У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
СВЕТСКА САТАНИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА
 
Седамдесете године су демонологију увеле на велика врата популарне културе: филмови “Розмерина беба”, “Предсказање”, “Истеривач ђавола” били су киноимпулси који су многе навели да се заинтересују за ту област. Велики и мали екран почели су да тону у мору чудовишта, свирепости и ужаса надахнутих кнезом таме и његовим војскама. Рокмузичари су отворено изјављивали своју “љубав” Веелзевулу… Данас је сатанизам постао епидемија светских размера.
 
Вуду магија
 
О вуду – магији се мислило као о егзотичном, примитивном хаићанском култу који нема везе са савременошћу. Међутим, обнова занимања за мешавину афричког паганства и римокатолицизма, коју су направили робови из Црне Африке и која се као сантерија, паломајомбе, вуду, умбанда и квимбанда одржала на просторима југа САД, Бразила и већ поменутог Хаитија, кренула је, као и увек, од антрополога и историчара културе и религијских веровања. Они су одавно престали да разликују духове, и методом “хоризонталног читања” изједначили Хришћанство са најпримитивнијим облицима религиозности.
Амерички антрополог Маја Дерен посетила је Хаити са жељом да изучи вудукултове. Док је гледала ритуалне плесаче, пожелела је да се и сама препусти “лудом ритму” и лепоти “белог мрака” (синтагма је њена – бели је зато што је “леп”, а мрак је зато што плаши.) Чим је одлучила да се укључи у ритуал, осетила је како је обузима нека сила.
“Бели мрак” је ушао у њу. Осетила је неку огромну, туђинску силу како је опседа. Чинило јој се да ће јој кожа прснути, и да ће јој лобања пући. Молила је ту силу за милост, а уместо тога је у себи зачула дивљу песму неке афричке богиње. Изгубила је разум и освестила се после неколико сати. Вуду врач јој је рекао да ју је “зајашила богиња Ерзули”, која је и Венера и “мајка Исуса”. У трансу је себе окитала попут Ерзули, и флертовала са неколико мушкараца (бар је само то признала у књизи “Божански коњаници”) Након овога, вуду је за њу престао да буде сујеверје и постао религија са “моралом који надахњује”. Вуду ју је одушевио јер је пантеистичан – нема јасне разлике између бога и створеног света. Штавише, у вудуу верник постаје бог, кад га бог “обузме”, “опседне”, итд.
У Бразилу је развијена макумба: дуготрајним играњем, ритмичким бубњањем и хипервентилацијом, чиме се изазивају промене у мозгу, верник улази у стање кад га дух обузима и води. У тим стањима он је кадар да хода по смрвљеном стаклу, гаси ватру устима и пије огромне количине алкохола, а не напија се. Култ квимбанде подразумева поклонење Луциферу, кога обожавају као “краља Ексу”, скупа са свом његовом војском.
О вуду – магији се нарочито чуло кад је на власт острва Хаити дошао лекар Франсоа Дивалије – Папа Док. Године 1957, кад је почео да влада, око себе је окупио групу домаћих интелектуалаца, који су сматрали да вуду треба да постане званична државна религија. “Папа Док” је у владу увео вудужреце, и почео да влада на крвожедан начин, незапамћен у дотадашњој историји земаља близу САД. “Папа Дока” народ је сматрао “бароном Самедијем”, господарем гробља (друго име за сатану); луди владар је упражњавао крваве ритуале и тврдило се да политичке противнике убија магијским начином.
Пуковник америчке морнарице Роберт Хајнтл је са својом супругом Ненси био на Хаитију до 1963, кад је пензионисан.
Вратили су се у САД и почели да описују страховладу Папа Дока и његове жене Димон. Књига је требало да се зове “Писано крвљу”. Брачни пар Хајнтл је из новина хаићанских емиграната сазнао да је књига проклета од стране удовице Папа Дока, који је умро 1971. Рукопис књиге се прво изгубио на путу ка издавачу; док је копија рукописа коричена, машина се покварила. Новинар “Вашингтон Поста” који је требало да их интервјуише пребачен је хитно у болницу, са упалом слепог црева. Године 1979. Роберт Хајнтл је умро од инфаркта, на острву Сент Бартелми, близу Хаитија.
САД су за вуду сазнале као за свој крвави проблем када је на ранчу Матаморос, близу америчко мексичке граице откривено шта је радила банда Адолфа де Хезус Констанца, 26годишњег шефа наркомафијаша, који је погинуо у обрачуну са полицијом, скупа са још неким члановима групе, у Мексико Ситију.
Један од ухваћених одвео је полицију до ранча Санта Елена који је био смештен у пустоши долине Рио Гранде. Полицајци су открили свеће, боце текиле, цигаре, главице белог лука. У једном црном котлу су нашли људске кости и остатке мозга, плус козје ноге, корњачин оклоп, кокошје главе и потковицу. Ово је био “чаробни напитак” који је требало да банду штити од полицијских замки у наркодилерским операцијама. Нађени су гробови 15 људи, од којих је један био дечак од четрнаест година. Жртве су убијане мачетама, сакаћене и усмрћиване батинама, вешане, спаљиване. Одсецали су им уши, полне органе, вадили срце, мозак и очи… Једна од жртава био је врхунски студент Тексашког универзитета, Марк Килрој. У стану Саре Марије Алдерте, која је била жрец култа, студенткиња на колеџу у Браунсвилу и врстан спортиста, нађена је дечја одећа умрљана крвљу. Убице су биле нарочито тетовиране, и сматрали су да су непобедиви. Полицајац Орен Нек је, после саслушања бандита, изјавио: “Невероватно! Шалили су се и церекали описујући своје злочине!” Занимљиво је напоменути да их је Констанцо “напаљивао” пуштајући им холивудски филм “Ритуал”, који показује богате породице како се од зла штите приносећи људске жртве.
Крајем 1996, “Дневни телеграф” донео је вест (у броју 346) да је у кући једног осумњиченог у Амстердаму холандска полиција пронашла мумифициране остатке новорођенчади у вуду – луткама. Ухапшени Фриц Р. је оптужен због силовања Марселије де Грот, која је умрла под необичним околностима. Утврђено је да су и он и она упражњавали вудуритуале. Ћерка покојнице и њени суседи су потврдили да је ухапшени био вуду врач, коме се Марселија обратила за помоћ – да из ње “истера зле духове”. Она је, потпавши под његову власт, напустила породицу и придружила му се. Умрла је у загонетним околностима, тврдећи да је прободена иглом у вуду – ритуалу (мислила је на пробадање лутке с њеним ликом.)
Крајем 1996, у Београду, на Душановцу, десило се вудуубиство. Две девојке, које тек што су завршиле XI београдску гимназију, искасапиле су, са преко 130 удараца ножем, баку једне од њих, а покушале су да убију и мајку. Претходно су вежбале на вудулуткама. Полиција је овај случај објаснила “лезбејском везом” и “сладострашћем насиља”. Нису се усудили да саопште праву природу убиства… Истина је у јавност изашла тек крајем 1997 и почетком 1998, пошто је судски процес постао јаван.
 
РУСИЈА
 
Православље у Русији је најугроженије управо од стране разних секти, међу којима је све више сатанистичких. У граду Рјазању, према писању тамошњег листа “Руска правда” (1/97), отворено делује “Руска сатанска црква вере луциферске”, која има и свој лист “Не дај Боже!” Према писању московских новина “Мегаполис” од новембра 1994. у граду Симферопољу, док се народ причешћивао у храму Свете Тројице, сатаниста, који је пришао олтару, почео је да кричи и рига богохулства. Следећег дана, тројица сатаниста са псом покушали су да уђу у олтар, али их је свештеник спречио. На свештеника су нахушкали пса. Претили су да ће запалити храм и да ће уништавати православне цркве, али их је у намери омела полиција. Исте, 1994. у Севастопољу су сатанисти потпалили храм за време службе – верници су једва успели да се спасу. У октобру 1996. група сатаниста упала је у подворје Валаамског манастира у Петроградској области. Претукли су двојицу монаха и послушника, уништили неколико икона. Локалне власти знају где се сатанисти окупљају, али ништа не предузимају тим поводом. У самом СанктПетербургу они се хвале да имају катакомбе испод лавре Светог Александра Невског, где обављају црне мисе док се у храму служи Литургија.
Сатанизам је продро чак и у провинцију. У Дњепропетровској области, у селу Новојазовскоје 1997. убио се младић, који је припадао сатанистичкој секти “Сињи лотос”. У своје време завршио је курс магије у Кијеву, што га је довело до даљег занимања за окултизам и ритуалног убиства 11годишњег малишана из истог села. Када је сумња да је убица пала на њега, он се уплашио и дигао руку на себе. У магијском дневнику који је водио полиција је нашла његову свечану заклетву да ће у име сатане убити десет хиљада људи и списак жртава које је прве имао у виду. Међу тим жртвама су били и његови родитељи. Поред дневника, нађен је и статут секте којој је припадао, као и порнографска литература коју је читао. Надао се да ће средствима која му остану после смрти родитеља подићи центар “нетрадиционалне медицине” (“Православна Русија”, бр. 14/1996.)
 
ВАТИКАН
 
Према писању “Thе Christan News” од 27. априла 1997, за време римокатоличког конгреса “Фатима 2000” надбискуп Е. Милиго, члан понтификалног савета за питања емиграната, иступио је поводом сатанистичких ритуала који се практикују у самом Ватикану. Године 1996. познати римокатолички аутор Малахи Мартин објавио је књигу “Windswept House” у којој описује црну мису у капели Светог Павла у Ватикану, за време које неки од високопостављених свештених лица полажу заклетве сатани да ћe рушити Римокатоличку цркву.
 
РУМУНИЈА
 
У Букурешту, Ђоргени и Тулчи откривен је низ загонетних самоубистава гимназијалаца, за које је касније утврђено да су припадали сатанистичким сектама. Малолетна М. В. из Тулча, која је после смрти мајке живела код тетке, срела се са младићем Костелом Греца који је постао њен дечко. Испричао је да је изгубио веру у Бога и да је постао сатаниста. Саопштио јој је такође да је склопио споразум са ђаволом и да 29. фебруара треба да изврши самоубиство. Договорили су се да сачекају 17. март, њен рођендан, и да се онда убију заједно. Изнајмили су једну собу у хотелу у Тулчи, пили и пробали да одузму себи живот. Само Костел је успео, а девојку су спасили.
У Трговишту сатанисти држе своје ноћне скупове у парку, који се због тога зове “парк сатаниста”. Ту се момци и девојке окупљају, жртвују животиње, читају своје књиге и надахњују се за нове “подвиге”. У Пјатра Њамцу 1996. ученик Пинтја Раду је пробао да убије своју девојку, јер је то од њега тражио сатана који му се јавио. У Констанци, Питештију, Плоештију неколико деце је покушало да се убије или да убије своје родитеље. Деветнаестогодишњи Ђелу Пампу у Тулчи се обесио пред групом својих другова – сатаниста, приносећи себе на жртву Луциферу. У затвору се налази сатаниста Чоклу Флавијус, и то због крађе. Он је већ неколико пута хтео да се убије, на челу је урезао 666, број антихриста. Свакодневно се моли сатани и себе позлеђује да би му принео крв… Верује да ће ускоро доћи дан сатанине пресуде. (Адријана Павловић, “У Румунији све више “ђавоље деце””, Сведок, 7. 01. 1997.)
 
Ревија 92, бр. 177
 
ИТАЛИЈА
 
Оптужени за “насилно лишавање слободе с циљем вршења блудних радњи, сексуално злостављање малолетника, те повреду гробља” – Марко Димитри (32), председник, Пјерђорђо Бонара (20), његов заменик и Ђенаро Луонго (24), члан секте “Сатанина деца”, коначно су доспели у истражни затвор. Њихово лишавање слободе, међутим, узбудило је не само житеље Болоње (у којој је седиште њихове “организације”), већ се и читаво Апенинско полуострво најдрастичније суочило са огољеном и суровом истином о деловању и ритуалима сатаниста на њиховом тлу.
Седамнаестогодишња Лидија (потпун идентитет је, разумљиво, ван домашаја јавности), прва се одважила да упери прст у сатански трио – обелодањујући да су је сва тројица силовали током једне црне мисе – и тако их, у јануару ове године послала, у затвор. После само две недеље, на жалост, услед недостатка доказа суд је ослободио поменуту тројицу, а Лидија покушала да изврши самоубиство. Спашена и опорављена, поново је проговорила – прекинувши заверу ћутања и разоткривајући још мрачније детаље.
Упркос тананим доказима, истражни органи су ипак сасвим озбиљно приступили послу, наставили са прикупљањем доказа и сведочења, те мало по мало склопили мозаик – много страшнији него што се на, први поглед, могло и замислити. Откривено је, пре свега, да су и сасвим мала деца коришћена као заморчићи силована и сурово мучена у славу сатане. Театар злочина била је изнајмљена вила на периферији Болоње, у којој су Димитри, Бонаро и Луонго похапшени, а на терет им је конкретно стављено силовање трогодишњег дечкића којег су, потом, стављали у кавез са костуром и приморавали да учествује у опскурним ритуалима “приношења жртве”. Лидија је пристала да сведочи како је дете у секту довела извесна рођака којој је малишан поверен на чување, чак се и заклела да је лично видела када су га сатанисти сексуално оскрнавили оловком
Додатно важан детаљ за истрагу била је и чињеница да су и родитељи приметили измењено понашање детета.
“Прошлог лета, између јуна и августа, наш син је постао чудан. Говорио је о гробљу и надгробним споменицима, имао јаке нападе страха и није могао да заспи. Ни муж, ни ја, нисмо успели да схватимо шта се догађа и изгледало је као да га хвата лудило. Сина смо, зато, одвели у цркву на благослов и тек после тога схватили да је присуствовао разорним церемонијама. У јануару, када сам у новинама прочитала да је наш сусед из зграде, Луонго, ухапшен и осумњичен за сексуално злостављање током сатанског ритуала, почела сам да повезујем чињенице. Све оно што је испричао мој син, на жалост, показало се као истина, иако је чак је и полиција у почетку с резервом примала наше сумње. На крају су, међутим, и они схватили озбиљност онога што се моме детету догађало” – посведочила је мајка несрећног малишана, који је чуварима реда и сам препричао перверзне доживљаје током чудних ритуала.
Дечак је, чак, споменуо и име гомиле костију коју је био приморан да додирује (“Маргерита”), што је – уз податак да га је злостављао “један младић дуге косе” – додатно указало истражним органима да су на правом путу.
Појавили су се, међутим, и гласови одбране. Флавија Канту (31), студенткиња филозофије и књижевности – која је чланица миланског огранка секте “Сатанина деца” постала још 1994. године, после телевизијског наступа Марка Димитрија, бившег чувара, а данас председника поменуте секте са седиштем у Болоњи – дрхтавим гласом и прилично конфузна, покушава да демантује оптужбе против тројице монструма. Препричава, истовремено, и све оно што зна, и што је лично доживела током бројних ритуала као одана чланица секте. Ипак, иако острашћено брани своје истомишљенике, признаје да се не може заклети за оно што није видела својим очима.
“Дуга коса није никакав траг. Колико младића данас носи дугу косу, па не значи да су сви они зликовци. То не може бити доказ. Ја не знам од кога потиче та пријава, али сам убеђена да је то урота како би се нанела штета “Сатаниној деци”. Од када сам учлањена у секту, никада нисам видела ништа илегално: посебно не децу у седишту секте. То је чиста лудост, а ако су се такве страхоте заиста и догодиле, тврдим са апсолутном сигурношћу да за то нису одговорни Марко и Пјерђорђо. Буду ли осуђени, и они ће постати жртве, као и то сирото дете…” – готово у даху је испричала Флавија Канту и посебно образложила став који њена секта има према малишанима: “Ми смо први који поручују – тешко ономе ко дирне децу! Деца су људи будућности, симбол чистоте, па се и ми међусобно зовемо децом јер нам је намера да будемо чисти. Ту чистоту, истину и снагу, међутим, не тражимо на небесима, већ у нама. Зашто сатана? Зато што је он и материја, и земља, а само на овој земљи човек може наћи снаге да се ослободи свога ропства”.
Овако представљена, идеологија секте “Сатанина деца” многима не делује опасно, али је невоља у томе што су се (још од оснивања ове “организације”) Димитри и његови компањони доводили у везу са причама о сексуалним односима са малолетницима, масовним оргијама, о заклињању крвљу…
Током недавно отворене истраге, Марко Димитри и друга двојица оптужених негирали су све оптужбе. Тврдили су да је све то “плод нечије бујне маште”, а њихови браниоци су одмах захтевали унакрсно испитивање сведока оптужбе – тврдећи да се прејудицирањем кривице наноси штета недужнима. На истој “таласној дужини” било је и Флавијино додатно сведочење. Она је поново порицала постојање било каквих обреда унутар секте, подсећајући да је Димитрија први пут видела на телевизији, те да је касније ступила у контакт са њим и крштена “именом сатане”. Вођа јој је, вели, дао неки папир да потпише и то је било све. Није морала ништа да плаћа и по томе се “Сатанина деца” разликују од других секти – приступ је слободан и бесплатан. Било каквим обредима никада није присуствовала и због тога што живи у Милану, а седиште секте је у Болоњи. Осим што није имала много времена да их посећује, истакла је и да није било потребе да се окупља са осталим сатанистима: све је радила сама, затворена у својој соби, сконцентрисана на оно што хоће.
Још један сведок, који је желео да остане анониман, тврди да Марко Димитри, осим што обожава сатану, никада није учинио ништа лоше. Једино је у последње време, отворио своју групу за све који желе да га следе с циљем да упражњавају секс. Управо те сексуалне слободе, изгледа да су привукле многе да приступе сатанистима, мада је у многим интервјуима Димитри све негирао: “Телесно спајање, током обреда посвећења, чисто је симболично”. Секта је, иначе, званично уписана у Трговинској комори Болоње под скраћеним именом “БДС” (Бамбини ди Сатана – сатанина деца), и са капиталом од 20 милиона лира. О делатности и оријентацији, најбоље говори сама регистрација секте: за ширење знања путем телевизије, те дистрибуција дидактичких и езотеричних материјала, те публикација везаних за магију… У званичном седишту “организације”, у Болоњи, заплењени су сви флопи дискови на којима је председник “БДС” меморисао имена и податке о готово 600 чланова. После тога, истрази је преостало само да склапање мозаика технички приведе крају, па је на потезу суд.
 
Ревија 92, бр. 177
 
СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ САТАНИЗАМ КАО ЕПИДЕМИЈА
 
Године 1985. сва америчка јавност била је шокирана емисијом ТВкуће АБЦ “20/.20”. У њој су објављене чињенице о ритуалном злостављању деце у сатанским групама. Учествовали су родитељи злостављане деце, бивши сатанисти, итд. Међу интервјуисанима била је Сенди Галант, инспектор санфранцисканске полиције и извесни Уарнк, бивши архижрец сатанизма. Ево дела те емисије:
 
Водитељ: (глас у позадини): … сексуално злостављање има за циљ уништење вере у Бога. Описују га бројна деца.
Питање: Какве су паралеле између онога што су вам рекли дечаци и обожавања сатане?
Tpeha мајка: Пре свега, сексуално злостављање, порнографија, што изгледа увек иде руку под руку. Дечаци су причали да су ти људи заиста говорили: “Мрзим Бога”, и да су то говорили веома дубоким гласом…
Водитељ: Канибализам. Тешко је веровати, али у сваком од случајева које смо истражили, деца то описују.
Бака: Срца су вађена, и децу су принуђавали да жваћу комаде дечијих срца, комаде њиховог меса.
Водитељ (госпођи Галант): Да ли је канибализам део ритуала?
Галантова: Деца су о овоме говорила скоро на сваком нивоу. Такође људски измет, или испијање мокраће или људске крви.
Водитељ: То је део ритуала? Галантова: Тачно то.
Уарнк: На свом зглобу имам стари, три инче дугачак ожиљак на месту где су моји пријатељи секли моју руку, сипали крв у чашу и испијали то помешано са вином и урином четири пута годишње, у оквиру церемоније посвећене сатани (крај цитата из емисије).
Званичници Мек Мартинове школе у Калифорнији откривени су злоставитељи преко стотину ученика!
“Њујорк Дејли Њуз” од 24. маја 1987. објавио је вест о девојчици чији је отац(!) изведен на суд јер ју је два пута силовао – први пут кад је дете имало само четири године, и то пошто јој је поклонио лутку и пушку за рођендан.
Отац је невенчано живео са мајком, и често напуштао кућу. Био је повезан са неком Аном, у чију кућу је водио своју кћи. Џени је рекла да су у тој кући њен тата и други мушкарци и жене носили црне одоре и маске, а затим имали полни однос једни са другима, да би после свега силовали децу. Одрасли су принуђавали децу да једу измет и пију животињску крв. На крају, каже Џени, њен “отац” је убио Анину децу…
Године 1984. Средњи Запад је потресао случај који је открила полиција: 24 родитељска пара, сатанисти, сексуално су злостављали сопствену децу и децу суседа.
Углавном убијају децу која се киднапују, и која никад не буду нађена.
Аутор књиге “Култови, секте и Ново доба”, Џејмс Џ. Ле Бар покушао је да дође до одговора на питање “зашто?”
“Већини који ово читају и прате савремени развој догађаја и ширење сатанизма искрсава питање: како и зашто се то дешава. Да ли су неке од теорија које круже исправне? Постоји ли веза између сатанизма и мањка религиозног васпитања међу младима? Шта да се каже о утицају рокмузике на садашње поколење?
Одговор на сва ова питања је “да”. Али открити разлог “зашто?” је много теже.
Ум је чудесни дар Божји. Научници кажу да смо после много хиљада година постојања човечанства на земљи, развили веома мали део могућности нашег ума. Неки од гуруа и лидера култова покушали су да искористе ову информацију и обећали су велике ствари својим следбеницима, али нико до сада није постигао такве циљеве.
Можда се одговор не може наћи у религији, него у науци. За последњих двадесетак година научници који се баве понашањем били су заинтересовани и узбуњени могућношћу да се поруке нечијем уму преносе подсвесно. Подсвесне, или сублиминалне поруке постале су предмет неколиких огледа у току последње деценије и нешто више, и кад се то повеже са све већим степеном сатанистичких активности какве су вандализам и самоубиства, уз извесне врсте рокмузике, може се изградити веома конзистентна теорија.
Педесетих је откривено да неке поруке могу бити електронски уграђене у плоче и визуелно у филмове. Њих свесни ум не може да прими, али подсвесно може. У први мах на то се гледало као на чудну, изузетну могућност, али ускоро су почели да ово сматрају стварношћу.
Овде, у сажетој форми, доносимо неке извештаје и резултате. Према Џејкобу Аранци и његовој књизи “Демаскирано маскирање уназад” (“Backward Masking Unmasked”, Hunington House, Shеeverport, LA, 1984.):
“Битлси” почињу да користе маскирање уназад на свом “Белом албуму” у песми “Револуција број девет”. Понављају се стихови: “Нумбер нине, нумбер нине, нумбер нине (“Број девет, број девет, број девет”)…”
Кад се пусти уназад, то постаје: “Turn me on, dead man turn me on, dead man turn me on, dead man turn me on, dead man ” (“Откачи ме, мртваче…”) Зашто? У то време “Битлси” су покушавали да увере јавност да је Пол Макартни мртав, што је био рекламни трик” (стр. 6).
Тада, између песама “I’m so tired” (“Тако сам уморан”) и “Blackbird” (“Црна птица”) постоји нека врста песме – мумлања. Кад се пусти уназад, чује се: “Пол је мртав човек. Пусти га, пусти га, пусти га”.
Док наведено може да изгледа безазлено, чак и помало забавно, они који су7 применили ову технику нису се играли нити су имали намеру да неког забаве. Антихришћанске и мрзитељске поруке убачене су на звучне записе неких рокалбума. Неки су покушавали да овако или онако објасне овај феномен, али већина их је избегла оно очито, да је реч о смишљеним акцијама предузетим да се нека особа наведе на зло.
Џејкоб Аранца у књизи горе цитираној наводи неколико примера раног маскирања уназад. Довољно ће бити да овде цитирамо само један: “Група “Стикс” узела је своје име по легендарној реци која тече кроз пакао. Њихова песма “Сноњблинд”, када се пусти уназад, има поруку: “Сатано, покрећи наше гласове” (страна 7).
Ако је ово тачно, онда овакви додаци музици и песмама рокенрола имају већег значаја за нас. То више нису забавни трикови, него је реч о пропаганди нарочитих порука које би већина људи на први поглед одбацила.
Нека од научних истраживања показују да се има због чега забринути. Јер ум не прима само свесне поруке које ми желимо, него такође прима и подсвесне и сублиминалне, чак и непожељне. Студије др Лојда Силвермана објављене су 1982. у часопису “Психологија данас”. Његов метод се назива “сублиминална психодинамичка активација”. Она се састоји од краткотрајног обасјавања слике, а затим вербалне поруке на екрану мале кутије у коју клијент усредсрећено гледа. У чланку који је написала Вирџинија Адамс, његова делатност је описана као “техника за истраживање несвесног”.
“У својој лабораторији, он субјектима показује поруке какве су: “Мама и ја само једно”…и “Премлаћивати тату је у реду”, представљајући их сублиминално, што је, укратко, порука која не може бити свесно регистрована. Силверманов циљ је да тестира психоаналитичке идеје узбуркавајући подсвесне анскиозности, жеље и фантазије, и затим осматрајући ефекте свега тога на понашање.
Силверман верује да је достигао циљ. До данас, рачуна он, педесетак студената је показало да је сублиминална презентација емоционално набијених порука може да постане “окидач” за подсвесне помисли чиме се мења понашање углавном за најкраће време – на начине који су предвидиви психоаналитичком теоријом.” (страна 24).
Прича се наставља на оглед који је 1956. спровео Џејмс Вајкари, истраживач тржишта, који је доказао моћ подсвесног рекламирања. Његов оглед се састојао од емитовања реклама “Пијте кока колу” на екрану у 1/24 делу секунде сваке секунде (то је дужина трајања једне сличице филма који се емитује на екрану.) Следећег дана на исти начин је емитована реч “Кокице”. Трећег дана, није радио ништа. Продаја “Кокаколе” скочила је за 18 процената, а кокица за 59 процената.
Мада многи психијатри нису прихватали ове теорије 1982, други огледи дали су потврду реалности сублиминално индукованих идеја.
Неке радио – станице су правиле огледе са сублиминалним порукама, па је чак и Федерална комисија за комуникације владе САД реаговала, спровела саслушавања, и забранила ту праксу не просуђујући стварност уплива. Они који се баве рекламом и емитовањем су се сложили, уклањајући праксу због могућих опасности.
Сублиминалне поруке изгледају могуће, али шта је са маскирањем уназад? Неки истраживачи су истакли да мозак не прима поруке само у логичком поретку. Мозак има запањујућу моћ да прима информације, обрађује их, и да их привремено ускладишти или одмах употреби. Неки седе у столици гледајући ТВ, неки леже на каучу или на патосу. Чак и кад особа лежи окренута на страну гледајући ТВ – екран, мозак не сагледава ТВекран као из 45 или 90 степени измењеног положаја у односу на нормалан положај. Особа која гледа ТВпрограм у овом положају види нормалан ТВекран и може да ужива у програму.”
Џејмс Џ. Ле Бар затим наводи читав низ случајева повезаности рокбендова, њиховог начина мишљења и стихова које певају са насиљем и окултним. Неке од најпопуларнијих група имале су директне везе са свим оним што данашње младе људе привлачи злу. На пример, познати бенд “Eagles” (“Орлови”) име је узео по најважнијем духу индијанског спиритизма, Орлу, описаном у делима Карлоса Кастанеде. Момци су редовно узимали пејотл, дрогу за “проширење свести” код индијанских шамана. Њихова најпознатија песма, “Hotel California”, описује младића који, возећи ноћу кроз пустињу, застаје поред хотела. Није сигуран да ли је хотел рај или пакао. Улази унутра, наручује вино; чује загонетне гласове и ужаснут сазнаје да никад не може отићи. Гизер Батлер из “Блек Сабата” је са себе говорио да је седми син седмог сина, то јест Луцифер, и да његов бенд опева сатанизму зато што живимо у “сатанистичком свету”. Џејмс Џ. Ле Бар наводи многе случајеве занимања за хевиметал музику који су потпомогли занимање за окултни сатанизам. У мају 1986 у јутарњи ТВ програм једне телевизије јавио се тинејџер који је рекао да је сатанопоклоник више од десет година. Сад са радошћу чека позив великог жреца секте да се преда сатани. Жрец ће му у тело урезати пентаграм и обрнути крст, а кад ране зарасту, биће час да изврши самоубиство како би био са сатаном. На питање да ли његови родитељи знају за то, одговорио је да они мисле да је то његов тренутни хир. Такође, рекао је да сатима слуша хевиметал, и да му то даје више задовољства него породица, пријатељи, било ко или било шта друго.
Аутор наставља: “Сатанизам који смо описали има мало везе са класичнм или традиционалним “религиозним сатанизмом”. Већина од младих који се вандалски понашају не тражи могућност да се поклања демону. Они желе да имитирају рокзвезде. Рокзвезде са своје стране могу знати какав је пуни уплив њихових делања, али могу и да то не знају. Али њихове изјаве честу индицирају не само свест о сатанистичкој активности, него и жељу да се стекне моћ комуницирања са ђаволом лично, ако је то могуће.
Изгледа да постоји још један елеменат који треба узети у разматрање кад су у питању сублиминалне поруке, сугестивна музика и склоност младих да одбију било шта што им старији кажу поводом овога. Овај елеменат би могао обезбедити одговор на наше питање. Пре много година, кад су људи пажљиво изучавали науку своје религије, и напамет учили моралне заповести, имали су чврсту веру. Могли су да одоле притиску, супротстављању, па чак и прогону. Прогони су углавном служили да се вера учврсти./…/ Данас није тако. Изгледа да су многи људи изгубили своју веру у Бога, у домовину, у саме себе. Много је примера да људи издају пријатеље, искориштавају чланове породице, и настоје да себи обезбеде удобан живот не обазирући се не ни на кога.
Да бисмо понудили један могући (и, надамо се, прихватив одговор) за такво стање ствари, замислимо мозак као спремиште. У нашем примеру, негда је спремиште било пуно информација, знања и мотивације, тако да, када је “туђинска порука” покушавала да уђе унутра, бивала је одбијена. На тај начин је мозак веома брзо одбијао поруку типа “сатана је господар”. Данас, међутим, без чврсте вере у Бога и у то да је Христос Господ, мозак који прима “сатанску” поруку, пажљиво разгледа тражећи прихватање или одбијање те поруке, и не налазећи разлога да је одбије (то јест, нема супротстављања у претходно ускладиштеној меморији), он складишти ову информацију, не морајући обавезно да је прихвати. Касније, кад неки други стимуланс почне да доноси поруку “сатана живи” или “сатана је господар”, мозак не осећа никакво супротстављање новим порукама јер се ceha информације коју је већ примио, и сада почиње да је усваја због додатне акумулације сличних порука.
После извесног времена, уз сталне поруке сличног садржаја које се примају (на пример, путем непрекидног слушања аморалних стихова извесних песама), мозак ће да се супротставља ономе што је претходно било нормално. На нашем примеру, садржај музике постаје норма, а родитељске примедбе постају извор отуђења.
Још један елеменат који овде улази у игру је ритам музике. Он узнемирава родитеље; тинејџери га бране. Репетитивни ритам, увек свиран на гласан начин, био је назван хипнотичким много пута. У својој књизи “Рокенрол: ђаволска диверзија”, Боб Ларсон наводи пример протестантског мисионара који је собом у Африку понео плоче са полукласичном и хевиметал музиком. Пустио је обе врсте музике припадницима једног племена. Док су слушали полукласичну, реаговали су осмесима и климањем глава, били су тихи и мирни. Без упозорења, мисионар је пустио рок. Њихови изрази лица одмах су се променили, постали су збуњени и узнемирен. Неки су дограбили своја копља”.
(На овом месту, потписник редова које читате са свом одговорношћу тврдил да је кључ за ломљење остатака духовне кичме нашег народа био проналазак турбофолка, који је донео комбинацију азијатских ритмова и мелодија, највулгарнијег чулног изгледа и понашања турбозвезда, уз текстове који се у претходним фазама новокомпоноване музике нису појављивали. Скоро да нема текста који не помиње име Божје у неком суманутом контексту (пре свега, клетве на рачун оне/ онога који остављају драгог/ драгу), до директних позива на посећивање врачара, гатара или упућивања на ђавола. (Тако, на пример, Шабан Шаулић пева: “Ако има пакла, ја ћу тамо бити,/ са ђаволом црним коло ћу водити./ Коловођа ђаво, а на кецу ја,/ судбина се моја од рођења зна.”) Ово изгледа као простачки комерцијални трик, али узмимо у обзир чињеницу да много ТВ и радио станица емитује такве песме и спотове за њих, а нарочито не заборавимо на колико се свадби и других весеља по кафанама, ресторанима и под шатрама од оркестара наручују овакве песме. “Лаки сатанизам” популарне турбофолк подкултуре доприноси коначном сакаћењу душа и умова. Том проблему требало би посветити посебну студију…)
Да је проблем повезаности рокмузике са деструкцијом и аутодеструкцијом озбиљан, види се из чињенице да је Америчка педијатријска академија која се, иначе, супротставља цензури, у фебруару 1989. препоручила:
Да јавност, и родитељи нарочито, буду обазриви кад је у питању музика са сексуално експлицитним, на наркоманију подстичућим, или насилним стиховима на плочама и тракама.
Да музичка индустрија буде самокритична и пажљива кад бира музику коју ће пуштати у јавност на одговарајућим носиоцима звука.
Подсећати рокмузичаре да би требало да служе као позитивни модели за подражавање деци и тинејџерима.
Родитељи би требало да преузму активнију улогу у праћењу онога што им деца слушају.
Локалне заједнице педијатара, просветних радника и родитеља треба да расправљају о утицају медија на децу.
Треба истраживати утицај рокмузике на понашање адолесцената и предадолесцената.
Сличне препоруке дате су и кад су у питању видео – спотови.
Такође, амерички стручњаци су уочили утицај одређених друштвених игара на децу када је у питању њихово занимање за окултизам. Патришија Пулинг из Ричмонда у држави Вирџинија основала је 1983. године друштво “Забринути због “Тамница и змајева”” да би упозорила јавност на могуће опасности такозваних фантастичних игара на рањиве тинејџере. Године 1982, њен 16годишњи син извршио је самоубиство пошто је та друштвена игра уведена у оделење за талентовану децу од стране професора локалне средње школе. У поруци коју је оставио, син Пулингове је записао да осећа како је постао зао и да жели пре да убије себе него да другом нанесе зло.
Године 1974. ова игра се први пут појавила. Она је начињена на основу ранијих игара са техникама преузимања улога које се користе у неким психотерапиј ама. Игра је пуна “мач и магија” окултизма. Играчи се подстичу да се поистовете са својим улогама. Током игре, вешт играч осваја позицију “Господара тамнице”, који прави сценарио за игру – процес програмирања траје неколико сати – и надзире сваки аспект игре осим поступака других играча. Он има власт над животом и смрћу појединих карактера са којима се играчи поистовећују, и може се решити да уништи неки од тих карактера. Циљ ових игара је опстанак, а сва средства су допуштена: пљачка, силовање, мучење, убиства, као и окултна средства: проклињање које изазива болест, самоубиство или смрт. Ове активности, које су неприхватљиве у друштву, у игри су сасвим “подобне” јер је, рекосмо у питању “борба за опстанак”.
Проблем са игром настаје кад играч изгуби из вида да је реч само о игри. Играчи веома често доживљавају оно што се дешава као да се збива у стварности. Игра је тако сложена да играчи морају сатима да се припремају за своје улоге, ишчитавајући књиге о окултном и слично. Уочено је да је она узрочник најмање 125 смрти младих људи. Магијске формуле које се користе су праве, преузете из уџбеника магије. Призивају се демони, измећу осталог и Асмодеј.
Психијатар Џонстон 1989. направио је разговор са двојицом тинејџера који су описали обреде групе “даблера” (дилетаната) који су сами формирали своју групу. Они се скупљају преко викенда у кући неког од њих, цртају на поду магијски круг. Користе дрогу и читају “Некрономикон”, у коме се налазе инвокације демона. Затим ритуалним ножем порезују руку, сипају крв у чашу са вином и то испијају, после чега следе оргије. Имају намеру да се озбиљно баве сатанизмом – да жртвују људе!
Дакле, сатанистичка група не мора бити припадник неке веће светске организације (ОТО, рецимо). Она може настати кад се неколико младих “бунтовника без разлога” скупи и реши да “прави лом”.

2 Comments

  1. I te kako ih ima i vrlo ozbiljno rade na sirenju Stajnerovih ucenja naocito iz oblasti poljoprivrede, to mnogima deluje bezazleno a ucinkovito, pa se rado ukljucuju u sve to.. No po plodovima se poznaju! Iako biodinamika sigurno ima konkretne efekte u smislu poboljsanja kvantiteta i kvaliteta u poljoprivredi, ljudi koji se njome bave ne mogu da sakriju ono cime im odise dusa, ono demonsko..Nazalost smo bili deo te price dok jos nista nismo znali, a na srecu se izvukosmo iz nje na vreme, bas zahvaljujuci plodovima po kojima smo ih poznali.

  2. Puno vam hvala sto ste U lavirintima tame stavili na internet.