НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
СВЕТ СЛАВИНСКОВИХ СЛЕДБЕНИКА
 
Славински је човек који се доследно држи Кроулијевог става да је ментално здравље препрека за достизање просветлења. Додуше, његова доследност тиче се само ученика, пошто он сам не упражњава све оно што њима препоручује.1 Пре но што пређемо на анализу унутрашњег света секте, требало би видети какве комерцијалне ефекте има бављење гностицизмом и достизање „меуне“. То се види из реклама „интензива гнозе“ које позивају људе да доживе просветлење. Тако је, на пример, „валидирани мајстор ЕГА Љубинка Милановић – Азела“ позивала на „Дводневни интензив гнозе“ који је трајао од 23. до 25. априла 1993. у Јошеви. Цена је динарска противредност 15 ДМ „по „црном“ курсу на дан уплате“ (сетимо се да је то доба слуђујуће хиперинфлације, и да је 15 ДМ за неке било право богатство.) Аконтација (50% назначене суме) уплаћивала се Азели директно на адресу, и била је неповратна. Како се мења курс марке, тако се мења и цена „просветлења“. Године 1995, од 3. до 6. јуна, у Центру ЕГА у Јошеви. Славински држи „први професионални курс тренинга и обуке за мајсторе креатона“. За чланове „Беле гностичке цркве“ цена је, због попуста, 400 ДМ, а за остале – 500 ДМ. На курс треба понети средства за хигијену, свеску и оловку за вођење белешки и књигу „Креатон“ (ко је нема, може да је купи за 18 ДМ). После свега, добија се сертификат да је мајстора за вођење креатона обучио сам Славински.
Шта је најзамамнији део понуде „креатонцима“? Ево како „патријарх Михаило“ рекламира прави циљ и смисао бављења „спиритуалношћу“: „Овај курс ће Ти дати: професију од које ћеш моћи да живиш пристојно, независно и слободно“ (то јест, народски речено, „хлеб без мотике“, без зноја и напора); осећање да вредиш као Људско Биће, јер си Мајстор који води људе пема новим Вредностима (то јест, да си неко и нешто, иако, рецимо, немаш факултетску диплому, нити намеру да се бавиш било каквим озбиљним послом); убрзање сопствене Спиритуалне еволуције, јер оно што даш другима, одмах се Теби враћа/…/ Бићеш у стању да део својих снова из детињства унесеш у овај живот“. На крају, Славински поручује да се „спиритуални развој људске расе страховито убрзао у последњих неколико година“, и да треба хитати ка „Божанском извору“ (на тај пут се, очито, не полази без девизних резерви у новчанику. Стварно мајсторија – ем спиритуално напредујеш и доприносиш Спиритуалној Еволуцији, ем пуниш касицу чврстом валутом!)2
Из реклама појединих мајстора ЕГА види се да постоје разлике у цени (Славински је најскупљи). Милан Глигоријевић Гаон, такође „валидирани мајстор ЕГА“, у ашраму у Јошеви је од 2. до 16. јула 1994. држао „Интензив гнозе“ по цени од 250 марака (за „гностике“ 200 марака). Његова реклама гласи: „Желиш ли да побољшаш свет, желиш ли да пронађеш пут, желиш ли да пронађеш Бога или Љубав, жудиш ли за истином… једном речи, ако хоћеш да пронађеш себе који јеси Пут, Бог, Љубав и Истина, дођи на четрнаестодневи интензив гнозе“… „Знај и то да је дуги интензив најкраћи пут за постизање, односно продубљивање и „гајење“ Меуне – трајног стабилног стања свести, које се често назива и Трајним Просветљењем. Многи су ово стање достигли кроз дуге интензивне Гнозе, што не би и ти?“. Од 30. септембра до 2. октобра 1994. у Јошеви је курс држала „мајстор Дубравка Рапајић“, која је своје услуге наплаћивала 40, односно 35 марака (за чланове ЕГА). И она је тражила 50% аконтативне уплате, која је неповратна. Њена порука је гласила: „Одрекни се хиљаду зашто због само једног и јединог зато“. Једно од тих „зашто“ би, на пример, могло бити: „Зашто је аконтација неповратна?“ Али се таквих питања унапред треба одрећи.) И још је Дубравка поручивала: „Ти то заслужујеш и имаш права на то“, позивајући се и на Алистера Кроулија: „Не хај за Глас Сирене Смисла, или Фантома Разума: нађи уточиште у Једноставности и ослушкуј Тишину“ (то јест, ако ти разум каже: „Зашто је аконтација бесповратна?“, не обраћај пажњу на „фантома“.)
А сада да кренемо на анализу креатонско – интензиверских – екскалибурско – гралско – гностичких техника достизања „меуне“. Прво што треба запамтити пре но што се упустимо у анализу је чињеница да и Славински, и Љубинка Милановић, и Милан Глигоријевић, и Дубравка Рапајић истичу да се на курсу не смеју појављивати душеви болесници, епилептичари, наркомани и тежи срчани болесници. Дакле, ту може бити нешто што је за ове људе опасно… Видећемо шта је опасно, и то не само за њих, него и за све остале.
Технике тзв. „директног искуства истине“ веома су различите, и највећи број њих развио је Чарлс Бренер, ученик Рона Хабарда, оснивача сајентологије. Као и сајентолошке технике, оне имају за циљ да човека изведу из нормалног стања и уведу у стање повишене сугестибилности, када он постаје лак плен свега онога што „мајстор“ намеће као пут ка „Божанском Извору“. Све почиње од аутосугестивних вежби, типа „сваког дана у сваком погледу све више напредујем“. Тако, на пример, човек има задатак да понавља тзв. „алфе“, од којих су неке за тело. Оне гласе. „Ја имам здраво тело, моје тело само себе лечи, ја имам одличан имунитет, моје тело аутоматски елиминише токсине, имам здрав метаболизам, ја имам здраву и еластичну кичму, ја имам здрав желудац, ја имам здраву и лепу косу“, итд, итд. Душевне „алфе“ гласе овако: „Ја сам ослобођен забрана, ја слободно испољавам себе, ја верујем у себе, ја сам успешан, мене људи воле, ја волим људе, ја сам одговорна и одрасла особа, ја сам срећан, ја сам ја, ја волим живот, ја опраштам себи са љубављу, ја опраштам другима са љубављу, ја вредим у свакој ситуацији“ итд, итд. Све се своди на четири кључне поруке: „Ја хоћу, ја могу, ја смем, ја знам“… Треба се ослободити тзв.
„ограничавајућих веровања“ која онемогућују човеку да достигне истинско самоостварење. Треба уништити та веровања, а затим урадити њима супротне алфе и спречити појаву бета… Треба разорити свој идентитет, поручује „Екскалибур“, јер је „идентитет привремено или вештачко ја које повремено користимо да би успоставили контакт са собом или другим људима“. Растварање (дискреирање) се обавља помоћу поистовећења са непожељним осећањем, које се шири до крајњих граница и онда разара (отварањем очију и скретањем пажње.) Алфе су позитивне мисли, увек у садашњем времену, које желе да се остваре, а бете су негативне мисли које сметају алфама. Чишћење тела се, према „екскалибурцима“, обавља тако што се своје тело осети у потпуности, а затим се човек шири преко крајњих граница и „дискреира“. После тога се отварају очи, и све се опетује (30 – 60 минута). Ово се примењује и на болесне органе – од ока до кичме. Пошто се тело очисти, раде се алфе које га поново креирају; то јест, понавља се: „Ја волим своје тело, ја имам витко и здраво тело, ја имам здрав метаболизам“, итд. (Било би веома занимљиво чути шта на ово кажу медицински стручњаци!) Треба се ослободити „идентитета у који смо заглављени, па не можемо нормално да функционишемо у животу“. То се постиже поистовећивањем са тим идентитетом и дискреирањем истог, уз позитивне алфе.
Једна група младих људи из Београда који су припадали „Белој гностичкој цркви“ и успели да се избаве имала је за задатак да поистовети Христа и Ајваза, Кроулијевог духа водича. Њихова „формула“ је гласила: „Христ је то, Ајваз је то, Све је Једно, Христ и Ајваз су једно.“ Требало је такође себе поистоветити са Христом и Ајвазом у исти мах. Формула личног поистовећивања са сатаном (јер Ајваз је Сет, то јест сатана) гласила је овако: „Анк је то (анк – древни египатски магијски симбол, нап. прир.), анк је ту, он је увек у сада, обешени је симбол Тота (овде се говори о знаку обешеног из тарот – карата, чије читање „бели гностици“ упражњавају, нап. прир.). Обешени је симбол Ајваза, када је обешени ту, Ајваз је ту… Кроз обешеног видим оно што имам сада, а то је то… сада сам то… остварила сам спој са својим вишим ја, сада сам то, сада имам себе, сада имам тебе… Треба да будем ту, треба да будем то“. То је пантеистички израз који означава сједињење са „Једним који је све“; санскртска формула „Тат твам аси“, то јест „Ти си то“, означава да је човек по својој природи бог, познање чега и јесте „просветлење“.
Учитељице „гнозе“ су своје слуђене следбенике, који су поистоветили Христа и Ајваза, водиле по црквама и манастирима, где су се причешћивале скупа са њима, док су младићи и девојке, молећи се Христу, у ствари упућивали молитве самом сатани. Једна од девојака које су се избавиле из канџи секте сачувала је свој дневник интензива (били су у једном познатом манастиру, и нико није подозревао шта раде.) Из дневника се виде разорне последице бављања таквим „вежбама“. Она се жали на ужасне главобоље, на слично стање код других; има халуцинаторна виђења. Сваки час окривљује саму себе да је зла, себична, да је сотона, а да је њена „мајсторица“ пуна љубави и разумевања.
Последња фаза лудила је комуникација са духом Ламом, који се назива „космичка интелигенција“. Кенет Грант, Кроулијев следбеник, Славинском је рекао да му је „Велика Звер“ саопштио како су Лам и Ајваз једно те исто.
Пред нама се налази фотокопија машинописа „Лам космичка интелигенција“, чији нас аутор на почетку упозорава да спис није за репродуковање ни у целини ни у деловима, него служи само за приватно проучавање. Овде налазимо и разлог због кога је душевним болесницима забрањено да се баве „гностичким вежбама“. Циљ психијатријског лечења је, каже учитељ, да код „пацијената ојача баријеру свјесно – несвјесно, и у складу с тим сведе на најмању могућу мјеру психотичне епизоде (посебно звучне и визуелне халуцинације) које су (поред разних других манија) изузетно честе код ових пацијената. Циљ херметичког тренинга је управо супротно: контролирано слабљење баријере свјесно – несвјесно што је за последицу има веома значајне спиритуалне увиде само код психолошки интегриране (здраве) јединке“. Једном речју, циљ је да душевно здрав човек постане душевно болестан. Душеви болесници су „херметичарима“ непотребни: они их сами стварају.
Што се епилептичара тиче, он има неконтролирану, прекомјерну активност неког дијела живчаног система или пак цијелог живчаног система. Човјек који је склон епилепсији имат ће нападе кад му се основна разина подражљивости живчаног система подигне изнад критичког прага. Херметички тренинг управо подражује одговарајућа подручја мозга и само здрава особа као последицу има значајне спиритуалне увиде“. Пошто се приликом вежби користи хипервентилација, то јест појачано дисање, а то краткотрајно повећава ПХ артеријске крви са 7,4 на 7,8 што може изазвати церебралне грчеве, епилептичари такође не могу да вежбају. („Мајстор“ каже, јасно је: од здравог човека треба направити епилептичара.) Он упозорава своје следбенике да последице вежбања могу бити наметнуте мисли (чега је последица неспособност за рад), велика неодређена слутња (осећај да ће се догодити несрећа, за шта нема основе), велики неодређени страх, као и нереалне мистичне идеје (особа мисли да је пророк). Ко год то осети, треба да буде опрезан.
Како изгледа рад са Ламом? Ради се са сликом Лама, чудовишта велике главе и очију и уста који су исцртани као праволинијски прорези. (Лам личи на „ванземаљца“). Сваког дана се, после вежби, води дневник. Првог дана, цртеж Лама се посматра десетак минута, као и другог и трећег, после чега се уписују утисци. Четвртог дана се пажња усмерава на једно од његових очију, петог дана се ради то исто, а мисли слободно лутају, седмог дана се прегледа дневник и доноси одлука да ли да се настави даље или не, осмог дана се буљи у цртеж док се не осети поспаност, уз понављање: „Лам, Лам“, шеснаестог дана се дремка, а Лам се замишља. Двадесет трећег дана лудило полако почиње да се захуктава. Тада се креће се „техником голуба“. Направи се заштитни круг са пентаграмом и кружићем у средини на крају круга. Затим се замишља да кружић постаје цев – канал који се шири приближавајући се ономе који вежба. Почиње да говори: „Ал…Ла…“, мисаоно улази у канал у коме изговара „хрилиу“ трудећи се да осети „голубији ентитет“, и на крају каже: „Лам“. Једном речју – „аллахрилиулам“. У повратку из кружића – канала се изговара обратно: „ламхрилијаул“. Ако се осети да нешто није у реду, треба рећи „хрилијујулијан“… Ова самохипноза се настава двадесет четвртог дана, када је циљ да се осети „ентитет голуба“, и то 20 – 40 минута. Тридесет трећег дана Лам се призива да обузме човека.
Вежбе са Ламом практиковао је Кроули, који је цртеж Лама објавио још 1919. Лам је „бог“, „космичка интелигенција“, Ајваз; он је глава сперматозоида и симбол фалуса. Један од оних који су са њим радили описује догађај: „У једном тренутку сам јасно осетио како се налазим у некаквом великом живом каналу. Било је то ждрело или једњак. Такав сам осећај имао. Нисам видео Лама у духовном оку, али сам га зато потпуно осећао“. Рад са Ламом препоручује шеф „Беле гностике“, Мајкл Бертио, надређен Славинском. Бертио је познат по повезаности са сатанском сектом „Манастир седам зрака“ и нуди „вуду и гностичка учења времена и простора“. Лама призива и секта која делује код нас. Седиште јој је некад било у Бањалуци. Зове се С. Г. Л. У. Џ. – „Стаза гностичке светлости“. На њеном челу је стајао извесни „Мајстор Лео“, а пропагирао ју је Емир Салиховић, кроулијевац. Стаза гностичке светлости је повезана са некаквим „Црвеним гностичким савезом“. Мајстор Лео“ је „велики мајстор“ ОТОа и „Култа Црне Змије“. У контакту је са свештеником Маат која обавља „панеонске ритуале“. Циљ ритуала је, поред повезивања свих окултних еона, „стварање праведније и уравнотеженије светске економије која ће омогућити да се задовоље људске потребе за опстанком“. Симбол ових гностичара је змија, и то она „из прималног змијског култа централне Африке“. То је „Ватрена Змија“, чији култ представља спој телемитства и сексуалне магије. „Технике Змије“ подразумева да онај који је вежба на астралном плану узима облик Змије; поред овога, симболи секте су голуб, жаба и паук… Све је повезано са вуду – магијом… И тако даље; после свих лавирината окултног безумља, Емир Салиховић каже да је „креација магијског система попут креације уметничког дела“…
Замислимо какав је свет људи који сами и себе, зазивајући Лама, уништавају, плаћајући за то својим „мајсторима“.
Историја Славинсковог бављења „интезивним просветлења“ најбоље је описана у његовој књизи „Сусрети са истином“ (Београд 1985.).
Живорад пре свега описује оне магијске технике које су вековима претходиле његовом уласку у ову област. Ту су старогрчке мистерије – елевсинске и орфичке. Славински цитира Милоша Ђурића који описује Дионисове мистерије овако: „У том религијско оргијазму и тој религиозној екстази душа се избављала из тамнице индивидуалног тела и сједињавала са божанством као вечностваралачком снагом природе и на тај начин своје слабо земаљско Ја (его) замењивала вишим божанским“. Одмах затим, ту је далекоисточна јога, али и незаобилазни гностицизам. Гностици, манихејци, богумили, катари и патарени – све су то Славинскове претече. Како је размишљао гностички ум? Цитирајмо Славинског: „Каин, који је у Библији приказан као нитков (не као нитков, него као први убица, и то убица рођеног брата, нап. прир.), за гностике је истински херој.“ Овакав став гностичког учења је описан у Хесеовом „Демијану“. Главни јунак, одрастао у средини хришћанских уверења згранут је када му „гуру“ наговештава да је Каин вођа снага светлости. И то гностичко биље лагано расте, док у једном моменту после низа „посвећења“, у њему не запламса спознаја тајног знања. „И тада осетих на свом челу Каинов знак“, каже он. Живораду Михајловићу је привлачна и средњовековна немачка „секта слободног духа“, чији је морал супротан катарском. Било им је допуштено да уживају у свим задовољствима, сексуални однос је дозвољен без обзира на пол партнера, препоручиване су слободне активности, „размишљање“ и нерад. Њих је уклонила „метла инквизиције“. Њихово учење наставили су „ретки поборници слободног духа“, алхемичари и магови као што су били Агрипа и Парацелзус.
Затим следе кабалиста Ђордано Бруно, Пико дела Мирандола, Џон Ди, розенкројцери, гностичке цркве и масони, од којих је познати немачки слободни зидар, Теодор Ројс, оснивач сексомагијске дружине ОТО… Све су ово гностици, тврди Славински. Какав је, по његовом мишљењу, гностички Исус?
Када ученик постигне просветлење, Исус му више није учитељ. Они постају једнаки и – истоветни! И сама техника интензива просветлења је била практикована, сматра Славински, код гностика пре две хиљаде година. Насупрот обуздавању истините човекове природе, које захтева „званични“ Исус Цркве, претећи „слободнима“ паклом „живи Исус гностичара указује на значење очишћења свести кроз општење са другим људским бићем: „Ако не изнесеш то што је у теби, то што не изнесеш уништиће те. Ако изнесеш то што је у теби, то што изнесеш спашће те./…/ Закуцај на самог себе као на врата и ходај по себи као по правом путу. Јер ако ходаш по правом путу, залутати нећеш“. Ђакон Андреј Курајев овако анализира пантеистичко веровање о себи као богу: „Човек се губи сам у себи, у својој души./…/ Да, човек је сличан Богу, јер је „по Његовом лику“ саздан. Али он није Бог. „Гле, ти ниси телесни лик, ниси ни душевно стање које окусимо кад се радујемо, гневимо, желимо, страшимо се, сећамо, заборављамо, и остало; и гле, Ти ниси сама душа, јер си Ти Господ Бог душе моје“, говори блажени Августин своме Господу (Исповести“. Џ, 25).
Да, душа човекова је прекрасна и велика. Па шта „прекрасан су и користан орган – очи: али ако би оне пожелеле да виде без светлости, њихова лепота и сопствена снага им никакву корист не би донеле, него би им чак и штету причиниле. Тако и душа, ако пожели да види без Духа, самој себи постаје препрека“. У души је могуће залутати: она је боголика. У души је опасно залутати: она није Бог. „Душа – није од Божје природе, нити је од природе зле таме… Он је – Бог, а она – није Бог“, опомиње преподобни Макарије Египатски.
Већ код најранијих хришћанских мислилаца уочљиво је настојавање кад је о томе реч. Свети Климент Александријски, Оригенов учитељ, не једном пише о томе да „са Богом ми немамо никакве сродности ни по природи нашој, ни по пореклу и ни по било каквим нарочитим својствима нашим, осим само по томе што смо дело његове стваралачке воље“ (Стромате II, 16). „Ипак, не треба мислити да Дух Божји у нама обитава као неки делић Божанства“ (Стромате V, 13). „Безбожно је мишљење и измишљотина је фантазера да су својства човека и Сведржитеља једна и иста“. „Безбожниче“, говори Господ, „мислио си да сам Ја теби сличан“ (Пс. 49, 21) (Стромате, VI, 14). „Без обзира на потпуну туђост наше природе Њему, ипак се Он о нама брине“ (Стромате, II, 16).
Ти јасни судови древног богослова не сметају професионалним синкретистима да тврде да њихова „синтеза“ ништа битно није уклонила из хришћанства. Ј. П. Блавацка уверава читаоца, с једне стране, да она изражава поглед на свет древних хришћана, и одмах изјављује: „Човек постаје прималац Душе света, како се прекрасно изразио Емерсон: „Ја сам – несавршенство, које се клања свом сопственом савршенству“.
То је управо оно против чега упозоравају Климент и други Оци Цркве као против најстрашније грешке. Па ипак, ни савест, ни знање не сметају Јелени Рерих да тврди: „У хришћанству се држим вере првих хришћанских отаца“. Зашто теозофи желе да делују подметачинама?
На пример, Оци Добротољубља директно говоре о својој вери у то да је „Син Божји по послушању и смирењу очовечио и крстом и смрћу спасао човечанство“ – али то не смета Јелени Рерих да, одлучивши се на отворену лаж, уверава: „Аутори „Добротољубља“ под појмом „Христос“ поимали су највиши божански принцип у нама самима“. „Молите се да вам Бог, који је у вама, помогне да чувате чистоту“. „Сва излечења су могућа онда кад се болесник прене духом и поверује у исцелитеља, другим речима, ако он толико подигне вибрације своје енергије срца, да она може примити магнетски ток који иде од исцелитеља“. „Не уведи нас у искушење“ – у тим речима молитве подразумева се обраћање слабог духа свом Руководитељу, или вишем Ја, да га Он или она спречи у чињењу преступа“, каже Јелена Рерих.
Тако, ја самог себе морам да молим и за оснажење у искушењима, и за опроштај сопствених греха, и за исцелење. Студенити психологије Московског државног универзитета седамдесетих година шизофренију су дијагностификовали речима оновремено популарне песмице: „Тихо сам са собом разговоре водим“…
Религиозни живот постаје бескрајно љубависање са самим собом. У своје више „Ја“ морам да поверујем, њему морам да служим, у њему да налазим радост и утеху, и од самог себе, јединог, ватрено и окултно вољенога, морам да очекујем и опроштај греха.
Пантеизам је животно неопходан окултистима. Јер сав ентузијазам новопаганства гради се на најпростијем силогизму: „Бог је све; све је Бог; Ја сам – део свега; према томе, ја сам Бог“. Управо жеђ за самообоготворењем принуђава да се усвоје прилично сумњиви концепти устројстава света“.
После гностицизма, Славински покретом – претечом својих метода сматра зенбудизам, и његово динамичко пробијање ка празнини и ништавилу. Филип Капло, који је вежбао зен, и кога Мијаловић цитира, каже до ког је искуства стигао упражњавајући ову врсту будизма: „После много година, када сам успео понешто да схватим, спознао сам да бог није ни добар, нити свемоћан, нити бити шта друго. У ствари, бог није чак ни бог“. Убедљиво откриће, нема шта!
Од савремених хришћанских секти, Славински сродност налази у „Пентекосталној цркви“, чији верници, током падања у транс, често доживљају „директна искуства истине“, тако да поступци које они примењују заслужују окултну пажњу. Славински помиње још и Франклову логотерапију, Асађолијеву психосинтезу, као и психологију Абрахама Маслова (све је то „трансперсонална психологија“, она која бежи од личности као ђаво од крста.) Масловљев критеријум здраве личности је да постоји „врхунско искуство“, у коме човек осећа јединство са светом и то да се нашао на врхунцу својих моћи (опет пантеизам): то је „мистичко искуство“, „океанско осећање“, осећање спајања са светом, космосом или природом.
Још један „тренер просветлења“ у Славинсковој је видној пажњи: Џек Пол. Розенберг (самозвани Вернер Ерхард) и његов „Ерхардов семинарски тренинг“. Циљ ЕСТа је просветљење, ради се шездесетак сати са већом групом људи, у току две седмице. Међутим, на почетку им се каже једино да ће на крају имати „практично орјентисано филозофско педагошко искуство“. Славинском је, као и многим окултистима, идол и Гурђијев. Како су изгледали Гурђијевљеви методи „просветлења“ ? Његов ученик Успенски је за време II светског рата живео у САД, на фарми близу Њујорка. Долазили су му људи који су желели да се „просветле“. Један од њих је био и младић Родни Колин, кога је Успенски принуђавао да непрекидно ради у башти, док не би спао с ногу од умора. Успенски је за то време философирао са својим гостима. Једне прилике, не могавши да заспи од умора, Колин је дотрчао до кухиње у којој је седео Успенски. Улетео је у кухињу верујући да ће тамо затећи угледне гуруове госте, али није било никог, осим Успенског који је био сам и пио вино. Пре но што је успео да се прибере, младић је викнуо: „Зашто се ја плашим тебе?“ Он га је мирно погледао и рекао: „Зашто си рекао Ја?““ И Родни је „доживео просветлење“! Једна Славинскова ученица из Љубљане послала ју је писмо са својим описом „просветлења“. Трећег дана док су радили појединачну медитацију, изненада је осетила топлину у пределу трбуха. Била је као ужарена кугла која се почела ширити. То је било осећање љубави и одједном, доживела је: живот је све, живот је све. Све је било исто, и она и друго људско биће, и живот, све је било све и све је било једно! Осетила је неописиву љубав. По Михајловићу, формуле просветлења могу бити још и: „Ја сам ја!“, затим „Ја сам све!“; најзрелије „просветлење“ је, међутим, „Ја сам ништа, ништавило, бескрајна празнина“. На питање: „Шта је живот?“, одговор је да човек јесте живот, и да између њега и живота нема супротности: тај ниво је оно што Алистер Кроули назива открићем слободне воље и делањем по њој.
Славински је своје методе развио директно из дијанетике, сајентолошке технике индуковања лудила. Наиме, ученик Рона Хабарда Чарлс Бернер, пошто је напустио дотичнога, кренуо је да самостално примењује дијанетичку методу одитинга, додајући јој нове елементе. Славински је код њега, 1980. године, доживео просветлење – осећао је да је у космосу, виђао необичне градове и фантастична бића, алхемијско – кабалистичке симболе. Бесна звер му је била у стомаку, и одатле хтела да провали напоље; док му се тело тресло, из уста му је избијао непознат глас (погађаш, православни читаоче, чији би то глас могао бити!)
Интензив просветлења има за циљ сламање психолошких баријера и уништења егоа, да би се дошло до самоспознаје, то јест стапање субјекта и објекта у једно. Два партнера, активни и пасивни, учествују у тзв. вежбама комуникације. Пасивни партнер поставља активном питања: „Ко си ти“, „Шта си ти“, „Шта је живот?“, „Шта је друго људско биће!“ Активни партнер ради на откривању себе, а пасивни то гледа, слуша и памти, не показујући да је заинтересован. (Исто раде сајентолози!) У току самоспознаје долази до вриштања, урлања, тешких психошокова. Буђење кундалини је веома опасно, јер се, према Бренеру, човек може почети да понаша дивље, параноично, да има визије и халуцинације, да му се јавља манија величине.
И све то да би дошао до схватања да је он – све, а то све је – ништа. Али, на жалост, што наш народ каже, није без ништа: сам Славински тврди да гости који дођу на прославу на крају интензива, због енергије која је ту присутна, могу да доживе чудне појаве попут треперења и грчева тела, болова и напада суманутог, бесмисленог смеха. (Православни читаоче, знаш одакле ова енергија!)
Према Бренеру, да би неко постао мајстор не треба му ни диплома, ни курс за мајстора, ни његово, нити било чије одобрење, ни просторија, ни сазнање да си мајстор; да ли је неко мајстор, зависи од њега самог… И зато што си сам свој мајстор од ученика узимаш по 400 марака! Мајстори, мајстори!

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *