У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ O ЗЛИМ ДУХОВИМА
 
Зли духови – лична су бића
 
Због свога телесног стања, ми нисмо способни да видимо духове злобе, али ми “имамо најпоузданију пророчку реч… која светли у тамки” (2. Петр. 1,19), и можемо толико да познамо своје непријатеље, да будемо у стању да их победимо. Као средство за познавање духова служи нам хришћанско учење, које се садржи у Светом писму, објашњено и утврђено делима светих отаца и учитеља Цркве.
Са учењем о ђаволу, као о стварно постојећем, личном духу, сусрећемо се на првим страницама Библије. По сведочанству књиге Постања, ђаво, ушавши у змију, навео је наше прародитеље да наруше заповест Божју (Постања 3, 119). Да је ђаво био виновник греха, који је убио сав род људски, сведочи премудри Соломон: “Јер Бог створи човека за бесмртност, по слици својој створи га, а завишћу ђаволовом смрт уђе у свет” (Премудрости 2, 2324). Због овога се ђаво назива човекоубицом од почетка (Јов. 8, 44).
О томе да је Мојсеј знао да постоје зли духови, сведочи књига Поновљених закона. Пребрајајући безакоња Јевреја, Мојсеј говори да су они “приносили жртве ђаволима а не Богу” (Понављ. зак. 32, 17), то јест, како објашњава свети Јован Златоуст, приносили жртву идолима, у којима станују ђаволи (Дела Златоуста, том II, стр. 551). Ђаво је ошинуо праведног Јова љутим гнојем од ногу до главе (Јов. 1, 622; 2, 18); ђаво је наговорио Давида “да изброји народ Израиљски” (И Днев. 21, 1). Демон Асмодеј убио је седам мужева, за које је редом била удавана Сара, кћерка Рагуилова (Товита 3, 8); зао дух завладао је био Саулом (1. Цар. 16, 14-15).
Са истим својствима зависти, препредености и лукавства описује се зао дух и у књизи Царства (З.Књ. 22, 19-23) и у књизи пророка Захарије (3,12). У првом случају, ђаво да би побудио цара израиљског да преступи заповест Божју, обећава да ће се претворити у духа лажи у устима пророка, а у другом, клевета народ јеврејски.
Свети еванђелист Јован Богослов истину постојања злих духова везује са доласком на свет Сина Божјега. “Који чини грех, од ђавола је, јер ђаво греши од почетка. Зато се јави Син Божји, да разори дела ђавоља” (И Јов. 3, 8; упореди Мат. 12, 24-29; Јак. 2, 19). Из ових речи следује да нас негирање постојања ђавола одводи негирању тајне пада, па, следствено, и тајне искупљења. У самој ствари, зашто је било потребно да Христос долази на земљу, ако ђаво не постоји? А негирајући тајну искупљења, ми треба да одбацимо и целокупно хришћанство. А да је Господ Исус Христос долазио на земљу да разори дела ђавоља, сведочи сва еванђељска историја.
“Ваш је отац ђаво, рекао је Господ Исус Јеврејима, и жеље оца свога хоћете да испуњујете. Он је убица људски био испочетка” (Јов. 8, 44). Затим је Христос у позитивном учењу и у причама, у њиховим објашњењима, учио о ђаволу и слугама (анђелима) његовим, као бићима која постоје, као о злим духовима, који се старају да нашкоде људима. Описујући последњи, страшни суд, Христос говори: ” Син човечји рећи ће онима с леве стране: идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим” (Мат. 25, 41).
Осуду Христос изриче грешницима, стварним бићима; није ли јасно одавде да су ђаво и анђели његови такође стварна бића, јер је за њих пре свију приправљен огањ вечни?
По речима Христа Спаситеља, сатана је 18 година мучио несрећну згрчену жену (Лука 13, 11-16); он је молио Господа да решета апостоле као пшеницу (Лука 22, 31); на другим местима светог Еванђеља наводе се речи Исуса Христа о томе да постоји цело царство злих духова, да ђаво, злобни кнез овог царства, има своје слуге (Мат. 12, 25-27), да ђаво, кнез бесовски, јесте “кнез овога света” (Јов. 12, 31).
А како је јасно учио о постојању злих духова Исус Христос, кад је исцељивао поседнуте од демона! Никад Он беснило од злих духова није називао природном болешћу, него је увек као узрочнике ове болести сматрао демоне и изгонио их (Мат. 4, 24; 8, 16; Марко 1, 33; 7, 29-20). Особито значајним показује се исцељење поседнутог од демона у Гадаринској пустињи. Овај несрећник проводио је свој живот у гробним пећинама, ударао се о камен са пеном на уснама, кричао; покушавали су да га окују, али је он кидао окове као узице.
Каква је то болест? Који не верују рећи ће: падајућа болест (епилепсија), нервно растројство. Врло је вероватно да у основи беснила лежи душевно и телесно растројство, које служи као удобан терен за ђавола. Али за бесног у Гадаринској пустињи не може се рећи да је он био само нервно растројен; то се види из следећег: демони изгнани из несрећног човека молили су Христа да им дозволи да уђу у крдо свиња. Христос им је дозволио и одмах крдо се са стрмени бацило у море (Мат. 8, 28-32). Па ко је потопио свиње? Није бесан човек, који је седео пред ногама Христовим, него легион демона, истераних из њега.
Слично Исусу Христу и апостоли су учили о шкодљивости злих духова, о њиховом пагубном утицају на род људски. По њиховом учењу, Христос је зато узео наше тело, да би својом смрћу лишио власти онога који има државу смрти, то јест ђавола (Јевр. 2,14). Ђаво је стварна личност, иначе га не би апостол Јуда описивао како се препире са арханђелом Михаилом о телу Мојсејеву (Јуда ст. 9). Апостоли су учили да су демони разумни духови (Јак. 3, 15), али зли (Дела ап. 19, 13). Пошто су многобројни (Открив. 12, 4), они образују своје царство, на чијем челу стоји сатана (Римљ. 16, 20).
Из напред наведених места Светог писма јасно је да је ђаво личност која стварно постоји. Тако су ова места и разумели свети оци Цркве. У својим делима они расуђују о природи злих духова, њиховом првом греху, сплеткама итд. Постојање злих духова нарочито убедљиво доказује историја живота светих подвижника, који су целог свог живота водили тешку борбу са злим духовима. Победивши деоне својим високим моралним животом, свети подвижници изгонили су их и из других људи, на шта још Тертулијан указује: ” Што се тиче демона, ми их не само не негирамо, него се боримо са њима, изгонимо их из тела човечијег, као што је то свакоме познато.”
Веровање свете Цркве у постојање злих духова и њихову шкодљиву делатност изражено је на најубедљивији начин у њеним молитвама и молебним чиновима. Тако, у молитви осмој пред спавање (На сон грјадушчим) православни хришћанин моли Бога: “Избави ме, Господе, из садашње опсаде ђаволске… Избави ме из уста пагубне змије”. У молитви светог Макарија: “Спаси ме, јер си Бог мој и Творац… Да ме не уграби сатана и да се не похвали, Господе, како ме је отео из Твоје руке и ограде”.
Црква нас учи да се молимо анђелу чувару, да он не би допустио да се у име онога што се крштава одрекну од ђавола и од свих дела његових и од све гордости његове. А могућност постојања бесних, као стварно поседнутих од злих духова, Црква признаје тиме што има нарочити чин ” О избављењу од нечистих духова”.
И тако, дакле, Свето писмо јасно учи да је ђаво личност која стварно постоји. Зато, како вели отац Јован Кронштатски, “упорно неверовање у постојање злих духова јесте право беснило, јер иде у пркос божанском Откривењу; човек који негира злог духа већ је прогутан од ђавола (1. Петр. 5, 8) и, седећи у тами и сенци смрти, није у стању да види Сунце Правде” (Из Дневника за 1898. год.).
 
Каквим својствима располажу зли духови?
 
И на ово питање налазимо одговор у Светом писму. Зли духови имају ум и вољу (2. Кор. 2, 11). Зли духови знају Бога, и чак им то знање улива страх. “Ти верујеш да је један Бог… и ђаволи верују и дрхте”, пише свети апостол Јаков (2, 19). Зли духови често су Христа Спаситеља признавали и јавно исповедали за Сина Божјега (Мар. 8, 29; Мар. 1, 24).
Зли духови, разуме се, знају и себе саме, јер ако дух човека зна шта је у човеку (1. Кор. 2, 11), онда, јамачно, исто треба рећи и за зле духове. Злим духовима познато је и стање данашњег света, како се то види из књиге о Јову. Ђаво, обилазећи сву земљу у циљу мотрења на све људе, рекао је о томе Господу и Господ није оповргао његове речи као лажне (Јов. 1, 7); знају пали духови и понешто будуће, које се збива по одређеним и неизменљивим узроцима. Будућност је њима случајно позната из Божјег Откривења (3. Цар. 22, 20-22), а исто тако из мотрења над карактером људи.
Једном се зао дух јавио светом Андреји и изрекао предсказање о моралном растројству хришћана у последње дане. “У та времена, говорио је демон, људи ће бити злишији од мене, и мала деца превазићи ће старце лукавством. Тада ја нећу учити људе ничему, сами ће они испуњавати вољу моју”. Свети Андреј запитао га је откуда он то зна, јер демон ништа не зна по предзнању. На то је демон одговорио: “Наш најмудрији отац – сатана – боравећи у паклу, гата о свему помоћу мађија и нама предаје”.
Али имајући ум, зли духови су га толико изопачили, да уместо основног својства сваког ума – да тежи ка истини, главном њиховом одликом јавља се мржња према истини, због чега се ђаво у Еванђељу назива оцем лажи (Јов. 8, 44), а у Апокалипсису – клеветником (12, 10). Воља демона, окорела у злу, сад њихову делатност може да управља једино ка злу, али и демони имају неку слободу, зато што између многих зала могу да изаберу једно. Уместо љубави, биће ђавола испунило се непомирљивом мржњом и завишћу према Богу и Његовим створењима. У њему ми имамо постојаног непријатеља, зато свети апостол Павле саветује хришћанима да се обуку у све оружје, ради борбе са ђаволом (Еф. 6, 12-17).
 
Место боравка злих духова
 
Докле је ђаво био светли анђео, он је обитавао на небу (Лука 10,18; Открив. 12,79). Горд и славољубив више од свих духова, Деница је зажелео да постане самосталан цар. А Господ га збацио са светлог неба, пошто се помрачио противљењем Творцу, заједно са потчињеним му духовима (Еф. 6,12). Одонда пребивалиштем ђавола постао је овај плаветни бездан, који одваја борбену Цркву од слављеничке Цркве и који се на говорном језику назива ваздухом. Умесност такве мисли потврђује Свето писмо. Beћ смо видели у књизи о Јову како ђаво сведочи да је обишао сву земљу и прошао поднебески простор (1, 7; 2, 2). О боравку палих духова у ваздуху говори и свети апостол Павле: “Наша борба није са телом и крвљу (то јест са људима), него са поглаварствима, са властима, са господарима таме овога света, са духовима злобе под небом” (Еф. 6, 12). То место свети Атанасије Велики овако објашњава: “Ђаво, непријатељ нашег рода, спавши с неба, блуди у пространству овог ваздуха, где стојећи на челу других демона, који су се непокорношћу и гордошћу учинили сличним њему – уз њихову помоћ вара људе привиђењима и стара се да препречи пут онима који теже горе”, о чему свети апостол Павле говори: “По кнезу власти ваздушне, духа, који сад делује у синовима противљења”(Еф. 2, 2)… У тумачењу на Псалам 41. свети Јован Златоуст говори: “Колико демона лебди у овом ваздуху? Колико противних власти? Ако би им само Бог дозволио да нам покажу свој страшни и одвратни лик, ми бисмо сишли с ума” (Дела, том I, стр. 722). А свети Антоније Велики говори директно да “демони лебде у ваздуху”. А ако зли духови испуњавају ваздух, онда је из овога јасно да нас они окружавају са свих страна.
Ево како о томе говори епископ Теофан Затворник: “Обични смисао превода и схватања речи “поднебесни” означава да духови лете по ваздуху и као што нас ваздух обухвата одасвуда, тако нас одасвуда окружују и духови злобе и непрестано прилазе нам, као комарци у влажном месту” (Тумачење на послан. Ефесцима, страна 412).
Лебдећи по ваздуху, зли духови силазе на земљу, што се јасно види из Еванђеља, које говори о различитим деловањима демона на земљи. Демони могу да улазе у људе и у животиње (Лука 8, 29. 33). По учењу Православне цркве, демони живе и у води, па зато Црква на дан Богојављења у својим молитвама приликом освећења воде моли Господа да очисти воду од демона.
По спадању злих духова с неба у поднебеска пространства или ваздух (Евес. 2, 2; 6, 12), њима је после тога постао недоступан свет небожитеља (становника неба), и зато сва њихова злобна пажња окренута је искључиво на блиску им земљу, да би овде – међу људима, сејали зло. На тај начин, зло чини насушну потребу ђавола, који ни о чему не мисли осим о злу, ни у чему не налази смирење или насладе осим у злој делатности. Царство добра, као Царство Божје, њему је мрско, па се зато труди на рушењу Царства Божјег на земљи (Марко 4, 4. 15). По речима Спаситеља, “Ђаво је – непријатељ његов”: јер на том пољу, где је Господ посејао пшеницу, ђаво сеје кукољ (Мат. 13, 2425).
 
Несумњивост утицаја злих духова
 
У непријатељству са Богом, ђаво је још у рају одвојио људе од Њега и потом старао се да их задржи у својој власти. Он се користио погрешно управљеном тежњом људи да нађу Бога и, обманувши их гурнуо их у бездан погибли, а тај бездан било је идолопоклонство. Незнабошци, приносећи жртве, приносили су их демонима, а не Богу, пише свети апостол Павле. Ђаво је варао људе помоћу врачара. Апостол Павле назива врачара Елима напуњеним сваког лукавства и сваког неваљалства, сином ђавољим, непријатељем правде (Дела ап. 13, 10). Узимајући ради удобнијег достизања својих циљева изглед светлог анђела (2. Кор. 11, 14), ђаво буди у људима прљаве мисли и жеље. Тако је он у срце Ананије ставио мисао да слаже Духу Светоме (Дела ап. 5, 3). Ђаво може да делује и на тело, производећи у њему телесна страдања (2. Кор. 12, 7). Уопште, све што је зло у свету, по учењу светих апостола, дело је ђавола. ” Ко чини грех, тај је од ђавола, зато што ђаво греши од почетка”, говори свети Јован Богослов (1. Јов. 3, 8). А сети апостол Павле скретање на пут греха назива скретањем на пут сатане (1. Тим. 5, 15). Свето писмо приписује ђаволу ослепљење разума код свих који не примају Еванђеље (2. Кор. 4, 4). По Светом писму, они су упали у мрежу ђавола, који их је уловио и држи потчињене својој вољи (2. Тим. 2, 26). Чак и околности које су спречиле апостола Павла да посети Солун приписују се утицају и делу сатане (1. Сол, 2, 18). Према овоме, утицај злих духова на људе несумњив је; и овај утицај, по речима Спаситељевим, иде дотле “да ђаво обитава у грешним људима, као у свом дому и не само да сам обитава него доводи још љуће духове (Мат. 12, 4345). Зависност грешника од ђавола веома јасно описује свети апостол Павле. Он грешнике назива уловљеним од ђавола и заповеда вернима да се моле за такве, “еда би им како Бог дао покајање за познавање истине и да се извуку из мреже ђавола” (2. Тим. 2,2526). Слично птици, која се сва налази у рукама ловца, тако се и грешник налази у рукама ђавола. Али док птица осећа своју невољу и отима се у мрежи, да би се ове ослободила, грешник не запажа своје ропство, па се зато и не стара да се из њега ослободи.
 
После доласка Спаситеља на земљу, власт ђавола ослабила је
 
Из наведених места Светог писма стиче се утисак као да ђаво може некажњено да шкоди људима. Јавља се питање како треба разумети речи апостола: “Зато се јави Син Божји да разори дела ђавола”(1. Јов. 3, 8)? Није ли Богочовек својом смрћу победио онога који има државу смрти, то јест ђавола, и није ли избавио људе из његовог ропства (Јевр. 2, 1415)? Одговор на ова питања налазимо код светог Григорија Богослова, који говори: “Христос није истребио ђавола једним покретом воље, него је непријатеља оставио слободним и допустио му да привремено буде међу добрима и злима и заподену међу њима жестоку узајамну борбу, да би се враг подвргао великој срамоти, борећи се са слабијима од себе; с друге стране, да би они који се труде у врлинама стекли славу, чистећи се као злато у пећи, (Дела, том IV, стр. 195). Према томе, својим доласком Христос није потпуно уништио власт ђавола, дао нам средства да све сплетке ђавола учинимо ништавнима. “Супротставите се ђаволу и побећи ће од вас”, саветује свети апостол Јаков (4, 7). Зато не можемо себе сматрати слободним од ђавољих напада, али смо дужни да чврсто одбијамо свако искушење, бодрећи се речима светог апостола Павла: “Веран је Бог, који неће допустити да будемо искушавани преко силе (то јест више него што можемо поднети), него ће у искушењу дати и олакшање, да бисмо могли поднети” (1. Кор. 10, 13). Врло је карактеристично објашњење светог Јована Златоуста о томе зашто Бог допушта ђаволу да нас куша. Бог не спречава ђаволу да те куша, прво, зато да би ти познао да си постао много јачи од ђавола, осењујући се у име Христа крстом животворним; друго, да би остао у смирењу и да се не би хвалио величином дарова; треће, да би лукави дух, видећи твоје трпљење, уверио се да си се окренуо од њега; четврто, да би кроз искушења постао чвршћи и јачи; пето, да не би заборавио своју немоћ и силу Онога који ти помаже (Дела, том III, стр. 205).
 
Разноврсност ђаволских сплетки
 
Да бисмо могли одбити сплетке ђавола, неопходно је знати каква бивају искушења. Свети оци и подвижници, богати искуством у духовном животу, сами су искусили и видели лукавства ђавола, усмерена на погибију душа људских. Тако, свети Пахомије Велики видео је демона у облику лепе жене, како иде у манастир у пратњи мноштва слугу (Четиј минеј, 15. октобра); да би саблазнио и преварио светог Илариона за време молитве, ђаво му се јављао час у виду вука, час лисице (Четиј минеј, 21. октобра).
Преподобном епископу Нифонту било је откривено како демони, крећући се међу људима, наводе их на различите грехове: осуду, клевету, борбу и како причињавају разне невоље. Тако је Нифонт видео једног човека како мирно ради свој посао. Мало затим, ево ђавола, приђе му и почне нешто да му шапће у ухо. Недалеко од овог човека налазио се други неки човек, који је такође мирно радио свој посао. Ђаво и њему приђе и прошапће му нешто у ухо. Одмах после тога оба човека оставише своје послове и почеше да се свађају… Другом приликом на блаженог Нифонта напао је демон славољубља, говорећи: “Одсада ти ћеш чинити чудеса и по свој земљи прославиће се име твоје, јер си угодио Богу”. На то је блажени Нифонт рекао демону: “Почекај, ја ћу пред тобом учинити чудо”. Видећи пред собом камен, преподобни је рекао камену: “Теби говорим, иди одавде и пресели се на друго место”. Али камен је остао и даље непомичан. Тада је светитељ рекао демону: “Ово је твој дар” и пљунуо му у лице. Затим се помолио Богу и ђаво је ишчезао. Преподобни Нифонт видео је још једног човека, за којим је ишао ђаво и уливао му хулне помисли. Блажени је тада рекао ђаволу да престане да досађује слугама Божјим, јер какву корист он има од тога што душа човекова гине? “Никакве користи ми немамо од тога, одговорио је ђаво, али ми имамо такву заповест од нашег цара и кнезова да се боримо са људима; ако нас наши кнезови затекну да се не боримо, жестоко нас туку због тога (Четиј минеј, 15. маја).
Једном ђаво дође ноћу у ћелију светог Макарија Александријског и рекне му: “Устани, ава (оче) Макарије, и хајдемо у цркву на богослужење”. А Макарије, пун благодати Божје, разумео је искушење ђавола и одговорио му: “О, лажљивче и ненавидниче добра, какво учешће с тобом може бити у богослужењу и чега заједничког може бити између тебе и скупа светих?” На то му је ђаво одговорио: “Зар ти не знаш, Макарије, да без нас не бива ни једне службе црквене и ни једног скупа монашког? Пођи и видећеш наша дела”. “Да ти забрани Господ!” одговорио му је старац и почео да моли Господа да му открије је ли истина ово што му је ђаво рекао. Кад је наступио час поноћног блгослужења, он је дошао у цркву и одмах у њој спазио много мале деце, на изглед црне, како се брзо крећу и лете по цркви. У том манастиру био је обичај да један монах чита псалме, а остали седе и слушају. Поред сваког монаха седели су ти црнчићи и подсмевали им се. Некима од њих они су својим прстима додиривали очи и ови би одмах почели да дремају; пред другима су се појављивали у облику женских прилика; пред трећима су чинили нешто треће. Што су они пред њима представљали, о томе су монаси у себи мислили. Али од неких монаха брзо су се удаљавали, као неком силом одгоњени, и више нису могли да стану пред њих, чак ни да прођу поред њих. А са оним монасима који су били слабог духа и непажљиви према молитви, они су се исмејавали и седели им за вратом. Кад је свети Макарије све то видео, уздахнуо је и из дубине срца завапио Господу да погледа и не отрпи сплетке лукавих духова, непријатеља Његових и наших. По свршетку богослужења, свети Макарије призивао је једног по једног сабрата и свакога питао о чему је мислио за време богослужења и сваки је откривао своје помисли. Показало се да је сваки мислио о ономе што му је ђаво у циљу исмевања износио пред очи (Пролог, 10. фебруар). Један подвижник, по имену Валент, живећи дуго у пустињи, много је изнуравао своје тело и сматрао се великим подвижником. Али касније, преварен духом уображења и гордости, пао је у крајњу охолост и постао играчком демона. Испунивши се пагубном страшћу уображења, он је, најзад, у самообмани почео да машта да с њим анђели разговарају и у сваком послу служе му. Кад се ђаво уверио да се Валент потпуно предао обмани, узима на себе изглед Спаситеља и ноћу му долази, окружен мноштвом демона у облику анђела, са запаљеним светилницима. Наједном се појавио огњени круг и у средини његовој Валент као да види Спаситеља. Један од демона, у виду тобожњег анђела – приђе Валенту и рекне му: ” Ти си добрим делима и подвизима угодио Христу и он је дошао да те посети. Зато ништа не чини него, ставши подаље, погледај и видећеш га у средини међу нама, а онда поклони му се и иди у своју ћелију”. Валент је изашао напоље и спазио мноштво духова са светилницима, онда је пао и поклонио се лажном Христу. Тако преварен, он је толико далеко отишао у своме безумљу, да је сутрадан у цркви гласно рекао својој братији: “Ја немам потребе да се причешћујем, јер сам видео Христа”. Братија су видела да је он полудео, па су га свезали ланцима и својим молитвама у току године потпуно га излечили од гордости (Лавсаик, гл. 29).
У облику Христа јавио се ђаво и светом Пахомију и рекао му: “Радуј се, старче, који си ми толико угодио. Ја сам Христос и дошао сам ти, као свом пријатељу”. Препао се старац и, гледајући на привиђење, почео да размишља о томе, како је Христов долазак човеку пропраћен радошћу, срце не осећа никакав страх, све помисли тада ишчезавају, ум се претвара у очи серафима и сав се предаје посматрању славе Господње, док он осећа узбуђење и страх. Из тога је извео закључак да то није Христос. Он се осенио крсним знаком и храбро рекао демону: “Одлази од мене, душе злобе. Нека је проклето лукавство свих твојих подухвата!”
 
Утицај ђавола на нас од нас зависи
 
По мишљењу светих подвижника, разлика начина утицања злих духова на људе зависи, у првом реду, од разлике самих демона међу собом а потом и од нас самих. О разлици самих демона међу собом свети Јован Касијан овако говори: “Ми треба да знамо да сви демони не побуђују све страсти у људима, него сваки порок подстичу други духови. Тако, једни побуђују наслађивање нечистом и прљавом похотом, други наводе на богохулство, трећи на гњев и љутњу, четврти на тугу, пети уливају славољубље и гордост; сваки сеје у срца људска ону страст од које он сам болује; али сви они не уливају своје пороке истовремено, него у разна времена, према томе да ли погодује време, место, пријемчивост човека… Ово јасно доказује то што човеку није могуће истовремено распаљивати се похотом блуда, и заносити се сујетом славољубља; није могуће надимати се гордошћу и у исто време са унижењем предавати се претераном јелу и пићу; није могуће одавати се глупом смеху и горети гњевом, или се предавати жалости. Зато сваки дух посебно напада на душу, па ако буде побеђен, он уступа место другом, јачем од себе, да он напада; а ако победи, он другом препушта да вара човека другом врстом превара”(Добротољубље I, 58).
Могу ли демони против наше воље да овладају нашом душом? На ово питање одговара свети Кирило Јерусалимски: “Душа је слободна. Ђаво може да подстрекава, али нема власти да је присили на нешто против њене воље” (IV поука оглашенима, О души). По речима светом Јована Касијана, “несити духови увлаче се у тела људи, тек пошто прво овладају њиховим умовима и помислима. Пошто умове лише страха Божјега и сећања на Бога, зли духови нападају на њих, као на разоружане и лишене Божје помоћи, па их зато лако и побеђују и, најзад, усељавају се у њих, као у своје власништво” (Добротољубље II, 3). Из наведених речи види се да ђаво пре него што овлада нашом душом, треба прво да завлада нашим умом. А како то бива, казује преподобни Нил Сорски: “Мисао славољубља најзаслужнија је од свих; она обухвата скоро сву васиону и као лукави издајник прекрасног града, отвара врата душе свима демонима” ((Хришћанско чтеније XXVII, 1821. г.): И стварно, само погледајте са насладом на своје врлине, као на плодове својих трудова и својих моћи, и ви ћете на делу увидети, с каквом ће се брзином у вашу душу увући свако зло. Из осећања задовољства са самим собом рађа се осуђивање ближњега, а после овога већ није тешко постати сином ђавола, који сву своју делатност управља на погибао човека.
Према овоме, усељење злог духа у човека бива постепено. Речи Еванђеља: “Уђе сатана у Јуду” (Лука 22, 3) не треба схватити као да је Јуда постао демоном поседну у пуном смислу ове речи, него да је зао дух подстакао Јуду на издају свога Учитеља. Можда је зао дух више пута покушавао да узбуди душу несрећног издајника, али је само у овом случају имао успеха. Свети еванђелист Лука сједињује ово постепено усељавање сатане у душу Јуде Искариотског у једнократно деловање сатане побуђивањем издајника да оде члановима синедриона и договори се са њима о времену издаје Христа; а свети Јован Богослов разликује ове степене и указује поступност усељавања. Он говори:
Кроз страст среброљубља сатана се увукао у душу ученика (Јован 12, 6), потом потпуно овладао његовим срцем (13, 2) и, најзад, коначно се уселио у њега (13, 27).
Главна одлика ђаволске борбе јесте – прилагођавање. Са необичном брзином и лукавством ђаво излази у сусрет нашим жељама и тежњама, чак и оним наизглед добрим и невиним, да би их преобратио у своје оруђје. По речима светог Григорија Богослова “ђаво са свих страна покушава, осматра, где да нађе незаштићено и отворено место, да би ударио, ранио, победио; што већу чистоту види, тим се више труди да управља… Зао дух узима на себе двојаки изглед. Распростирући час једну, час другу замку, он или је најдубља тама (јавно зло), или се претвара у светла анђела (прикрива се изгледом добра и вара умове кротким осмехом), због чега је и потребна особита опрезност, да се уместо светлости не бисмо срели са смрћу. Порочан живот могу да избегавају и рђави људи, зато што је свима одвратан јавни порок, – али ја хвалим онога који укорава лукавог и невидљивог непријатеља”. И на другом месту исти свети отац говори: “Злобни непријатељ измислио је за немоћне, смртне људе хиљаде смртних жалости, скривајући често под примамљивом маском жалосну пагубу, да би уловио онога који му се супротставља; он тако припрема погибљени пут људима, као што удица у води носи смрт рибама”. Али ђаво никаквим начином не може потпуно да овлада нама; ако некима јако овлада, то само по њиховој вољи и без супротстављања са њихове стране (види Јаков 4, 7). Само онај који се не противи утицају духа злобе, потпада под власт ђавола и у таквим случајевима ми смо сами криви, јер се добровољно подајемо саблзанима и греху. “Ко кога надвлада, онај му и робује” (2. Петр. 2, 19).
 
Начини ђаволске борбе по опису светог Исака Сирина и св. Антоније Великога
 
Борбу са нама зли духови воде непрестано на различие начине. Главно што се приликом те борбе запажа јесте постепеност, да би наступ зла на нас остао нама неприметан; почевши од малога, зли духови прелазе све јачем деловању на нас. Различите начине борбе, какве ђаво води са онима који иду уским путем, добро је описао свети Исак Сирин. Он вели: “Наш противник ђаво има обичај да према онима који хоће да воде подвижнички живот (није реч о онима који не теже спасењу, који се сами предају у руке и власт ђавола), брзо умножава разне начине борбе; на оне који су лење воље и слаба ума ђаво обраћа особиту пажњу и од самог почетка снажно их напада, подижући противу њих велика и снажна искушења, да би они на почетку свога пута искусили све начине његовог лукавства, да би се од првог подвига уплашили, да би им се пут показао суров и непроходан. И од тога тренутка они више не могу да устану и крену напред, нити што друго да виде… Своју жестоку борбу ђаво не води дуго са њима, да би их тиме нагнао у бекство са пута у царство небеско. То је први начин ђаволских борби.
Другачије он делује у односу према онима који су храбри и снажни, који презиру смрт и излазе на подвиг са великом ревношћу. Таквима ђаво не излази одмах на сусрет, уздржава се… чак се не усуђује да их дотакне, док се не охладе у својој ревности. То је други начин борбе ђавола…
А кад ђаво увиди да се спољашња осећања човекова не побеђују спољашњим стварима, да помисли не слабе од његових ласкања и превара, тада овај обмањивач настоји да ослепи ум човеков и пробуди у њему мисао гордости, да он помисли како сва његова снага зависи од његаве сопствене моћи, да је све што има сам стекао, да се сам сачувао од непријатеља и убице. А понекад враг, под видом откривења од Бога, у сновима показује човеку, или се на јави претвара у светлост анђела, и чини све да би мало по мало убедио човека и привео га себи бар колико било…
Четврта борба је најупорнија. У њој ум подвижника често се заслепљује виђењима и приближавањем чулних, материјалних предмета… Ђаво се упиње да уму подвижника предложи разна привиђења, на пример: женску лепоту у непристојним сликама, које привлаче пажњу час китњастим хаљинама, час слободом опхођења, час телесном наготом. Овим и сличним виђењима враг је једне победио тиме што их навео да учине грех; а друге, због њихове безбрижности неконтролисања помисли, обмануо привиђењима и гурнуо у дубину очајања и вратио у свет; и душе њихове изгубиле су небеску наду. Неке је саблажњавао виђењем злата и драгоцених ствари и предмета, да би их тиме зауставио на подвижничком путу и задржао у некој од многобројних мрежа својих” (Подвижничке поуке 60).
Свети Антоније Велики овако учи о борби хришћанина са злим духовима: “Ми имамо страшне и лукаве непријатеље, зле духове. Они се труде да сваком хришћанину, чим увиде да се он стара и напредује у врлинама, препрече пут разним саблазнима и злим помислима. И кад срце не могу да преваре јавним и нечистим сластољубљем, тада поново нападају, старајућио се да уплаше разним привиђењима, узимајући на себе лик жене, звери, гмизаваца, горостаса, мноштва војника итд. Али и у таквим случајевима не треба се плашити, јер су сва привиђења сама по себи ништавна и брзо ошчезавају, особито кад се човек са вером у помоћ Божју осени крсним знаком. Али, и после овог пораза, демони не престају са непријатељским акцијама, већ продужују да нападају на друге начине: узимају на себе лик пророка и предсказују будуће догађаје. Понекад се представљају као џинови, да би оне које нису могли преварити помислима и навести да им поверују, уплашили таквим привиђењима. Ако и тада нађу да је душа ограђена искреном вером и надом на Бога, онда доводе кнеза свога, који се јавља у страшним привиђењима, да би код подвижника поколебао веру у Промисао Божји и истерао га из његовог спасоносног места служења Богу. Али ми не треба да се плашимо вражјих привиђења нити да обраћамо пажњу на лажљиве речи његове, зато што ђаво увек лаже и никад не говори истину. Светлост са којом се приказују није права светлост. Они се изненада јављају, али исто тако и брзо ишчезавају, не причињавајући штете никоме од верујућих. Али нису то сви облици лукавстава и превара ђаволских; зли духови узимају на себе и друге ликове. Често, ма да невидљиви, представљају се као побожни сабеседници, да би ликом обманули и преварене увукли у оно што желе. Али демоне не треба слушати ни кад истину говоре, јер је и Господ демонима који су истину говорили да је Он Син Божји (Лука 4, 41) заповедао да ћуте, да не би заједно са истином посејали и лаж” (Живот преподобног Антонија и његове поуке).
 
Примери из живота светитеља
 
Из наведених сведочанстава светих отаца видели смо да ђаво има и употребљава различита средства за кушање људи. А зашто ми понекад не примећујемо нападе ђавола? На ово питање лепо одговара епископ херсонски Инокентије: “Да би човек у себи осетио додир духа таме, треба да је он сам светлост, а грешник је – тама. На чистој белој хаљини и мала мрља одмах је приметна, а црна одећа не допушта да се на њој примете и најцрње велике мрље. У светлој и чистој души мисао убачена од ђавола одмах производи пометњу, узнемиреност, тегобу и бол у срцу; а у души грешника, тамној и упрљаној и само присуство злог духа је неприметно. Таквој непримећености помаже и сам дух злобе свима силама: јер каква је њему корист да буде примећен? Да дозволи да га човек осети? То би значило приморати себе на бежање. А он тирански влада над грешником и у исто време стара се да га задржи у обмани као да у свему сам дела и потпуно слободно” (О греху и његовим последицама. Харков, 1884, стр. 171).
Како ђаво зна чиме може и како да искуша овог или оног човека и наведе на грех? На ово питање одговара свети Исидор Пелусиот: “Ђаво не зна оно што је у нама, у нашим мислима, зато што ово припада искључиво Богу, али по телесним покретима он лови мисли.Примети ли, на пример, да неко радознало посматра и очима гута туђу лепоту, он одмах користи такву тежњу и човека подстиче на прељубу. Примети ли користољупца? Њега подстиче на отимање и неправедно стицање. Приметили човека који робује стомаку? Одмах му живо представља страсти које рађа угађање стомаку (чревоугодије) и пружа му могућност да своју жељу приведе у дело. Зашто једне и исте срасти не привлаче све људе? Зато што се једном допада једно а другом друго. Тако, дакле, ђаво по телесним покретима погађа душевне слабости и према томе спрема замке” (Добротољубље I, 192). Преко помисли зли духови преливају у потчињене им људе у све што је зло и богопротивно. Помисли принуђавају људе да од једног греха прелазе на други: од зависти – ка непријатељству, од неосећања – ка суровости итд., и најзад, толико се учвршћују у злу, да осећају одвратност према добру, презиру све што је свето, усуђују се да исмевају своју сопствену савест и душу, веру па и самог Творца. Крај таквог савеза са злим духовима састоји се већином или у превременој смрти, или самоубиству.
Зли духови могу да делују не само на душу него и на тело. Свети Нил Синајски говори: “Кад завидљиви демон не успе да покрене мисао и сећање на грех и грешне успомене, тада делује на крв и сокове, да би преко њих у уму произвео представе и ове испунио сликама”. Мамцем телесног задовољства ђаво нас неприметно привлачи ка злу, борећи се с нама преко свих удова наших.
Овај последњи начин деловања злих духова на људе објашњава нам ту појаву која се често запажа: утицај злог духа бива често сагласан са природном болешћу. Тако, из еванђељског казивања познато нам је да је згрчена жена патила од духа немоћи и за њу је Господ рекао да ју је сатана свезао пре 18 година (Лука 13, 1116). Она није била демоном поседнута у правом смислу речи, али њена болест је била последица деловања нечистог духа. Свети Василије Велики говори: “Као што не треба потпуно избегавати лекарску вештину, тако није умесно ни сву наду у њу полагати”.
 
О поседнутима од демона у наше време
 
Да ли данас има демоном поседнутих, сличних онима које је Христос исцељивао за време свога земаљског живота? На ово питање одговара отац Јован Кронштатски: ” Демоном поседнутих било је раније, а има их и сада. Само сада, у новој благодати, демони делују скривеније и лукавије, него у она стара времена, кад њихова сила и власт над људима није била славно скршена и кад су имали много више простора у свету. И данас има много људи демоном поседнутих у другом погледу. Коме од нас није познат данашњи ход бесних или побеснелих пијаница?… Постоје и бесне тврдице… Али ја сам видео и праве демоном поседнуте, који су изговарали страшне хуле и падали на под”. Онима који се чуде што се демоном поседнути јављају првенствено у нижим слојевима народа, треба рећи да интелигентни људи своје демоном поседнуте називају хистерицима.

2 Comments

  1. I te kako ih ima i vrlo ozbiljno rade na sirenju Stajnerovih ucenja naocito iz oblasti poljoprivrede, to mnogima deluje bezazleno a ucinkovito, pa se rado ukljucuju u sve to.. No po plodovima se poznaju! Iako biodinamika sigurno ima konkretne efekte u smislu poboljsanja kvantiteta i kvaliteta u poljoprivredi, ljudi koji se njome bave ne mogu da sakriju ono cime im odise dusa, ono demonsko..Nazalost smo bili deo te price dok jos nista nismo znali, a na srecu se izvukosmo iz nje na vreme, bas zahvaljujuci plodovima po kojima smo ih poznali.

  2. Puno vam hvala sto ste U lavirintima tame stavili na internet.