USPON KA VASKRSENJU
BESEDA O STRAŽENJU UMA I ČISTOTI SRCA
Ko može reći: Očistio sam srce svoje,
čist sam od greha svoga?
(Priče, 20, 9).
Oci i braćo,
Preblagi i Premilostivi Bog, u božanskom Svetom pismu, uči nas da čuvamo srce čisto, kazujući: Čuvaj se da ne bude u tvom srcu bezakona misao… (Ponovljeni zakoni 15, 9). Na ovo slovo Božanskoga pisma Veliki Vasilije je sastavio sjajno tumačenje na sveopštu polzu. Takođe nas i Premudri Solomon uči o straženju uma i straženju srca, kazujući: Svim straženjem straži srce svoje, jer iz njega izlazi život (Priče 4, 23).
Koji je razlog zbog kojeg nam Bog zapoveda da čuvamo srce s potpunim straženjem? Đavoli koji su kod srca vojuju na nas zlim mislima i pohotama. Ovo pokazuje božanski Otac Dijadoh Fotikijski, kazujući: „Zli dusi prebivaju u predelu udova, što đavoli nikada ne žele da ljudi poveruju, da se ne bi kako, znajući ovo kao pouzdano, naoružali protiv njih pominjanjem Boga“ (Dobrotoljublje, tom 1, Gl. 33, str. 347). Isto se ovde kazuje da treba da čuvamo srce, s obzirom da je ono centar osećaja: „Jer iako se naši osećaji spolja dele na pet i različiti su, unutra, u srcu, jedno su i jednoobrazni“ (Isto, Gl. 29), kao što su i krugovi: kada su gledani izvan centra, više ih je, a u centru – jedno su.
Spasitelj naš Isus Hristos naziva blaženim čiste srcem: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt 5, 8). Nemoguće je da očistimo srce, ako ne budemo najpre očistili sve ostale osećaje naše duše i tela. Ako se i samo jedan osećaj ili samo jedna sila duše bude oskvrnila, namah će se prljavština širiti i hitati k srcu. Kao što se poluprečnik svakoga kruga pruža i hita iz njegovoga centra sa sredine, i centar porađa poluprečnike koji ističu iz njega, isto tako, kada se srce oskvrni, namah udeljuje i razdaje prljavštinu i svim ostalim osećanjija i silama duše. Ovo pokazuje božanski Otac Grigorije Solunski u trećoj glavi o molitvi, govoreći: „Delanje uma, sastavljeno od misli i poimanja – po onima koji su se upražnjavali u molitvi, i osobito u jednomislenoj – smešta se u njih, očišćujući ih s lakoćom. A sila koja ovo porađa – srce – ne očišćuje se, ako se ne očiste i ostale sile duše. Jer duša ima mnogo sila i oskvrnjuje se kada bilo koja od njih, unutar nje, čini kakvo zlo, uzimajući udela svi u jednom, na osnovu jedinstva duše“ (Sveti Nikodim Agiorit, Straženje pet čula, Gl. 10, str. 255).
Zatim, Sveti Isak Sirijski nas uči da se um lakše očišćuje, ali se lakše i skvrni. A srce se teško očišćuje, i takođe teško skvrni. On veli: „Jedno je čišćenje uma i drugo srca. Jer um je jedno od osećaja duše, i ako se kogod bude malo starao u čitanju Božanskoga pisma ili se malo bude trudio u postovima i bdenjima, očistiće se; ali kao što se brzo očisti, tako se brzo i oskvrnjuje. Srce je ono što obuhvata i drži osećaje iznutra, i to je koren. Ako je koren Svet, i grane su Svete, to jest ako se bude očistilo srce, tada se svi osećaji očišćuju. Pošto se očisti od malih stvari, ne skvrni se više njegova čistota“ (Slovo 53). Eto koliko je potrebno da čuvamo svoje srce da se ne bi oskvrnilo zlim mislima i dušuozleđujućim pohotama, koje provaljuju bilo kroz spoljašnja čula, bilo kroz unutrašnje misli.
Govoreći o straženju uma i srca, radi njihovoga očišćenja, da pokažemo koja su sredstva i duhovna oružja koja treba koristiti u tu svrhu. Po Svetom Isihiju Sinajitu prvo sredstvo da stražimo svoje srce jeste trezvenost uma „kroz postojano utvrđivanje misli u vratima srca, da bi posmatrala lukave pomisli koje dolaze i da bi slušala šta one govore i čine, i koji su lik sazdali i uzdigli đavoli, koji pokušavaju da preleste um utvarama“ (Dobrotoljublje, tom 4, Gl. 6, str. 43). Sveti Serafim Sarovski, pokazujući da se od straženja uma rađa čistota srca, veli: „Od svagdašnjeg straženja srca rađa se njegova čistota, u kojoj se vidi Gospod, kao što nas uverava večna Istina, govoreći: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt 5, 8; Zbornik 2, str. 174).
Nije dovoljno da stražimo um i da ga očišćujemo samo trezvenošću i straženjem uma, ako ne budemo sa smirenošću i iz srca prizivali ime Gospoda našeg Isusa Hrista, jer znamo iz Božanskoga pisma da bez njega ne možemo ništa učiniti (Jn 15, 5). Sveta Singlitikija, pokazujući da tamjan mislene molitve čuva srce od prljavih misli i od strasti, veli: „Treba da neprestano očišćujemo svoje srce i da nastojimo da ništa od dušekvarnih misli ne uđe kradom unutra u kleti duše. Takođe treba da kadimo božanskim tamjanom molitve. Jer kao što se otrovna bića izgone najljućim lekovima, tako i molitva s postom izgoni prljavu misao“ (Vidi Žitije Svetiteljke).
Čim budemo videli da se lukave i strasne misli množe u našem umu i srcu, bacimo sred njih ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i namah će se kao dim razići u vazduhu, kao što nas i iskustvo uči. „Jer kao što bez lađe nije moguće preploviti more, isto tako bez prizivanja imena Isusa Hrista nije moguće izagnati iz srca i iz uma mamac zle misli“ (Dobrotoljublje, tom 4, Sveti Isihije Sinajit, Druga stotina, str. 76). „Kao što je suncu nemoguće da sjaji bez svetlosti, isto je tako nemoguće da se očistimo od prljavštine pogubljujućih pomisli bez čestog prizivanja imena Gospoda našeg Isusa Hrista“ (Isto, Gl. 68, str. 84). Zatim veli: „Ko čuva čistotu srca sa svom marljivošću imaće za učitelja zakonodavca Hrista, koji mu tajno šapuće svoju volju, i tako će se na njemu ispuniti Sveto pismo koje veli: Saslušaću šta će mi Gospod reći (Ps 84, 8).
Isti Svetitelj Isihije Sinajit, pišući o čistoti srca, veli: „Kao što nije moguće da se Crveno more vidi na nebu posred zvezda, i kao što čovek ne može da hodi po zemlji a da ne diše ovaj vazduh, isto tako nije moguće da očistimo svoje srce od strasnih misli i da izagnamo nevidljive neprijatelje, bez čestog prizivanja Isusa Hrista“ (Isto, Prva stotina, Gl. 28, str. 48). Božanski Otac Jovan Zlatoust, pokazujući da se naše srce samo smirenom molitvom Bogu očišćuje od strasti i od svake duševne opasnosti, veli: „Ništa ne očišćuje naše srce kao molitva sa skrušenošću srca, kada ćemo mišlju hitati k Lekaru duša. Jer samo On može isceliti naše srce obolelo grehom, On koji je sazdao srca i poznaje sva naša delanja. Kada nam On bude ukrepio srca, niko ih više neće moći smutiti“ (Zbornik 2, str. 114).
Božanski Otac Jefrem Sirijski, pokazujući da će naše srce, dok bude imalo pominjanje Boga, postajati izvor života, a ako se bude udaljilo od pominjanja i prizivanja Boga u pomoć, postaće izvor smrti, jer tada iz njega izlaze samo zla – po reči Gospodnjoj – veli ovako: „Dok naše srce provodi u molitvi i dobrim delima, ono je izvor života. A čim se bude udaljilo od Boga i bude delalo bezakonje, postaće izvor smrti“ (Zbornik 2, str. 118). „Nebo je malo za Njegov dlan, a srce mu je klet…“ (Isto). „Duša je Njegov hram, a srce je Njegov Sveti oltar, na kojem se prinose žrtve zahvalne i slavoslovne. A um koji stoji i služi Svetinje – sveštenik je…“ (Isto). „Po vinogradima, po maslinjacima i po zasejanim njivama postavljaš čuvare, a Božije nasledstvo ostavljaš bez straže. Privremeno bogatstvo čuvaš čvrsto i s pažnjom, a dušu, nasledstvo Božje, skupocenije od celoga sveta, ostavljaš da ga đavoli otimaju i pljačkaju“ (Isto, str. 119).
Prepodobni Teofan Zatvornik veli: „Ako unutrašnje delanje po Bogu ne bude pomoglo čoveku, onda se uzalud trudi u spoljašnjem. Unutrašnje delanje s bolom srca rađa smirenje, a smirenje čini čoveka staništem Božjim“ (Zbornik 2, str. 147). Sveti Varsanufije, pokazujući da Bog ne traži samo straženje tela u vreme molitve, nego još više – bdenje i molitvu iz srca, veli: „Stojiš li, sediš li, pa ako i ležiš, neka tvoje srce bde u službi Božjoj“ (Isto, str. 173), a Prepodobni Teofan Zatvornik veli: „Ko straži svoje srce od strasti, svakoga trena vidi Gospoda. Ko u svakom trenu nadgleda svoju dušu, srce će mu se veseliti otkrovenjima. Ko usredsredi pogled uma unutar sebe, taj vidi u sebi duhovne zore. Ko mrzi svako rasipanje svoga uma vidi Vladiku unutar svoga srca“ (Zbornik 2, str. 154).
Isti Prepodobni, budući upitan koji je znak početka nastanjenja čistote u srcu, odgovorio je: „Kada se kogod bude udostojio dara suza, koje da teku neprestano iz njegovih očiju, bez ikakvog napora“ (Isto, str. 156). I zatim dodaje, kazujući: „Življenje uma je neprestano usredsređeno delanje srca, sa brižnom mišlju kako da bude ugodno Bogu, Koji je svuda prisutan i sve vidi u našim osećajima. Takođe je neprestana molitva srca i njegovo čuvanje od skrivenih strasti, da se ne bi našlo ništa strasno u njenom skrivenom i duhovnom deElu. Sve su to delanja srca, zbog toga se i zovu življenjima uma“ (Zbornik 2, str. 165). Kao pečat onoga što je do sada rečeno o straženju uma i čistoti srca jeste slovo velikoga bditelja sinajskog Isihija, koji veli: „Ako unutar svoga srca čovek ne bude delao volju Božju, i ne bude stražio njegove zapovesti, tada ni spolja neće moći to uraditi“ (Dobrotoljublje, tom 4, Gl. 71, str. 85).
Dovde je pokazano dokazima iz više Svetih Otaca da se ni straženje srca, ni očišćenje od strasti ne može ostvariti drugim načinom, do samo trezvenošću uma, sjedinjenom sa čestim prizivanjem imena Gospoda našeg Isusa Hrista.
Pošto se u ovoj besedi govorilo o nečem velikom i teško sticljivom u životu, to jest o očišćenju srca od strasti što ga skvrne spolja i iznutra, mislio sam da dodam još nešto u ovom pogledu.
Zašto li je Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos bivao milostiv prema bludnicama, carinicima i razbojnicima, i spasavao ih, a književnike, fariseje i zakonike toliko je puta tako strogo korio? Evo zašto: Onaj što ih je korio beše sam Bog koji ispituje ljudska srca i utrobe (Mt 9, 2-5). Kao Bog poznavalac tajni ljudskih srca (Jev 4, 12; 1. Kor 14, 24) viđao je kod carinika, razbojnika i bludnica da imaju teške grehe. Viđao je, međutim, u njihovom srcu i kajanje, i bol zbog onoga što behu sagrešili, i ujedno znao njihovu namisao da se obrate svim srcem od greha, kao i želju da dođu k Njemu.
Sagledajmo koju su vrstu grehova imali oni koje je Gospod pomilovao i primio. Kod carinika – nepravde; kod razbojnika – otimačine, a kod žene bludnice – telesne grehe. Kod književnika, međutim, kod fariseja i zakonika, Srcevidelac je viđao druge, mnogo teže grehe, koje je otvoreno ukorevao, pošto nije viđao kod njih nikakvo kajanje ili znak ispravljanja. Koji behu gresi fariseja i književnika? Da li blud, stomakougađanje, pijanstvo, razbojništvo ili nepravednost carinika? Možda ni tih ne behu lišeni, ali Spasitelj ih nije korio zbog tih, jer da su to bili njihovi najteži gresi, Gospod bi rekao: „Teško vama razbludnim i pijanstvu odanim farisejima“ ili drugo slično. Ali On nije rekao tako, nego: Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde (Mt 23, 25). Drugi put im je rekao da su kao spolja okrečeni grobovi, a iznutra – puni svake nečistote, licemerstva i bezakonja (Mt 23, 27-30), zatim – da su puni grabeža i lukavstva (Lk 11, 39). Drugi put im kaže: Bezumnici i slepci (Lk 11, 41; Mt 23, 17-19). Ponekad ih kori zbog gordosti i tašte slave, i što vole da se šetaju u dugim haljinama i da sede na prvim mestima u sinagogama (Mk 12, 38-39).
Iz svega se ovog, braćo moja, vidi da je Spasitelj viđao u njihovim srcima gordost, ponositost, zavistljivost, lukavstvo i licemerstvo. Spasitelj im je mnogo puta razotkrivao ova zla dela koja je kod njih viđao i, koreći ih, pretio im paklom (Mt 23, 33). Ali kakve su to strasti koje Spasitelj razotkriva i ukorava kod književnika, fariseja i zakonika? To su duševne strasti, i one su pred Bogom mnogo teže i gadnije od telesnih strasti što ih imađahu carinici, razbojnici i bludnice, koje je Gospod pomilovao (Dobrotoljublje, tom 4, Sveti Jovan Damaskin, str. 188-195). Spasitelj je pomilovao grešnike, jer je toga radi došao u svet (Mt 9, 13), ali koje grešnike? One koji su spoznali svoje grehe, ispovedali se pred Njim s bolom u srcu i plakali su zbog njih sa mnogo suza (Mt 26, 75). A književnike i fariseje, koji behu puni gordosti, zavistljivosti, nepravde, lukavstva i mržnje, i koji ne samo da nisu spoznali svoje zlobe, nego su na svaki način tražili da Ga pogube, korio je i razobličavao (Mt 23, 23-30).
Oci i braćo,
Obratimo pažnju na sebe i na svoje ovdašnje življenje. Starajmo se da spoznamo sebe i skrivene strasti koje nas porobljavaju, osobito duševne strasti, koje su pređe pomenute. Neka ne misli kogod da je čist pred Bogom ako telom nije pao u kakav telesni greh, jer ako je i samo pogledao neku ženu sa željom za njom, preljubočinac je (Mt 5, 28), i ako samo bude mrzeo braću svoju, biće smatran čovekoubicom (1. Jn 3, 15). Stari zakon bio je kao kosa što je posekla greh samo na površini, kao onaj što saseca travu, a njen koren ostavlja u zemlji. Spasitelj Hristos nije došao u svet da pokvari Zakon, nego da ga usavrši. U Starom zakonu se veli: Ne ubij (Izlazak, 20, 13), a u Novom se veli: Svaki koji mrzi brata svojega jeste čovekoubica (1. Jn 3, 15). Tamo se veli: Ne čini preljube (Izlazak, 20, 13), a ovde – da i ne pogledaš ženu sa željom za njom (Mt 5, 28).
Ako budemo imali sva dobra dela, i duševna i telesna, a ne budemo imali smirenja i ljubavi, to je rugoba pred Bogom, po reči: Nečist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Priče 16, 5). Znači, uzalud ćemo se starati o telesnoj čistoti i o svim telesnim dobrim delima, ako srce ne budemo očistili od gordosti, mržnje, lukavstva, bezverja i lecemerstva. Ako se ne budemo trudili da tražimo pomoć Preblagoga Boga da bismo očistili srca od duševnih strasti, ponosićemo se samo lišćem dobrih dela, to jest postom, uzdržanjem, devstvenošću, bdenjem, metanijama, ali nećemo steći plodove Duha, koji su: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrota, dobrodelanje, vera, krotost, uzdržanje, čistota i ostalo (Gal 5, 22-23). A na kraju ćemo, kao neplodna smokva, biti prokleti od Boga, koji nam traži srce, kazujući nam: Sine moj, daj mi srce svoje (Priče 23, 26).
Amin.
