НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
ИСПОВЕСТ ДИНЕ МУРАТИ
 
Прве информације о секти Универзални живот добила сам читајући часопис „Треће око“. Наравно, реч секта се на страницама овог листа ниједном није појавила. Све ми је изгледало некако привлачно и много је обећавало. Преко пророчице из Вирцбурга, а на страницама „Трећег ока“, нуђено је решење свих животних проблема. Колико је све то била најобичнија пропаганда, схватила сам нешто касније, када сам се нашла у седишту секте, у Вирцбургу…
Али, пођимо редом. „Треће око“ читам од првог броја. Поред разних необјашњених појава, оно ми је пружало и наду да постоји нешто и после смрти, у другом животу. Једном приликом позвала сам телефоном редакцију, да питам да ли код нас постоји нека установа или појединац који се бави регресијом. Јавио ми се лично глави уредник Видан Арсенијевић и после скоро двосатног разговора, у којем ме је потанко испитао у вези с мојим проблемима, дао ми савет да пажљивије прочитам о Универзалном животу на првим страницама „Трећег ока“. Казала сам му да мене религија не занима, али је он рекао да то није религија, него „изворно учење о Христу, који се још увек јавља преко уста Божје пророчице Габријеле“.
Када сам се следећи пут јавила чини ми се да је господин Арсенијевић био још љубазнији. Објаснио ми је да су браћа и сестре из Универзалног живота нашли свој пут смирења, описао је то и на свом примеру. Позвао ме је да дођем у редакцију и обећао ми неколико књига, које ће ми, како је рекао, поклонити. На крају, ословио ме је са „сестро“.
Када сам се нашла у Загребу, 1993, тражећи посао, помислила сам да ће ми, пошто никог не познајем, помоћи „браћа и сестре“. У „Трећем оку“, које сам понела нашла сам адресу и обрела се у улици Брешћанског 4. Ту, на састанцима се окупљало неколико десетина чланова, иако се реч члан није смела употребљавати. Сви смо били „сестре и браћа“, сем руководилаца који су се звали „апостоли“. Они су нас водили, држали предавања и сеансе „лечења“.
Прво непријатно изненаћење за мене били су одговори „апостола“ на питања која сам постављала. Питала сам о суштини постојања, о трансценденталном и слично, а они су ме сваки пут прекоревали зашто размишљам. „Не, не и не, не размишљај, пусти да те Христ и апостоли воде“. Свакодневно смо слушали касете са Габријелиним гласом, а понекад и директно, преко телефона са звучником.
После неколико недеља речено ми је да се морам школовати, ако мислим да останем. Споља, на изглед, није било никакве принуде, али сада схватам, пошто сам се „добровољно“ одрекла телевизијског програма, новина и у разговору свих „нехришћанских“ тема, то је други свет, нормални људи који гледају филмове су „у власти сатане“. Када сам једном приликом видела „апостола“ како се слатко смеје гледајући неку секси комедију, питала сам га о томе, а он ми је рекао да су апостоли „имуни“ на зло и да боље пазим шта радим и о чему мислим!
Школовање је започето тако што сам купила лекције, скрипте и књиге за двеста немачких марака. Следеће су биле касете, не сећам се колико сам дала за њих, али цена је била око тридесет марака за видео, и десет за обичну. Семинари ван Загреба плаћали су се посебно, од стотину до триста марака.
Када је из Београда дошла „веза“, Предраг Станојев, питала сам га како то да ми је брат Видан рекао све најлепше о Универзалном животу, а ја сам сада у ситуацији да продајем оно мало накита што ми је преостало, како бих само платила школовање и станарину (сто марака за кревет у стану једне „сестре“). Одговорио ми је да морам да издржим или да могу и да одем, кад год то зажелим. Апостоли су ми објаснили да би мој одлазак доживели као олакшање, јер својим немиром утичем негативно на остале „сестре и браћу“. Ипак, понудили су ми да одем на дошколовавање у Вирцбург. Цела група из Загреба је пошла.
У Вирцбургу нисмо видели Габријелу, иако смо то желели. Речено нам је да од тога нема ништа и да треба да се посветимо школовању. Онако уморним и исцрпљеним, држали су предавања, причали нам о Христу… Водили су нас по имању и показали како „прахришћани“ раде за добробит свих. Таман смо мислили да се дан завршио и да ћемо спавати до јутра, пробудили су нас нешто пре поноћи и одвели усред некакве шуме. Апостоли су нам дали по јабуку и рекли нам да на њихов знак морамо да се разиђемо по шуми и да идемо што даље. Јабуку не смемо да једемо, али морамо да је држимо у руци. Осврнула сам се около и видела људе у униформи. На рукама су имали ознаке – кукасти крст! Отело ми се питање: „Шта је то?“, али ми је одговорио: „Заштита!“
На дати знак, сви смо пошли. „Сестра Сандра, са којом сам се зближила у Загребу, ишла је поред мене и није хтела да се раздвајамо. Договориле смо се да се на зборно место вратимо кад нам је речено, али да се не удаљавамо. У пет ујутру, исцрпљене до крајњих граница, нашле смо се са осталима. Мислим да су сви користили исту тактику. Објашњено нам је да то што смо сви на окупу и што се нико није изгубио, доказ да нас је Христ водио. Речено нам је да поједемо јабуку, а онда су нас поново водили по имању. То је трајало неколико дана, а онда смо се вратили у Загреб. Била сам измучена и без новца. Затражила сам од „браће и сестара“ да ми нађу посао. Понудили су ми да продајем књиге, или да радим као конобарица. Плату бих давала њима, а не бих плаћала стан и храну. Рекла сам да пристајем и побегла у Југославију.
Још не могу себи да одговорим како сам упала у све то са Универзалним животом. Понекад прелистам дневник који сам водила, и срећа је да он постоји, јер ми је тако лакше да све схватим.
Листајући дневник, сада видим шта сам све радила. У центру Загреба, рецимо, нудила сам пролазницима летке и књиге. Директива је била да при томе не смеш ништа да кажеш. Ако пролазник наваљује са питањима, може да се каже само: „Ми смо прахришћани у Универзалном животу, изволите, дођите на предавање!“ Колико се сада гадим и себе и своје наивности. Или, сеансе назови лечења. Доводили су непокретне и говорили: „Устани и ходи са мном“. Међутим, нисам никога видела да је устао. Онда су нас прекоревали да нам је слаба вера, морали смо да понављамо лекције, а све то се поново плаћало, плаћало и плаћало. Највише у немачким маркама.
Сада сам у Београду, а ускоро се враћам у родни Нови Пазар. Помало ме је страх секте коју сам напустила. Јесте да ми нико није рекао да не смем да је напустим, али, ипак, сада ми је јасно каква је то организација. Списак чланова формално не постоји, али знам да смо бар у Вирцбургу сви пописани.
Са зебњом читам „Треће око“, а купујем га само да видим на колико се нових адреса окупљају „браћа и сестре“. Није то више само у Београду, него и у Новом Саду, Сомбору, Крагујевцу, Панчеву, Нишу. Осећам како плету мрежу. Надам се да ми нико од њих неће закуцати на врата. Размишљала сам да тражим полицијску заштиту, али од чега? Само бих испала смешна. Једно знам – без пара сам! Вероватно им таква и нисам потребна.

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *