У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
СВЕШТЕНИК АЛЕКСЕЈ ЈАНГ
ТЕОЗОФИЈА
 
Према Ј. К. Баалену, „Теозофија или Божанствена мудрост је незаконито дете спиритизма помешаног са будизмом. Далеко је компликованија и замршенија од спиритизма; у исто време поглед на живот и свет је потпунији и фасцинантнији“ („Хаос Култова“).
Оснивач теозофије била је Јелена Петровна Блаватцки, позната својим следбеницима као мадам Блавацка или једноставно „Ј. П. Б.“
Рођена је у Русији 1848. у породици племенитог порекла; била је унука кнегиње и потомак, кроз породицу Долгоруки, светитеља из XII века, Михајла Черниговског.
У својој младости одбацила је православно Хришћанство и у ствари, током читавог свог живота тврдила је да постоји „жестока мржња Хришћанства“ (Марион Мид, Мадам Блавацки: Жена за Мита).
Мада је један бивши теозоф и обраћеник у православље рекао овој списатељици да је Блавацка умрла као покајник и измирена са Руском црквом у својим последњим данима, ово није било потврђено. У ствари, истраживање „каријере“ Ј. П. Б. је застрашујући ако не и немогућ задатак. Марион Мид, биограф, написала је:
„Када је (Ј. П. Б.) имала четрдесет и пет година, осврнула се унатраг на четири и по деценије испуњене немиром и напоменула: “Човек не може преправити своју прошлост, једино је може поништити сходно својој снази“. Заправо, она је то покушала и обзиром на неисцрпну енергију, њени напори нису били сасвим неуспешни. Последњих петнаест година свог живота, напорно је радила на свом пресаздавању. Брисала је погрешне поступке, убацивала нови материјал, непрестано представљајући себе као особу каква би желела да буде“ (Мид. ибид.). По овоме Блавацка личи на осниваче култова који покушавају да елиминишу негативне аспекте свог деловања.
Чињенице њеног живота, како су документоване и реконструисане, показују да је Блавацка у најмању руку била психолошки поремећена а, повремено, права варалица и шарлатан. Данас, у наше „толерантније“ доба, многи више воле да је посматрају као живахног „ексцентрика“, а и као харизматичну претечу модерног „феминизма“ и Покрета Новог Доба. Али са објективне, хришћанске тачке гледишта, међутим, она је била по свој прилици опседнута нечистим духом који је често говорио и диктирао јој путем аутоматског писања.
На пример, Ј. П. Б. је непрестано засењивала своје ученике – необичним и разноврсним медијумским техникама, и „чудима“ маеријализујући писма невидљивих „учитеља“. Чак је и сама „стварала“ ова надљудска бића. Телепатски „трикови“, гласови, звукови, музика и поруке: све је то „долазило“ на начин који се чинио сасвим „чудесан“ њеним следбеницима, па чак и скептицима.
У својој класичној студији „Православље и религија будућности“, покојни јеромонах Серафим (Роуз) каже да је медијум „особа са извесном психичком осетљивошћу која јој омогућава да буде средство за манифестацију невидљивих сила или бића… постигнутих средствима извесних јасних техника и психичких стања која се могу култивисати и спровести у употребу вежбањем и која немају никакве везе са Божијим деловањем или светошћу. Медијумска способност може се стећи или наслеђивањем или преносом путем додира са неким ко има дара или чак читањем окултних књига.“
Затим истиче како су ови медијумски „перформанси“ добро познати Православној Цркви још од времена Христа, да су увек били опасни и да су изискивали егзорцизам и молитву, а не дивљење.
Као млада жена, Ј. П. Б. два пута се удавала, касније је родила бар једно ванбрачно дете. Била је страстан пушач, користила је дрогу, а можда је била и наркоман, много је путовала( а путовања су увек била пропраћена скандалом) по Европи, Северној Америци и иНдији и тврдила је да је иницирана у „више мистерије“ у Египту и на Тибету. У Америци је прво радила као спиритиста и медијум, а 1875. у Њујорку основала је Теозофско друштво заједно са пуковником Хенријем Олкотом, ветераном грађанског рата.
Ова онижа, угојена жена „гуру“ умрла је у Лондону 1891, а до тада су теозофске ложе постојале у већим градовима Европе и Америке. Мада њено Друштво никада није имало велики број чланова, његов утицај на подземни свет окултног и данас тако популарног Њу Ејџ менталитета је далеко превазишао очекивања оснивача. Теозофије је постала „модерна“ чак и у време њеног живота, а међу поштоваоцима било је писаца (Јејтс), песника, уметника и политичара.
Наследник Блавацке била је Ани Безант (1847-1933), и ћерка и супруга англиканског свештеника. У Индији, године 1925, она је усвојила младог Индуса, Кришнамуртија, проглашавајући га „новим Месијом“, аватаром, или „учитељем света“ за ово доба. (Године 1931. он се одрекао овог назива и напустио теозофију, стварајући нову групу интернациналних следбеника који су га прихватали као свог „гуруа“ све до његове смрти у Риму, пре неколико година.)
Блавацка је „видела своју мисију као узвишено месијанску: да спасе свет… (теозофија) је била удружена са хришћанским гностичарима, јеврејским кабалистима и учењима Јакоба Бемеа и Парацелзуса. Теозофија мадам Блавацке била је ништа мање него покушај да се синтетизује браманизам (вид хиндуизма), будизам и окултизам у нову религију. Заговарала је универзално братство, проповедала мудраце са надљудским знањем који су живели на Хималајима. Она је била убеђена да су ови људи њу обучили и послали у свет са дозволом да обелодани нека тајна знања која би могла да расветле немилосрдну и несхватљиву васиону“ (Мид).
Мадам Блавацки је била „чудесан“ писац (нека од њених дела такође доказују знатну књижевну крађу). Најзначајнији текстови теозофски су њена огромна дела „Разоткривена Изида“ и „Тајна доктрина“, која показују јак утицај „розенкројцера“. Када је Ганди као млад човек живео у Лондону, читао је „Кључ теозофије“ од мадам Блавацке. Она је, рекао је, „подстицала у мени жељу да читам књиге о хиндуизму и ослободила ме је заблуде коју су ми наметнули хришћански мисионари да је хиндуизам крцат празноверјем“ (цитат из књиге Марон Мид). У тринаестој години, будући премијер Индије, Нехру, придружио се Теозофском друштву и током своје политичке каријере увек је изражавао дивљење за учење тог друштва.
Укратко – јер је „систем“ Блавацке врло сложен и закучаст – теозофија верује да је све Бог и да је Бог све. Стога Бог је „универзалан живот, бескрајна свест… извор свега што постоји. „Пошто ништа није изван Бога и ништа, чак ни зло не може бити одвојено или одсечено од Бога, следи да су све религије у суштини једно новодобство и треба да се уједине ради пуноте истине (екуменизам) као што то интерпретира теозофија.
Мада је Бог безлично „То“, теозофија учи да постоји врста „Тројства“ сила у Богу, са четвртим, женским аспектом, Божанском Мајком, нејасно повезаном са Девом Маријом, који представља „Мудрост“ („Софију“).
Теозофи су философски еволуционисти: путем узастопних „подраса“, човечанство се развија кроз миленијуме на физичкој, менталној и духовној равни. Човек је божанска „искра“ или делић Божанства (кабализам). Развијајући се кроз реинкарнацију (будизам), он путује натраг свом извору или пореклу, Богу. Његова судбина није небо или пакао већ „нирвана“ или „блаженство“ ништавила (будизам и хиндуизам). Физичко тело има и „дупло етерично“ и „астрално тело“ (медиумизам), с тим што се ово друго тело може „пројектовати“ у сну или стањима попут транса.
Свака наредна подраса даје јединствен допринос еволуцији кроз аватара или „врховног учитеља света“ који преузима већ постојеће људско тело. Тако, овај врховни учитељ поседовао је тела Буде у Индији, Хермеса у Египту, Зороастера у Персији, Орфеја у Грчкој и Христа (у време Његовог крштења на Јордану), ускоро ћe се овај аватар појавити поново у још савршенијој форми. Кришнамурти, који је већ спомињан, требао је да буде „тај један“, али касније је одбацио такву улогу (са тачке гледишта православног Хришћанина ово је јасно наговештавање антихриста).
Са светским штабом на великом имању у Adyry, Индија, Теозофско друштво данас броји 4000 чланова широм света (око 5500 у САД), са центрима у шездесет земаља. Теозофи славе годишњицу смрти Ј. П. Б. осмог маја као „Дан Белог лотоса“.
Мада је бројне елементе теозофије асимиловао данашњи „New Age Movement“ (Покет новог доба), један од најнеобичнијих и најопаснијих изданака теозофије је „Либерална католичка црква“, основана после II светског рата; основали су је теозофи који су се отцепили од Старокатоличке цркве у Холандији. Један од њених оснивача, Чарлс Њ. Ледбитер, заједно са Ани Безант открио је Кришнамуртија, и у ствари старао се за одгајање и образовање дечака.
Мада не проповеда никаква уверења или доктрине (отуда назив „Либерална католичка црква“) њена ексклузивна употреба обреда пре II ватиканског концила и церемонија Рима учинили су да буде варљиво привлачна за наивне и неуке католике и англиканце. Ван Баалан упозорава да „људи наклоњени литургији могу ући у једну од ових ‘цркава’ и пратити службу а да не примете озбиљно застрањење од вековима старих начела Хришћанске Цркве.“
„Иницирани“ су, мећутим, обично и чланови локалне теозофске ложе и проучавали су Ледербитерову књигу „Науке о Сакраментима“, која проповеда безбожну теозофску гнозу иза сваког ритуалног геста и речи римске литургије.
Као што је био случај са мадам Блавацки, и Ледбитеров живот је био пропраћен скандалима и неморалом. Али док су теозофи – многи од њих били су „слободни мислиоци“ – могли да игноришу хетеросексуални промискуитет њихове оснивачице, избацили су хомосексуалног Ледбитера из својих редова када је откривено да је подржавао мастурбацију међу својим „дечацима из олтара“ (Мид, стр. 459). После три године прогонства, Ани Безант га је повратила у свој „унутрашњи круг“.
Колико можемо да установимо, Либерална католичка црква данас је подељена у две подгрупе у САД, са 23 „центра“ или „парохије“.
Још један, мањи огранак теозофије је „Школа Аркане“, који је основала Алиса Бејли 1923. Године 1918. Бејлијева је пришла Теозофском друштву у Калифорнији, развила је у многоме медијумске вештине и чак је имала контакт са реномираним психотерапеутом Карлом Јунгом који јој је рекао да су њена „мистична“ искуства и „посетиоци“ били једноставно из њене подсвести. Несумњиво исто би рекао за мадам Блавацку.
Биограф Ј. П. Б. закључује да је мадам патила од „вишеструке или дезинтегрисане личности… изгледа прилично јасно да је поседовала хистеричну личност и током свог живота периодично је патила од подвајања личности заједно са јасним изменама исте… да је Јелена била обична варалица како су је многи описали она би прешла свој бешчасни пут без нарочитих психичких застрањења… Али она је створила себи акутну психолошку дилему – “ самонаметнуту шизоференију“.
Међутим, ако чак и елиминишемо очигледан поремећај личности или очите преваре и слепарије, остаје нам да судимо о „плодовима“ теозофије и њених изданака: суморна сага о десетинама хиљада душа које су одвучене далеко од слободе у Христу у таму неверја, празноверја, неморала и чак везе са демонимакао што је нарочито евидентно у несрећном животу“ Ј. П. Б.“
Мидова нам говори да, када је дошло до тога да се Блавацка обелодани као преварант, она је тајно одлазила на литургију у руску православну цркву у Паризу привучена нечим њој необјашњивим. Тамо она није видела „своје невидљиве тибетанске Махатме, већ нешто много мање очекивано. Имала је осећање да стоји испред своје драге мајке, и онда је размишљала колико је година прошло од смрти мајке и како она сада неби препознала своју угојену ћерку. После тога, напуштајући цркву, она се насмејала и рекла да је глупа и недоследна јер је дозволила себи да буде опхрвана погледом на руску цркву“. Несумњиво, Бог је допустио њеној покојној мајци да допре до своје ћерке, сада изгубљене у греху, али Хелена је одбацила ову могућност подарену са неба.
Можда највише од свега говори, са духовне тачке гледишта, крајње помањкање једноставне смерности у животима Блавацке и њених наследника. Цитирајући епископа Игњатија Брјанчанинова, Отац Серафм описао је ово „непогрешиво“ стање. Нека то нама буде крајња реч у овом поглављу:
„Епископ Игњатије пише да се извесно „самопоуздање и дрскост“ обично примећују код људи који су у самообмани (прелести), претпостављајући да су свети или да напредују у духовном смислу/ “Посебна помпезност се пројављује код оптерећених овом обманом: они су такорећи отровани собом, својим стањем самообмане… Они су огрезли, преплављени високоумљем и гордошћу'“.

2 коментар(а)

  1. I te kako ih ima i vrlo ozbiljno rade na sirenju Stajnerovih ucenja naocito iz oblasti poljoprivrede, to mnogima deluje bezazleno a ucinkovito, pa se rado ukljucuju u sve to.. No po plodovima se poznaju! Iako biodinamika sigurno ima konkretne efekte u smislu poboljsanja kvantiteta i kvaliteta u poljoprivredi, ljudi koji se njome bave ne mogu da sakriju ono cime im odise dusa, ono demonsko..Nazalost smo bili deo te price dok jos nista nismo znali, a na srecu se izvukosmo iz nje na vreme, bas zahvaljujuci plodovima po kojima smo ih poznali.

  2. Puno vam hvala sto ste U lavirintima tame stavili na internet.