USPON KA VASKRSENJU
BESEDA O DELANJU I POZNANJU
Ko izvrši i nauči
taj će se veliki nazvati u Carstu nebeskome.
(Mt 5, 19)
Oci, braćo i ljubljeni hrišćani,
Poznanje bez delanja neće nikoga spasti u dan smrti i pravednoga suda Božjeg. Veru poznanja, bez delanja onoga što je dobro, imaju i đavoli (Jak 2, 19; Mt 8, 29). Spasitelj naš Isus Hristos kazuje nam: Ko izvrši i nauči taj će se veliki nazvati u Carstu nebeskome (Mt 5, 19). Spasenje čoveku donosi samo delatna vera, to jest ona vera koja se tvori kroz ljubav (Gal 5, 6; 1. Sol 1, 3). Neuzimanje u obzir dobrih dela donosi čoveku učenom u onom što je božansko veliku obmanu i pogibelj. Setimo se reči Svetoga pisma, koje nam kazuje da svakome kome je mnogo dano, mnogo će se tražiti od njega (Lk 12, 48; Mt 25, 14-30; Lk 19, 12-17). Jer onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije činio po volji njegovoj biće mnogo bijen (Lk 12, 47; Rim 2, 12).
Nije loše da znamo mnogo i da učimo mnogo. Ali neizostavno je potrebno i da po svojoj moći delamo od onoga što znamo i od onoga što volimo da učimo druge. Božanski Otac Maksim Ispovednik veli: „Ako li si muž koji voli nauku, voli i delanje dobrih dela. Jer poznanje bez delanja nadima čoveka“ (Dobrotoljublje, tom 2, str. 108); a na drugom mestu veli: „Silan je muž koji je sjedinio poznanje s delanjem“ (Dobrotoljublje, tom 2, str. 60). Znamo takođe da je Spasitelj naš Isus Hristos oštro ukoravao književnike, fariseje i zakonike zato što su tovarili teško bremenje na ramena naroda, a oni ga se ni vrhom prsta nisu doticali (Mt 23, 4; Lk 11, 46). Vrh prsta, po tumačenju Svetih Otaca, znači da oni uopšte nisu tvorili ništa od onoga što su druge učili.
O onome koji lepo propoveda, ali nema življenje podobno svojoj propovedi, može se reći da dobro govori a loše tvori. Tu istinu potvrđuje Sveti Isak Sirijski, govoreći: „Jedno je lepa reč, i drugo reč od delanja. Lepa reč bez iskusnosti delanja jeste zalog sramote“ (Beseda 1, navedeno delo, str. 29). Naziva je zalogom sramote, pošto sramoti znanje pomisli onoga koji govori, jer ne radi ono čemu druge uči. A reč od delanja naziva „klet nade“, pošto onim što ima kroz delanje teši znanje pomisli onoga koji govori.
Učenje bez dela vodi čoveka u bezverje, u ohladnelost prema svemu što je na spasenje i zatim u užasni pad. To potvrđuje Sveti Grigorije Niski, govoreći: „Video sam mnoge kako se trude na spoljnoj nauci i koji su u bogoslovstvovanju nemalo uznapredovali, ali pošto im je nedostajalo delanje dobrog, po njihovoj moći, dostigli su da se pomrače i da padnu u močvaru bezakonja“ (Tumačenje Mojsijevog žitija). Sveti Isak Sirijski, navodeći kako je znatnije da se čovek očisti delanjem dobrih dela, nego li da uči bez njihovoga delanja, kaže: „Dobro je govoriti o Bogu, ali bolje od toga je da čovek sebe očisti Boga radi“ (Beseda 25, str. 122). Očišćenje Boga radi ne dolazi od praznoga znanja, nego kroz znoj dobrih dela.
Isti Svetitelj, ukazujući na veliku duševnu opasnost u kojoj se nalaze koji uče druge pre no što su se očistili, usavršili sebe u samopoznanju i u dubokom smirenju, kao i u iskusnosti tvorenja dobrih dela, veli: „Mnogi su tvorili čudesa, vaskrsavali mrtve, trudili se da obrate zalutale i tvorili su velike znake, i mnogi su se poučili sa njihovih usana u Bogopoznanju. A zatim, sami oni koji su druge oživeli, pali su u skrnavljene i ružne strasti, ubijajući sebe, i pričinili su svojim delom veliku sablazan drugima. Jer još behu u bolesti duše i nisu se postarali o zdravlju svojih duša, nego su se bacili u more ovoga sveta da isceljuju duše ostalih, dok su sami još bili bolesni, i otpali su svojim dušama od nade u Boga“ (Navedeno delo, Beseda 23, str. 123).
Navodeći ovo ovde i misleći na našu nemoć, dolazi mi da kažem: Teško nama, današnjima, koji se trudimo da naučimo mnogo teorije i ne pazimo na znoj od delanja i na filosofiju iz življenja. Neko veli: „Ja sam velik bogoslov. Za mene post nije ništa i mogu da ga razdrešim bilo kada; molitveno pravilo nema nikakvog značaja; bdenje, brada, brkovi ne koriste ničemu, i mogu ih obrijati kad god hoću. Mantija i rasa su suvišne, duga bogosluženja su glupost, metanije, uzdržanje od mesa i vina me se ne tiču, pošto svi ti podvizi priliče glupacima, koji nisu tako učeni kao ja“.
A da li će tako govoriti i Spasitelj u dan Suda? Hoće li se tada naš sud upodobiti Njegovom? Avaj nama, braćo, jer se trudimo da mnogo naučimo, a uopšte nećemo da delamo. Avaj nama, koji postajemo pastiri, hvaleći se samo znanjem, a ne delanjem onoga što učimo. Avaj nama, slepim poučiteljima, koji hoćemo drugima da pokažemo put, nemajući ozarenje življenjem. Spasitelj nas uči i zapoveda nam, govoreći: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega, koji je na nebesima (Mt 5, 16).
Kako ćemo ozariti druge, sami budući u mraku? Kako će ljudi videti kod nas dobra dela, ako ih nemamo? Kako da ljudi proslave Oca našeg nebeskog, gledajući naš život i naša dobra dela, ako ih mi, pastiri, umesto da im budemo na polzu dobrim delima i primerom svoga života, mnogo sablažnjavamo svojim zlom i svojim gresima? Bar da su naše slabosti i naša zla dela učinjena u tajnosti, jer možda bismo imali manju osudu. A pošto ih mi sablažnjavamo i naočigled, kakva li nam još nada na spasenje ostaje? Avaj nama, braćo moja, jer smo stigli da se nadimamo samo znanjem, a ne naziđujemo nikoga verom koja se tvori kroz ljubav. Svi znamo da ćemo stajati pred sudom Isusa Hrista (Rim 14. 10; 2. Kor 5, 10) i odgovarati za svoje grehe, ali ne zaboravimo da ćemo mi, koji imamo na sebi sveštenstvo i više znanja o Zakonu Božjem, veću muku imati na dan pravednoga Božjeg Suda (Rim 2, 5).
Razmislimo, braćo moja sveštenici, šta je ovaj život. Nije li kao sen? (1. Dnevnika 2, 15; Jov 8, 9; 14, 2; Ps 1, 11; 143, 4; Jezekilj 6, 12; Propovednik 8, 13). Nije li dim? (Ps 101, 3). Nije li trava? (Ps 102, 15; Isaija 40, 6; 1. Pt 1, 24). Nije li cvet? (Jov 14, 2; Ps 102, 15-16). Nije li para? (Jak 4, 11). Nije li prolazni vetar? (Jov 7, 7). Nije li naš život podoban orlu koji leti (Jov 9, 26), korablju koji je plovio morem (Jn 9, 26), pastirskoj kolibi (Isaija 38, 12), vodi koja teče na zemlji (2. Carevi 14, 14), niti tkača (Isaija 38, 12), paučini (Ps 89, 10), misli (Ps 89, 9), taštini (Jov 7, 16; Propovednik 6, 12; 7, 15; 9, 9)? A ako je ta istina potvrđena tolikim Božjim svedočenjima, zbog čega zaboravljamo svoj poziv i dužnost i vezujemo svoj um i nitkovsko srce za sen ovoga varljivog veka i za utvari prolaznih radosti? Ko li će moći da nas spase iz ruku Boga živoga u dan naše smrti i u dan Poslednjega suda? Šta će nam onda koristiti što smo mnogo znali, ako se dobra dela ne nađu kod nas? Zar nećemo biti prokleti kao smokva koja se ukrašavala lišćem, ako se u nama ne nađu plodovi pokajanja?
Prepodobni oci i ljubljeni hrišćani,
Carstvo Božje nije u reči, nego u sili (1. Kor 4, 26). Znajući to, smatrao sam da valja ispričati Svetu pričicu o sili delateljne vere jednoga Svtitelja Crkve Hristove. Cilj nam je da pokažemo do koje mere savršenstva dovodi čoveka delanje dobrih dela, i koliko smo nemoćni postali mi, sveštenici i hrišćani ovoga vremena, u poređenju sa onim hrišćanima koji su ljubili Boga iz svega srca i žrtvovali se celim bićem za delanje zapovesti Božjih i dobrih dela. Da bismo pojmili na kojem se odstojanju od Svetitelja Božjih nalazimo u delanju dobrih dela, saslušajte s pažnjom i pobožnošću sledeće:
U vreme Svetoga Antonija Velikog bio je neki Sveti Otac po imenu Serapion, koji je celoga svoga veka hodio po planinama i pustim mestima, da bi obreo velike pustinjake i isposnike koji su obitavali daleko od sveta, i da bi opisao njihov Sveti i čudesni život. On je jednom otišao u najdublju egipatsku pustinju, k starešini, ocu Jovanu. Uzevši od njega blagoslov, a budući veoma umoran od dugoga putovanja, otišao je da se odmori. Zaspavši, video je u viđenju da su pred njim iskrsla dva isposnika, koji su govorili među sobom: „Ovo je Ava Serapion“. Zatim mu jedan od njih reče: „Brate Serapione, koliko si se ti trudio u životu da po pustinjama otkriješ Svete ljude i da im napišeš žitije, ali k Avi Marku, koji obitava na Tračeskoj gori u Etiopiji, još nisi stigao; jer od svih pustinjaka iz pustinja nema nijednoga kao što je taj Marko, koji ima sto trideset godina, a devedeset i pet godina je od kada se podvizava u pustinji. A neki od onih koji su u svetlosti večnoga života bili su kod njega i obećali da će ga primiti k njima“.
Dok su to oni isposnici govorili Avi Serapionu, on se probudio, ali nije video nikoga. Zatim je o tome kazao Avi Jovanu, starešini, koji mu je rekao: „Sine, zaista je božansko to viđenje; ali gde je Tračeska Gora?“ I rekao je njemu Ava Serapion: „Moli se za mene, oče“. I, priča dalje Ava Serapion, posle molitve, poljubio sam starca i otišao u Aleksandriju. A taj put, koji je bio dug 12 dana, prevalio sam, uz pomoć Božju, za pet dana, trudeći se po surovim pustinjama danju i noću, a danju me je pekla vrućina dana, koja je sažegala čak i prah zemaljski. Stigavši u Aleksandriju, upitao sam nekog trgovca je li dug put do Tračeske Gore u Etiopiji. A on mi je rekao: „Zaista, oče, velika je dužina toga puta; jer do granice Etiopije i rta Heteja ima 20 dana puta, a gora o kojoj pitaš još dalje je“.
Čuvši to od njega, uzeh u krčag vode i malo urmi, i položivši nadu u Boga, krenuh. Putovao sam pustinjom dvadeset dana, i za to vreme ne videh ni zvera ni pticu, jer ta pustinja nije imala kakav odmor ili utehu. Tamo ne pada ni kiša ni rosa, i nema ničega za jelo. Posle dvadeset dana nestade mi vode u krčagu, a umalile su se i urme, i veoma sam iznemogao. Zato nisam mogao da produžim put, niti da se vratim natrag. Najednom su se javila ona dva isposnika, koja ranije videh u viđenju, kod starešine Jovana. Stojeći preda mnom, oni su mi rekli: „Ustani i idi s nama“. Nakon što sam ustao, video sam jednoga od njih kako zagleda u zemlju, i okrenuvši se meni, rekao mi je: „Hoćeš li da se rashladiš?“ A ja odgovorih: „Kako ti hoćeš, oče“. Onda mi je pokazao neki koren od semenja pustinje i rekao mi: „Uzmi i jedi od ovog korena i putuj u sili Gospodnjoj!“. Pojedoh, dakle, malo i namah sam se ukrepio i rashladio, i duša mi je postala bez nevolje, kao da nikada ne bejah iznemogao. Nakon što su mi pokazali stazu kojom je valjalo ići k Svetome Marku, otišli su.
Pošao sam dalje i približio se vrlo visokoj gori, koja mi izgledaše da dopire do nebeskih visina. Podišavši gori, ugledah kraj nje more, zatim sam išao penjući se na tu goru sedam dana. Kad nastade sedma noć, video sam anđela Božjeg gde silazi s neba k Svetome Marku i govori mu: „Blažen si, Avo Marko, i biće ti dbro. Evo dovedosmo ti oca Serapiona, koga požele duša tvoja da vidi, pošto nisi hteo nikog drugog od roda ljudskog da vidiš“. Kad ovo čuh, nestade u meni straha, i išao sam za tim viđenjem dok nisam stigao do pećine u kojoj je živeo Sveti Marko.
Kad se približih k vratima pećine, čuo sam Svetoga Marka kako kazuje stihove iz Psalama Davidovih i veli: Hiljadu godina pred očima Tvojim, Gospode, kao dan jučerašnji… I ostalo toga psalma. Zatim je, od mnogo duhovne radosti koja beše u njemu, počeo govoriti sebi ovako: „Blažena je duša tvoja, o Marko, jer, pošto te je Gospod čuvao, nisi se oskvrnio nečistotama ovoga sveta, niti um tvoj bi porobljen nečistim mislima greha. Blažene su oči tvoje, koje đavo ne mogade sablazniti taštom i podmuklom lepotom ovoga veka. Blažene su uši tvoje, jer ne čuše glas i vapaj ženski u taštom svetu. Blažene su nozdrve tvoje, jer nisu nikada omirisale smrad greha. Blažene su ruke tvoje, jer se nikada ne dotakoše čega ljudskog. Blažene su noge tvoje, koje ne kročiše putem što vodi u smrt, niti ti se koraci krenuše na greh, jer su duša i telo tvoje promenili život u duhovni i osvetili se sladošću Svetih anđela.
Zatim opet stade govoriti duši svojoj: Blagoslovi, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni Ime Sveto Njegovo. Blagoslovi, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj sva uzdarja Njegova. Zašto se žalostiš, dušo moja, i zašto se uznemiravaš? Ne boj se, jer te neće zadržati u tamnicama ada. Đavoli te nikako neće moći oklevetati, jer u tebi, darom Božjim, nema poroka grehovnog; doći će anđeo Gospodnji oko onih koji se boje Gospoda, i izbaviće ih Gospod. Blažen je sluga koji je izvršio volju Gospoda svog“. Pošto prepodobni Marko izgovori to i mnogo drugo iz Božanskoga pisma na utehu duši i na utvrđenje nade u Boga, izašao je iz pećine i, plačući od radosti, uzviknuo je k meni ponizno: „O koliko truda uloži moj duhovni sin Serapion, koji se potrudio da vidi moje življenje!“; i blagoslovivši me, reče mi: „Devedeset i pet godina provedoh u ovoj pustinji i ne videh čoveka, a sada gledam tvoje lice, koje sam veoma želeo da vidim. Kako nisi prezao da podneseš toliki trud, da bi došao k meni? Neka te Gospod naš Isus Hristos nagradi u dan kada bude sudio ljudske tajne!“.
Rekavši to, prepodobni Marko mi zapovedi da sednem. Zatim sam ga počeo pitati o njegovom hvale dostojnom životu. A on mi je rekao: „Devedeset i pet godina, kao što rekoh, od kada boravim u ovoj pećini, i ne videh ne samo čoveka, nego ni zvera, ni ptice, niti jedoh hleba ljudskog, niti se u odelo obukoh. Proveo sam, međutim, trideset godina u velikoj teskobi, zlopatila me je glad, žeđ, i osobito đavolske najezde. Tih godina sam, prinuđen glađu, jeo zemlju, a vodu sam pio iz mora, kada me je mučila žeđ. I đavoli su se do hiljadu puta zaklinjali među sobom da me utope u more, i hvatajući me, vukli do podnožja ove gore. Ja, ustajući, penjao sam se natrag na vrh gore. Đavoli su me opet vukli, sve dok ne ostade kože na mom telu. Bijući me i vukući me, oni su vikali: „Izlazi iz naše zemlje, jer od postanka sveta niko od ljudi nije došao ovamo. Kako si se ti usudio doći?“
Posle takvoga tridesetogodišnjeg stradanja, posle gladi, žeđi, golotinje i borbe s đavolima, na mene se izli dar i milosrđe Božje, i Njegovim staranjem izmeni se moje telo, i izrastoše dlake na njemu. Sada mi se donosilo i hrane zadosta. Takođe mi se pokazalo mesto Carstva nebeskog i klet svetiteljskih duša, blaženstvo obećano i pripremljeno onima koji čine dobra. Video sam Raj Božji, drvo poznanja od kojeg jedoše naši praroditelji Adam i Eva. Video sam Enoha i Iliju u Raju, i nema ničega što iskah od Gospoda a da mi Gospod ne pokaza“.
Zatim je Ava Serapion upitao blaženoga Marka: „Reci mi, oče, kako se zbio tvoj dolazak ovamo?“ A Svetitelj je počeo kazivati: „Rođen sam u Atini, i tamo sam izučio filosofiju, a nakon što su mi umrli roditelji, rekoh u sebi: I ja ću umreti, kao što su i moji roditelji umrli. Odreći ću se, dakle, dobrovoljno, sveta, pre no što dođe čas da se rastavim od njega; i namah, svukavši odelo, bacih se na neku dasku u moru, i nošen talasima, Božjim promislom stigao sam na ovu goru“.
Dok smo tako govorili – priča Ava Serapion – svanulo je, i ugledah njegovo telo obraslo u dlake; prepadoh se i stadoh drhtati od straha, pošto se na njemu nije nikako moglo videti da je slično ljudima. Ni po čemu se nije moglo poznati da je čovek, do samo po glasu i po rečima što su izlazile iz njegovih usta. Videvši on da se bojim, reče mi: „Ne plaši se od izgleda moga tela, jer je telo truležno, uzeto od zemlje“.
Zatim me je upitao: „Drži li svet Zakon Hristov, po pređašnjem običaju?“ A ja sam mu rekao: „Darom Hristovim, danas je bolje no ranijih vremena“. Zatim me je upitao: „Ima li još služenja idolima i gonjenja hrišćana?“ Odgovorio sam mu: „Pomoću tvojih Svetih molitava gonjenje je prestalo, i nema više služenja idolima“. Čuvši to, starac se veoma obradovao. Zatim me je ponovo upitao: „Ima li još Svetitelja na svetu da čine čudesa kao što je rekao Gospod u Jevanđelju: Ako imate vere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde i baci se u more, i zbiće se tako? I kada to Svetitelj reče, podigla se gora odjednom i pokrenula se sa svoga mesta, idući oko 5.000 lakata prema moru. Sveti Marko, videvši goru pokrenutu, mahnuo je rukom prema njoj, rekavši joj: „Šta radiš ti, goro? Nisam ti rekao da se pokreneš, nego sam govorio s bratom. Stani na svom mestu!“ Čim je on to rekao, gora se vratila na svoje mesto, a ja padoh ničice od straha. Sveti Marko me uhvati za ruku, podiže me i reče mi: „Mislim da nisi video takva čudesa za svoga života“, a ja rekoh: „Ne, oče“. Onda on, uzdahnuvši gorko, zaplakao je i rekao: „Teško zemlji, jer su na njoj hrišćani samo imenom hrišćani, a po delima su daleko. Blagosloven Bog, Koji me dovede na ovo Sveto mesto, da ne umrem u svojoj otadžbini i da ne budem sahranjen u onoj zemlji, skvrnoj i punoj sagrešenja“.
Nakon što smo taj dan proveli u pevanju psalama i duhovnom razgovoru, Prepodobni mi je rekao: „Brate Serapione, da okusimo štogod!“. I namah, podigavši svoje ruke k nebu, počeo je da kazuje Psalam Gospod me napasa, i ničega me neće lišiti… Po okončanju Psalma, okrenuvši se pećini, uzviknuo je: „Uđimo i postanimo pričasnici trpeze koju nam posla Gospod“. Ja se začudih, i užas me spopade, jer celoga dana nikoga ne videh u pećini, do samo Svetoga Marka. Pošto smo ušli u pećinu, ugledao sam sto i dve stolice, zatim dva vruća hleba sjajna kao sneg, voće, dve pečene ribe, čisto zelje, masline, urme, so i sud pun vode slađe od meda. Kad sedosmo, Sveti Marko reče: „Blagoslovi, sine Serapione!“ A ja rekoh: „Oprosti mi, oče!“ Tada Svetitelj reče: „Gospode, blagoslovi!“ I video sam blizu stola ruku pruženu s neba kako krsnim znakom osenjuje što je postavljeno na trpezi.
Nakon što smo jeli, rekao je: „Brate, uzmi ovo odavde!“ I namah je nevidljiva ruka uzela trpezu, a ja sam se divio oboma: nevidljivom sluzi – jer anđeo Gospodnji, po zapovesti Božjoj, služio je Prepodobnom Marku, koji je bio anđeo u telu; divio sam se i tome što u sve dane života moga nisam okusio tako sladak hleb, niti pio tako slatku vodu, kao za Svetiteljevom trpezom. Tada mi Svetitelj reče: „Jesi li video, brate Serapione, kolika dobra šalje Bog Svojim rabima? Jer svakoga dana Bog mi šalje po jedan hleb i po jednu ribu, a danas, tebe radi, udvostručio mi je trpezu, poslavši mi dva hleba i dve ribe. Takvom me trpezom hrani Gospod po Svojoj neizrecivoj milosti, zbog moga prvobitnoga zlopaćenja. Jer trideset godina, kao što ti ranije rekoh, obitavajući na ovom mestu, ne nađoh ni koren korova, kojim bih se mogao hraniti, te sam trpeo glad i žeđ. Zatim sam u nuždi jeo zemlju i pio gorku morsku vodu, išao go i bos, tako da su mi otpali prsti s nogu od mraza, od silne vrućine i od koliko su me đavoli vukli po stenama. Telo mi je izgorelo od sunca, i ležao sam ničice kao mrtav, a đavoli su me mučili kao da sam napušten od Boga. Ali, pomoću Božjom, sve sam to trpeo zarad Njegove božanske ljubavi.
A kad se navršilo tih trideset godina moga zlopaćenja, po zapovesti Božjoj narasla mi je ova dlaka, sve dok mi nije, kako kakva haljina, pokrila sve udove. Od tada đavoli nisu više mogli da mi se približe, glad i žeđ nemaju više vlasti nada mnom, mraz i vrućina više mi ne smetaju i, kraj svega toga, ni od čega nisam oboleo. Znaj da se danas navršava mera moga života, i Bog te je poslao ovamo da svojim rukama pogrebeš moje smerno telo“.
Posle sata vremena Svetitelj je opet rekao: „Brate Serapione, ovu noć provedi bez sna, zbog moga rastanka“. Dakle, stali smo obojica na molitvu, pevajući Davidove psalme. Potom mi je Svetitelj rekao: „Brate Serapione, posle mog odlaska položi moje telo u ovoj pećini, zapuši vrata pećine i idi na svoje mesto, a ovde nemoj ostati“. A ja, poklonivši se Prepodobnom, počeo sam sa suzama plakati i iskati oproštaj. Zatim sam mu rekao: „Oče, pomoli se Bogu da me uzme zajedno s tobom, i da idem kamo ti ideš!“ A Svetitelj mi je rekao: „U dan moga veselja nemoj plakati, nego se osobito veseli. Jer ti dostoji da ideš na svoje mesto, a Gospod, Koji te je doveo ovamo, neka ti podari spasenje zbot tvoga truda koji Mu je ugodan. Znaj da tvoj povratak neće biti istim putem kojim si došao ovamo; nego ćeš drugim, neobičnim putovanjem stići na svoje mesto“.
Zatim, pošto malo poćuta, prepodobni Marko stade govoriti: „Brate Serapione, prijatan mi je ovaj dan, više no svi dani života moga, jer se danas moja duša razdvaja od telesnog stradanja i odlazi da otpočine u nebeskim kletima. Danas se moje telo odmara od mnogih bolova i trudova; danas me prima svetlost moga odmora“. Kada je to izgovorio, pećina se ispunila svetlošću jačom od sunca, i ona gora se ispunila miomirisima. Uzevši me za ruku, prepodobni Marko je počeo govoriti: „Ostani, pećino, u kojoj sam obitavao telom, služeći Bogu u privremenom životu. Do sveopštega Vaskrsnuća u tebi će obitavati moje mrtvo telo, koje je bilo dom mojih bolova, trudova i podviga. A Ti, Gospode, razluči dušu moju od tela, jer sam Tebe radi trpeo glad, žeđ, golotinju, mraz i vrućinu dana i svaku teskobu. Ti me sam, Vladiko, obuci u slavu u strašni dan Tvoga dolaska. Odmorite se sada, oči moje, koje niste zaspale na danonoćnim molitvama; odmorite se, noge, utruđene svenoćnim bdenjem. Odlazim iz ovoga privremenoga života. Svima koji ostaju na zemlji želim da se spasu. Spasavajte se, pustinjaci, koji se Boga radi potucate po pećinama i gorama! Spasavajte se, podvižnici, koji, Božjega carstva radi, koje se teško osvaja, trpite svaku teskobu! Spasavajte se, Hristovi sužnji, utamničeni, progonjeni pravde radi, koji nemate drugu utehu, do Jedinoga Boga! Spasavajte se, lavre, koje danonoćno služite Bogu! Spasavajte se, Svete crkve, koje ste očišćenje grešnika! Sasavajte se, sveštenici Gospodnji, posrednici ljudima pred Bogom! Spasavajte se, sinovi Carstva Hristovog, koji ste to postali Svetim Krštenjem! Spasavajte se, Hristoljupci, koji primate strance kao samoga Isusa Hrista! Spasavajte se, milostivi, dostojni milosti! Spasavajte se, bogati u Gospodu, koji se bogatite dobrim i bogougodnim delima, koji ste svagda dobrotvori! Spasavajte se, ubogi Boga radi! Spasavajte se, blagoverni carevi i vladari, koji sudite po pravdi i s milosrđem! Spasavajte se, smirenoumni pustinjaci i trudoljubivi podvižnici! Spasavajte se svi koji u Hristu jedan drugog volite! Spasavaj se, zemljo, i svi koji na tebi obitavaju, mirom i ljubavlju u Hristu!“
Pošto je ovo izgovorio, prepodobni Marko, okrenuvši se meni, poljubio me je i dodao: „Spasavaj se i ti, brate Serapione! Hristos, koga radi si s nadom podneo ovaj trud, neka te nagradi za tvoj trud u dan Svoga dolaska. Brate Serapione, zaklinjem te Gospodom našim Isusom Hristom, Sinom Božjim, da ne uzmeš štogod od moga smernoga tela, čak ni vlas, niti da se njemu dobliži odelo, nego s vlasima, u koje me je Bog obukao, neka moje telo bude pogrebeno; a ti nemoj prebivati ovde!“
Kada je Svetitelj ovo izgovorio, a ja sam jecao, čuo se glas s neba: „Donesite Mi izabrani sasud pustinje, donesite Mi delatelja pravde, savršenog hrišćanina i vernog slugu! Hodi, Marko, hodi i otpočini u svetlosti radosti i u duhovnom životu!“ Tada je Svetitelj rekao meni: „Preklonimo kolena, brate!“ Pošto smo kleknuli, čuo sam anđeoski glas kako govori prepodobnom Marku: „Pruži svoje ruke!“ Čuvši taj glas, namah sam ustao, i okrenuvši se, video Svetiteljevu dušu kako se dreši telesnih sveza, kako je anđeoske ruke pokrivaju belom svetlom rizom, i kako se vaznosi na nebo. Potom sam video neke đavolske čete kako stoje na putu ka nebu, i čuo sam anđeoski glas gde kazuje đavolima: „Bežite, sinovi tame, od lica svetlosti pravde!“ Zatim se čuo drugi glas, govoreći: „Uzmite i donesite ovamo posramitelja đavola!“ A nakon što je duša Prepodobnoga nepovređena prošla kroz čete đavola, dok se približavala otvorenom nebu, video sam neko podobije ruci ispruženo s neba kako prihvata neporočnu dušu. Zatim se viđenje skrilo od mojih očiju, i nisam više video ništa.
Potom sam se postarao o telu i položio česno telo Svetiteljevo i proveo sam svu noć u molitvi. Kada se razdanilo, obavio sam nad telom, sa suzama radosnicama, redovno opelo, i celovavši ga, položio u pećini, i kamenjem zatvorio ulaz u pećinu. Posle mnogo molitava sišao sam s gore, moleći se Bogu i prizivajući Svetitelja u pomoć, da bih mogao izaći iz te strašne i neprohodne pustinje. Kada sam, po zalasku sunca, stao da se odmorim, pojaviše se ona dva isposnika koja su mi se ranije javljala, i rekoše mi: „Zaista, brate Serapione, danas si pokopao telo jednoga blaženog Oca, kojega sav svet nije dostojan. Putuj noću, pošto je vazduh prohladan, jer se danju ne može lasno putovati zbog vrućine“. Putovao sam, dakle, s njima, do jutra, a kada je počelo svanjivati, rekoše mi: „Oče Serapione, idi s mirom u svoje i moli se Gospodu Bogu!“ Otišavši nedaleko od njih, podigao sam oči gledajući preda se, i video da se nalazim pred crkvom manastira oca Jovana, velikoga starešine. Diveći se, gromko proslavih Gospoda. I setih se reči Prepodobnoga Marka, koji mi beše rekao da se od njega neću vratiti putem kojim sam došao k njemu. Tada proslavih milost Preblagoga i Premilostivoga Boga, Koji se smilovao meni nedostojnom, radi molitava Svoga blagovernoga Svetog Marka. Čuvši moj glas, prepodobni Jovan je brzo izašao k meni i rekao: „Prepodobni Serapion se vratio k nama u miru!“ Zatim sam ispričao starešini i njegovim učenicima sve što se dogodilo, i svi su proslavili Boga, a starešina Jovan je rekao: „Zaista, brate, to je bio savršeni hrišćanin, a mi se samo imenom zovemo hrišćani, ali delima smo veoma daleko od pravoga hrišćanstva“[1].
Oci, braćo i ljubljeni hrišćani,
Jeste li videli kako su veliki i neizrecivi bili milost i dar Božji, kao i njegovo staranje za toga Prepodobnoga Oca Marka, i na kakvo ga je savršenstvo uzdigla beskrajna sila Božja? Ne zaboravimo kako su veliki i teški bili trudovi i nadljudske patnje toga Svetog i božanskog Oca Marka, koga ni glad, ni žeđ, ni trud, ni hladnoća, ni vrućina dana, ni najezde đavola i bolovi koje je podneo od njih nisu mogli da rastave od ljubavi Hristove. Toliko je veliko bilo njegovo samoodricanje, koje je dragovoljno primio, da je živeo na zemlji kao anđeo u telu. Od čitanja i razmišljanja o nadljudskom podvigu toga velikog Svetitelja i svetilnika sveta, poznaćemo koliko smo daleko od istinskoga hrišćanskog, a da i ne pominjem više: monaškog ili svešteničkog života. Dakle, uzmimo na um svi koji se nazivamo sveštenicima, monasima ili hrišćanima do kolike smo dubine lenjosti i neosećaja stigli danas, i koliko nam je stran podvig onih što su zaista ljubili Boga i podvizavali se s velikom marljivošću u delanju Njegovih zapovesti.
Amin.
NAPOMENE:
- Videti Žitije Svetoga Marka Atinskog (petoga dana meseca aprila), koji je obitavao na Tračeskoj Gori u Etiopiji.
