НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
АЛИСТЕР КРОУЛИ – ЖИВОТ И РУШИЛАШТВО
 
Чини се да нема човека који је у XX веку тако систематично у себи уништавао свако Божје добро, трудећи се да своје лудило разарања пренесе на што више људи; пред крај XX века, века „атомске технике и прашумске етике“, његово име се уважава као име мага који је „мењао парадигму“, доприносећи победи „Новог Доба“. 1 Реч је, дакако, о Алистеру Кроулију.
Рођен је као Едвард Александар Кроули у Лемингтону у Ворикшајру, године 1875, кад је умро Елифас Леви, чијом се инкарнацијом сматрао. Те исте године основано је Теозофско друштво и на свету се појавио швајцарски психоалхемичар Карл Густав Јунг, што окултисти стално доводе у везу, сматрајући ову годину једном од прекретница у историји обнове паганства.
Отац му је био богат пивар и члан секте „Плимутска браћа“, која је живела по строгим законима протестантског фундаментализма. Волео је да се поистовећује са злим ликовима Светог Писма, и кад га је мајка назвала „Велика звер 666“, он је радо прихватио да то буде, целога живота носећи тај надимак као мото свог рушилаштва.
Пошто је завршио школовање на Кембриџу, постао је члан окултистичке дружине „Златна зора“. Претходно је трошио новац на путовања и алпинизам, писао је поезију и веровао да је генијалан као Шекспир. У „Златној зори“ Кроули упознаје њеног вођу Мек Грегора Метерса, са којим долази у магијски сукоб: он је на њега послао вампира, а затим, кад је
Кроули одолео, Метерс му је магијом побио ловачке псе, на шта је Кроули позвао Веелзевула и послао га да „казни“ Метерса (шта је Веелзевул урадио, осим што их је обојицу вукао за нос, није познато). Учитељ му је био неки Ален Бенет, са којим је извесно време живео, пре но што је Бенет отишао на Цејлон и постао будистички калуђер.
Крај XIX и почетак XX века Кроулија затиче на путовању: лута по Индији, Цејлону, Кини, Мексику, и свуда тражи магијска знања. Упознаје тантризам и оријенталну магију, и изучава гатарску књигу Ји Ђинг, коју ће касније популаризовати Јунг.
Године 1904. у Каиру, кроз његову супругу Роуз Кели проговара „космичка интелигенција“ Ајваз (или Аиваз). Онаје била у стању транса, и дух је кроз њу саопштио Кроулију да се припреми за примање поруке која ће свету донети „окултну револуцију“. Од 8 до 10 априла 1904 Кроули је, као у грозници, записивао поруке које му је слао ђаво, маскиран као „космичка интелигенција“ – (не зове га случајно Христос – „лукавим“; а „лукавство је мудрост будала“, каже Гете. Будала која је, због гордости, изгубила заједницу са Богом Љубави изабрала је још једног адепта за рат против Непобедивог.)
Књига је веома збркана и нејасна. Кроулијев настављач, Френк Рипел, Ајваза назива „анђелом – демоном чуваром“, који је у исти мах „Божанство Човека“; он није шејтан, али је активан Хорусов облик и звер 666, која није исто што и змај Апокалипсе, мада су, у ствари, једно (?) Онај који је поруку слао преко самозване „Звери“ познат је као сејач смутње – тако да није нимало чудно што га ни његове слуге не схватају баш како треба. У предговору за „Књигу закона“ (тако је Ајваз своју поруку назвао) он каже: „Свака моја Реч може да буде лаж“ (ово је прибележио Рипел).
У суманутој бујици речи (која треба да се чита „кабалистички“), главне су поруке: „Сваки човек и свака жена је звезда“, „Ти немаш другог права, осим да чиниш по својој Вољи“; „чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини Закон“. Ајваз каже да не треба имати ништа са „одбаченима и безвреднима“, и додаје: „Сажаљење је лоша навика Краљева; згази бедне и слабиће: ово је Закон Јаких, то је наш Закон и Радост Света“. Саставни део култа су „вино и чудне дроге“, које нису „штетне“. И лудило се наставља: „Пале не сажаљевај! Ја их никад нисам познавао. Ја нисам за њих. Ја не тешим. Ја мрзим утешеног и утешитеља“; „због тога ударај снажно и ниско и у пакао са њима, Мајсторе“; „нека у моје име тече крв“, „сажаљење нека буде одбачено: прокуни оне који сажаљевају! Убиј и мучи, не штеди, буди изнад њих“…
После темплара, на ред је дошао „Анђео“ који је маговима Дију и Келију у доба енглеске краљице Елизабете дао „анђеоски“, тзв. „енохијански“ језик и алфабет. Они су наставили да наговештавају Ново Доба које долази.3 Затим стиже Адам Вајсхаупт, чију улогу Рипел описује овако: „Вајсхаупт је више векова унапред предсказао Идеологију Новог Хорусовог Еона. Није био једини. Увео је изгубљену реч: Човек, и међу илуминатима, који су касније продрли у масонске ложе, проширио култ египатског сунчаног бога (то јест, Луцифера „просветитеља“ гностика). Тада се појавио Ниче, који је објавио рат „Дионис против Распетог“ и „смрт Бога“. Кад су се јахачи таме истутњали, стигао је Кроули да послужи као медијум Ајвазу. Шта је био Кроулијев задатак? Он сам каже: „Мој задатак је био увођење источњачке мудрости у Европу и рестаурација паганства у чистијем облику“. Ричард Кевендиш у „Историји магије“ вели: „Књига закона“ убедила је Кроулија да је његов животни задатак да уништи хришћанство и да на њњеговим развалинама изгради сопствену религију, телему („воља“ на грчком). Веровао је за себе да је Спаситељ света, Логос еона, Месија новог доба Хоруса, како је он то називао, доба које је сада заменило доба Озириса, са хришћанском вером на издисају“. „Деус ест Хомо“ – „Бог је Човек“, проглашава „нову религију“ Кроули.
Кроулијева идеја је да свет пролази кроз три религијске епохе – паганизма (матријархат), у коме доминира култ Велике Мајке (Изида), монотеизма (јудаизам, хришћанство, ислам), када се Бог поштује као Отац, и када се „потискују природни нагони“ (Славински) и телемитство (Ново Доба), које је тријумф хермафродитног детета Хоруса. Кроули вели: „Уочите код људи ишчезавање осећања греха, јављање става дечје невиности и неодговорности, чудне примене сексуалног нагона, детињасто поверење у прогрес, праћено страхом од катастрофе налик на ноћне море“. Завршена је хришћанска ера, ера Рибе, и почиње Доба Водолије. „Свуда се шири царстви детета“, каже Кроули. Нема осећања кривице, све је дозвољено. (Зар то није пророковао Достојевски у „Легенди о Великом Инквизитору“, који Христу говори о бесловесно срећној дечици подложној свим врстама манипулације?4 То да је „човек – бог“, знао је и Кирилов, који је, да би своју тезу доказао, извршио самоубиство.5
„Чини како ти је воља“6 је замена за „Оче наш“ „Нека буде воља Твоја“. „Ограничење је грех“, тврди Кроули. Славински тврди да Кроулијев поклич: „Чини оно што хоћеш“ не значи да треба чинити оно што нам се свиђа, него пуштање догађаја да теку „најприроднијим космичким током“, као у таоизму. Хорус који је ово објавио није нико други до, како Рипел каже; „Крунисани, Победнички и Освајачки син“, који је Ајваз, то јест „Луцифер историјских хришћана чије име значи Доносилац Светла; Светла у значењу Истине и Слободе“.
Ђаво је Кроулију усуо у главу мисао да „Књига Закона“ мења свет: прво издање је, каже он, изашло девет месеци пре избијања Балканског рата који је сломио Блиски Исток, друго издање девет месеци пре Првог светског рата који је сломио Запад, треће издање девет месеци пре избијања Кинеско-јапанског рата који је сломио Далеки Исток… Четврто издање није стигло баш девет месеци пре почетка Другог светског рата, али је ту негде, у децембру 1937. Све кризе, почев од логора у Совјетији до логора у Немачкој, плод су „старих мерила човековог понашања“, то јест Хришћанства. Гинуће још много, много људи, јер тако треба да буде пре иницирања у „Нови Еон“ свет се ради иницијације мора купати у крви…
После „Књиге закона“, Кроули се баца у вртлог сопственог лудила и 1909. лута Сахаром, са својим учеником
Виктором Нојбургом кога вуче на златном ланцу. Рецитује суре из „Корана“ и жели да настави огледе „енохијанске магије“ Келија и Дија. Пошто је, како каже Славински, „био уверен да зло као такво не постоји, да је релативно“, решио је да се сретне с њим, интегрише га у себе и тако „надвлада“. У пустињи је нацртао магијски круг, а затим је демон Хоронзон, „чувар бездана“, проговорио из њега, плашећи Нојбурга. Хоронзон је рекао да он „прождире име Светог Духа“, и да се Нојбург и Кроули баве „прљавим чаробњаштвом“. Кроули је веровао да је победио Хоронзона.
После огледа, Нојбург је полудео, а Кроули је остао на ногама, ширећи своје учење. Године 1912, срео се са Немцем Теодором Ројсом, који је био на челу сексомагијске немачке организације „Ordo Templi Orientis“ („Ред источних храмовника“). Кроули је позван у Берлин где је инициран у ОТО, и стао на чело енглеског огранка секте, који се звао „Мистерија Мистика Максима“, добивши титулу „Краља Ирске, Ајоне и Британије у храму Гнозиса“.7 Магијско име му је, од тада, „Бафомет“.8 Наставио је да експериментише, а 1916. себе је прогласио магом, пошто је, уместо Исуса Христа, изазивачки распео жабу коју је претходно „крстио“. Славински за његове окултне огледе каже да су описи многих операција такви да ће се већина читалаца, васпитана у хришћанској ери греха, тргнути као од жигосања усијаним гвожђем. Да бисмо укратко видели о каквом гвожђу је реч, да напоменемо да је осми степен ОТОиницијације повезан са мастурбацијом, девети са „тантричким“ сексуалним односом са тзв. „Скерлетном женом“, а једанаести је хомосексуални блуд, који је Кроули упражњавао са Виктором Нојбургом.9 У оквиру огледа „трансформације“, Кроули долази до вампиризма: „Само сам једном пробао вампиризам у експерименталне сврхе, и у року од једног часа својој сам жртви исисао сву крв. Положио сам испит са почастима и са посебном похвалом“.10
Етика „Новог Доба“ Кроулија је навела да у I светском рату, који је провео у Америци, пише новинарске текстове против своје домовине Британије и њеног ратног ангажмана (Кроулијево германофилство је остало присутно до саме смрти.) Циљеви његових окултних „опуса“ били су, између осталог, стицање енергије, личне привлачности, песничке инспирације, интуитивног знања магије, стицање здравља и новца, итд. Кад се рат завршио, Кроули је, помоћу Ји Ђинга, дошао до закључка да треба да оснује „Опатију Телеме“ у месту Чефалу на Сицилији.
Ту је, у једној великој кући, са својим женским и мушким залуђеницима, живео од 1920 до 1923. Зидове је исликао порнографским призорима (био је опседнут сексом као бубуљичави пубертетлија.) Ту су обављани обреди – од ритуала пентаграма до гностичке мисе, а спољашњост култа је била у поклонењу сунцу. „Књига закона“ му је налагала да има „Скерлетну жену“ са којом ће оргијати ради „просветљења“ (то је, по сведочанству самог Кроулија, инкарнација „Блуднице вавилонске“ из Откривења Јовановог.) Са острва он шаље писма на разне крајеве света, и позива следбенике да му се придруже: долази холивудска глумица Елизабет Фокс, морнар Расел, бизнисмен Френк Бенет из Аустралије, који је доживео „самоспознају“ када му је Кроули рекао да „полни органи нису нешто чега се треба стидети, него симболи космичког поларитета.“ Посетио га је и математичар Саливен са женом. Од године 1921. Кроули верује да је достигао највиши степен „просветлења“. Постаје „Ипсисимус“ – „најсамосвојнији“, „надврховни“. Иницијацију описује Кроулијев следбеник Живорад Михајловић – Славински. „Кроули је, вели он, ушао го у обредну просторију, дрхтећи од онога што га је чекало, јер да би се ослободио окова својег его било је неопходно, по његовим речима, да направи неки лудачки чин који би доказао његову моћ да дела ослобођен веза узрока и последице, изнад илузорног људског двојства добра и зла. Он је то обавио. Досегнувши највиши степен у хијерархији Великог Белог Братства Светлости, он је превазишао простор, време и божанства. Тим је као личност престао да постоји. Сам Кроули каже: „Од тада па надаље, човек постаје само носилац једног Безличног Господара. Он жии свој живот, обавља своју дужност, али Мајстор у њему не брине шта ће се са њим догодити“. „Безлични господар“, „мајстор“ сатана га је најзад коначно узјахао; Кроули је, богохулно понављајући речи Христове, говорио да „врши вољу онога који га је послао“, онога који је одувек био отац свима што су мрзели Сина Божијег,л и чији је једини предлог човечанству, од Адама и Еве до данас, „чини вољу своју и нека ти то буде једини закон“. Чим је постао „Ипсисимус“, „Телемитска опатија“ је почела да се распада: умире песник Раул Лавдеј, члан комуне, чија супруга Бети Меј почиње да у британској штампи објављује податке о оргијама и свим врстама изопачености које телемити упражњавају. Године 1923. италијанске власти га, због скандала, протерују са Сицилије, и почиње лутање. Веома утиче на формирање окултне атмосфере која је у Немачкој довела до појаве нацизма. Основаоје окултна друштва „Сатурнус“ и „Гнозис“, аХитлер је читао његову „Књигу закона“. (Сетимо се да је Хитлерово „натчовештво“ са радошћу могло да усваја пароле које смо поменули: „Сажаљење је лоша навика Краљева; згази бедне и слабиће; ово је Закон Јаких, то је наш Закон и Радост Света“ .п Кажу да је, кад се фирер појавио, Кроули рекао: „Пре но што је Хитлер био, ја јесам“… Али није било мира за „Ипсисмуса“. Славински каже да је неизмењени начин живота наметао живцима ужасне напоре. Малобројни следбеници успевали су да издрже са њим извесно време. Многи су отишли неки су полудели, неки се одрекли учења. Они су могли да бирају; Кроули није могао. Он је имао одрећену животну стазу којом је ишао као планинска бујица. Писац Чарлс Ричард Кемел препричава свој сусрет са њим: „Они од његових пријатеља које није одбио сопственом лудошћу, сами су га напустили, а странци су били опомињани да га избегавају. Повериоци су га прогањали, а непријатељи клеветали/…/ Његова вера у сопствену мисију, стварну или имагинарну, његова жеља да доминира остале су нетакнуте/…/ Све ово, сјај и гадост, огромне радости и неизмерне туге живота проживљеног у црвеном усијању страсти и белом усијању амбиција, превисоких да би могле бити остварене, зрачило је из његове личности“… Док је лутао, дрогирао са хероином, у чијој је власти био до смрти. Чак је и у болници, пред саму смрт, узимао дрогу и нудио је онима који су лежали скупа са њим. Године 1945. у свет је послао „Књигу Тота“, са новим шпилом тарот карата, верујући да ће то утицати на даље ширење окултизма. Умро је крајем 1947, а на сахрани су читали његову „Химну Пану“. Кажу да су последње речи биле: „Збуњен сам“. Тело му је спаљено, а пепео је у САД однео Јоханес Гремер, његов наследник на челу ОТОа, који је урну закопао на свом имању…
 
Руски философ Иван Иљин, генијални представник „староеонске етике“ против које се тако страствено борио наркоман Кроули, на најбољи начин нам показује куда води жеђ за освајањем моћи равне божанској: „Човек који у животу стреми магијској власти и мисли да до ње дође на путевима религиозног искуства иде лажним путем. Магија и религија нису једно и исто. Оне се разликују и онда кад се у магији појављују религиозни, а у религији – магијски елементи.
Магија тражи надљудску силу и власт, и то пеко укључивања у тајанствене сфере и стихије, независно од њихове духовне каквоте и достојности. Магија не тражи Бога и живи однос са Њим; она тражи моћ; и не Бога свемогућег, сазираног у смирењу и поклонењу, него Богу једнаку моћ за човека, који пружа руку према власти – због гордости и самопреузношења. Зато магија није религиозно, него демоничко дејство. Она не иде путем духа, то јест „каквота“ и „савршенства“, него путем силе и власти. Онај који силу жели по сваку цену, не може да рачуна на „каквоту“ и „порекло“ те силе, њено достојанство и природу. Пут Савршенства и усавршавања – тежак је и узан, он не обећава власт и захтева аскезу, одрицања, смирење, и, вероватно, страдања. Зато властољубац бира други пут, који води мимо савршенства и мимо духа: он је спреман да прими власт од тамних тајни и злих стихија; он се обраћа подземним, нагонскоживотињским залихама енергије и мрачним, злочиначко отимачким енергијама сатанистичког карактера. У свему томе разоткрива се противурелигиозна природа магије: она је бездуховна, равнодушна према Божанскоме, отимачка, безљубавна, аморална. (Кроули каже: „Чудновато је како је оно што је добро досадно, а како је зло занимљиво“, нап. прир.) она обећава „слободу“ под видом „власти“, али то је „слобода“ тобожња, јер се достигнута „власт“ показује као привремено преимућство у земаљским пословима („доживотно богатство“, „способност магијског чудотворства“, „државничка моћ“, „неодолива привлачност“, „капа – невидивка“, „неиспразнива кеса“, итд.) и у исто време као вечна поробљеност духа – злу. Овде „слобода“ крије ропство, а „власт“ – пропаст. У томе је основни смисао Христових искушења у пустињи – кучаш му је нудио дарове магије и био је одбачен.
Сваки магичар тражи богосличну силу и власт, и то по било коју цену. Али не крочи свако ко тражи силу и власт на пут магије: јер постоји сила која је од духа, – његово дејство, његова пројава, његов дар; и постоји власт, коју Бог прима и која се богом дарује и која се остварује и служењу Њему. Другим речима: истинска духовна религиозност доноси човеку своје велике дарове, дарове благодати, које човек не тражи у својству земаљске силе и власти, нити их тражи по било коју цену и на било каквим путевима и нису са његове стране плод демонског отимања. „Харизматски дарови“ се примају у смирењу и не дају се самоумишљеним гордељивцима. То је добро познато и у монашкој пракси. Зато се може рећи: свако отимање надљудске силе својим снагама, које човека води ка тајном дејствовању и окултној борби, одводи га од правог религиозног искуства“. Што се Кроулијевог величања воље тиче, Иљин њему (и сваком другом са сличним ставом) одговара: „Религиозно искуство се не може стећи одлуком и насиљем празне воље; воља, сама по себи, је силна, али слепа; одлучна, али произвољна; усредсрећујућа, али не љубавна; упорна, али не и разумна. Она је способна да држи и води, али не зна куда и у име чега“.
На крају, на Кроулију се потврћују речи Светог Писма: „Говорећи да су мудри, полудеше“ (Рим. 1, 22). Ево једног од магијских савета „Иписимуса“: „Како спречити комарце да не боду? То се постиже тако што се о њима лепо мисли. То мора да буде природно, спонтано осећање братства, иначе не успрева“…
Само површни човек XX века, човек „комарачке савести“ (израз оца Јустина Поповића), могао је у збрканим кошмар-бајкама „Велике Звери“ да тражи „пут ка просветлењу“… Шибични пламичак магијске моћи за тренутак обасја просторију бесмисленог живота, омогући оку да види нејасне обрисе ствари, а затим се тоне у „крајњу таму, где су плач и шкргут зуба“ (). Таква је цена играња са вечношћу.
1 Френсис Кинг у свом огледу „Магија“ пише о Кроулијевом „доприносу“ развоју европског окултизма анализирајући основне поставке „Књиге Закона“.
Кроули је Звер 666 из Књиге Орктивења, пророк Новог доба, „Хорусовог еона“, што отприлике одговара астролошком „Добу водолије“. Религија новог доба биће кроулијанизам. Будизам, ислам и Хришћанство су оптужени да су религије робовских богова.
Основна учења нове религије су два: „Сваки човек и свака жена је звезда“, и „чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон“. Првом од ових израза Ајваз – или Кроулијев подсвесни ум – изгледа да не жели рећи ништа више него да је свака људска душа („звезда“) јединито биће са правом да се развија на свој начин. Други израз, „чини оно што хоћеш“, значио је: „Нађи онај начин живота који одговара твојим најинтимнијим жељама – живи њима у потпуности“.
Ова нова религија је откривење за „краљевског човека“, „за мањину и скривене који ће владати над већином и познатима“; као што је закон за „некраљевске људе“ – „робови ће служити“.
Шта год да је Кроули био или није био, нема сумње да није био лажњак; веровао је у ову нову религију, у своју истоветност са Зверју 666, свој систем Магике исто тако дубоко колико и један Јеховин сведок верује у „хиљадугодишње царство Христа“. Веровао је да је кроулијанизам одређен да замени све постојеће религије у наредних две хиљаде година. Ко зна? Можда је био у праву!“ Тако „објективни“ изучавалац магије Кинг на крају анализе показује на чијој је страни.
2. Занимљив за тумачење феномена „темпларске иницијације“ је поговор „Мејринков пут буђења“ који је Драгош Калајић написао за окултни роман „Анђео са западног прозора“
Густава Мејринка (1996 године ИП „Езотерија“ објавила је друго издање ове књиге). На самом почетку свог огледа, Калајић се опредељује: „Ми усвајамо опажање Чедомила Вељачића да је Библија „полубарбаризована збирка компилација и фалсификата древне и источне културе“. Циљ древних херметичких традиција, међу којима је била и темпларска, по Калајићу, био је превазилажење двојства „добро – зло“, о чему он пише: „Демонске“ потенцијалности или актуелности попримају негативно значење само за одређена, парцијална становишта; са апсолутне тачке гледишта, оне су позитивне јер су неопходни конститутивни елементи yin-yang принципа и одговарајући симбол“. Темплари су се клањали Бафомету, чије име, по писцу поговора, значи „посвећење (ватреном) сазнању“. Пошто је једна од оптужби на њихов рачун била и да су, приликом иницијације, пљували распеће, наш „хиперборејски“ заточник „примордијалне традиције“ и за то има своје објашњење: „Ако је тачно признање темплара у погледу ритуала „посвећења“ који је изискивао и пљување распећа, онда под светлом познавања вредности темпларског рада таква акција није могла имати неки банали, бласфемични, односно антихришћански смисао, већ над хришћански (подвлачење наше, нап. прир.), у смислу превазилажења уобичајених разина или подлога. Можда те надљудске висине „посвећења“ изражава исповест да су од ужаса спознаја „белеле косе““.
3. Књига прашког Јеврејина Густава Мејринка упутно је штиво за упознавање са ликовима Келија и Дија у машти савремених европских окултиста. У роману, Џона Дија у тајне езотерије посвећује рабин Лев“ пријатељ цара Рудолфа. У књизи се прате два временска нивоа: живот Дија, који се налази у потрази за копљем моћи свог претка, велшког јунака Хоела Дхатса и живот барона Милера, потомка Дијевог, Првог гони жена – демон Изејис, која поручује елизабетинском магу: „Љубав је проста – племенита је само мржња!“ Милера, пак, прогони Асја Хотокалунгинова, нова Изејис. У средишту фабуле је потрага за Бафометом, са „круном од вечито бљештавог кристала“, који поручује: „Доживи себе, па ћеш доживети мене“. Роман је књижевно безвредан, али је пун халуцинациј а окултног ума. Тако, на пример, извесни Бартлет, који је убио свог оца – свештеника, описује задовољство пркоса Распетоме и читања молитава унатрашке. Бартлет треба да заврши на ломачи, али се не боји (то су „хероји сатанизма“, узор њиховим данашњим потомцима.) Извесни руски емигрант Липотин, прича Милеру како је упознао кинеску окултну секту Јанг, чији је циљ био – спајање са самима собом, „са својом женском половином“ – „мушки и женски принцип у нежном миловању унутар круга неизменљивог“. И тада браон Милег дозивљава просветлење“ у виду „муње“: „Јин – Јанг! Багомет… Једно те исто… Једно те исто… „То је дакле пут који води краљици!“, узвикну гласно један глас у мени, тако да ми се чинило да спољашњим ушима чујем зов. Истовремено се над моја узбуђена чула и мисли спустио чудесни мир.“ Асја Холокалунгинова, жена – богиња демон, ту тајну Милеру објашњава као тајну неког митраистичког култа црне Изејис у коме су се дешавале „назамисливе оргије духовне интроверзије“, а жреци облачили женску одећу и жртвовали своју мушку свест, при чему су се неки и кастрирали. „Анђео са западног прозора“, који руиоводи спиритуалном „еволуцијом“ је зелен (боја змаја – сатане), а мото потраге је Дијев став да је боље горети и уздићи се у завичај, тамо где је огњиште вечне ватре“. Није ни чудо што је писац ове књиге, Густав Мејрик, у складу са својом инвертованом етиком, извршио самоубиство… Данас је његов роман омиљена лектира кроулијеваца.
4. Велики Инквизитор каже Христу: „Ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано „Тајна“ (односи се на звер и путир из Откривења Јовановог, који припадају блудници вавилонској; занимљиво је да се њој клањају и кроулијевци, нап. прир.) Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће /…./ Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. /…/ Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби, и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше.“
5. Кирилов је прави „телемита“. Ево његовог разговора са Ставрогином:
Ако Бога има, онда је сва воља Његова, и ја не могу зван Његове воље. Ако Бога нема, онда је сва воља моја, и дужан сам обзнанити своју вољу.
Слободну вољу? А зашто сте то дужни?
Зато што је сва воља постала моја. Зар нико на читавој планети, кад сврши са Богом и увери се о својој слободној вољи, неће смети, без страха, у главној тачки показати слободну вољу? То је као кад сиромашак добије наслеђе, и не сме да приђе кеси, сматра себе немоћним да то има. Ја хоћу да обзнаним слободну вољу. Нека сам један, али учинићу,
И учините.
Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.
Додуше, нисте ви једини што се убијате, има много самоубица.
Са узроком. Али без икаква узрока, једино од своје слободне воље – само ја…“
И још, сасвим у складу са њу ејџ учењем да су „добро и зло релативни,“ и да их треба надићи, Кирилов проповеда Ставрогину:
Све је добро, све. Све је лепо, све. Човек је несрећан, јер не зна да је срећан. Само зато. Тло је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах… Све је добро. Наједном сам открио.
И ко умре од глади, и ко девојку увреди и обешчасти, је ли и то добро?
Добро. И ко размрска главу за дете, и ко не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цела мисао, сва, сем те друге нема!… Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет.
Ко их је учио, Тога су распели.
Он ће доћи, и његово ће име бити човекобог.
Богочовек?
Човекобог; у томе је сва разлика.“
Лик самоубице Ставрогина такође је кроулијевски (као да је Достојевски видео долазак Кроулија). Отац Јустин о Ставрогину пише: „Ставрогин је „горд као бог“ и живи као бог. За њега нема закона; он гордо и хладно потире све. За њега не значи ништа да жртвује живот туђ или свој. Он се одликује необичном способношћу за зло, способношћу која иде до генијалности. Његово биће не може да усхити и занесе никаква људска страст. Ни при најгнуснијем злочину он не може да изгуби здрав разум. И најгоре ствари чини са планом, потпуно свесан до краја./…/ Он не зна за разлику између какве сладострасне зверске подлости и ма каквог великог подвига, чак и давања живота за човечанство./…/ Као оличење крајњег атеизма и аморализма, он је нови тип човека./…/ Између њега, смрзнутог од животног ужаса, и света не постоји ни један нерв љубави. /…/ Лице његово потсећа на маску“…
6. Поклич Кроулија и његових следбеника је: „Љубав је закон, љубав под вољом.“ Отац Јустин у вези са том врстом револуционарног волунтаризма примећује: „За све творце човекобога постоји само једна врховна стваралачка сила, свемоћна, неограничена и незаменљива. То је: слободна воља. Очарани њоме као јединим божанством они јој приносе на жртву све и сва./…/ Зато безобзирно стресају са себе све окове моралних, религиозних, културних схватања и традиција“. Какав је, међутим, заиста однос воље и љубави? О томе у својој књизи „Срце које пева“ пише Иван Иљин: „Човек без љубави не може да живи ни због тога што је она главна сила избора у животу. Живот је сличан огромној, са свих страна бескрајној бујици, која се обруши на нас и носи нас собом. Не може се живети свиме што она носи; не можемо се предавати том узвитланом хаосу садржаја. Ко проба да то учини, тај ћe себе страћити и погубити: из њега ништа неће испасти, јер ће пропасти у свеизмешаности. Треба бирати: одрећи се веома много тога због релативно мало тога; то мало треба призвати, чувати, ценити, скупљати, узгајати и усавршавати. Сила изабирајућа јесте љубав: то она „претпоставља“, „прима“, „приљубљује се“, цени, штити домогава се и чува верност. А воља је само оруђе љубави у том животном делању. Воља без љубави је празна, сурова и, што је најбитније, равнодушна према добру и злу. Она живот брзо претвара у тамничку дисциплину под командом порочних људи (издавање високих тајни ОТОа кажњава се смрћу, нап. прир.) На свету већ постоји читав низ организација сазданих на таквим начелима. Нека нас Господ чува низ организација сазданих на таквим начелима. Нека нас Господ чува од њих и од њиховог утицаја!… Не, не можемо без љубави: она је велики дар – да се види боље, да се оно изабере и да се њиме живи. То је неопходна и драгоцена способност да се каже „да“, да се усвоји и отпочне самопожртвована служба. Како је стравичан живот човека лишеног тог дара! У какву се пустош, у какву подлост претвара живот његов!“
Оргаизације ОТОа у свету су у непрекидном распадању. (Сатана је увек склон легионској фрагментацији, чак и кад су његове дружине у питању.) Истраживање Петера Кенига указује на многе организације: „Братство Сатурна“, „Братство розенкројцерско древно“, „Ред илумината“, „Пансофија“, Мецгеров „ОТО“, „Мотино „ОТО друштво“ у Бразилу, „Калифат“, Тифонијански ОТО, „ОТО антиква“. Сви ови ОТОи су, мада их води исти дух, у свађи и борби за част и власт.
Светлана Стефановић о Бафомету вели: „Бафомет је божанство које су обожавали темплари; у црномагијској пракси извор и створитељ зла. Сатански јарац на вештичјим сабатима и једно од имена која је усвојио Алистер Кроули. Реч је вероватно комбинација две грчке речи које значе „упијање мудрости“, уз импликацију да је мудрост знање добијено од Бога, Творца универзума, чији је најљући непријатељ Христ(?) Реч може бити такође искварено и погрешно изговорено Махомет; али у сваком случају темплати су одговарајуће ритуале, церемоније и иницијације изводили испред огромног идола Багомета./…/ Како је илустровао Елифас Леви, Бафомет има главу јарца, горњи део тела жена (симбол материнства), расцепљена стопала, пар крила, упаљену бакљу (симбол откровења), и комбинује и обједињава мушку сексуалну потенцију, четири елемента – ватру, воду, ваздух и земљу и људску интелигенцију“.
9. Често се у новинама писало о „сатанистичким оргијама“. Да, оне заиста постоје, а оно што се у име „просветлења“ чини превазилази уобразиљу нормалног човека. Да о томе не бисмо говорили по подацима из друге и треће руке, обраћамо се самим окултним писцима. У свом огледу о „сексуалном окултизму акваријанског доба“, под насловом „Љубав под контролом воље“, Славински каже: „Веза између секса и херметизма, која се заснива на идеји да се енергија сексуалног узбуђења и оргазма може усмерити ка остварењу окултних и мистичких циљева, изгледа западњацима тешко прихватљива или чак перверзна. При томе се заборавља да сличну изопаченост виде ортодоксни Хиндуси у хришћанском ритуалу причести, у коме се користи за њих богохулна супстанца – вино – као симбол Христове крви. Међутим, репресија полног нагона није била одувек присутна, већ се јавила устоличењем хришћанства као званичне религије“. Славински наводи примере из античке Грчке, средњег века и новијег доба који показују како је „лепо бити неспутан“. Затим прелази на ОТО и његовог оснивача, масона Карла Келнера, који је тврдио да је „кључ за све масонске и херметичке тајне“ „учење сексуалне магије“. То што је за полни чин Кроули користио речи католичке мисе, Славински сматра „нормалним“ у окултном свету, а то што су га због таквих ствари прогласили сатанистом – „плод је морала с почетка овог века“. Спрема са вагиналним секретом за њега је, кађе Славински, била сакрамент. За извођење таквих обреда, „жена је најпогоднија током менструације, јер је тада еманација њених енергија најјача“. Обреди „Црвене магије“ Френка Рипела, који пропагира ритуални секс, описани су у књизи која је изашла у Београду у издању графичког атељеа „Дерета“ 1991. Била је, по мишљењу Министарства културе, ослобођена пореза на промет. У претходној Рипеловој књизи, „Магија Атлантиде“, такође ослобођеној пореза на промет, даје се опис обреда „одбијања Хисторичког Хришћанства“ који се састоји у гутању „сатанине хостије“, то јест, каже Рипел – „Луциферовог светлосног хлеба“. Она се прави од менструалне крви жене. (Читаоче, обрати пажњу! Они који то раде су око нас – и њихове књиге држава ослобађа пореза на промет!) Ове технике сексомагијског лудила могу водити и у смрт. Једно од Кроулијевих упутстава о „еротокоматозној луцидности“ налаже да се онај који обред врши полно исцрпљује док не падне у сан од умора, да би се затим из сна опет пробудио полним дражењем, што се наизменично понавља – а циљ је да његов дух разговара са „Богом“. „Иницијату се онда може дозволити да заспи, или се поступак може понављати док смрт не прекине све. Најповољнија је смрт која се догађа током оргазма, и названа је морс јусти“, каже Кроули.
У упутству „О једном другом методу Магике који није укључен у инструкције ОТОа“, Кроули нуди продубљивање вукодлачке теме: „Вампир бира жртву, по могућству снажну и крепку, и, са магијском намером преношења све њене снаге на себе, црпи свој плен одговарајућим коришћењем тела, најчешће уста, а да сам ни на који други начин не залази у материју. Неки су сматрали да ово у себи садржи природу Црне Магије. Црпљење би требало бити потпуно; ако се посао вешто обави, требало би само неколико минута за стварање стања које личи, и није баш далеко, од коме. Стручњаци могу гурнути овај поступак до тачке жртвине смрти, и тако добити не само физичку снагу, већ затворити и заробити душу. Та душа касније служи као дух – помоћник“.
Хермах Раушнинг, Хитлеров гаулајтер који га је напустио, и средином тридесетих година побегао на Запад, објавио је веома важну књигу о фиреру „Моји поверљиви разговори“ у којој је показао праву природу окултног месије. Читав низ Хитлерових изјава као да је преузет из „Књиге закона“. Да чујемо неколико „паклених афоризама“:
Синајске плоче изгубиле су своју вредност,
Савест је жидовска измишљотина, сакаћење човека;
Нема истине ни у моралном ни у научном смислу;
Сва дела имају смисао, па и злочин;
Израз „злочин“ произилази из једног преживелог света. Постоји само позитивна и негативна делатност. Сваки злочин у старом значењу те речи је неупоредиво вреднији од грађанске непокретности.
Не уздајмо се у дух и савест, него само у инстинкте. Ми морамо опет постати примитивни.
Ја укидам догму о спасењу човека кроз патњу и смрт божанског Спаситеља и постављам нову догму о искупљењу човека кроз живот и акцију новог вође – законодавца, који ослобађа масе од терета слободе.
Да, човек је нешто што треба надмашити. Ниче је то наслутио на свој начин. Он је већ гледао надчовека, као нову биолошку врсту. Међутим, код њега је та ствар још недоречена. Човек је Бог будућности./…/ Онај ко у националсоцијализму гледа само политички покрет, тај не зна готово ништа о њему. Националсоцијализам је више него религија, то је воља за стварањем надчовека.

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *