НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
СЛАВИНСКИ И БЕЛА ГНОСТИЧКА ЦРКВА
 
Живорад Михајловић – Славински је један од првих популаризатора окултизма у Србији и Југославији после II светског рата; несумњиво, он је и један од најуспешнијих у ловљењу невиних људских душа за пакао. Студирао је психологију, мада је још од 17 године почео да се занима за магију и окултно. Аутор је читавог низа књига које је штампао у приватним издањима. Неки наслови су: „Симболи херметизма“, „Кључеви психичке магије“, „Њихов онострани живот“, „Психонаути унутрашњих саветова“, „Креатон“, „Екскалибур“, „П. Курс гностичког окултизма“, итд. У интервјуу датом „Погледима“ (29. октобар 1993. године) тврди да нема ништа ни против које религије, и да смара да су исламски суфи и светогорски калуђери спиритуални близанци. Сву своју децу крстио је у Православној Цркви, али каже да црква не дозвољава човеку да има индивидуалан однос према Богу, што је битна одлика свих гностичара, па и њега, који себе такође сматра гностичарем.
Да видимо шта стварно ради Славински, поред тога што тврди да је безазлени индивидуалац у потрази за Богом.
Обраћамо се тексту о његовој магијској дружини „Бела Гностичка Црква“ скинутом са Интернета 12. фебруара 1997. године.
Дефиниција групе је следећа: „Бела Гностичка Црква или Бела Ајвазова Црква или Ecclesia Gnostica Alba је црква истине“. Она, каже текст, није заснована на вери, него на директном искуству Истине, што је главна разлика између тзв. „званичних религија“ и непосредног познања (гнозе), које једино може да ослободи човека и да га врати самом себи. Њен циљ је обнова везе са својим истинским „ја“, које је бог или истина („ја“ је бог, бог је „ја“, ја се молим самом себи – овде су узроци духовне, па и душевне шизофреније многих несрећних окултиста.)
Славинскови следбеници душу називају делићем Бога, који лута из тела у тело, селећи се док се поново не врати истини.
Но, наравно, велики индивидуалац није сам на својој „спиритуалној стази“ (он би написао: Стази). Штавише, потчињен је једној широј организацији, светској Белој Гностичкој Цркви на чијем је челу извесни Мишел Бертје (или Мајкл Бертио). Бертио је седамдесетих година овог века ступио у контакт са духом Ајвазом (оним истим који је водио Кроулија, и диктирао му „Књигу закона“), после чега је разрадио методе „космичке магије“ и почео да их шири по свету.
„Читајући акашу“ (астрално путујући), Бертио је чуо за Михајловића и позвао га у свој штаб у Чикаго. Ту је од њега добио иницијацију и задатак да гностичку поруку пренесе Јужним Словенима. Постављен је за гностичког „патријарха“ Михаила. („Славински“, наравно, није презиме, него додатак презимену: Живорад верује да је он „месија“ словенских народа.) Године 1980. Славински је доживео своје прво „просветљење“ у Калифорнији, и дошао у Србију са методом групног „интензива просветљења“.
Славински се у разговору за „Погледе“ хвалисао како су он и његових девет чланова, први пут у историји западног херметизма, ушли у „меуну – трајно стање спознаје о себи“. Каква је то спознаја? „Пут истине се састоји од све већег распоистовећивања од људских својстава. Себи не треба ништа да додамо, морамо само одузимати, док коначно не постане Апсолутна Празнина, као и наш Небески Отац“. „Ја дођох да имају живот, и да Га имају у изобиљу“, вели Христос у Еванђељу (Јов. 10, 10). Живорад дође да своје следбенике „распоистовети“ (распамети), и да их сведе на ништа. Јадни „његови“
Срби! Спали су на то да имају оваквог „Славинског“, и да, поред православног подвижника патријарха Павла, следе „гностичког патријарха Михаила“…
Није безопасан Михајловић, макар то тако на први поглед не изгледало. Михајловић је психолог, човек који зна како се манипулише људима. Михајловић се храни кроулијевским духом Ајвазом. На алголијанском језику (неки демонски крици којима кркљају његови следбеици у току сеанси) „бели гностичари“ Србије су добили поруку „???? ????? ????“ („Нас води Ајваз“), која им је мото. Ајваз је, у исто време, дух Лам, што је Михајловићу потврдио непосредни Кроулијев ученик Кенет Грант, с којим се овај дописивао. (О вежбама са Ламом касније.) Његови гностичари су се, у току интензива, пунили Ајвазом, па су почињали да личе на њега (Славински то описује овако: „Брада би им се ушиљила, очи сузиле, а унутар лобање су осећали страховит притисак на чеоне и слепоочне кости да се размакну и испупче“.) На основу свега овога, Михајловић је закључио да је наш геније Никола Тесла такође био под упливом Ајваза. Ево како Славински то доказује. Кад се Теслино презиме чита кабалистички, то јест наопако, добија се Ал – сет. Ал је Кроулијева књига „Либер Ал Вел Легис“, то јест „Књига закона“, а Сет је једно од имена Ајваза (Сет – египатски бог зла, сејтан (сатан), то јест сатана; једна од најопакијих америчких сатанских секти се зове „Сетов храм“). Овој ајвазовској аргументацији позавидела би и Миља Вујановић, позната по етимолошким доскочицама.
Славински је у часопису „Тајне“, док га је уређивао Петар Луковић, писао о свему: о гуруу и његовом ученику, о алхемији и ченелингу, о уметчности и окултном, о сновима и шаманизму… Но, нарочиту пажњу заслужују његови текстови у којима говори о тзв. „методи неуролингвистичког програмирања“ и сајентологији Рона Хабарда. Првом методом, тврди Славински, стидљивост и фобије се лече за два – три сата, фригидности и импотенције за неколико сати, а могуће је и лечење тзв. „језгровних неуроза“, које се сматрају најтежим. Очито, Славински воли програмирање, о коме у нашој књизи пише много тога. За Хабардову дијанетику Славински има само похвале (уз благе критике за „злоупотребе“ које је вршило чланство, и због чега је ФБИ гонио Хабарда.) Дијанетика му се допада јер „сигурно и предвидљиво уклања неуротичне тегобе и даје емоционално стабилну и зрелу личност, а то је још неостварен сан савремене психијатрије“. Један од Михајловићевих учитеља био је и Чарлс Бренер, који је Хабарда напустио 1964. и основао свој „интензив просветљења“, чија је искуства „патријарх Михаило“ користио и код нас (рецимо, одитинг).

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *