У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
АЛИСТЕР КРОУЛИ У КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ: ПОРТРЕТ ИЗОПАЧЕНОГ
 
У роману енглеског књижевника Сомерсета Мома дат је занимљив и прецизан опис Кроулијеве личности; роман се зове “Чаробњак”. Млади господин – лекар и позитивиста по убеђењу, Артур Бардон, треба да се ожени Маргаретом Даунси. У Паризу, где проводе извесно време, они упознају окултисту Оливера Хадо (књижевно име дато Кроулију.) Артур и Хадо дођу у сукоб, и потоњи реши да му се освети тако што ће отети Маргарету, претворивши је у робињу својих окултних огледа. У почетку, Бардон не верује у делатне силе магије; мало по мало, он схвата да магија постоји. Хадо уништава његову вољену, којој је потпуно сломио вољу и развратио је; у суманутом покушају да створи хомункулуса (вештачког човечуљка), он је жртвује. На крају, Бардон убија Хадоа, и његова кућа сагори.
Наравно, ово је сиромашно изложена, основна фабула; роман је роман, и описано се није десило са Кроулијем. Међутим, с обзиром на чињеницу да га је Мом, као и већина енглеских интелектуалаца оног времена, познавао, значајни су описи Хадоа – Кроулија, и анализа његовог понашања. Да видимо како је, отприлике, човек – звер изгледао.
Бардон каже Хадоу, у разговору о алхемији:
” – … Ја заиста не увиђам да је алхемичар који је читав живот провео у покушају произвођења злата много вреднији од свакидашњег надничара модерне цивилизације.
Али ако је алхемичар тражио злато, то је било због моћи коју би му оно пружило; он је стремио к моћи, док је дане и ноћи проводио над мутним тајнама. Моћ је била језгро свих његових снова, само што то није била кукавна, ограничена моћ над овим или оним; то је била моћ над читавим светом, моћ над свиме што је створено, моћ над елементима, моћ над самим Богом. Његова је жудња била тако велика, да није мировао, све док се и звезде у својим путањама нису покоравале његовој вољи.
С Хада је одједном спала његова стара загонетност. Било је јасно да су га узбудиле сопствене речи, јер му је лице добило нови, чудан израз. Чудесна надменост бљеснула је у његовим сјајним очима.
А шта друго људи траже у животу, осим моћи? Ако настоје да стекну новац, то је због моћи коју ће новац пружити, а сва њихова жеђ за знањем опет је тежња ка моћи. Будале и пијанице стреме срећи, али мушкарцима је само до моћи. И маг и чаробњак и алхемичар очарани су непознатим, сви они жуде за величином која је доступна човечанству. Сви они мисле да ће уз помоћ науке коју тако стрпљиво изучавају, да ће издржљивошћу, снагом, вољом и маштом – тим својим великим оружјем коначно достигнути моћ, којом ће моћи стати лицем у лице са самим богом” (72 стр.).
После овога, Хадо прича о Парацелзусовом настојању да створи хомункулуса и тако собом замени Бога Творца; вели да не зна да ли му је тај подухват успео, али да би вредело проверити.
Лице Хадово, у часу кад је, после туче са Артуром, решио да му се освети преко Маргарет, изгледало је овако: “Страшно је било погледати у то лице, избезумљено од страсти. Огромна маса меса била је пуна неке нељудске злобе, неке сатанске мржње, која ју је ужасно изобличила. Али одједном настаде промена. Црвенило узмакне пред сабласним бледилом. Осветнички намрштај ишчезне; а лицем му се разлије безосећајни смешак, страшнији од малопређашњег израза мрскости”. (стр. 77). После овога, Хадо зна шта ће радити: разориће живот Маргарети и Артуру.
Маргарета, сажаливши се на Хадоа, који јој је, иначе, био одвратан, задржи се извесно време у његовом друштву. Он почиње дајој свира (Кроули је био обдарен музичар и песник, а све своје дарове употребио је на стицање магијске моћи над људима и природом.) У Момовом опису Хадове свирке налазе се многа општа места тзв. “црне”, сатанске романтике и британског позног симболизма, који је, као и онај француски, бодлеровско уисмансовски, уживао у синкретистичком споју порнографске чулности и некакве бледуњаве, беживотне чедности: “То је била музика какву још није чула: варварска, тугаљиво зачарана, која јој је у машти доводила ноћи над напуштеним градовима, с немим палминим листовима у безветрици, и са тавним даљинама. Учинило јој се да познаје оне уске, кривудаве уличице, беле куће ћутње са чудним месечевим сенкама, жар жутог светла у унутрашњости, звецкање опорих инструмената и оштар миомир источњачких парфема. Као да је кроз њен дух пролазила поворка неких неземаљских бића, која су тајанствено палацала неким вампирским животом. Мона Лиза и Јован Крститељ, Бахус и мајка Дјеве Марије, сви су они пролазили са загонетним покретима. Али ћерка Иродијадина, уздигла је руке, као да ће призвати удаљене богове, заувек обузета мистичким обредом” (87. стр.) А даље иде опис Саломиног плеса око мртве главе Јована Крститеља – омиљени мотив сатанистичких романтичара, чији је Кроули изданак био; у секти његових следбеника и до дана данашњег постоји опис ритуалног жртвовања петла који је замена за Хришћанина, пре свега за Јована Крститеља, после Христа и Богородице најмрскије личности свим сатанистима. Јер, Свети Јован је Самим Богочовеком био назван највјећим роћеним од жене; он, чист као пламен воштанице, позивао је народ на покајање и исправљање живота; први је, ради очишћења греха, крштавао људе у реци Јордану; од Ирода је био убијен јер га је спречавао да живи као блудник са женом свог живот брата Филипа, Иродијадом. А сатанисти верују да је грех пут ка познању стварности и задобијању моћи: зато тако мрзе Светога Јована.
О магији и њеним силама Хадо каже Маргарети: “Кажем вам да том умећу ништа није немогуће. Оно заповеда пратварима, оно познаје језик звезда, оно управља путањама планета. На његову заповест, крвави месец пада са небеса. Устају мртви, а ноћни ветар, којим уздише кроз лобање, претвара се у тамне речи. Небо и пакао његови су предели; и сви облици живота, одвратни и љупки; љубав и мржња. Киркином палицом оно претвара људе у звери поља, а пољским зверима даје чудовишну људскост. Онај који познаје његове тајне држи у својој левој руци живот, а у десној смрт. Магија пружа богатство будући да обичне метале претвара у злато; њена срж придаје човеку бесмртност” (стр. 88).
Пошто је Артуру отео Маргарету, Хадо је с њом путовао у Европи. Извесно су време провели у Монте Карлу, где су организоване оргије и црне мисе. Он беше привлачан за “уморну машту ловаца на уживања” (стр. 126). Хадо је, у исти мах, и силан маг и обична варалица на картама; животиње су га се плашиле, видећи нешто демонско у њему, а он се, теђак самом себи, тровао наркоманским ужицима. У кафани је, да би задовољио свој суманути смисао за хумор, плаћао фалсификованим новцем. Све су свему: лакрдијаш је у Хадоу био спојен са моћним слугом демона. (Уосталом, зар и ђаво није такав: лакрдијаш и уништитељ?)
Какав је Кроули био у младости?
Примајући писмо свог пријатеља Харела, Артур Бардон чита о Хадоу, који је са Харелом заједно учио. Ево шта Харел о Хадоу каже (то је било мишљење већег дела енглеске аристократије о Кроулију). “Он је у Оксфорд дошао из Естона, а био је на гласу због атлетике и изопачености (полне, нап. прир.). А ти знаш да ништа не побуђује већу зловољу дечака од овог последњег. Открио се да је одлично играо фудбал, а да није било његове готово бахате небриге, могао је постати играч читавог универзитета. Изругивао се познатом занесењаштву за игре и обичавао говорити да је крикет сасвим добар за дечаке, али не и за мушкарце. (Тада му је било осамнаест!) Разметљиво је причао о лову на крупну зверад и о пењању на планине, као о спортовима који захтевају срчаност и самопоуздање. Заиста, чинило се да воли фудбал, премда је играо са суровим дивљаштвом које је љутило остале саиграче. Уврежило се мишљење да није поштено играо /…/ Његове су победе биле неподношљиве, јер их је он суровим изругивањем пренаглашавао над побеђенима, што су младићи тешко подносили. Тешко ћеш веровати ако ти кажем да је био необично физички привлачан. Сада је одебљао, али је у оним данима био необично леп. Подсећао ме на оне огромне кипове Аполона којима је бог представљен женском облином и умилношћу. Био је веома висок, величанствене грађе./…/ Сећам се необичности његових очију које нису знале природно гледати, а ја не умем рећи на који је начин то постизао. Очи већине људи састају се кад гледају неки предмет, али његове остају упоредне. То им је давало јединствен израз, као да испитује најскривеније мисли својих саговорника.”
Људи су га мрзели и био им је привлачан, тајанствен; шарлатански се претварао да је читао оно што није, и умео да прича скаредне вицеве на грубо хуморан начин. Харел каже: “Изникла је легенда коју је он брижно неговао; наиме, причало се да се потајно бави развратом о коме се могло говорити само испод гласа. Говорило се да се трује источњачким дрогама и да посећује најрђавије опијумске јазбине у источном Лондону. Али је највеће изненађење сачувао за крај: први је заврши са студијама иако га нико никада није видео приликом рада./…/ Опомињем те да га избегаваш као кугу. Он не може бити ничији пријатељ. Као познаник, препун је издаје и неискрености; као непријатељ, то могу добро замислити – може бити и немилосрдан и бесавестан”.
Момова књижевна визија Кроулијевог лика потврђује трагичну судбину кључног сатанисте ЏЏ века: обдарен од Бога многим талентима, он их је све ставио на службу ђаволу и, поред зла које је ближњима наносио својим магијским вештинама и књигама, на крају је завршио као јадни наркоман, кловн лишен ауре мистичности.
Уосталом, ђаво је, још у средњем веку, био назван “мајмун Господњи”: ништа не могавши да створи, имитирајући Божје поступке и уништавајући себе и друге, он и своје слуге чини сасудима шареног ништавила. “Споља гладац, а унутра јадац”: споља милтоновско луциферијанство, а изнутра шупљина у којој лебде гадости мисли и поступака којих би се сваки нормалан човек стидео.
Уосталом, зар и “црна миса” није пуко извртање римокатоличке службе Божје? Ништа оригинално сатанисти нису смислили.
Мајмун остаје мајмун, мада је био ангео.
Тако и његов гласноговорник, вашарски опсенар Кроули.