НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
ХАБАРД И ОКУЛТИЗАМ
 
Предавање одржано на међународном семинару „Експлозија окултног тоталитаризма у савременом свету“ (Орхус, Данска, 10-15. јула 1995. године)
 
Присталице Л. Рона Хабарда су ме више пута јавно оптуживале за активно бављење црном магијом. Желео бих да јасно и недвосмислено изјавим, да је све моје „интересовање“ за црну магију било изазвано жељом да дубље проникнем у живот и делатност творца дијанетике и сајентологије. Хабардови следбеници имају право да знају да се он није само активно интересовао за црну магију, него да је и свесно учествовао у магијским радњама, обредима и церемонијама. Данас бих желео да детаљније размотрим та питања. Ипак, морам да упозорим да нећу понављати све доказе које сам навео у својој књизи „Делић плавог неба“.
Сајентологија представља сплет најразноврснијих нити. Дијанетика – први систем који је Хабард основао 1950. године заснива се највећим делом на Фројдовим идејама. На пример, оно што Хабард назива „реактивним умом“ несумњиво је исто што и „несвено“ код Фројда. Идеја о томе да ум мисли у сликама позајмљена је из књиге Корзибског „Општа семантика“. Првобитно, пре него што је себе прогласио јединим извором дијанетике и сајентологије, Хабард је увићао свој дуг према тим мислиоцима. Низ теза дијанетике показује сумњиву сличност са резултатима истраживања америчких психијатара Гринкера и Спигела и енглеског психијатра Вилијема Сарџанта. У првом издању
Хабардове књиге „Дијанетика – наука душевног здравља“ (1950.) била је одштампана реклама књиге психијатра Нандора Тодора, објављене годину дана пре Хабардове. Тодор, који развија идеје Отоа Ранка, већ неколико година је писао о својој вери у дугорочне последице озледа задобијених при порођају. У предавањима која је одржао 1950. године Хабард се позива и на низ истраживања у области хипнозе, која су несумњиво утицала на његов начин општења са људима. Чак је и сам назив „дијанетика“ вероватно створен по аналогији са темом кибернетике, врло популарном у средствима масовне информације тога времена.
Око 1952 године Хабард је изгубио своја права на дијанетику, са огромним напором избегавши пропаст првобитног „Фонда дијанетичких Хабардових истраживања“. Успео је да избегне судски прогон који је без одговарајуће дозволе против „Фонда“ отпочела Медицинска асоцијација за предавање медицине из Њу Џерсија. Буквално кроз неколико дана, у рано пролеће 1952 године, Хабард се оградио од своје „науке душевног здравља“ и пребацио се на терен реинкарнације (сеобе душа) и опседнутости духовима. Свој нови предмет он је назвао сајентологијом, тврдећи да назив потиче од „сцио“ („скио“) и „логос“, што значи „знање о знању“. Међутим, Хабард је био познат по својој страсти према лошим каламбурима, а „скио“ може значити на грчком и „сенку“ или „привиђење“. Сама реч „сајентологија“ је већ била коришћена почетком века и означавала је псеудонауку. А 1934 године употребио ју је један од идеолога расистичке теорије о аријевској супериорности у значењу које је блиско ономе које му је дао Хабард. О другим могућим везама Хабардове мисли и нацистичких теорија биће речи касније. Стиче се утисак да је сајентологија хибрид научне фантастике и магије. Изгледа да су Хабардова размишљања о философији углавном позајмљена из популарне књижице Вилијема Пјуранта „Повест о философији“ и радова Алистера Кроулија – несумњиво, најпознатијег сатанисте XX века. Немогуће је разумети сајентологију ако се занемари Хабардова дубока увученост у црну магију. Хабард је умео да замеће трагове: чак су и неки научници били доведени у заблуду и поверовали да
Хабард није учествовао у магијским ритуалима и да сајентологија није повезана са сатанистичким обредима и веровањима. У својој књизи „Делић плавог неба“ ја сам на основу дугих проучавања доказао постојање таквих веза.
Након што су 1984. године у Калифорнијском суду у току судске расправе Армстронговог питања били обзнањени неки Хабардови лични списи, постало је немогуће одрицати везу његовог учења са црном магијом и сатанизмом. Али, наравно, само питање њеног значаја остаје отворено за дискусију. Глава у књизи „Делић плавог неба“, у којој се описује Хабардова опседнутост сатанистичким идејама, зове се „Његова магијска каријера“. Ослањајући се на ту главу, саопштићу вам резултате својих истраживања и скренућу вашу пажњу, пре свега, на Хабардово коришћење магијских симбола. Из свега следи закључак да су многа веровања и ритуали сајентологије само парафраза ритуалне магије. Хабардов бивши колега и добар друг испричао ми је 1984. године да је на питање како је успео да напише „Дијанетику“ за свега три недеље, Хабард одговорио да је ту књигу писао аутоматски. Књигу му је издиктирала „Царица“. У то време појма нисам имао ко би могла бити та „Царица“.*
Касније, у једном од Хабардових чланака, објављеном непосредно пре штампања „Дијанетике“, нашао сам његово отворено признање да „често аутоматски пише, аутоматски говори и да има дар видовитости“. Ипак, прошло је још неколико година пре него што сам схватио шта значи то позивање на „Царицу“.
Тридесетих година Хабард се зближио са писцем авантуристичких романа Артуром Џ. Берксом. Беркс је у својој књизи „Учитељи“ описао сусрет са неким „Риђокосим“. Из текста књиге је јасно да тај „Риђокоси“ није нико други до Рон Хабард. Беркс је испричао да је „Риђокосог“, у време када се бавио једриличарством, више пута спасавала од смрти „насмешена жена“ која је пловила на крилу једрилице. Беркс је заступао идеју да је та жена била учитељица „Риђокосог“, његов анђеочувар.
1945. године Хабард се зближио са Кроулијевим учеником Џоном Парсонсом. Парсонс је написао Кроулију, који је захтевао од својих следбеника да активно ступе у контакт са својим „светим анђелом чуваром“, да Хабард „говори о свом анђелучувару као о дивној риђокосој жени са крилима. Он је назива Царицом и тврди да га она води кроз живот и да га је више пута спасавала од смрти“.
Џон Вајтсајд Парсонс, познатији под именом Џек, упознао је Хабарда на седељци августа 1945 године. 6 децембра 1945, када је демобилисан из ратне морнарице Сједињених Држава, Хабард се одмах упутио у Парсонсову кућу и Пасадену у Калифорнији и настанио се у малом фургону који се налазио у његовом дворишту. Парсонс је у то време био млад хемичар који је учествовао у оснивању „Лабораторије реактивних мотора“ и био је један од твораца чврстог ракетног горива. Парсонс је био опседнут „сексуалном магијом“. Нешто пре тога Кроули је постао руководилац „Ложе агапе“ „Цркве Телеме“ у Лос Анђелесу. „Ложа агапе“ је била једна од секција невелике међународне организације „Ордо Темпли Ориентис“ (ОТО) коју је предводио Алистер Кроули. Парсонсова пријатељица је ускоро пребацила своју пажњу на Хабарда. Затим је тај „троугао“ основао заједничко предузеће, а у исходу његове делатности већи део Парсонсовог новца је прешао у Хабардово власништво. Међутим, пре него што је побегао са пуном торбом, Хабард је учествовао са Парсонсом у магијским ритуалима које су њихове колеге – следбеници црне магије врло озбиљно усвојиле.
Јануара 1946 године Парсонс и Хабард су заједно остварили своју сопствену верзију тајног ритуала посвећења у осми степен „Ордо Темпли Ориентис“. Ритуал се зове „О тајним браковима богова са људима“ или „Магијска мастурбација“ и, по правилу, укључује хомосексуални однос. Циљ тог ритуала је да се привуче жена која би желела да учествује у следећем степену сексуалног чарања Хабарда и Парсонса, који су се трудили да изврше најнезамисливију по своме богохулству магијску радњу.
Они су настојали да постигну оваплоћење „Бабалон гримизноцрвене жене“, о којој је у Књизи Откровења Јована Богослова речено следеће: „Вавилон велики, мати блудницама и мрзостима земаљским… Жена пијана од крви светијех и од крви свједока Исусовијех“. (Откр. 17:56). За време ритуала Парсонс је описивао „Бабалон“ као „мајку анархије и гадости“. Жена, која је, по њиховом мишљењу, одговорила на позив, била је Марџори Камерон. Она је учествовала у њиховим сексуалним ритуалима марта 1946 године.
Парсонс је снимао на магнетофон све ритуале и церемоније, и о свему писмено обавештавао Кроулија. Та преписка се сачувала. Кроули је писао свом пријатељу у Њу Јорк: „Дође ми да искочим из сопствене коже када помислим на идиотизам тих неотесаних кретена“.
Кроули се претварао. У његовом роману „Дете месеца“ описан је ритуал који има исти циљ. Штавише, у тајном ритуалу посвећења у девети степен „Ordo Templi Orientis“ (ОТО) постоји део „О хомункулусу“, у коме се посвећени труди да створи људско оваплоћење једне од природних енергија – бога или богињу. У тексту ритуала се каже: „за њега си ти једини Бог или Господ, и оно мора постати твој слуга“. Али заправо су у очима свога учитеља Хабард и Парсонс вршили богохулне радње. Кроули је изумео реч „Бабалон“, као што је измислио и реч „магика“. Његова магика била је у потпуности посвећена Бабалон-гримизноцрвеној жени. Кроули је себе сматао слугом и робом Бабалон, антихристом; називао је себе „Звер 666“. И свако, ко би покушао да мимо његове воље оваплоти и контролише богињу, чинио је, по његовом дубоком убеђењу, немогуће и незамисливо богохулство. Јер, нико осим Кроулија није називао Бабалон „нашом госпом“. Хабардови и Парсонсови експерименти нису се завршили зачећем детета. Међутим, полазећи од Кроулијевог мишљења да „богови нису ништа више од имена природних сила“, можемо да претпоставимо да је Хабард на крају крајева оваплотио Бабалон не у облику човека, већ у својој организаци
1946 године на Флориди Парсонс је Хабарда тужио суду. Пошло му је за руком да судским путем поврати део свог новца. Записи њихових заједничких ритуала били су касније дешифровани и објављени под насловом „Бабалон делује“.
Парсонс се вратио магији и 1949 године написао „Антихристову књигу.“ Чак је себе прогласио антихристом. У једном од сајентолошких текстова Хабард са благонаклоношћу говори о Парсонсу, али не спомиње њихове магијске везе. У својој књизи „Делић плавог неба“ описао сам далеко детаљније Хабардову и Парсонсову делатност.
Хабард је био активно заинтересован за окултизам много пре него што је упознао Парсонса. Још 1940 године он је ступио у ложу Древног и мистичког реда „Ружин крст“. Пре него што је напустио ред, Хабард је прошао два степена за неофите. Доцније су се многи жалили да је у сајентолошку доктрину укључио низ учења реда „Ружин крст“ за која се обавезао да ће их чувати у строгој тајности.
Пошто је побегао са Парсонсовом пријатељицом и његовим новцем, Хабард је наставио да учествује у магијским ритуалима, али већ у својој сопственој режији. У поступку против Хабардовог некадашњег помоћника Џералда Армстронга, сајентологија је настојала да судским путем поврати документа, у којима су приказани ти ритуали. Око 280 хиљада долара плаћено је издавачкој кући „Ралстон Пајлот“ у покушају спречавања публиковања ауторизоване Хабардове биографије коју је написао Омар Харисон. Ипак, Харисон је сачувао копије хиљада нових докумената и показао ми документ на који су се позивали у Армстронговој ствари. Био је то опис „Крвавог ритуала“ призивања египатске богиње Хатор, којим се Хабард бавио 40их година. Из самог назива је јасно да се у ритуалу користила крв. Хабард је мешао сопствену крв са крвљу своје тадашње жене бивше Парсонсове пријатељице са којом је будући сајентолог склопио бигамни брак.
У једном од предавања из сајентологије, одржаном 1952. године, Хабард назива Кроулија својим „веома драгим пријатељем“. Заправо, двојица сатаниста се никада нису срела. Штавише, Кроули је изрекао нимало ласкаво мишљење о човеку који је подвалио његовом ученику Џеку Парсону. Без обзира на све, Хабард се са великим пијететом односио према Кроулију, оценивши његов рад као „сјајан“ и саветујући сајентолозима да проуче једну од његових књига. Називајући Кроулија „Звер 666“, Хабард је изјавио да се „он попео на необично занимљив ниво религиозног култа“. Такође, није крио да је озбиљно проучио основни текст Кроулијевог учења под насловом „Књига закона“.
У предавањима 1952. године Хабард је говорио о Тароткартама. По његовим речима, оне нису напросто систем гатања, већ „филозофска машина“. Посебну пажњу поклонио је карти „Џокер“: „Наравно, Џокер је најмудрији. Џокер, који корача путем, алигатори реже крај његових пета, пси кевћу на њега. Очи су му повезане, али он зна све што је потребно и ништа не предузима… Њему ништа не може да науди“.
Постоји само један шпил Тароткарата, у коме је на карти „Џокер“ приказан алигатор. То је Кроулијев шпил. 1984. године, када сам разговарао са Џералдом Армстронгом, архиваром крштеног кума сајентологије, он ми је испричао о Хабардовој „лествици“, створеној 40их година. У основи лествице била је реч „животиње“. Затим је успињање ишло преко „радника, фармера, финансијера, фанатика“ – пеко „Џокера“ – до Бога. Изгледа да је Хабард себе сматрао Џокером и трудио се да створи одскочну даску од фанатика, уз помоћ које се надао да ће постати бог. Заиста, када би постао „творац богова“. Потребно је подсетити, да у шпилу Тароткарата постоји карта „Царица“. Знајући то, најзад постаје јасно кога је Хабард сматрао својим анђеломчуваром. Својства Тароткарата Кроули је тумачио у својој „Књизи Тота“. О карти „Царица“ рекао је следеће: „Она је спој највиших духовних и најнижих материјалних вредности“. Кроули назива Царицу „Великом Мајком“, што се потврује тиме што су на њеној одежди насликане пчеле – традиционални симбол богиње Кибеле. Као и многи други, Кроули је сматрао да су се у различитим културама истим божанствима давала различита имена. Култ Кибеле потиче из 3. миленијума пре Христовог Рођења. Она је ушла у грчку културу под именом Артемиде, а код Римљана је то била Дијана – богиња лова. Кроули чак поистовећује Царицу са индијском богињом Шакти и са египатским богињама Изидом и Хатор, а Изиду потпуно поистовећује са Дијаном. Међутим, најчешће име за Царицу је „Бабалон“.
Савремене групе Нове Ере (Њу Ејџ) виде Велику Мајку у ГеиМајци Земљи. Такав приступ се битно разликује од Кроулијевог. Хабард који је Дијану – заштитницу враџбина видео Кроулијевим очима, доживео ју је као благонаклону љубећу мајку. А за Кроулија је Велика Мајка, Бабалон, несумњиво још и антихрист.
Док је Кроули одабрао пут потчињавања Царици, Хабард је изгледа покушао да подреди себи ту исту силу и да је материјализује у облику њему послушног хомункула. Старији Хабардов син (иако сајентолози често сумњају у његова сведочења) инсистирао је на томе да га је отац обучавао црној магији и незванично називао богињу именом Хатор. Садржај „Крвавог ритуала“ потврђује ту изјаву.
Хабард је био очаран римским именом богиње – Дијана. Тако је назвао једну од својих кћери, као и један од сајентолошких бродова, за чије стицање је искористио Парсонсов новац. Занимљиво је да се јахта „Дијана“ раније звала „Вештац“, а још пре него што се почео бавити сајентологијом, Хабард је био власник брода „Чаробњак“. Име Дијана лежи и у основи саме речи „Дијанетика“. Нешто пре њене појаве један други официр ратне морнарице Сједињених Држава и члан ОТО основао је групу под називом „Дијанизам“.
Када је 1984. године у време Армстронговог поступка био споменут „Крвави ритуал“, адвокат сајентологије је доказивао да је он, уствари, био призивање египатске богиње љубави. Заиста, Хатор се често приказује у виду шарене краве, која храни читаво човечанство. Међутим, у магијској пракси постоји важна лекција која се тиче сајентологије. Магијске доктрине много њихови адепти сматрају необично делотворним и изузетно опасним и зато их држе у строгој тајности. Један од најлакших путева да се прикрије права суштина учења је његово претварање у супротност. Сами магови сматрају да је Хатор једна од ипостаси Секмет – лавице – осветнице. Један од ауторитета у свету ритуалне магије је говорио да је Хатор заправо „истребитељка људи“. Из свега се може извући поука да сајентологија има два лица: јавно и тајно. Споља – то је религиозна организације – „Сајентолошка црква“. А како је било доказано у низу судских расправа, то је заправо обавештајна агенција.
У многим радовима, намењеним широкој публици, Хабард говори о помоћи људима. У своме тајном учењу о „поштеној игри“, Хабард отворено говори о методама које треба примењивати на људе који критикују њега или његове радове. На пример, у чланку „Шта је то узвишеност“? Хабард каже: „Најсложенији човеков задатак је да настави да воли ближњег, без обзира на узроке због којих то не би требало чинити. И прави показатељ душевног здравља и узвишености састоји се у томе да се не скрене са тог пута“. Мећутим, у једној од својих изјава у „Закону поштене игре“ Хабард каже: „Сваки сајентолог, не плашећи се казне цркве, може да лиши имовине (тј. да покраде или опљачка – прим. прев.) сваку „тешку личност“ или групу тешких личности (непријатеља секте, нап. прив.) и да им нанесе било какву штету. Њима је дозвољено подваљивати, лагати, они се могу судски гонити и физички уништавати“. О људима који се баве сајентологијом и дијанетиком без дозволе организације, Хабард каже: „Прогањајте те људе на све могуће начине“. Он чак не искључује могућност убиства својих опонената. Управо се прогонима и застрашивањима свих критичара и може објасити тако мали број правих научних истраживања у области сајентологије. Хабардово коришћење противречности у циљу придобијања и потпуног преоријентисања својих следбеника достојно је нарочите пажње, али његови корени леже у Хабардовом проучавању магије. Могуће је да је он своју „Дијанетику“ везивао и за двоглавог бога Јануса, чије се име понекад пише као „Дијанус“.
40-их година Хабард је наводно вршио истраживања која чине основу дијанетике, а заправо се бавио магијским тајним радњама и опробавао хипнозу на себи и другима. У судском поступку у вези са Армстронговим питањем 1984 године, били су јавно прочитани и унети у поступак одломци из Хабардових многобројних самохипнотичких формула. Те фразе, које заузимају стотине страница у рукопису, биле су унете у свеске црвеним мастилом. На маргинама је Хабард често цртао мушке полне органе. Међу тим самохипнотичким формулама налазимо: „Сви људи су моји робови“, „Духови елемената су моји робови“, или: „Ти можеш да будеш немилосрдан сваки пут када се неко супротстави твојој вољи, и ти имаш пуно право да будеш немилосрдан“.
Карактеристична црта црне магије је жеља њеног адепта да некоме нанесе зло. „Малефициум“ (злодело, злочин) је најкарактеристичнија реч за црну магију. Знајући хабардове намере, лако је разумети да проглашавање „тешке личности“ и „закон поштене игре“ означавају то исто.
Сајентологија представља неогностички систем; њену основу чини идеја стицања истинског знања кроз пролажење низа ступњева, које сајентолози називају „Мост ка безграничној слободи“. Данас се „Мост“ састоји од 27 нивоа. Ти нивои се могу упоредити са иницијацијама магијских организација и ложа. На први поглед, они се потпуно разликују од Кроулијевих нивоа „Ордо Темпли Ориентис“. Ипак, треба истаћи да оба система укључују у себе ступњеве, да оба имају тајне нивое, и да се за њихово нумерисање и у једном и у другом систему користе римске цифре. Хабард је такође користио Кроулијев систем нумерисања, који почиње од нуле, а не од јединице.
Сајентолошки мост се завршава стварањем „активног тетана“. Хабард је користио реч „тетан“ (tћеtan) у значењу унутрашњег „ја“, духа, који је за њега личност. Тврдио је да та реч потиче од слова „тета“ (0) које је наводно означавало реч „дух“ у старогрчком језику. Нигде нисам нашао упућивање на такво значење слова тета, али морам да истакнем да симбол заузима централно место у Кроулијевом систему, у коме се сматра једним од знакова које користи Бабалон. За Кроулија означава темељни принцип његовог система – телему (Ое^еца, што значи „воља“).
Активним тетаном Хабард је називао личност – тетана, који је способан да слободно „дела“ ван физичког тела, на растојању, користећи се једино снагом воље. По Хабардовим речима: „Вантериторијални тетан јесте тетан који може имати тело, али који може лако и без њега да контролише мисао, или да управља њоме, као и животом, материјом, енергијом, простором и временом“. Хабард је више волео да користи реч „намера, настојање“ (интенциј а, инентион), а не реч „воља“, али циљ сајентологије је исти као и циљ Кроулијевог система. Сајентолог настоји да контролише догађаје и свест других људи помоћу своје „намере“. А управо је то Кроули и називао „телемом“. У свом предавању одржаном 1952 године Хабард препоручује својим слушаоцима књигу коју је назвао „Магистар Терион“. Заправо, то је било једно од Кроулијевих „магијских“ имена. Извесни члан једне од група „ОТО“ рекао ми је у једном разговору да је Хабард највероватније имао у виду главно Кроулијево дело „Магика у теорији и пракси“. У том раду Кроули даје следећу дефиницију: „Магика је Наука и Уметност да се дела тако да се Промена дешава у складу са Вољом“. Као што видимо, Хабардов циљ се ни по чему не разликује од Кроулијевог.
Као бивши сајентолог, не могу да не изразим морални протест против настојања да се контролишу умови и свест других људи без њиховог пристанака. То и јесте циљ многих сајентолошких процедура. Оне се могу разматрати било као неприкривена контрола свести, било, напросто, као презир адепта црне магије према „обичним смртницима“. Вреди споменути и Хабардово разметање: „Ми можемо да испирамо мозгове кудикамо брже од Руса – 20 секунди до потпуне амнезије“. Заиста, сајентологија представља сасвим чудноват хибрид магије и психологије.
У центу Корулијевог учења лежи вера у то, да свако од нас може да контролише своју судбину: „Постулат: Свака жељена Промена може се остварити путем примене потребног облика и потребног степена Силе на потребан начин, користећи потребан материјал за потребан објекат.“ И даље: „Свака вољна радња јесте Магијска радња“: „Сваки неуспех доказује да минимум један, а можда и више захтева постулата није било испуњено“. Хабард је учио да се све своди на намеру индивидуе. Таке намере он назива „постулатима“. Према учењу главног сајентолога, жртва сваког негативног догађаја сама је крива: она га је „привукла“. Хабард је учио презиру пема „жртвама“ и имао је разумевања за ниска емотивна стања. Или, по Кроулијевим речима: „Човек не познаје природу сопственог бића и сопствених снага. Заправо, он може да потчини сав сазнатљиви Космос својој сопственој индивидуалној вољи“.
Хабард је искористио и преузео толики број Кроулијевих идеја и погледа, и толико пута се позивао на њега, да је напросто немогуће избећи њихово упоређивање. На пример, у својој књизи „Дијанетика: савремена наука душевног здравља“ Хабард је нарочито истицао потребу да се сетимо сопственог рођења. Нешто пре њега Кроули је инсистирао на томе да је прави адепт црне магије дужан да се сећа свог рођења. Кроули је говорио: „А једнако А“; а Хабард у „Дијанетици“ кажедаје „А једнако А једнако А“. И један и други су непрестано и отворено изражавали свој презир према психотерапеутима. И Хабард и Кроули више воле термин „прошли животи“ него „сеоба душа“ или „реинкарнација“. Заиста, идеја прошлих живота и подсећање на њих је угаони камен оба система. По Кроулијевим речима, „нема важнијег задатка од истраживања сопствених оваплоћења“. И сајентологија и дијанетика су засноване на „сећању“ на бивша оваплоћења. Кроули то назива „магијским памћењем“. А фундаментални аксиом Хабардовог система у његовој сопственој формулацији гласи: „Живот је углавном статичан. Статика живота нема ни масу, ни кретање, ни таласну дужину, ни место у простору или у времену.“ Кроули је показао већу лапидарност, назвавши човекову личност, његово унутрашње „ја“ – „ничим“. Хабард је тврдио да чак и „активни тетан“ не може да „дела“ сам, а Кроули је говорио: „Чак и у магији не можемо да учинимо ни корак напред без помоћи других“.
Сајентологија почиње тврдњом: „Стварност углавном јесте усаглашавање“ или „Стварност је са другима усаглашен привид постојања“. Иста мисао у Кроулијевој формулацији гласи: „Космос јесте пројекција самога себе; лик исто толико нереалан, колико и одраз наших лица у огледалу… она се не може изменити, једино ми можемо да изменимо себе“. Контролишућа снага мисли или воља очигледна је у оба система. По речима тога истог Кроулија, – „ми никада нећемо моћи да утичемо на нешто изван нас, осим ако се истио објекат не налази и унутар нас“. Обе особе су сматрале да је у материјалном свету истина недостижна. Кроули је то изразио следећим речима: „У читавом појмљивом космосу нема и не може бити онога што се зове истина“. Хабард је изјавио: „Коначна истина нема ни масу, ни смисао, није покретна, нема таласну дужину, место у простору, нити простор.“
Хабардова концепција „вантериторијалног (ванелесног) тетана“ који дела ван тела одговара Кроулијевом учењу о „унутрашњем телу мага“, које може да „пролази кроз материју“. Оба система настоје да изведу дух „из тела“.
Кроули каже: „Зло је само привид… исто као и добро“. Хабард се слаже са њим: „Добро и зло су само два гледишта; они ни на чему нису засновани, осим на личном мишљењу“.
Свако од њих је говорио о свом личном космосу. Хабард је ишао Кроулијевим стопама када је упорно захтевао да се смисао сваке речи разјасни и открије.
Кроули је свечано објавио да је Христос био „склепан и измишљен“, што се у потпуности подудара са Хабардовом тврдњом да је Христос био „фалсификат, имплантирана хипнотичка сугестија“. Али управо се овде открива разлика између Хабарда и Кроулија: последњи никада није скривао своје погледе, док се први трудио да све своје негативне материјале чува у тајности. Сајентологија се приказује као еклектичко ванденоминационо религијско учење. Само се из тајних Хабардових учења може открити његов презир према хришћанству. На пример, у предавањима из сајентологије он је, између осталог, изјавио: „Бог је само фалсификат и обмана овог Космоса“, и даље: „Читав хришћански покрет почива на жртви… Хришћанство је постигло успех, јер је претварало људе у жртве. Ми можемо да успемо, уколико жртве претворимо у људе.“
Дуги циклус предавања, у којима је Хабард називао Кроулија „својим веома драгим пријатељем“ и препоручивао слушаоцима његове списе заснован је на техници коју Хабард назива „креативни процесинг“. Само се по себи разуме да је та техника добро позната адептима црне магије који је обично називају „визуелизацијом“ („стварање визуелних представа или видљивих ликова“).
Сајентологија би требало да уђе у Гинисову књигу рекорда као највећа светска колекција учења, коју је створио један човек. Њено „Свето писмо“ чини више од стотину књига и више од две и по хиљаде записаних предавања. Али њој припадају и хиљаде заштитних знакова, између осталог и многи симболи. Низ тих знакова потпуно подсећа на симболе који се користе у црној магији. Знајући за Хабардову увученост у црну магију, тешко да се може претпоставити да он ништа није знао о првобитном значењу тих симбола. На пример, сајентолошки крст који је Хабард по сопственим речима видео у старој шпанској цркви у Аризони, потпуно подсећа на крст реда „Ружин крст“, као и на крст Кроулијеве организације „Ордо Темпли Ориентис“. Хабард је био члан ложе реда „Ружин крст“. Већ смо видели да је он био упознат са Кроулијевим шпилом Тароткарата, на чијим полеђинама је био насликан крст „ОТО“. Хабард напросто није могао да га не примети.
Сајентолошки крст се може интерпретирати и као прецртани крст са одговарајућим сатанистичким подтекстом. Уопште, врло је чудно, што је Хабард, који је сајентологију смарао „бољом“ делатношћу од хришћанства, који је Христа назао „фантазијом“ и изјавио да се „Творац неба“ може наћи „под камењем међу кукцима“, назвао своју организацију речју „црква“, обукао њене служитеље у униформу протестантских пастора и искористио крст у својству симбола. Међутим, сва сајентологија почива на превари и фалсификату. Припадници реда „Ружин крст“ и франмасони имају ритуал под називом „огњени гроб“. Један истакнути припадник реда „Ружин крст“, који је такође проучавао сајентологију, испричао ми је о обреду у току кога иницирани неофит леже на тепих на коме су насликани пламени језици. Он је тврдио да симбол сајентолошког Центра Религиозне Технологије (ЦРТ) потпуно наликује фигури на том тепиху.
Симбол ЦРТ укључује дијанетички троугао – општеприхваћени магијски симбол који приказује врата кабалистике, јеврејско слово „далет“.
То потврђују и Хабардове речи да је троугао – грчко слово „делта“, еквивалент „далет“а. Троугао који стоји на основи такође представља симбол египатског бога Сета, чија је једна од титула „истребитељ људи“. За Кроулија је Сет мушки еквивалент Бабалон, сам Сатана. Међу адептима црне магије, као и међу тибетанским тантристима, троугао се сматра знаком мрачних сила и кобне власти.
Слово С и двоструки троугао је главни симбол који се може наћи практично у свим сајентолошким текстовима и публикацијама. С представља сајентологију, а два троугла СродствоРеалностКомуникацију и ЗнањеОдговорностКонтролу. Међутим, постоји и друго могуће тумачење тога знака. Знак С, ако га посматрамо одвојено од троуглова, веома лични на змију (серпент – прим. прев.). За Кроулија слово С је увек било знак змијекушача – Сатане. Није ли Хабардов „тетан“ тепаро изговорена реч „Сатана“ (сатан – сејтан, на енглеском, нап. прев.)? Хабард је имао одређени смисао за хумор, истина, сасвим изопачен. Ако два троугла помере места, добићемо Давидову звезду, коју адепти црне магије називају „Соломонов печат“. Тај симбол представља „тетраграм“ – свето име Бога које се никада не сме изговорити. Могуће је да би његово растављање на саставне делове значило за Хабарда исто што и окретање хришћанског крста наопако за отворене сатанисте. Размотримо симбол Поморске управе. Петокрака звезда, или „пентаграм“ један је од најраспрострањенијих знакова магијске власти. Звезду уоквирују две ловорове гранчице са по тринаест листова. Није потребно говорити о значењу броја тринаест за сатанисте. 1984. Армстронг ми је рекао да се, судећи по документима у Хабардовој архиви, творац сајентологије интересовао за нумерологију нешто мало више него за остале аспекте магије.
Чини се да је једна од најфантастичнијих била тврдња најстаријег Хабардовог сина, Л. Рона Хабарда Млађег, да је његов отац био наследник црних магова – твораца нацизма. Неоспорно, нацизам је био тоталитарна група – прототип деструктивног култа. Недавна открића у вези са једним од водећих сајентолога, Томасом Марселусом, који је дуго био директор
Института за историјске прегледе, чини далеко вероватнијим тврђења Хабардовог сина. Позната научница Дасти Склер која је написала темељан рад „Нацисти и окултизам“, изјавила је да би у последњој глави уместо примера Муна, оснивача Унификационе цркве, навела Хабардов пример, само да је у тренутку рада на књизи имала о Хабарду довољно података. Л. Рон Млађи је био уверен да су текстови учења тајних нацистичких ложа „Германски ред“ и „Друштво Туле“ били непосредно достављеи његовом оцу преко курира. Ако се узме у обзир та изјава, онда се симбол сајентолошке „Међународне организације за менаџмент“ – бели круг на црвеном квадрату – може разумети и као копија нацистичке заставе. Четири муње у цикцак облику, или „руне победе“ (нем. Сиег – прим. прев.) које извиру из белог круга, такође су биле веома распрострањене у нацистичкој симболици. Сајентолози никако не објашњавају смисао или значење тих „руна победе“, док су оне, међутим, представљене и на симболу ЦРТ. У време када су била разрађена оба та симбола, Хабард је формирао и Међународну финансијску полицију, коју је предводио Међународни финансијски директор. Необичан избор речи…
Хитлер је такође веровао у снагу окултних симбола и ритуала. Говорећи о франмасонима, изјавио је: „Сва та наводна богохулства, костури и мртвачке главе, гробнице и мистерије – све су то само страшила која могу да уплаше једино децу. Али у свему томе постоји један опасан елемент, и тај елемент ја сам преузео од њих. Они су организовали нешто попут свештеничке аристократије. Ои су разрадили езотеричну доктрину, и нису је само формулисали, него су је и снабдели симболима и обредима, који се човеку откривају у складу са тиме како прелази степене посвећења. Хијерархијска организација и иницијација кроз симболичке обреде, другим речима, све оно што не оптерећујући ум, делује на машту преко магије и култних симбола – све је то веома опасан елемент који сам преузео од њих. Зар ви не схватате да наша партија мора бити таквог типа?… Ред! Она мора бити ред хијерархијска организација секуларног свештенства.“
Пошто смо упоредили низ теза из Кроулијевих и Хабардових радова, и уверили се у истоветност правца и намера оба система, предлажем да пређемо на област тајних сајентолошких ритуала. Несумњиво, нису само Хабард и Кроули лично покушавали да стекну магијску снагу и власт. Изгледа да су се такви покушаји вршили у свакој култури и да је свака од њих имала своје специфичности.
Заједнички елемент за већину култура јесте вера у духове, који су лишени тела. Духови који су постали бестелесни могу се наћи у учењу сваке религије. Као и многи, Кроули је веровао да се такви духови могу искористити у магијској пракси. Већи део тајних доктрина сајентологије је на овај или онај начин повезан са духовима који су изгубили телеси омотач.
Пред крај свог живота Хабард је написао неколико неукусновеселих песмица у попстилу, које су биле снимљене под његовим руководством. Један од тих опуса, „Зле намере“, почиње речима: „Некада давно читав космос се плашио демона. За шта је скупо платио, тражећи помоћ од попова“. Даље се у песми говори како демони не постоје, да постоји само „елементарно избрисива зла намера“. Заправо, сви нивои „активних тетана“ готово су у потпуности посвећеи борби са „телесним тетанима“ или духовима који су се уселили у туђе тело и душу, тј. са демонима.
Први пут је Хабард ту идеју предложио својим следбеницима 1952. године у време својих првих предавања из сајентологије. Он је говорио о „тету“ као животној снази и описао „тетабића“ и „тетатела“. Табићасу поновоспоменутајунаисте године у књизи „Шта значи слушати?“ (та књига, са изузетком једног поглавља, и данас се штампа под насловом „Сајентологија: историја човека“). У том свом делу Хабард прича како у свакоме од нас живи седам страних духова, чији се вођа зове „бригадир“. У то време ова идеја није наишла на подршку и Хабард ју је оставио на четрнаест година.
Децембра 1966. године, за време боравка у Северној Америци, Хабард се латио „истраживања“ инцидента који се, према његовим информацијама, догодио пре 75 милиона година. У предавању, снимљеном на магнетофонску траку, одржаном септембра 1967. године, Хабард објављује сајентолозима своје откриће. (На истом снимку он се хвали како његова жена Мети
Сју Хабард „користи услуге професионалних агенатаобавештајаца, како би приграбила документа која су му потребна.“ У исходу те делатности његова жена – „контролор“ свих сајентолошких организација, доспева у затвор. Сајентолози и даље тврде, да сироти Хабард ништа није знао о незаконитој делатности своје супруге, за коју је она платила губитком слободе, али при томе настављају да тргују истом том магнетофонском траком). У своме предавању Хабард је говорио како је умало поломио кичму од напора у току тих претешких истрађивања. 1984. године Хабардов бивши архивар Армстронг је изјавио да у Хабардовој архиви постоје писма која је он написао у време док је радио на курсу „Трећег нивоа активних тетана“ (ДТ 3). Судећи по писмима, Хабард се стварно толико напио, да је упао у канал са отпадним водама. Хитно су морали да позову лекара, како би излечили угануће. У истим тим писмима Хабард прича како је користио наркотике. Фебруара 1967. Хабард је одлетео у Лос Палмас. Жена, која му је тамо помагала, испричала ми је да је он узимао огромну количину наркотика и да је све време био у полусвесном стању.
Резултат Хабардових „истраживања“ био је чудан спој „научне“ фантастике и сасвим старомодне магије. По Хабарду, пре 75 милиона година извесни Ксену, владалац 76 планета, окупио је већину становника своје империје – у просеку 178 милијарди са сваке планете – и преселио их на Земљу. Тамо их је дигао у ваздух у вулканима помоћу хидрогенских бомби, услед чега су се духови тетана повезали „електронским тракама“. Потпуно дезоријентисани после крваве битке, лишени својих тела, тетани су били подвргнути 36одневној хипнотичкој „имплантацији“ и везали. Са седам страних духова у човеку Хабард је прешао на хиљаде. У тим „имплантима“ 75 милиона година пре Христа као да су садржани планови развоја свих будућих цивилизација, међу којима и хришћанског учења. Хабард је наредио да се садржај курса „ДТ 3“ чува у највећој тајности, јер би неприпремљен човек, случајно сазнавши његов садржај, умро за два дана. Од тада је та прича била објављена у многим листовима, али никакве епидемије нити помори нису за тим уследили. Хабард је до те мере био задовољан својим научнофантастичним делом, да је на крају крајева, игноришући сопствена упозорења, написао сценарио за филм „Побуна на звездама“, чији садржај понавља садржај курса „ДТ 3“.
За Хабардов рад је карактеристично позајмљивање идеја из разних извора и њихово коришћење само у нешто измењеном облику. Првобитни дијанетички језик укључивао је и такве термине као што су „оператер“, „фантазија“ и „регресија“, који су били у општој употреби међу хипнотизерима тога времена. Већина људи, који напуштају сајентологију, не досећа се да су „телесни тетани“ о којима се говори у курсевима ДТ од трећег до седмог нивоа, у ствари донекле измењени демони из хришћанског система веровања. Заиста, „нивои ДТ“ представљају најсуманутији облик егзорцизма у историји човечанства. Нажалост, слична веровања и обреди могу имати сасвим негативне последице по њихове учеснике, који су озбиљно прихватили Хабардова „открића“ и поверовали у то да у њима живи мноштво личности. Мене су више пута молили да помогнем жртвама те сугестије. Оне су биле у врло тешком стању.
Како сајентологија представља хибрид окултних ритуала и психотерапије 50их година, сам процес „одитинга“ се може посматрати као модернизовани магијски ритуал. Адепти пролазе кроз низ све виших иницијација у нади да ће стећи натприродне моћи. Практично сваки степен има своја специфична обележја, симболе и чинове.
Постају очигледне и све нове и нове везе сајентологије и ритуалне магије. 1973. на Хабардовом адмиралском броду „Аполон“ одиграо се врло карактеристичан догађај. Менаџери сајентолошких организација из целог света који су се налазили на броду, учествовали су у тзв. „обреду Кали“, тј. церемонији посвећеној индијској богињу смрти и уништења Кали. Церемонија је била организована врло озбиљно: менаџере су увели у слабо осветљено бродско складиште, где им је наређено да униште моделе својих организација. Пар година пре тога, један од официра Поморске управе, по његовим сопственим речима, добио је наређење да оде у Лос Анђелес и изврши оружани напад на некакво магијско коло. Официр није извршио наређење, али тврди да је приметио коло баш на оном месту на коме је, по Хабардовим речима, и требало да се налази.
1975. године Хабард је одлучио да тајно истражи учење низа гностичких група. У то време он је већ окончао пројекат, на основу кога је требало да добије податке о томе, ко је из посаде његовог брода „ратник светлости“, а ко „ратник таме“. Последњи су одмах унапређени у виши чин. Истрађивач Џеф Џејкобсен је указао на могућу везу између Хабардових „нивоа ОТ“ и гностичких доктрина. Џејкобсен наводи цитат из Валентина – учитеља гностицизма из III века: „Јер много духова обитава у њему (у телу – прим. прев.) и не дозвољава му да буде чисто; сваки од њих доводи сопствено дело до његових плодова, и они злоупотребљавају тело путем неприличних тежњи“. Џејкобсен цитира и гностика Василида који каже да „човек чува спољашњост дрвеног коња из поетског мита, јер исто као у коњу, у људском телу обитава мноштво различитих духова“. Џејкобсон истиче да су ти гностици сматрали опседнутост различитим духовима за нормално човеково стање, док хришћанска традиција опседнутост духовима види као дубоко ненормално стање, душевну болест, а примери опседнутости многим духовима су изузетно ретки (на пример, бесомучни Гергесинац, в. Мк. 5:120). Џејкобсен указује и на друге занимљиве паралеле између гностицизма и сајентологије.
Жена, некадашњи члан Поморске управе, изјавила је под заклетвом да је 70их година имала сусрет са старцем, чији се опис подударао са Хабардовим описом. Она тврди да су је високи руководиоци сајентологије довели на кров своје зграде и оставили је насамо са старцем који је са њом обавио сношај у изузетно спором ритму. То је један од коитуса који препоручује Кроули и који он назива „карецо“. Других сведока тог догађаја није било.
Више пута сам истицао да се јавна личност сајентологије битно разликује од личности те организације која је скривена од друштва.
Огромну већину Хабардових лседбеника чине поштени људи који искрено верују да сејентолошка технологија може да помогне свету. Већина од њих ништа не зна о тајном учењу о „поштеној игри“. Хабард је играо улогу месије, Мајтреје, последњег Буде, а био је, заправо, веома болестан човек растројених нерава. Има врло много изјава о његовој зависности од наркотика. Саветовао је конзумирање амфетамина. Признавао је своју зависност од барбитурата и патио је од тешког периодичног опијања. Његов однос према околини често није улазио ни у какве оквире честитости или, напросто, здравог разума. Иако је себе сматао великим ауторитетом у васпитању деце, његови односи са сопственом децом били су више него ужасни. Лишио је наследства свога првог сина, готово никада није видео своју прву кћер, а своје друге кћери се одрекао. Квентин, његов старији син из трећег брака, завршио је живот самоубиством. Квентин је у два маха досегао највише нивое у сајентологији. Он је био одитор XII класе и „очишћен тетанист“, али уза све то и хомосексуалац. У својим јавним изјавама Хабард није штедео хомосексуалце (којима је, заједно са новинарима и психијатрима, било забрањено учлањење међу сајентологе – прим. прев.). Он је говорио да су сви „педери прикривени непријатељи“, увек спремни да подмукло ударе. Међутим, ја сам дошао до низа врло узнемиравајућих изјава о сексуалном понашању самог Хабарда. Дужан сам да напоменем да те изјаве нису потврђене допунским саопштењима сведока, тако да могу бити дате само као напомене. Један официр Поморске управе тврди да је једном приликом за време боравка у Северној Америци, присуствовао сношају између Хабарда и локалног дечака. Други официр тврди да му је Хабард једном испричао о својој сексуалној вези са једним од сопствене деце. Наравно, немогуће је доказати те изјаве. Али слично понашање би било потпуно логично за поклоника Кроулија, који сматра да је прави адепт црне магије „дужан да чини све оно што је срамно и одвратно за обичне људе“.
У закључку бих желео да изјавим да сматрам Хабарда класичним типом психопате. Извесна траума, коју је претрпео у детињству, одвојила га је од света и развила у њему неповерење према другим људима. Постепено се то стање развило у параноју и жељу да се контролишу други људи. Он је створио свој сопствени свет у коме је живела Царица. Мислим да треба озбиљно прихватити његову изјаву да је јасно видео Царицу и да је она разговарала са њим. На основу онога што је Хабард говорио о свом „аутоматском“ писању и прорицању, може се закључити да је Царица искористила Хабарда као инструмент за своје циљеве. Хабард је потпуно изоловао део сопственог „ја“, назвао га „Царицом“ и подлегао њеним позивима.[1] Његов живот се састојао од ужасних противречности. За себе је тврдио да је експерт у свим областима знања и делатности, а заправо је претрпео срамне неуспехе у већини од њих. Неки га сматрају душевним болесником, док су други убеђени да је склопио пакт са самим ђаволом, или, по Кроулијевој терминологији, са самом Бабалон, и да је био поседнут сатаном. Што се тиче веровања самог Хабарда, она су, у свим својим противречностима, садржана у његовим доктринама, које је истакнути немачки сектолог Фридрих Вилхелм Хаак назвао „црном магијом двадесетог века“.
 
Џон Атак
 
превод са руског језика: А. П.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Истакнути руски сектолог, др философије и мр богословских наука, А. Л. Дворкин, који је ово предавање превео са енглеског на руски језик, прокоментарисао је ово место на следећи начин: „Православни хришћани се у овоме вероватно неће сложити са Џ. Атаком. Чини се да је неко ко се јавио Хабарду у облику „Царице“ био потпуно реално духовно биће, а не плод његове болесне уобразиље. А сајентолошко учење, надахнуто тим „неким“ и они његови плодови које видимо како у делатности сајентологије, тако и у животима њених чланова и са њима повезаних људи, дозвољавају нам да то духовно биће без двоумљења уврстимо у свет палих анђела, или, другим речима, демона.“

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *