НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
КРОУЛИЈЕВЦИ МЕЂУ СРБИМА
 
Први број независног студентског часописа „Бука“, који је изашао под покровитељством фирме НИП „ИНПРЕСС“ Београд, у самој средини донео је чланак извесног Ненада Костића, под насловом „Ђаво има више имена него обожавалаца“. То је био први наставак сетије текстова о „малим верским заједницама“ и њиховом „правом лицу“.
На самом почетку чланка, Костић је због необјективности критиковао новинаре који пишу о сектама, нарочито кад су у питању сатанисти. Костић вели: „Овакав новинарски приступ свакако изазиа озбиљну пажњу лаика, који, разумно, не желе да им овакве сподобе (сатанисти, нап. прир.) уништавају пород и дом, али ствар је журналистичке етике сериозно се позабавити и оним аспектима духовности који се не могу наћи на недељним проповедима или у Библији, без сврставања једног изузетно богатог света као што је свет малих верских заједница /…/ у екстрамну, и, на срећу, малобројну, ако не и безопасну (подвлачење наше – обратимо пажњу на Костићеву „објективну“ акробацију – екстремни, малобројни, али безопасни, нап. прир.) групу истинских поклоника Господара таме, Луцифера, Белзебуба… Имена су бројна и, барем на нашин просторима, ћаво има више имена него обожавалаца“.
Одмах затим схватамо да Костићева „објективност“ потиче од његове „екстремне“ заинтересованости за сатанизам. Он је, наиме, верник који обреде сатанизма упражњава. Прича нам како је на гностичкој миси од „свештеника и свештенице“ (која је била у „плавој провидној хаљини“) примио „причешће“. Наравно, за њега ОТО није секта, него црква („Гностичко – Католичка“). Кроули, кључна линост ове „цркве“, по Костићу није био ништа друго до „езотеричар, песник и филолог“ (да напоменемо да је, по том критеријуму, Хитлер био „езотеричар, архитекта – аматер и сликар“, Химлер – „езотеричар и љубитељ класичне музике“, Моша Пијаде, творац „пасјих гробаља“ у Црној Гори – „философ и сликар“, Милован Ђилас, његов помоћник, до рамена крвави компартијски џелат, „књижевник и преводилац“, итд, итд.) Сазнајемо да је Кроули, као пророк „Хорусовог еона“, нудио ослобођење људима „од лажних и ропских представа, у које спада и хришћанска вера“. Костић наставља да нас обавештава.
Вршачки мајстор Милан једини у СРЈ има право да врши ОТОиницијације. Госпођица Јасмина Богдановић се донедавно бавила издаваштвом, а сад је на челу кампа „Хелиополис“. ОТО даје одрешене руке и појединцима: тако је „извесна госпођа Марија Ш, у јеку кампање против ОТОа у Србији 1994. постигла да у новинама објави својеврстан демарш, демантујући гласине о „Реду истоних храмовника“ као сатанистичкој секти“, и обазнанила да је њихово деловање институционализовано у реду „езотеричара и мистика“. ИП „Езотерија“ је кућа која је код нас неприкосновена у популаризацији дела Алистера Кроулија, што није ни чудо кад се зна да је њена сувласница Маја Мандић „активни члан ОТО“. Сазнајемо и понеки „трач“: сувласник „Езотерије“ је избачен из ОТОа (то је, претпостављамо, Владимир Мандић)1, јер је неовлашћено објавио шпил тароткарата који је израдио Кроули (строга као партијска дисциплина, нема шта!)
„На темељу одређеног личног искуства“, аутор чланка у ОТОу верује да је ова организација „далеко од било какве манипулације малолетним лицима, као и испирања мозга и уграђивања аутодеструктивних и убилачких порива у личност која се одлучи да следи овај систем веровања.“ Међутим, „одређена доза манипулације постоји, и она се очитује, надасве, кроз смештање иницијанта у референтни оквир који му је потпуно стран; природно је да таква ситуација изазива жељу за препознавањем Вође и Обожаваног у лику иманентно невиног ментора и учитеља (подвлачење наше, нап. прир.) Такође, неретке су и појаве условљавања иницијације, иначе врло јефтине (око 30 ДМ), услугама и чиновима који се односе на мушкоженске односе, а при томе нису стриктно езотеричне природе“.
Костић тврди да ОТО нема везе са „Црном ружом“ и сатанистима, да ниједна друга организација не одржава везу са ОТО, осим „WICCA“, америчког вештичарског удружења, са којим је у контакт ступила поменута Јасмина Богдановић, Аутор чланка сматра да су се многи заинтересовали за Кроулијеве идеје због „хајке“ на секту, и тврди: „ОТО је, пре сега, ред невиних езотеричара и окултиста“.
Тако је први број „Буке“, кој је рођена из студентског протеса, послужио за пропаганду Кроулијевштине међу будућим академским грађанима Србије. У складу са етиком „Велике Звери“, на првој и другој унутрашњој страни корица, ове новине, објављено је изругивање убијеном генералу МУПа Србије, Радовану Стојчићу – Баџи, са поруком „Последњи поздрав београдски студенти“ (без обзира на то ко је Стојчић био, и коме је служио, ругање покојнику је најсрамнији антиправославни и антисрбски чин.) Очито је да је неко зажелео да дух студентског протеста (не заборавимо: од почетка до краја то је био светосавски дух, дух људи који су се Патријарху србском обраћали за помоћ и подршку) усмери према Алистеру Кроулију.
Србија је за „ред невиних езотеричара и окултиста“ први пут нешто више чула 1994. За време Великог Поста те године у једну викендицу, која се налази у непосредној близини љубостињског метоха, манастира Свете Петке код Трстеника, стигла је група младих која је од раног јутра пуштала гласну музику и урлала. Не знајући о чему је реч, отац Симон, настојатељ манастира, отишао је на вечерњу службу Божју у Љубостињу. Када се са службе вратио, монах је имао шта и да види: порта је била пуна голих и полуголих женских и мушких дивљака, који су јурили и галамили. Монах је повикао, а они су побегли, узвикујући: „Не можеш нам ништа. Ми нисмо крштени, а родитељи су нам социјалисти“.
Када је ушао у храм, инок Симон видео ужас над ужасима: на поду је лежала разбијена икона Свете Петке, лева олтарска врата су била разваљена, дарохранилица разбијена, Свети Престо испретуран, Дискос и Путир наопако окренути, а иконе побацане преко њих. Украдени су му крст и мантија. Полиција је дошла и извршила увиђај. Рекли у да не могу ништа саопштити док не похватају починиоце. После неколико дана вратили су монаху Симону украдене ствари. Починиоци су били похватани и одмах пуштени, јер „није било веће основе да их задржавају“.
Клупко је почело да се одмотава: истраживачи овог феномена открили су да у Трстенику постоји камп „Ordo templi orientis“, на чијем је челу стајао познати трстенички наркоман В. Р. Подаци су преузети из интерног кроулијевског часописа „Thе Magical Link“, који објављује спискове својих кампова, оаза и ложа широм света. Социјалистичке власти Трстеника су, међутим, све време тврдиле да у том граду нема никаквих сатаниста, мада је исти био прекривен сатанистичким графитима: од обрнутих крстова до отворених позива на линч свештенства („Kill the Priest!“)
Видевши да им ништа не прети, 3. јула 1994. млади следбеници „Велике звери“ опет су искористили прилику кад монах Симон није био у манастиру, и опет га оскрнавили. На капији порте су урезали обрнути крст и затим се сви редом потписали. Иконе у храму су биле поскидане са зидова, побацане и окренуте наопако. Покрадени су покривачи за сточиће на којима се налазе иконе – целиваче, које побожни народ прилаже за здравље или покој својих ближњих. Нађене су нешто касније испод манастира, са траговима блудничења и вршења физиолошких потреба. Полиција је опет рекла оцу Симону да немају основа за истрагу. Епископ жички Стефан је послао комисију која је тврдила чињенично стање и о томе обавестила јавност. Монах Симон је на вратима храма оставио поруку: „Браћо и сестре! Тешко је време јер наши ђаци и студенти руше своју светињу, а крст часни ломе и носе га наопако“. Истовремено, он је изјавио: „Ја не могу никога да убијем јер ни Господ Исус Христос за Којим се трудим да идем није убијао. Ја сам грешан човек, али бранићу ову светињу док ме буде и док дишем“.
Ко су у ствари, кроулијевци, надахнитељи таквог вандалског чина?
Пред читаоцем се налази неколико текстова посвећених анализи кроулијевског сатанизма – почев од биографске скице самог Кроулија до исповести једног бившег члана ОТОа који је сада православни хришћанин. Овај део књиге, унапред упозоравамо, има садржаја који нису нимало једноставни за читање, с обзиром на чињеницу да су сатанисти ипак сатанисти, и да раде ствари које здравоуман човек не може да схвати, а камоли да прихвати. Међутим, сматрали смо својом дужношћу да у књизи објавимо податке о томе, прећуткујући нешто што би било нарочито узнемирујуће, али не прећуткујући оно најбитније. Циљ ОТОа и њима сличних окултно – сатанистичких група и није масовно обраћање људи, него ловљење оних који могу бити од утицаја у друштву, пре свега младих и способних. Зато је потребно на време обасјати вампирску таму таквих организација, да би што мањем броју жртава мрак зла могао исисати крв.
Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови, и да беже од лица Његовог они који Га мрзе!

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *