преступимо коју од њих, ма била и од најмањих. Истина је да ко се кроз искушења пречисти, одлучује се још јаче да поштује Божје заповести; јер тај се сећа речи које је Господ изрекао Својим ученицима: да уче људе чувати све што им је заповедио (Мт 28, 20), као и рeчи Светога Јакова, који вели: Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јак 2, 10).
к. Дванаести разлог због којега Бог допушта да будемо искушани јесте да научимо разазнавати која је права врлина и, дакле, да је не напуштамо и не паднемо у грех. Заиста, у сваком творењу добрих дела разазнавање је велика ствар. По Светим Оцима „добро није добро када се не твори добро“ (Свети Јован Дамаскин, Чудесна и душеполезна беседа, Добротољубље, том 4, стр. 194). Могуће је да се и ми трудимо творити многа добра дела и уместо награде да имамо осуду и стид пред Богом у велики дан Последњега суда. И то зато што Бог не гледа толико на шта смо урадили, него на циљ с којим то чинимо. „Добро дело има тело и душу. Душа доброга дела је циљ с којим се твори, а тело је сaмо добро дело. Душа човекова одређује облик нарави његовога тела; циљ доброга дела одређује облик творења доброга дела… Циљ претвара добро дело у зло и зло у добро дело“ (Кириакодромион, Букурешт, 1857, стр. 280). Ако ли се добро дело твори с извесним злим циљевима, као на пример с циљем таштега славољубља, добитољубља, љубави према напредовању у чину, љубави према уживањима и другима сличним, онда та добра дела прелазе на страну циља и постају подобне злом циљу с којим су творена. То показује и божански Отац Максим Исповедник говорећи: „У свему што творимо Бог пази на циљ: творимо ли Њега ради или инога ког ради“ (Добротољубље, том 2, гл. 48, стр. 86).
л. Тринаести разлог због којег смо искушавани јесте да непрекидна борба постане за нас разлог за веће овенчавање. Ако, по Светом писму, дуготрпељиви муж велика је разума (Приче, 14, 29), онда се само по себи разуме да ће већу плату од Бога имати који се с настојањем буде трудио до смрти за умножење таланта који му је поверен. Бог, будући свеправедан, праведно награђује подвизавања оних што трпе сав труд творења добрих дела Његове љубави ради. Такве и Свето писмо назива блаженима, говорећи: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који Га љубе (Јак 1, 12; Јов 5, 7; Приче 3, 11; 2. Тим 4, 8). Свети апостол Павле каже: Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга слава звезда; јер се звезда од звезде разликује у слави (1. Кор 15, 41). А божански Отац Јефрем Сиријски показује да је то разликовање у слави разлика мере у којој ће умом уживати у Рају они који се буду спасли (Беседа о блаженим клетима, Манастир Њамц, 1823, том 3, стр. 46-49). Јер као што се свако ослађује зрацима овога сунца по мери своје чистоте и моћи свога гледања, тако ће и у будућем веку сви праведници сијати у радости, од које се више неће растављати, и свако ће, по својој мери, сијати од мисленога сунца и, по достојности, бити причасник весеља и радости и улепшаће украс свога венца.
љ. Четрнаести разлог због којег смо, с Божјим допуштењем, искушавани, јесте да бисмо ми славили Бога, да бисмо се стидели зла и греха, да не бисмо до краја ослабели духом и трпљењем. Спаситељ наш Исус Христос је рекао: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт 10, 22). И опет: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21, 19). У уму правовернога подвижника треба увек да буду те речи Спаситеља нашег Исуса Христа, ради храбрења у невољама и искушењима до смрти. Читајући житија Светитеља Божјих, дивимо се веома њиховом трпљењу и многим чудесима која су творили силом Божјом. Али ја мислим да је највеће чудо које је творио сваки од Светитељa било то, да је положио душу за Христа и да је претрпео до краја. Каква је била корист Јуди што је био Христов ученик, што је примио дар апостолства и чудотворства, ако је на крају продао Господа? Или инима, о којима нам се казује да су имали узвишено живљење и дар чудотворства, ако су на крају отпали од вере у јереси и грехе, не обративши се више покајању и правој вери? Дакле, блажена је заиста и преблажена душа која је имала праву веру и која је у уму и срцу одлучила да до краја претрпи сва искушења и невоље овога живота, Божје љубави и славе Његове ради.
м. Петнаести разлог због којег смо, по допуштењу Божјем, искушавани јесте да бисмо се, будући уведени у борбу, навикли да се не бојимо великих удараца који ће доћи на нас у часу смрти. Прави војник, када га његов господар постави чак и на прву линију фронта, не боји се, него има на уму да треба да умре на дужности за одбрану своје вере и земље. Исто тако, и тим више, доликује и духовном војнику. Такво је било срце Светога апостола Павла, спремно да живи и умре за Христа; зато је и казивао: Мени је живот Христос и смрт добитак (Фил 1, 21).
н. Шеснаести разлог због којега Бог допушта да будемо искушавани јесте да бисмо, будући нападнути, стекли силу да разликујемо врлину од греха. Кроз борбу вођену умом свакога трена против мамца и привољења греху, духовни војник осећа и спознаје колико је добро дело драгоцено и вредно, и колико му је труда и бдења потребно да би га постигао. Имајући пред собом, с једне стране, три непријатеља: тело (Рим 7, 24-25), свет (Рим 8, 37) и ђавола (Рим 16, 20), који му се супротстављају у творењу добрих дела; а с друге – имајући страх и љубав Божју, бори се свом силином против свих искушења које доносе ти непријатељи и кроз ту Свету борбу постиже разазнавање добра од зла и спознавање разлике између врлине и греха.
њ. Седамнаести разлог због којег је допуштено да будемо искушавани јесте да бисмо борбом и болом постигли врлину, да бисмо је ценили и да бисмо је имали сигурну и неизмењену. Негде је речено да „новац који није стечен радом није цењен“. Тако се догађа не само с новцем, него и са свим што је добро које смо стекли без труда. А све што смо у животу стекли са много страдања и бола не можемо олако испотценити. Због тога Преблаги Бог много пута домостроји да нам не пружи помоћ у добром, него нас оставља да кроз много уложенога труда, дуготрајно, задобијемо благо добрих дела, да бисмо умели ценити она због којих смо се много и тешко трудили како бисмо их стекли.
о. Осамнаести разлог због којег смо искушавани јесте да се, напредујући у врлини, не бисмо надмели, него да бисмо се научили смирити се. Свака душа делатељница доброга дела замишља умом да је нешто, да има нешто, да може нешто, и тако стиже до надмености и високог мишљења о себи. Знајући ту немоћ нашега ума, Свезнајући Преблаги Бог, по Свом човекољубљу, допушта да на нaс дођу многе врсте искушења и опробавања, понекада чак веома тешка и болна. Кроз те полезне опасности, мало-помало долазимо до спознавања своје немоћи и ништавности. На тај начин, спознајући да смо ништа и да не можемо ништа, приписујемо сва своја наизглед добра дела само помоћи Божјој, спасавши се тако гордости, надмености и високог мишљења о себи и достигавши умеће смирења.
п. Деветнаести разлог због којег смо искушавани јесте да бисмо, након што смо били кушани грехом, савршено га омрзли. Никада човек неће моћи да напусти тешки и смртни грех, ако га не буде омрзнуо од срца потпуном мржњом (Отачник, стр. 60). О томе је нашироко говорено код деветога разлога.
р. Двадесети разлог због којег Бог допушта да будемо кушани јесте да, поставши неострашћени, никада у животу не заборавимо своју немоћ и силу Онога који нам је помогао.
У погледу тих двадесет разлога које Бог допушта ради нашега искушавања нека се виде у Божанском писму докази наведени у почетку, затим у Невидљивој борби, гл. 15. и у Добротољубљу, том 2, Главе о љубави.
Љубљени верни,
Има још и много других врста искушења која нас пресрећу у овом животу, којима су сaм Господ наш Исус Христос и Светитељи Његови били кушани (Јев 2, 18). Али Спаситељ није био кушан због пређе изнетих разлога, пошто је Он страдао будући без греха (Јев 4, 15). Спаситељев живот, и начин како је био кушан, били су и остају нам као пример који треба следити у невидљивој борби коју, уз Његову помоћ, водимо у садашњем животу, да бисмо се, сагледавши Његова искушења и патње, трудили да Га, по својој моћи, следимо. Тако видимо да је Он, као и ми, трпео кушања од ђавола (Мт 4, 1; Мк 2, 13; Лк 4, 2); трпео је кушења од злих људи (Мт 16, 1; 22, 18) и од фарисеја (Мт 12, 38; 16, 1; Мк 8, 11 и др.); родио се у јаслама (Лк 2, 7) и живот Му је био угрожен од Ирода (Мт 2, 13); био је убог (Мт 17, 24-27; Лк 8, 23; 2. Кор 8, 9); није имао склониште (Мт 8, 20; Лк 9, 58; 21, 37) и био је стално угрожен од Јудејаца; био је кушан и трпео је глад (Мт 4, 1; Јн 5, 14); продао Га је Јуда (Мт 26, 21-25); трпео је искушења од Јудејаца (Мт 19, 38; Лк 4, 28); био је везан као зликовац (Мт 26, 47-56; Мк 14, 43-49); био је бијен (Мт 26, 26) и исмеван (Мт 26, 68; 27, 27-31); био је ударан и пљуван по лицу (Мт 27, 30; 26, 67); крунисан венцем од трња (Исаија 9, 2-5; Мт 27, 29) и у подсмеху назван царем (Мт 27, 27; Мк 15, 16); био је присиљен да носи Свој Крст (Јн 19, 7); био је појен жучи и оцтом (Мт 27, 34; Мк 15, 23-26; Лк 23, 26) и распет између двојице разбојника (Мт 27, 38; Мк 15, 29-32); био је вређан и поруган на Крсту од архијерејa и војникa (Мт 27, 39-44) и умро је распет на Крсту (Мт 27, 50; Мк 15, 37; Лк 23, 46; Јн 19, 30).
Такође су и Светитељи Божји, као Његови пријатељи (Јн 4, 14), трпели многа искушења и гадости у садашњем животу и изабрали су да им је боље трпети до смрти, него спријатељити се са светом и овим веком. Тако су страдали велики пророк Мојсије (Јев 11, 25), древни пророци (Дап 7, 52; Јев 11, 37), пророк Михеј ( 3. Цареви 22, 27), цар и пророк Давид (Пс 30, 15; 118, 157), пророк Јеремија (18, 18-20), тројица младића (Данило 3, 12; 4, 5-7), Свети апостоли (Дап 5, 18; 40, 41; 14, 5).
Исто тако су трпели искушења и невоље Јерусалимска црква (Дап 8, 1), Свети апостоли Павле и Варнава (Дап 13, 50), и опет Свети Павле са Силом (Дап 22, 24; 2. Сол 1, 4), преобраћени Јудејци (Јев 10, 32-34) и сви следбеници Христа и Светих апостола, као и сви Божји Светитељи од почетка света до данас, у разним боловима, невољама и патњама; трпећи с вером, уздавали су се у Бога, Који ће сваком платити по делима (Јев 11, 1-39; Јов 34, 11; Приче 24, 12 и др.).
Љубљени верни,
Са ово мало речи завршавам ову беседу о врстама искушења и о 20 општих разлога због којих Благи Бог допушта да будемо кушани на овом свету на ползу спасења наших душа.
Свети Исак Сиријски, у вези са пређе изнетим, вели: „Подвижници се искушавају, да би придодали због свога искушавања; лењивци – да би чували себе од онога што их повређује; спавачи – да би се припремили за буђење; који су далеко – да се приближе Богу, а домаћи – да се уселе са смелошћу“.
Дакле, све вaс молим да ме не заборавите у Светим молитвама, да бих и ја, грешник, имао трпљење у време искушења.
Амин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *