НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ – ОД САЈЕНТОЛОГИЈЕ ДО САТАНИЗМА (ПРАВОСЛАВЉЕ И СЕКТЕ, КЊИГА IV)

 

У ЛАВИРИНТИМА ТАМЕ
Од сајентологије до сатанизма
Православље и секте, књига IV
 

 
О ДЕМОНИЗМУ И САТАНИЗМУ
 
Тешко свету од саблазни!
Јер је потребно да дођу саблазни.
Али тешко ономе кроз кога долази саблазан.
 
Матеј, 18, 7
 
Никада нећу заборавити онај утисак. Симпозијум криминалиста који се јако отегао и постао досадан, и који је окупио учеснике пристигле са свих страна света, ближио се крају. Седели смо после ручка код домаћина нашег симпозијума који је својим паметним очима и мудроседом главом привлачио општу пажњу. Куртоазни разговори су се преплитали и видело се да просто досађујемо један другоме.
И тада одједном бануше нечије речи, изречене тоном искреног убеђења: „Али, међу њима има и људи који су одиста поседнути сатанским духом.“ Истог часа сви су се пренули и осврнули се ка месту одакле су потекле те речи: тема је била осетљива, захтевна и сви су о њој желели да чују још нешто, а у исто време нико није хтео да се излане о нечем сумњивом и непровереном…
Оне речи изрекао је човек, не више млад, са оштрим и малко измученим цртама лица, са јаким сединама и великим плавим очима, чији је одмерен и спокојан поглед намах код своих присутних побудио поверење. И већ је био засут питањима: шта је то „сатански дух?“ Како препознати сатаноидног човека? Да ли је уопште у веку разума и просвећености могуће озбиљно говорити о демонизму и сатанизму?
 
Тотални злочинци
 
Колега научник се узбудио и час слушао примедбе и питања, час заушћивао да на њих одговори. Атмосфера је постала полемична и наш домаћин се морао умешати и замолити колегу обасутог питањима да са нама подели своја гледишта и идеје у слободном разговору. И ево, он нам је испричао следећу причу:
„Ја сам по професији психијатар, родом из Русије и већ одавно радим са дефектним кажњеницима у затворима. Посматрао сам их у Енглеској, Шпанији, Немачкој. Са њима општим као да не долазим по налогу затворских власти, већ као кућни гост или духовник. При овим разговорима видео сам и доживео много тога, и не једном сам имао прилику да се загледам у одиста мрачне душе. Међу њима има много несрећника који пате, разорене психе, много полушизофреника којима се каткад и може помоћи. Али има и неподвојених нормалних личности, које се једноставно наслађују злом и које су несрећне само утолико што им је забрањено да злочине. То су, рекао бих „тотални злочинци“ које можемо једино беспомоћно посматрати и са којима, у ствари, не знамо шта бисмо отпочели. Њих имам у виду када говорим о сатанском начелу у човековој души. Морам да додам да у нашој историјској епоси овај тип људи добија посебно, судбинско значење зато што су ови људи оболели од политичког славохлепља и властољубља и јер са свих страна претендују да освоје власт…
Не желим да дотичем богословске проблеме и желим да говорим једино о ономе што ми је донело животно искуство. Знам да живимо у „веку просвећености“ и да људи овог века не признају постојање ђавола. Оно биће налик човеку, познато нам по рђавим сликама – са копитама, роговима и репом – оно је за нас ишчезло. По речима Гетеовим: ђавола смо се ослободили, али зао дух је остао. И оног трена кад је ђаво ишчезао из протестантских проповеди, њиме су се са посебним занимањем позабавиле уметност и филозофија. Нама је преостао некакав „плашт“ и ево, двадесети век почео је да се гизда тим плаштом. Људима се прохтело да о ђаволу сазнају што је могуће више.Хтели су да га сусретну и виде, да себи представе његов изглед, да сазнају његове мисли и жеље. Почели су да га сликају, али им то или није успевало, или је испадало рћаво. Родио се само низ демонских ликова. Људи нису схватили да сатана нема уметнички лик, да он не подлеже оваплоћењу, јер је он одрицање закона, облика, па и уметности. Људи нису знали да је човекова уобразиља немоћна да га оваплоти.
 
Демонизам деветнаестог века
 
И отуда је деветнаести век саздао демонију. Родио се демонизам сумња, негације, разочарења, горчине, егоизма, гордости, презрења и чак досаде. И све је то одисало дрзновенством и изазовом; скоро све се то претварало у хулу. Јунаци лорда Бајрона имали су неприкривено демонску природу; Гетеов Мефистофел, као уосталом и Листов – нису одмакли од демона. Демонски дух јавља се у Шилеровим „Разбојницима“, у „Петеру Шлемилу“ Шамисоа, у такорећи сваком Хофмановом делу. А нихилиста Макс Штирнер директно говори језиком самодовољног демонизма…
Цео германскоромански простор постојано је обузет демонизмом и луциферијанством: пре свих Виктор Иго, за њим Жерар Де Нервал, Теофил Готје, Алфред де Вињи, Барбе д’Орвили, Беранже, Бодлер, Верлен, Рембо, Балзак, Мериме, Мишле – а у музици Лист, Гуно, Мајербер, Берлиоз…
Једни се плаше и демонизују дела с том плашњом: други измишљају да би заплашили. Повезују сатану са вештицама, са врачима, са свемогућим, са ноћи. Представљају га као паметњаковића, као светлоносног просветитеља, као лакрдијаша, заводника, добричину, револуционара, осветника, као биће које жуди саучешће и самилост, као весника слободе и разума, као благородног „бунтовника без разлога“… Праве све могуће комбинације да би убедили себе у његову „ништавност“, „невиност“, снагу и привлачност – не схватајући куда све то води и чиме ће се завршити… И не примећују да све то постаје проповед о човековом самообоготворењу и оправдању, то јест о похвали човекове порочности.
 
Ничеово оправдање зла
 
Тој разјапљеној бездани пришао је Фридрих Ниче са својим великим списатељским даром и са болесном, изопаченом душом. Њега је очарао демонско-ђаволски бездан и он је почео да га велича. Његово задње дело: „Воља за моћ“, „Антихрист“, „Ево човека“, садрже отворену и директну проповед зла и популаришу сатанске формуле.
Целокупност религиозних појмова – Бога, душу, доброчинство, загробни свет, истину, вечни живот и одговарајуће забране и осуде – Ниче означава као „хрпу лажи, сазданих из рђавих инстиката природа болесних и у најдубљем смислу штетних“. „Хришћанско поимање Бога“ за њега је „једно од најтрулијих схватања сазданих на земљи“. Целокупно хришћанство је за њега само „груба басна о чудотворцу и спаситељу“, а хришћани су „странка неупотребљивих ништака и идиота“.
Оно за шта се он залаже је – „цинизам“, „бестидност“. То је „нешто највише што је, можда постигнуто на земљи“. Он директно позива зверски дух у човеку, јер „врховну животињу треба по сваку цену разуларити“. Он захтева „дивљег човека“, „злог човека“, „са веселим трбухом“! Њега плени све „сурово, неприкривено зверски“, злочиначко. „У сваком од нас постоје варварин и дивља звер“.
Тако је оправдање зла пронашао своје суштинско-ђаволске теоријске формуле. Преостало је још само да се сачека њихово оваплоћење.
 
Сатанска стихија
 
Моја испитивања довела су ме до убеђења да „демонски човек“ не представља ништа особито страшно у животу.
Треба разликовати „демонизам“ и „сатанизам“. Демонизам је ствар људска; сатанизам је ствар духовног бездана. Демонски човек се предаје саблазни; поседнут радозналошћу он се игра добром и злом, мешајући њихова имена. У најгорем случају он се предаје порочним страстима и још може да се предомисли, да се покаје и преобрати. Али човек у којег је, по речи јеванђеоској „ушао Сатана“, поседнут је туђом, загробном, нечовечанском силом и постаје ђаво у човечијем обличју. Демонизам је предстојеће духовно помрачење. Његова формула је „живот без Бога“, „протест против свега Божанственог“, „независност човекове воље“… Сатанизам је потпуни мрак духа, онај завршни. Његова формула је – „свргнуће Бога“, „гажење свега светога“, „гажење свих божанских лучи“, „унижење и смакнуће праведника“. У демонском човеку буни се неукроћени и необлагорођени инстинкт који не оживљава занемелост срца и који опседа хладни разум. Човек поседнут сатанским духом, дела као туђе оружје. Он као да служи злу, зависти, злоби, мржњи, освети и у исто време наслађује се својом одвратном службом.
Може се рећи да се демонски човек упушта у игру са сатаном. Играјући се, он се „у њега одева“, уживљава се у њега, црта му обрис лица. Он тежи сатани. Испитујући га, он се наслађује, предосећајући ужас и представљајући га, он ступа (по народном веровању) у преговоре са њим ни сам не примећујући то и постаје његова удобна насеобина. Сатански човек губи себе и постаје земаљски инструмент ђавоље воље. Ко није видео такве људе, или видећи их није их препознао, тај не познаје право, прворођено, искрено и потпуно зло и нема праву представу о сатанској стихији.
 
Освајање власти
 
Наша поколења стоје пред ужасним, тајанственим појавама ове стихије и до сада се не одлучују да опишу своја искуства јасним и прецизним речима. Овде се сусрећемо са нечим чудовишним што је немогуће изразити у опипљивом, строгом облику и о чему је лакше говорити у симболичким сугестијама: „црни огањ“, неутољива завист, неисцељива мржња, дрска свирепост, агресивна насртљива гадост, изазивачкобестидна лаж, гажење духовне слободе, похлепа за свеобухватним уништењем, радост због уништења и погубљења најбољих људи, антихришћанство. Човек који се преда овој стиији губи духовност и тежњу ка њој, у њему гасну љубав, доброта, част и савест; он се сесно предаје порочности, противприродним задовољствима и похлепи рушења. Он све то доврхуњује хулом и доноси патњу другим људима. Али њему је и то недовољно: он је пун мржње према људима од духа, љубави и савести и не смирује се све док их не баци на колена и не сачини их својим покорним робовима.
И ево, тај црни облак надвио се данас над светом. Игра демонизма приводи се крају. Почиње трагично оваплоћење сатанизма. Припремљен уметношћу, ушао је у душу и полако се реализује у животу. Читави народи су подјармљени од стране људи сатанског духа и ђаволске политике. И посвуда најбољи људигину, а најгори испливавају на површину, распоређују се по њој и сеју смрт.
Ова стихија јавља се код свих. Слаби и ишчезава духовност, почиње разузданост, разрушење, клонулост. Свуда се свесно чине порочна дела, полна изопаченост, преверице и издаје чиновника, научника и духовника, бујају опијеност људским патњама и необуздано властохлепље.
Оживљавање ове сатанске стихије изазива у здравој души ужас и одвратност који могу прећи у праву телесну болест: нервни систем, чије се нити и конци протежу читавим организмом, оболева од спазми које се испрва очитују у вртоглавици, затим у функционалној дисритмији целог организма (срце, желудац, мозак, крволиптање) и могу да заврше душевним обољењем, самоубиством или изненадном смрћу.
Људе тако изопачене не једном сам сретао у тамницама разних земаља и увек сам са ужасом помишљао: шта би они могли да ураде кад би им пошло за руком да освоје политичку власт? О њима сам говорио, напомињући да су опседнути сатанским духом…“
Цео овај импровизовани извештај, изложен спокојним тоном, али с једног трагичног становишта, био је неочекиван и ми смо сви били потрешени. Сви су ћутали. Сви су осећали као да су на себе навалили неко бреме и опасност, тим пре јер је известилац био потпуно сигуран у себе. Кроз неколико минута сви су одједном проговорили и опет се потпуно разишли у мишљењима. Али порицати саопштено, нико није ни помислио.
 
Иван Иљин
 
Превео: В. Јагличић

2 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *