УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О ДУЖНОСТИ МОНАХА ДА УЧИ
И УПРАЖЊАВА ИСУСОВУ МОЛИТВУ У ОПШТЕЖИЋУ
Молите се без престанка!
(1. Сол 5, 17)
Оци и браћо,
Пошто сам у више наврата био упитан од стране неких искушеника и монаха у којој је мери молитва ума обавезна за монахе који живе у општежитељним манастирима и имају разна послушања, у наставку ћу – колико ми буду помогли милост и самилост Преблагога нашег Спаситеља и молитве Његове Пресвете Мајке – покушати да бар укратко одговорим на ово питање.
Браћо моја, ако по сведочењу Светога Духа: Страх Божји јесте почетак мудрости (Приче, 1 7), и ако, по сведочењу божанскога Оца Исака Сиријског, “Страх Господњи јесте почетак свеколикога доброг дела” (Беседа 1), онда, као што сваком добром делу почетак бива страх Божји, исто тако и мајци свих добрих дела, а то је Света молитва (Лествица, Поука 28), добар почетак и тврди темељ јесте, такође, страх Божји. Као што се од вере рађа страх Божји (Добротољубље, том. 2, Свети Максим Исповедник), исто тако, од страха Божјег се рађају уздржање од страсти и трезвеност пажње, кроз које се сваки човек уклања од зла (Приче 15, 29).
Ко има страх Божји следи у трезвености и пажњи великога пророка Давида, који казује: Провиђах Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем (Пс 15, 8). Ко има страх Божји и помињање Њега свагда у уму, тај се непрестано и моли. Ако молитва ума не би била обавезна за све и у свако време, онда нас Дух Свети не би учио, кроз уста божанскога Пророка Давида, овако: Благосиљаћу Господа у свако време (Пс 33, 1; 102, 1-2); такође нам ни божански Апостол Павле – уста Христова – не би био заповедио: Молите се без престанка! (1. Сол 5, 17)
Из ових сведочења Светога писма поимамо да смо дужни молити се свагда и ма где се налазили. Али то нећемо моћи испунити, ако не будемо имали свагда страх Божји и Његово присуство у своме уму. Можда ће неки упитати: “Како можемо да се свагда молимо И да имамо хвалу Његову свагда у устима својим(Пс. 33,1) ако имамо толико послова и бригa, и треба да сконцентришемо свој ум на оно што разговарамо с другима, на оно што радимо или учимо друге да раде, како бисмо задобили што је неопходно за насушни живот? Како можемо да се молимо непрестано, када смо заузети тако тешким и разноврсним послушањима у Светом манастиру?”
Заиста, неки од нас би могли имати ову недоумицу о непрестаној молитви, да нам је Преблаги Бог дао само једна уста и само једну реч. Али Онај који је све створио с неизрецицом мудрошћу, Он нас је од почетка обдарио удвојеном речју и удвојеним устима, како бисмо могли испунити оно што ће кроз Духа Светога заискати од нас. Ево шта вели Свети Василије у овом погледу, говорећи о унутарњим устима наше душе и о молитви ума: “Изгледало би да није могуће оно што Пророк казује. На који начин хвала Богу може свагда бити у устима људи? Јер када се човек налази у неком обичном разговору о животу, он нема у устима хвалу Богу. Када спава, када ћути, када једе и пије, како могу његова уста да творе хвалу? На то одговарамо да постоје тајинска уста унутарњег човека; посредством њих човек постаје судеоник живодатном логосу Божјем, Који је живи хлеб што је сишао с небеса. О тим устима казује Пророк: Уста своја отворих и привукох дух (Пс 118, 131). Господ нас позива да отворимо управо ова уста, како бисмо примили истинску храну, те казује: Рашири уста своја, и испунићу их (Пс 80, 11). Понекада се мисао о Богу, записана и утиснута у созерцању душе, може назвати хвалом која пребива свагда у души, будући од Бога. Ревнитељ може испунити, по Апостоловој речи, све на славу Божју (1. Кор 10, 31; Кол 3, 17), јер свако дело, свака реч и свако умно делање има силу хвале. Праведник, било да једе, било да пије, или друго што чини, све чини на славу Божију, а његово срце бди управо чак и када спава” (Зборник о Исусовој молитви, Манастир Валаам, 1936, стр. 343).
Значи, као што видимо из сведочења Великога Василија, ми имамо поред телесних уста и мислена уста, којима можемо делотворити хвалу на мислени начин, у свом унутарњем човеку. Свети Макарије Велики, говорећи о дужности коју имамо да се непрестано молимо, казује: “Хришћанин треба свагда да има сећање на Бога, јер је написано: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим (Закони поновљени 6, 5; Мт 22, 37)”. Истински молитељ, вели Свети Макарије, треба да љуби Господа не само када улази у цркву, него и када хода, када разговара, када једе и пије, и да има сећање на Бога и љубав, јер је речено: Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт 6, 21).
Из ових сведочења Светога Василија Великог и Макарија произилази да смо дужни да хвалимо Бога у нашем уму и срцу у свако време и на сваком месту, а то је могуће због тога што, како је већ показано, свака духовна помисао и делање ума, свако добро дело, свака добра реч, имају силу хвале и сматрају се као молитва пред Богом. Свети Исаак Сиријски, показујући да свака помисао у страху Божијем, свако духовно размишљање, свако старање ума о спасењу и свако послушање које монах твори с трпљењем, смирењем и љубављу, на ползу братије и на славу Божју, јесте у ствари молитва, казује: “Достоји да спознамо браћо, да се сваки говор који се делотвори у тајности, и свеколико старање ума о Богу, и свеколико размишљање о ономе што је духовно, преображава у молитву, било да казујеш читане речи, било гласови уста на славословље Богу, било старање о спасењу у Господу, било поклони тела, било певање псалама казивањем стихова и ино такво, кроз које се твори учење чисте молитве, из које се рађа љубав Божја” (Свети Исак Сиријски, Беседа 35, Манастир Њамц, 1819, стр. 188).
Љубљена моја браћо,
Ви који се подвизавате у мученичком послушању општежића (Лествица, Поука 4), када се год подвизавате с трпљењем у послушности, када се год уздржавате с мером од хране, пића и сна, када год трпите прекор с мужевношћу ума, када год пребивате у читању Светога писма, у размишљању о страшним и спасоносним страстима Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, о смрти, о паклу, о Последњем суду или о Царству неебском; када се год налазите у Светој цркви, пажљиво и с побожношћу слушајући и пратећи духовни смисао Светих богослужења, размишљајући о тајинској сили онога што се тамо пева и чита, када год сами певате и читате с добрим разумевањем у својим келијама и срцима и подвизавате се с дуготрајним болом за испуњење добрих дела; када год сте на жеги летњега сунца и трпите с много зноја у труду Свете послушности, Божије љубави и полезности ближњега ради; када се год налазите у келији, творећи правило метанија и поклона с молитвом у уму или читајући Житија Светих и учења Светих Отаца, да би се њима ползовали; када год подносите топлоту кухињске и пекарске ватре, са старањем да зготовите храну како би нахранили оце, братију и странце; када год пребивате у трпљењу, у подвигу свеноћних бдења у цркви или келији; када сте год у неком Светом делању ума и у испуњењу делањем свакога доброг дела, твореном по савету оних што вас поучавају и старају се о спасењу ваших душа; када год служите братији с љубављу и смирењем у домаћинству, у башти, кројачници, у цркви и у било којем другом служењу на општу ползу отаца и браће, ако будете творили овај труд с погледом ума ка Богу и ка слави Његовој се будете трудили, налазићете се у непрестаној молитви пред Богом. То је због тога, као што сте видели раније, јер свако добро дело, свако духовно размишљање или говорење јесу као хвала пред Богом.
Међутим, можда ћете рећи да ова служења и послушања не могу сачињавати молитву узвишену и без расплинутости. Заиста, тако је, али се то не захтева од оних који су у послушању. У том погледу Свети Јован Лествичник, износећи да ђаво подстрекава неискусне из општежића да превремено, и пре но што имају одговарајући духовни узраст, ревнују за великим духовним делањима и за созерцатељном и духовном молитвом, вели: “Завири у ум неискусних послушника, па ћеш тамо наћи залуталу мисао – чежњу за прекомерним безмолвијем, за сабраном молитвом, за потпуним одсуством таште славе, за непрестаним помињањем смрти, за непрекидним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за свеобухватном чистотом. Пошто им те врлине недостају, по одређеном Божјем поретку, они нерасудно прескачу ступњеве који су пред њих постављени, будући преварени од стране непријатеља који их подстрекава да пре времен траже та савршена делања, како их не би добили ни онда када би био погодан тренутак, немајући стрпљења (Лествица, Поука 4, стр. 118). Свети Теофан Затворник казује: “Ко је смео и самоуверен жели да стигне брзо до сазерцатељне молитве” (Зборник, том 1, стр. 318).
Значи, оци и браћо, не достоји да се залетимо превремено ка савршеном напредовању у узвишеној молитви, које се, по Светом Исаку Сиријском, “удостојава једва један од десет хиљада” (Беседа 32, стр. 166). Нама, страсницима и немоћнима, довољно је да видимо ма и само траг мисленог мира, то јест делатну молитву ума, којом се одбацују из срца непријатељски напади и зле помисли. У томе се састоји свеколико делање нових почетника и страсних монаха, кроз које се, ако Бог жели, може достићи и узвишена созерцатељна и духовна молитва, јер по божанском Оцу Максиму Исповеднику: ” два су стања чисте молитве најузвишенија. У једноме имају удела они који упражњавају делотворење, а у другоме, они који упражњавају созерцање. Прво се рађа у души из страха Божјег и добре наде. Друго – из божанске љубави и из потпуне чистоте (Добротољубље, том. 2, Поглавља о љубави).
Свети Максим Исповедник назива “узвишеним” и прво стање молитве, које припада делотворењу добрих дела. Дакле, нама страственицима и слабима не достоји да се обезнађујемо, сматрајући да је мало оних који се удостоје созерцатељне молитве, јер код Бога нема неправде, већ напротив, да се не улењимо, него да идемо путем који води ка овој освештаној молитви, то јест путем делатне молитве, творене умом.
Није мање истинита ни чињеница да су поједини међу Светитељима стекли созерцатељну молитву управо у општежићу, као што је био Свети Калист, патријарх цариградски, који се научио најузвишенијој молитви, творећи послушање у кухињи, у једној лаври на Светој Гори Атонској, Свети Еуфросин куварин и други које нећемо помињати.
Ако се будемо лењили да научимо молитву ума, бацајући кривицу на послушање, прекориће нас пример ових Светих Отаца, као и Свети Григорије Синаит, који казује да ни пустиња, ни усамљеништво нису толико корисни у учењу молитве ума, као што је корисно мудро послушање (Добротољубље, том 7, Веома корисна поглавља у акростиху, Гл. 18, стр. 96). Ето, дакле, да “који се подвизавају у покорности и послушању у општежићу брже побеђују страсти, јер трпљењем и сасецањем своје воље наједном ударе страсти у груди и у главу, и кроз поновљене ударце достижу брзо да их у потпуности погубе. Док у усамљеништву борба се води само мишљу, која је исто толико слаба у свом делању као што је ударац од додира муве. Због тога се погубљење страсти у усамљеништву продужује и скоро увек оно није у правом смислу погубљење, него примиривање на извесно време, док се подвижник не буде срео са предметима (узроцима) страсти. У том случају страсти се као муња распаљују, и не буде ли се когод пренуо с великом снагом, молитвом и веома строгим постом, неће остати неповређен. Ето због чега Свети Оци, будући опробани у духовном животу, заповедају да победимо страсти борбом с њима у општежићу, и тек затим да се “осамимо”, као што нам саветује и Свети Теофан Затворник (Зборник, том 1, стр. 233).
Али не само живећи у општежитељним манастирима, него чак и у свету пребивајући, неки од Светитеља су се усавршили у најузвишенијој молитви ума, живећи посред највећих градова. Такав је био Свети Симеон Нови Богослов, обављајући посао администратора у царскоме граду Цариграду, као и Свети Фотије, патријарх цариградски, који је био уздигнут на патријарашски престо са сенаторског места и који се, не будући монах, научио делању ума док се налазио на свом високом положају и узнапредовао је у овој Светој молитви до те мере, да је, по речи Светога Симеона Солунског, његово лице било озарено благодаћу Пресветога Духа као код другога Мојсија. Он је затим написао врло значајну књигу о овој Светој молитви ума. Овај Светитељ, Симеон Солунски, показује, такође, да су се Свети Јован Златоуст, као и Светитељи Игњатије и Калист, док су били патријарси у Цариграду, усавршили у овој Светој молитви ума и написали дивне књиге о том унутарњем делању. Због тих разлога, Свети Симеон Солунски саветује архијерејима, свештеницима, монасима и хришћанима мирјанима да изговарају ову молитву у било које време и на било којем месту се налазили, и да је држе као своје дисање, јер нема силовитијег оружја ни на земљи ни на небу, од имена Исуса Христа.
Неки Свети Оци дају правила онима који су ступили у монаштво да, уједно са испуњавањем Христових заповести, творе и дуготрајно певање псалама, молбених канона и тропара. Ини, учећи најтананијем духовном делању ума, сматрају да за новопочетнике није довољно да пребивају само у телесном упражњавању, него препоручују, уједно са испуњењем Божјих заповести, читање с мером, и одређују, наместо дугих певања псалама и канона, творење молитве ума, скрећући истовремено пажњу да, ако их Свети Дух буде посетио делањем молитве срца, онда, без икакве двојбе нека оставе спољашње правило, јер га унутарња молитва замењује са много већим узнапредовањем. Најзад, други Свети Оци, имајући велико искуство и познавање светитељских житија и списа, али особито будући озарени делањем и мудрошћу Светога Духа, установљавају за нове почетнике учење молитве ума, уопште, а посебно делећи је на двоје: на делатну и прозорљиву (созерцатељну). Ови нам Оци саветују да имамо потпуно старање о упражњавању молитве ума, остављајући певању мало времена само у часовима досаде и умора, јер, казују они, црквена богослуења и песме остављене су свим хришћанима уопште, али не и за оне који хоће да тихују, пребивајући у ћутању. Уосталом, и путем дуготрајних певања псалама, и кроз читање канона и тропара можемо достићи напредовање, али са много спорости и труда (С. Четфериков, Пајсије, Старешина манастира Њамца, 1943, Учење старешине Пајсија о Исусовој молитви коју твори ум у срцу, стр. 213-214).
Оци и браћо,
Добро је да знамо да и осећање Бога, без речи, јесте молитва. Када когод са страхом Божјим твори послушање у манастиру и има Његово присуство у уму, он се налази у осећању Бога и јесте у молитви. Ако он овом осећању Бога придода и речи, онда је подобан оном што на упаљену ватре додаје дрва, кажу божански Оци. Господ Наш Исус Христос јесте једини наш извор спасења, јесте једини посредник за наше објективно спасење. Његово име је позајмило од Његовога божанства свесвету и бескрајну силу. Значи, ако будемо творили целокупно наше добро дело и целокупни наш труд, будући под послушањем, и ако нам помињање имена нашега Свесилног Бога не буде изостајало из ума, онда ће се кроз ова два делања цео наш живот претворити у непрестану молитву, испуњену надом на спасење. Када се будемо подвизавали телом у послушању, а умом се будемо молили Богу, онда ће цело наше биће бити у Његовој служби.
Неки су ме питали које је најбоље правило за монахе. Одговорио сам им да, како за монахе, тако и за мирјане, најузвишеније и најпожељније правило јесте да будемо нераздвојни од Бога умом и срцем, и да се непрестано молимо свагда и на сваком месту, или, друкчије речено, да пребивамо с умом у срцу пред Господом и да се молимо. То може чинити ко свагда има страх Божји пред очима свога ума, јер се молитва не твори само када пребивамо у молитвеном правилу, него, ако будемо држали ум и срце усмерене ка Богу, увек ћемо бити у молитви (Зборник, 1, стр. 129). Непрестана молитва се управо у овоме састоји: да стално будемо с побожношћу пред Богом. То хођење пред Богом може свако творити, свакад и свугде, само ако је њиме овладао страх Божји и трезвеност пажње, јер кроз ове две врлине може да отклони заборав. Као што вода гаси огањ, исто тако огромна страст заборављања гаси делање молитве у нашим душама, тврде Свети Оци. А без делатне молитве која се твори умом нико се не може спасти делања страсти и настајања лукавих помисли (Зборник, 1, Свети Теофан, стр 182-184).
Ако, творећи послушање у манастиру, на језику будемо имали Исусову молитву, у уму гледање Бога, а у срцу жеђ за Њим, онда смо заиста слуге Божје; а ако се трудимо у манастирским послушањима само телом, а ум нема поглед уперен ка Богу, нити срце наше има чежњу за Њим, онда смо само исклесани кипови монахa, као што казује Велики Василије, у Шестодневу.
Значи, моја љубљена браћо, молимо Преблагога Бога да нам увек доноси у ум страх Његов и творимо Свето послушање у манастиру с трезвеношћу и са смирењем. Ако будемо творили послушање с покорношћу и с љубављу, стећићемо смирење, јер је послушност мати смиреноумља, а од смирења се стиче разборитост, која је царица добрих дела, и бестрашће (Лествица, Поука 4). Божански Отац Јован Лествичник, показујући да је “општежиће земаљско небо”, вели: “Трудимо се да имамо исто стање у срцу, које имају анђели што служе Господу на небесима” (Лествица, Поука 4). Несумњиво, ако молитва ума не би била обавезна за монахе из општежића, овај божански Отац нас не би подстицао да се трудимо да имамо у нашем срцу духовно стање анђелa с небеса, који стално живе у Богу и имају поглед ума к Њему. То, колико нам је могуће, стећи ћемо само ако не будемо заборавили да увек гледамо умом ка Богу, у свако доба и на сваком месту.
Добро је да знамо, ради утехе нас који пребивамо у општежићу, да они који буду творили послушање с трпљењем, без роптања и са страхом Божјим, постају причасници свих врлина, те дакле и молитве, као што казује божански Отац Григорије Синаит (Добротољубље, том 7, Слово о безмолвију и о две врсте молитве, Гл. 8, стр. 178). Такође Свети Григорије казује: “Они што не познају молитву, која је, по Светом Јовану Лествичнику, источник врлина што залива силе душе као какве саднице, треба да певају много и безмерно и свагда разноврсно, не престајући никада, док не буду узнапредовали од многоделања, с трудом, до сагледавања. А то долази након што су открили молитву која дела унутар њих. Јер једно је дело безмолвија (исихије) а друго дело општежића. Али свако ће се спасти, истрајавајући у ономе у што је био позван” (Добротољубље, том. 7, О начину како треба да пребива у молитви ко безмолствује и да се не уздиже брзо, Гл. 5, стр. 190).
Али, због чега овај велики учитељ савршене молитве учи нас, који не познајемо молитву, да певамо “много, безмерно и свагда разноврсно”? Ево због чега: доњи ступањ молитве, а то је молитва уста или језика, почетници у монашком животу трба да творе у великој количини, зато што, по светом Јовану Лествичнику, количина доводи до каквоће молитве а не обрнуто (Лествица, Поука 2). Онога ко се не лењи и настојава с трудом у количини, милост Божја, видећи његов труд, подићи ће и на узвишеније ступњеве молитве, на квалитетну молитву. Значи, браћо моја, добру наду задобијамо из ових речи божанскога Оца Григорија, ми почетници у општежићу и који тек започињемо да учимо молитву, јер мада се бавимо само молитвом уста, језика и мисли, која се твори многим певањем псалама, тропара, канона, или других песама црквених богослужења, знамо да се налазимо на путу делатне молитве, која је везана за делање и путеводи ревноснога монаха ка сагледавању, то јест ка созерцатељној и духовној молитви. Трудимо се, дакле, овом делатном молитвом, која је прикладна за нас, жалостимо се што нисмо достигли меру савршених у молитви, коју узнапредовани делотвовре особито у безмолвију.
Божански Отац Григорије Синаит у пређе реченом нас уверава да “ће се свако спасти у ономе у што је позван”, то јест и они који пребивају у послушању општежића, у послушности и са смирењем ће се спасти. Не треба да се растужимо ако неки од оних што се подвизавају у послушањима општежића не буду достигли да науче созерцатељну (духовну) молитву и ако буду умрли у овом стању у послушањима манастира, то јест имајући само делатну молитву која се твори умом. Чак и у овом стању ако се когод буде затекао у часу своје смрти, Преблаги Бог ће га учинити удеоником вечнога спасења и блаженства, као што показује исти Свети Григорије, казујући: “Јер нису сви, нити су некада били, на делатним ступњевима. Нити су сви ишли истим путем, нити су га се држали до краја, него су многи прешли са делатне степенице на сагледавање и починули су од свега, налазећи се у суботи духовнога закона (Излазак 20, 6). Неки су се, међутим, спасли остајући до краја на делатном ступњу, да би, уснувши на њему, примили награду у будућем веку. А неки су примили испуњење у часу смрти, и због тога су ширили миомирис после смрти, ради пројављивања њиховога спасења” (Добротољубље, том. 7, О начину како треба да пребива на молитви ко тихује и да се не уздиже брзо, Гл. 5, стр. 191).
Оци и браћо,
Наша беседа је била о монасима који живе у општежићу и о мери у којој могу и дужни су да уче и да упражњавају молитву ума. Довде је показано да они могу, и чак их Свети Оци обавезују да се труде творити свако послушање у Светом манастиру, имајући поглед ума уперен ка Богу, и да казују и ову Свету молитву умом свагда. Показано је, такође, да се од нових почетника не захтева нерасплинута, узвишена и созерцатељна молитва, него делатна, која се твори умом, да би чували своје срце од напада ђаволa. Показано је, од божанскога Оца Максима Исповедника и других Светих Отаца, да постоје два стања молитве: једно за новопочетнике, које одговара делању; друго је за савршене, које одговара сагледавању. Прво стање је почетак, а друго крај, “јер је делање напредовање ка сагледавању,” казује Преподобни Пајсије из Њамца (Зборник, 1, стр. 335).
Затим је показано да ће свако осећање Бога и хођење с побожношћу пред Њим (то јест да творимо свако послушање и све што нам се заповеда као за Бога, као да нам је непосредно Он заповедио) бити за нас непрекидна молитва, ако све будемо творили са смирењем и на славу Божју. Изнет је и пример појединих Светих Отаца који су научили узвишену молитву ума управо у послушањима општежића, као што су били Свети Калист, Еуфросин куварин и други, или чак будући у свету, као Свети Патријарх Фотије; али то су ретки случајеви и немају законску снагу за све. Препоручено је да у случајевима када неке који се налазе у послушности буде посетила благодат Божја с тренуцима узвишене молитве, ако буду видели да могу остати, милошћу Господњом, у овом стању, дотични могу да оставе дуго правило које су раније творили певањем псалама и канона, и да пребивају што више у молитви ума из срца. Свакако, то нека чине с благословом старешине и свога духовника, који им познаје живот и стање. Такође је показано да најузвишеније молитвено правило за монахе, па чак и за мирјане ревнитеље, јесте да пребивају умом и срцем нераздвојивим од Бога у свако време и на сваком месту. Ко то буде имао достићи ће блажено стање непрестане молитве.
Преподобни оци и љубљена моја браћо, на крају ове беседе, све вас молим од срца да опростите мени грешном и лењом, који мада сам говорио о упражњавању молитве ума у општежићу, никада се нисам ни врхом прста дотакао њенога делања. Молите се сви Свесамилостивом нашем Спаситељу и Његовој Пресветој Мајци да помогну и мени недостојном да бих и ја, ма и касније, постидевши се својих речи, кроз помоћ ваших светих молитава започео ово свето и добро делање.
Амин.
