НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
САТАНИЗАМ КОД НАС
 
На просторима бивше Југославије о сатанизму се први пут нешто више чуло када је 1986 почео судски процес Александру Милесу, библиотекару Националне и свеучилишне библиотеке СР Хрватске. У то време, у државну библиотеку је смештена и Метрополитана, књижница загребачке надбискупије, у којој су се налазили многи вредни рукописи и књиге хрватског Средњег века. Ускоро су се многе од тих књига и рукописа наше код антиквара, продаване по малим ценама. Отворена је истрага и на суд је изведен већ поменути библиотекар.
Он је одмах признао све што је учинио: књиге је износио, спаљивао, бацао у воду или за мале паре продавао минорним антикваријатима у Аустрији и Немачкој. Од истраге се склањао док није обавио оно што је желео, а затим… Било му је свеједно. Изјавио је да је све то урадио по налогу свог господара сатане, да се не каје и да све што је учинио сматра својим животним успехом, да таквих као што је он има много и да сви имају свој циљ, да му је сатана јавио да ће ускоро доћи њихов час и да ће из таме изаћи на светлост дана.. Занимљиво је напоменути да је његова сестра Маја Милес, новинарка „Старта“, била прва која је од црних хроника направила озбиљан новинарски жанр: детаљно је описивала злочине и злочинце, давала анализе њихове личности и понашања. Затим је извршила самоубиство…
У то време, у Загребу је дошло до низа самоубистава младих припадника „даркерске“ подкултуре, па се проширила фама о томе како је иза свега тога сатанска самоубилачка секта „Црна ружа“. По мишљењу јеромонаха Јована (Ћулибрка), који је добро познавао загребачку контракултурну ситуацију тог времена, постојање секте је чиста мистификација – али мистификација се ускоро претворила у нешто опипнови (можда је унеколико сличан пример мистификације „fama fraternitatis“, Манифеста розенкројцера, који је написао Јохан Валентин Андреа, али који је постао докуменат око кога су розенкројцери као езотеричка група касније стварно и настали.) Занимљиво је писање часописа „Ново доба“ (специјално издање број 1, издавач „Вито ди Серђо“, Београд), посвећеног шпијунској афери „ЛабрадорОпера“ (веома брзо после овог броја, „Ново доба“ је престало да излази.) Ова афера је потресала ЈНА у распаду, али је веома успешно заташкана. Једна од кључних личности афере, био је сарадник КОСа Раденко Радојчић, рођен је од оца официра – Црногорца и мајке Јеврејке у Загребу. Извесно време је радио у кабинету Владимира Бакарића. Био је добар познавалац тајних друштава. Себе је сматрао црним магом. Гледао је у тарот карте и прорицао судбину. Свирао је бас гитару у неким словеначким алтернативним бендовима и присуствовао црним мисама. Аутори чланка сматрају да је он учествовао у настанку „Црне руже“. Био је хапшен у Србији због учешћа у афери. Ослобођен је, а затим је покушао – безуспешно – да у Београду оснује Универзалну гностичку цркву. Касније је ухапшен и изведен на суд у Загребу… Толико се о овоме могло сазнати из новина; шта се заиста дешавало, само Бог зна. Било како било, у Србији данас има много нерасветљених самоубистава младих људи, од којих се нека везују за „Црну ружу“, мада не треба губити из вида да је самоубиство један од највиших жртвених дарова сатани, и да може постојати и у другим сатанским сектама, али и код тзв. „уради сам“ демонопоклоника.
У рату на просторима бивше Југославије учествовали су и сатанисти. Како и колико – писцу ових редова није могуће да утврди. (Занимљиво је да је за једну од најуспелијих ратних фотографија у Хрватској била проглашена она на којој је снимљен хрватски војник како седи на камену под пуном ратном опремом, а иза њега је срушени зид вуковарске куће са обрнутим пентаграмом у кругу и бројем 666). Феноменом ритуалних злочина на нашој територији бавили су се више Руси него Срби. Л. Симонович и К. Душенов, који су изучавали појаву на основу документарног материјала доступног у Русији, дошли су до закључка: „Постоји документарни филм по називу „Јама“. Филм је био приказан приликом последњег празновања дана словенске писмености и културе. На све који су га видели произвео је утисак пакленог ужаса. У филму је показана карта: НДХ на чијој територији је означено око 500 природних крашких јама у планинама, дубине око пет стотина метара. У те јаме је бацано од 500 до 10 000 људи. Технологија је била таква: све су их скупа везивали конопцем, убијали двоје првих и бацали у јаму. Остали су живи летели за њима. Умирали су тако, гушећи један другог./…/ Затим су тамо бацали живе псе, који су прождирали људе./…/ Управо то наводи на помисао да би и ово могла бити врста ритуалног жртвоприношења људи. У историји антихристовских култова је познато да су онде, где су клали хришћане, обично бацали мртвог пса. Он је означавао мртвог Христа“.
Руски истраживачи даље настављају, сматрајући да су поред усташа деловале и друге мрачне силе: „Историја зна мноштво паганских култова, невероватних по својој суровости. Треба добро упамтити: сваки пагански култ је у себи садржао сатанизам. И сви ти култови су имали своја жртвоприношења, каткад невина, бескрвна, а каткад веома страшна. Шта су, на пример, баханалије? То је ритуал који је обављен у славу бога Бакха/…/ Сви древни богови имали су своје мистерије на које нису били позивани „спољашњи“ припадници култа, него само посвећеници. Ти су ритуали често били страшни, противни људској природи, са разним изопаченостима – блуд са особама истог пола, са животињама, демонима, духовима. Многи од тих култова су садржавали ритуална мучења, па и људске жртве. Форме ритуалних убистава биле су разне/…/
Код Картагињана био је посебан гвоздени идол (Молоха, нап. прир.) са рукама пруженим испред себе; распаливши ватру у њему до усијања, жрец би од неке несрећне мајке отимао одојче и стављао га не руке идола, где би оно почињало да се пече, а затим падало у пламсајућу унутрашњост и тамо потпуно сагоревало… При чему је мајкама најстроже било забрањено да плачу за својом децом; напротив, у време самог жртвовања моали су сумануто да плешу уз заглушујуће звуке грубих музичких инструмената!!!
Један од најсуровијих култова је био ацтечки. Држава је сваке године на жртву приносила 20-30000 људи, а Шпанци су у само једној од зграда за вршење обреда у граду Теночтитлану нашли 136 000 људских лобања. Ствар је у томе што је паганизам највишом вредношћу сматрао људски живот. Више вредности паганству су непознате. Однос пагана са њиховим боговима грађен је по принципу „ти мени, ја теби“. Зато је природно што су они желели да пруже нешто најдрагоценије и да због тога добију максималну помоћ. Зато су на жртву приносили људе, најчешће децу, поготову бебе, чиста, невина бића, што је повећавало вредност жртве./…/ Жреци, који су се свим тим стварима бавили били су веома добро упућени у тајне црне магије и мистике. То су били људи који су реално ступили у контакт са демонским светом, могли да изазову неку појаву, предскажу овај или онај догађај, да помогну или нашкоде човеку, све оно што сад раде екстрасенси, магови, итд. То су наши преци звали мађијама. И то се заснивало управо на ритуалним жртвовањима./…/ Демон помаже човеку у замену за нешто. За шта? За тело и крв детета? Не, него због тога што човек свесно чини зло. Ради продаје душе ђаволу не треба писати крвљу по пергаменту. Учинишви свесно зло, човек већ потписује уговор са ђаволом./…/ Што се тиче „необичних убистава“, о њима се може расправљати. Није мало онога што може измислити фантазија садисте опијеног могућношћу да буде некажњен. Али постоје фотографије које показују да је међу усташама било створова – како их назвати, људима се не могу назвати – створова који су вршили жртвовања људи.
Ево две веома важне фотографије из 1941. године. На њима су две варијанте једног истог сижеа. Усташе држе младог Србина, у једном случају војника, у другом – цивила. У рукама једног од џелата је чудан дугачак танак нож, а други џелат крај грла Србина држи теглу. Човек би могао да не поверује својим очима, али испод слике пише: „Док се један од усташа спрема да пререже грло жртви, други држи посуду за скупљање крви.“ То већ није садизам. Од тих слика на километар се осећа да је реч о сатанском ритуалу.“ Затим су Симонович и Душенов анализирали фотографије неке од убијене деце из Вуковара 1991: „Погледајте њихове ране на голенима и подлактицама./…/ Та два детета су откинута са крста. Ране су такве јер децу нису скидали са крста него су их откидали. Са месом… Одатле ране на голенима. Погледајте ранице на врату и на слепоочницама. То је учињено оштрим предметом, шилом, или специјалним ножем, веома зашиљеним при врху, који се назива копљем. Ево трага од ударца копљем у ребра, такозваног пробијања копљем. А ево овде самог ударца под мишку ради сабирања крви. Ако погледате уз јако увећање, види се да су једном од дечака одрезани палци, нанет удар у главу оштрим предметом, извађене очи, разрезана уста, оштећена слепоочница.
Сви ти знаци су добро познати и кажу нам да није у питању обично садистичко иживљавање. Овде нема никаквог садизма. Убиство је сасвим хладнокрвно, мирно, извршено по одређеном ритуалу. Он се састоји у томе што децу распињу онако како је био распет Господ наш Исус Христос. Затим их крајње сурово, зверски муче. Наносе им одређени број удараца у одређеној конфигурацији (углавном по 12, који се називају „12 кушања копљем“), и тринаести, коначан. (У Оптиној пустињи 1994. убијен је млади поклоник Георгије са дванаест удараца иглом у груди, и тринаестим, у срце, нап. прир.) Наносе се ране ради истицања крви, која се затим скупља. Један од знакова ритуала је и то што се тело обавезно баца, а не сахрањује. То се ради због изругивања. Чега? Не просто телу тог детета, разуме се, него због изругивања хришћанству, Господу нашем Исусу Христу. Изругивање се састоји у томе што се тело распиње (то је символичко распињање Христа), и друго, што се не сахрањује. Тај обичај – несахрањивала као поруге – био је познат многим народи. Скупљање крви је најважније. То је суштина ритуала уопште. Пошто крв истекне и кад се сабере, над њом се произносе заклинања, којима се не проклињу мртви, него живи људи, припадници оне религије против које се сатанисти боре. У овом случају – православне. То се чини зато да би сви следбеници Православља били, савременим језиком речено, хипнотисани, а говорећи језиком Православља, „зачарани“. То значи да ће ти људи ћутати и плашити се оних злочинаца који су све ово извршили, и никад против њих неће иступити, нити ће говорити против њихових злочина. То је сасвим дефинисан магијски метод, и обавља се управо над крвљу…
Шта се ипак дешава у Југославији? Рат. Као и сваки рат – сложен је, са много аспеката, нема један узрок и циљ, него цео низ разлога и циљева. Било би неозбиљно тврдити да су га отпочели сатанисти – они просто користе рат да би упражњавали своје крваве ритуале. Друга је ствар – отац њихов, ђаво. Ако се рат посматра ван политичких, економских, националних аспеката, он ће се пред нама појавити у свом дубоком, скривеном значењу, као пројаве вечне борбе зла против добра и таме против светлости…“
Тако Симонович и Душенов. Изгледа да су неке усташе, по конфесији римокатолици, „интуитивно“ дошли до сатанизма у најопакијем виду. Или им је неко у томе помагао? Добро је познато да је на територији Хрватске још пре рата деведесетих било много сатаниста који су сложно радили на рушењу и разграђивању свега људског у свом народу. Код нас се нико није бавио овом појавом, нити је коме пало на памет да спроведе истрагу у том смислу. А сатаниста је у Србији све више, и за многе од њих се ни не зна. Ко су? Шта раде? Какав им је циљ? То је питање које се да разматрати у коначном исходу, али шта ће се даље дешавати у конкретној примени планова сатаниста – није познато.
То сигурно није ништа добро.
То ће сигурно бити огромна опасност по Цркву, народ и државу. Замислимо сатанисту који чува магацин муниције као војник! А њему није ништа друго на уму до да испуни вољу оца свог из пакла, да убије себе и по могућству што више других…
 
Сатан Панонски
 
Сатанизам код нас не би се могао замислити без „свог музичара“, познатог у андерграундкруговима Сатана Панонског. Рођен је као Ивица Чуљак. Хрват је по националности, а пореклом је из Славоније. До 18 године о њему се не зна много. У Винковцима је извршио убиство због чега је смештен у затворску лудницу. Пуштан је на викенде, па је у Винковцима направио бенд. Чуљак је узео псеудоним Сатан Панонски.
За свој бенд је писао текстове, у којима, поред очајања и панкерске но футуре идеологије, нуде и сатанистичке поруке отвореног типа. Садржај и наслови песама су морбидни. Пошто није имао званичног издавача, снимке са обичног касетофона панкомладина је умножавала и ширила по целој бившој Југославији. Нервно лабилне личности су налазиле себе у текстовима који су подржавали инцест, убиства, наркоманију. Многи су га слушали из радозналости, али су, малопомало, улазиле на „фреквенције“ тих порука и можда се „лепили“ за њих. Епицентар његовог „стваралаштва“ био је Београд. Касете са песмама Сатана Панонског продавале су се испред СКЦа. Албум под називом „Нуклеарне олимпијске игре“ доживео је велику популарност, а неке приватне радиостанице емитовале су песме „Лепи Марио“, „Трпи, курво“, „Одрежите сисе бездушној мајци“, „Хард Блоод Схоцк“. Из луднице су га чак пуштали на концерте, тако да је са својим бендом држао и турнеје. На једном од концерата својим фановима је показао да се „не шали“ – одсекао је себи жилетом уво и крвљу се мазао по целом телу.
Када је почео рат у Хрватској, Сатан Панонски је пуштен из луднице и отишао да се бори за „лијепу њихову“. Пре него што је ступио у борбу, себи је на чеклу исписао сатанске поруке, обукао хрватску униформу и – у првим биткама погинуо. У знак захвалности, „Croatia records“ издаје му плочу „Како је храбри панкер бранио Хрватску“.
Какав је тип текстова Сатана Панонског?
Песма „Чај од мака“ гласи овако:
„Чај од мака/ баш је џаба/ засијала стара баба/ стара баба чаја сије/ нема мурије/ у вријеме инфлуенце/ кад радости више нема/ ја сам срећан сад се смијем/ мени бака чајче спрема“.

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *