LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
BOŽANSTVENA LITURGIJA.
 
5. LITURGIJA SVETOG JOVANA ZLATOUSTA. LITURGIJA VERNIH
 
Liturgija vernih danas počinje odmah nakon Liturgije oglašenih, bez ikakvog prekida, vozglasom đakona: „A vi koji ste verni, opet i opet u miru Gospodu se pomolimo“. Zatim se proiznose jedna za drugom dve male jektenije, a uz svaku od njih čita se posebna molitva: „Molitva vernih prva, koju sveštenik govori tiho, pošto rasprostre antimins“ i „Molitva vernih druga“. Svaka od ovih malih jektenija završava se vozglasom đakona: „Premudrost“, što treba da nas podseti na naročitu važnost predstojeće službe, to jest na Premudrost Božiju, koja treba da se projavi kroz najuzvišeniju hrišćansku Svetu Tajnu – Evharistiju. Vozglas „Premudrost“ proiznosi se umesto uobičajenog poziva da sebe i sav svoj život predamo Bogu, kojim se u drugim prilikama obično završavaju male jektenije.
Neposredno nakon vozglasa „Premudrost“ sledi vozglas sveštenika kojim se jektenija završava. Posle prve jektenije sveštenik vozglašava: „Jako podobajet Tebje vsjakaja slava, čest i poklonjenije…“ („Jer Tebi priliči svaka slava čast i poklonjenje…“), a posle druge sledi naročiti vozglas: „Jako da pod deržavoju Tvojeju vsegda hranimi, Tebje slavu vosilajem, Otcu, i Sinu, i Svjatomu Duhu, ninje, i prisno, i vo vjeki vjekov“ („Da svagda čuvani vlašću Tvojom, Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova“). Postoji razlika u proiznošenju druge od ovih jektenija u slučaju kada sveštenik služi sa đakonom, i kada služi sam. U prvom slučaju đakon osim uobičajenih prozbi male jektenije proiznosi još i tri prve prozbe velike jektenije i prozbu: „O izbavitisja nam…“ („Da se izbavimo…“). Kad sveštenik služi sam, on ove prozbe ne proiznosi. U prvoj molitvi vernih sveštenik blagodari Bogu zato što ga je On udostojio da i sada stane pred Njegov sveti Žrtvenik. Ova molitva podseća nas na to da je u starini Liturgija oglašenih služena izvan oltara i da je tek na pometku Liturgije vernih sveštenik ulazio u oltar i prilazio Prestolu, blagodareći Bogu za to što ga udostojava da stane pred Njegov sveti Žrtvenik, kako je u ono vreme nazivan Presto, jer to što mi danas nazivamo Žrtvenikom u starini je nosilo naziv „predloženie“. U drugoj molitvi vernih sveštenik moli Boga za očišćenje svih prisutnih od svake nečistote telesne i duhovne, za duhovni napredak onih koji se mole i da budu udostojeni da se svagda neosuđeno pričešćuju svetim Hristovim Tajnama.
Heruvimska pesma. Posle vozglasa druge male jektenije odmah se otvaraju Carske dveri i pojci počinju da sporim i otegnutim napevom pevaju takozvanu Heruvimsku pesmu. Njene reči su sledeće:
„Iže heruvimi tajno obrazujušče, i životvorjaščej Trojicje trisvjatuju pjesnj pripjevajušče, vsjakoje ninje žitejskoje otložim popečenije – Jako da Carja vsjeh podimem, angelskimi nevidimo dorinosima činmi; aliluja, aliluja, aliluja“.
U prevodu na srpski jezik:
„Mi koji heruvime tajanstveno izobražavamo, i životvornoj Trojici Trisvetu pesmu pevamo, svaku sada životnu brigu ostavimo – kao oni koji će primiti Cara svih, anđelskim silama nevidljivo praćenoga; aliluja, aliluja, aliluja“.
Ova pesma je, prema svedočanstvu Georgija Kedrina, sastavljena i uvedena u upotrebu u šestom veku, za vladavine blagočestivog cara Justina Drugog, kako bi tokom prenošenja Darova sa Žrtvenika na Presto ispunjavala duše onih koji se mole najpobožnijim osećanjima. U ovoj pesmi Crkva kao da nas poziva da se ugledamo na heruvime, koji, stojeći pred Prestolom Gospoda slave, neprestano pevaju i proslavljaju Ga trisvetom pesmom: „Sveti je, Sveti, Sveti, Gospod Savaot“, i da ostavimo sve misli i brige o bilo čemu zemaljskom; jer u to vreme Sin Božiji uz svečanu pratnju Anđela[1] nevidljivo ulazi u oltar kako bi na časnoj Trpezi prineo Sebe Bogu Ocu na žrtvu za grehe ljudskog roda i ponudio Svoje telo i krv za hranu vernima. Ova heruvimska pesma u suštini predstavlja skraćenu verziju drevne pesme koja je ranije svagda pevana na najstarijoj Liturgiji svetog apostola Jakova, Brata Gospodnjeg, a sada se kod nas peva samo na Veliku Subotu, na Liturgiji svetog Vasilija Velikog koja se služi toga dana: „Da molčit vsjakaja plot čelovječa i da stoit so strahom i trepetom, i ničtože zemnoje v sebe da pomišljajet, Car bo carstvujuščih i Gospod gospodstvujuščih prihodit zaklatisja, i datisja v snjed vernim. Predhodjat že semu lici angelsti so vsjakim načalom i vlastiju: mnogoočiti heruvimi i šestokrilati serafimi, lica zakrivajušče i vopijušče pjesnj: aliluja, aliluja, aliluja“ („Neka umukne svako telo čovečije, i neka stoji sa strahom i trepetom, i neka ništa zemaljsko ne pomišlja u sebi; jer Car careva i Gospod gospodara dolazi da bude zaklan i da dade Sebe za hranu vernima; a ispred Njega idu horovi Anđela, sa svakim Načalstvom i Vlašću, mnogooki Heruvimi i šestokrili Serafimi, zaklanjajući lica i kličući pesmu: aliluja aliluja, aliluja“).
A u Veliki Četvrtak, na Liturgiji svetog Vasilija Velikog, umesto Heruvimske, peva se pesma koja izražava ideju praznika, zamenjujući mnoge pesme za taj veliki dan, kada je Gospod ustanovio samu Svetu Tajnu Pričešća.
„Večeri Tvojeja tajnija dnes, Sine Božij, pričastnika mja primi: ne bo vragom Tvojim tajnu povjem, ni lobzanija Ti dam jako Juda, no jako razbojnik ispovjedaju tja: pomjani mja Gospodi, jegda prideši vo cartviji Tvojem; aliluja, aliluja, aliluja“ („Primi me danas, Sine Božiji, za pričasnika Tvoje Tajne večere, jer neću kazati tajnu neprijateljima Tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao razbojnik ispovedam Te: pomeni me, Gospode, kada dođeš u Carstvu Tvome; aliluja, aliluja, aliluja“).
Za vreme pevanja heruvimske pesme sveštenik stoji pred Prestolom i čita naročitu tajnu molitvu koja počinje rečima: „Niko od vezanih telesnim pohotama i slastima nije dostojan da priđe, ili da se približi, ili da služi Liturgiju Tebi, Caru slave…“ u kojoj moli da Gospod, „nošen na prestolu heruvimskom“, očisti njegovu dušu i srce od zle savesti, i udostoji ga da sveštenodejstvuje sveto i prečisto Telo Njegovo i prečasnu Krv, i da ovi darovi budu prineseni preko njega, grešnog i nedostojnog sluge. Za to vreme đakon, koji je na samom početku Heruvimske pesme uzeo od sveštenika blagoslov za kađenje, kadi čitav oltar i sveštenika, a zatim sa svete ikone, pojce i narod, pri čemu je prihvaćeno da prvo okadi oltar, pa izađe da bi okadio ikonostas, a onda se vrati u oltar kako bi okadio sveštenika, nakon čega ponovo izlazi na Carske dveri i kadi pojce i narod. Na kraju, kada okadi Carske dveri i ikone Spasitelja i Majke Božije, đakon ulazi u oltar, kadi Presto samo spreda i sveštenika, a onda se zajedno sa njim klanja pred Prestolom. Sveštenik sa rukama podignutim uvis tri puta govori prvu polovinu Heruvimske pesme, a đakon je svaki put završava, govoreći drugu polovinu, nakon čega se klanjaju po jednom. Kada tri puta izgovore Heruvimsku pesmu, poklone se jedan drugome i celivaju Presto, oni odlaze, ne obilazeći Presto u krug, levo ka Žrtveniku, kako bi započeli Veliki vhod. Kada đakona nema, sveštenik kadi sam, nakon što pročita tajnu molitvu. Za vreme kađenja i on i đakon govore u sebi pedeseti psalam.
Veliki vhod. Nakon što bude otpevana prva polovina Heruvimske pesme, zaključno sa rečima: „Svaku sada životnu brigu ostavimo“, obavlja se takozvani Veliki vhod, to jest svečano prenošenje pripremljenih Svetih Darova sa Žrtvenika na Presto, gde se oni postavljaju na rašireni antimins. Istorijski, Veliki vhod se objašnjava time što se u starini „predloženie“ gde su na proskomidiji pripremani Sveti Darovi, nalazilo izvan oltara, pa su zato, kada bi se približilo vreme pretvaranja Svetih Darova, oni svečano prenošeni u oltar, na Presto. Simvolički, Veliki vhod predstavlja odlazak Gospoda Isusa Hrista na dobrovolьna stradanja i krenu smrt.
Veliki vhod započinje tako što sveštenik i đakon prilaze Žrtveniku. Sveštenik kadi Svete Darove tri puta se moleći u sebi: „Bože, milostiv budi meni grešnom“. Đakon Mu govori: „Uzmi, vladiko“. Sveštenik uzima vozduh sa Svetih Darova i polaže ga na pleća đakonu, govoreći: „Podignite ruke svoje ka Svetinji i blagoslovite Gospoda“. Zatim, uzevši sveti diskos stavlja ga đakonu na glavu, sa svakom pažnjom i pobožnošću. Pri tome sveštenik govori đakonu: „Svešteno đakonstvo tvoje da pomene Gospod Bog u Carstvu Svome, svagda, sada, i uvek, i u vekove vekova“, a đakon, prihvatajući diskos i celivajući sveštenikovu ruku govori: „Sveštenstvo tvoje da pomene Gospod Bog…“ Uzimajući diskos đakon kleči desno od Žrtvenika na jednom kolenu, držeći o jednom prstu desne ruke kadionicu koju je prethodno primio od jereja, tako da bi mu se ona spuštala iza leđa nakon što mu jerej preda diskos. Podigavši se sa kolena, đakon kreće prvi, izlazeći kroz severne dveri na soleju, a sveštenik uzima u ruke sveti putir i ide za njim. Ako služe dva đakona, na pleća jednoga od njih polaže se vozduh, i on ide napred sa kadionicom, a stariji po činu đakon na glavi nosi diskos.[2] Ako služi nekoliko sveštenika saborno, onda drugi po činu sveštenik nosi kret, treći koplje, četvrti kašičicu i tako redom. Ispred njih idu svećenosci. Po završetku pevanja Heruvimske pesme, kada vhod već krene, đakon glasno izgovara „pominjanje Velikog vhoda“, koje za njim nastavlja i sveštenik, a ako je služenje saborno, onda i drugi sveštenici, svi po redu, pri čemu je uobičajeno da pominjanje završi stariji sveštenik. Kada završi svoje pominjanje đakon ulazi na Carske dveri u oltar i zaustavlja se kod prednjeg desnog ugla svete Trpeze, gde klekne na koleno, držeći i dalje diskos na glavi i čekajući da u oltar uđe sveštenik, koji uzima diskos i postavlja ga na Presto. Sveštenik (ako je saborno služenje onda i drugi sveštenici) proiznosi pominjanje stojeći na soleji licem okrenut ka narodu, a na kraju pominjanja kretoliko osenjuje narod predmetom koji drži u rukama. Praksa pominjanja u različitim periodima nije uvek bila sasvim jednoobrazna. Pominjane su i danas se pominju građanske i duhovne vlasti, a u zaključku najstariji sveštenik pominje: „Vas i sve pravoslavne hrišćane da pomene Gospod Bog u Carstvu Svome, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“. Nepravilno čine neki savremeni sveštenici koji proizvolьno proširuju ovo pominjanje na Velikom vhodu, ubacujući čitav niz raznih pominjanja koja nisu navedena u Služebniku, niti propisana od strane crkvenih vlasti. Svaki samovoljni dodatak, a tim pre neuki, kako sad često biva, u bogosluženju je neumestan i nedoličan. Ušavši u oltar sveštenik stavlja sveti putir na rašireni antimins sa desne strane, a onda uzima diskos sa đakonove glave i stavlja ga sa leve strane. Potom skida pokrivače sa putira i diskosa, uzima vozduh sa đakonovih leđa, okadi ga i njime pokrike diskos i putir zajedno. Postavljanje Svetih Darova na Presto i njihovo pokrivanje vozduhom simvolizuje skidanje Gospoda sa krsta i Njegovo polaganje u grob. Dok ovo čini sveštenik u sebi (poluglasno) govori tropar Velike Subote: „Blagoobraznij Josif s dreva snjem prečistoje tjelo Tvoje, plaštaniceju čistoju obviv i blagouhanijimi vo grobje novje zakriv položi“ („Blagoobrazni Josif, skinuvši s drveta prečisto telo Tvoje, obavi ga čistom plaštanicom, i mirisima pomazavši, u novi grob sahrani Ga“). A zatim i druge tropare koji se pevaju na pashalnim časovima, koji takođe govore o pogrebenju Gospoda: „Vo grobje plotski, vo adje že s dušeju, jako Bog…“ („U grobu telesno, u adu s dušom, kao Bog“ i: „jako živonosec, jako raja krasnjejši…“ („kao živonosan, kao lepši od raja…“) Kada okadi vozduh, pokrivajući njime Svete Darove sveštenik opet čita „Blagoobrazni Josif…“ a zatim tri puta kadi tako pripremljene Svete Darove, proiznoseći završne reči 50. psalma: „Ublaži, Gospodi, blagovoljenijem Tvojim Siona…“ („Po dobroti Svojoj, Gospode, čini dobro Sionu…“) Pod „Sionom“ se ovde podrazumeva Crkva Hristova, a pod „zidovima jerusalimskim“ učitelji vere – episkopi i prezviteri, koji čuvaju „grad“, to jest Crkvu, od napada neprijatelja; pod „žrtvom pravde, prinosima i žrtvama paljenicama“ podrazumeva se Beskrvna Žrtva, koja treba da se savrši tokom predstojećeg tajnodejstva, a čiju su prasliku predstavljale starozavetne žrtve. Posle svega toga zatvaraju se Carske dveri i navlači zavesa, što simvolizuje zatvaranje Groba Gospodnjeg velikim kamenom, stavljanje pečata i postavljanje straže na Grob. Ujedno, ovo pokazuje da ljudi nisu videli proslavljeno stanje Bogočoveka u vreme Njegovog stradanja i smrti. Posle kađenja Svetih Darova sveštenoslužitelji traže jedan od drugoga molitve za sebe, kako bi bili dostojni da savrše tako veliku Svetu Tajnu. Sveštenik, pošto je dao kadionicu i spustio felon (u starini, felon je napred bio dugačak, pa je uoči Velikog vhoda podizan i pričvršćivan pomoću dugmadi, a sada se spuštao), priklonivši glavu, govori đakonu: „Pomoli se za mene, brate i saslužitelju“. Na ovu smirenu molbu đakon odgovara jereju: „Da pomene Gospod Bog sveštenstvo tvoje u Carstvu Tvome“ (odnosno „Duh Sveti doći će na tebe i sila Višnjega oseniće te“[3]). Potom đakon, priklonivši i sam glavu i držeći orar sa tri prsta desne ruke, govori svešteniku: „Pomeni me, vladiko sveti“. Sveštenik govori: „Duh Sveti doći će na tebe i sila Višnjega oseniće te“[4] (odnosno: „Da te pomene Gospod Bog u Carstvu Svome, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“[5]).
Đakon odgovara: „Isti Duh pomaže nam u sve dane života našeg.[6] Pomeni me vladiko sveti“. Sveštenik blagosilja đakona rukom govoreći: „Da te pomene Gospod Bog u Carstvu Svome, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“. Đakon odgovara „Amin“ i, celivavši ruku svešteniku, izlazi iz oltara na severne dveri kako bi proizneo prozbenu jekteniju koja sledi po okončanju Heruvimske pesme (U Arhijerejskom Služebniku izložen je drugačiji poredak obraćanja arhijereja saslužiteljima i đakonu, i odgovori đakona).
Ako sveštenik služi sam, bez đakona, onda nosi putir u desnoj ruci, a diskos u levoj, i sam proiznosi sva uobičajena pominjanja u celini.
Na arhijerejskog službi arhijerej pre početka Heruvimske pesme, nakon čitanja tajne molitve, umiva ruke na Carskim dverima, a nakon čitanja Heruvimske pesme odlazi do Žrtvenika, i sam savršava proskomidiju za sebe, pominjući sve arhijereje i sve saslužitelje, koji jedan za drugim prilaze i celivaju ga u desno rame, govoreći: „Pomeni me, preosvećeni vladiko, toga i toga“. Arhijerej ne izlazi sam na Veliki vhod, nego prima kod carskih dveri prvo diskos od đakona, a potom putir od najstarijeg sveštenika, pri čemu sam proiznosi čitavo pominjanje, deleći ga na dve polovine: jednu govori sa diskosom u rukama, a drugu sa putirom. Sveštenstvo tada obično nikoga ne pominje, samo ponekad đakon na početku pominje arhijereja koji služi. Na arhijerejskoj službi Carske dveri i zavesa se (od početka Liturgije) ne zatvaraju, nego ostaju otvoreni sve do trenutka pričešća sveštenoslužitelja.
Treba imati na umu da posle Heruvimske pesme nikakvo vađenje častica iz prosfora više nije dopustivo.
Na pokrivač koji je skinut sa diskosa i položen na levu stranu Prestola polaže se obično prestoni krst, a pokraj njega koplje i kašičica koji će svešteniku potom biti potrebni radi lomljenja Svetih Darova i pričešćivanja vernih.
Prozbena jektenija. Po završetku čitave Heruvimske pesme đakon izlazi kroz severna vrata na amvon i proiznosi Prozbenu jekteniju koja počinje rečima: „Dopunimo molitvu svoju Gospodu“. Za ovu prozbenu jekteniju karakteristično je to, što se na samom početku dopunjava sa tri prozbe: „Za predložene časne darove…“ „Za ovaj sveti hram…“ „Da nas izbavi…“ Ako se Liturgija služi posle večernje, kao na primer u navečerje Roždestva Hristovog i Bogojavljenja, na praznik Blagovesti kad padne u obične dane Velikog posta, na Veliki Četvrtak i Veliku Subotu, onda ovu jekteniju treba započeti rečima: „Dopunimo večernju molitvu svoju Gospodu“… Za vreme prozbene jektenije sveštenik u oltaru tiho čita „Molitvu Prinošenja, koja se govori posle stavljanja Božanskih Darova na sveti Presto“. Ova molitva kao da predstavlja produžetak one koju je sveštenik čitao na kraju proskomidije pred Žrtvenikom. U njoj sveštenik moli Gospoda da ga „osposobi“ za prinošenje Darova i duhovnih žrtava za grehe svih ljudi i ponovo posle proskomidije priziva blagodat Duha Svetoga „na ove predložene darove“. Kraj ove molitve: „Milosrđem Tedinorodnoga Sina Tvoga, sa Kojim si blagosloven, sa presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova“ sveštenik glasno proiznosi po okončanju jektenije, a zatim se okreće licem narodu i predaje „Mir svima“, na šta mu pojci, u ime svih prisutnih, kao i obično odgovaraju: „I duhu tvome“. Ovim se objavljuje opšte pomirenje pre no što nastupi trenutak savršavanja velike Svete Tajne, i u znak toga potom biva celivanje.
Celiv mira. Stojeći na svom uobičajenom mestu na amvonu đakon vozglašava: „Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali…“ Produžavajući đakonove reči, kao da odgovaraju koga ispovedamo, pojci pevaju: „…Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu Jednosuštnu i nerazdeljivu“. Sveštenik se za to vreme tri puta klanja pred svetim Prestolom i uz svaki poklon govori o svojoj ljubavi prema Gospodu rečima 17. psalma, stih 2: „Ljubiću Te, Gospode, kreposti moja. Gospod je tvrđava moja, i pribežište, i izbavitelj moj“, nakon čega celiva pokrivene Svete Darove, i to najpre vrh svetog diskosa, zatim vrh svetog putira, i konačno kraj svete Trpeze ispred sebe. Ako Liturgiju služe dva ili tri sveštenika, svi oni čine isto, prilazeći Prestolu spreda, a zatim odlaze na desnu stranu i, stajući tamo u redu, uzajamno se celivaju, izražavajući time svoju bratsku ljubav jedan prema drugome. Najstariji pri tome govori: „Hristos među nama“, a mlađi odgovara:
„I jeste i biće“, pa celivaju jedan drugoga u oba ramena i u ruku. Isto treba da čine i đakoni, ako ih je više: oni celivaju krst na svojim orarima, a potom i jedan drugoga u rame i izgovaraju iste reči.
Ovaj običaj međusobnog celivanja veoma je drevnog porekla. Njega spominju najraniji hrišćanski pisci, kao na primer sveti mučenik Justin Filosof, sveti Kliment Aleksandrii ski i drugi. U starini u ovom trenutku i mirjani su celivali jedan drugog: muškarci muškarce, a žene žene. Ovo celivanje trebalo je da označi potpuno unutrašnje pomirenje svih prisutnih u hramu uoči nastupajućeg strašnog trenutka prinošenja velike Beskrvne Žrtve, po zapovedi Hristovoj: Ako, dakle, prineset dar svoj Žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred Žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5,2324). Ovo celivanje označava ne samo pomirenje, nego i potpuno unutrašnje jedinstvo i jedinomislije, usled čega se neposredno potom objavljuje Simvol vere. Tu je i razlog zbog čega je nemoguće zajedničko savršavanje Evharistije sa jereticima, sa kojima nema takvog jedinstva i jedinomislija. Međusobno celivanje ramena označava da svi jednako podlažu jarmu Hristovom i jednako nose njegov jaram na svojim plećima. Nije poznato kada je tačno izašao iz upotrebe taj dirljivi obred uzajamnog celivanja svih vernih, ali i sada kad čuju vozglas „Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali“, svi prisutni u hramu treba u mislima da se izmire sa svima i da oproste jedan drugom sve uvrede. Posle ovog celiva mira i ispovedana svoga potpunog jedinomislija i jednodušnosti logički sledi ispovedanje svoje vere.
Simvol vere. Đakon se blago pokloni na mestu na kome stoji, celiva svoj orar onde gde je slika krsta, i podigavši malo desnu ruku, kojom sa tri prsta drži orar, proiznosi: „Dveri, dveri, s premudrošću pazimo!“ Pri tome se povlači zavesa na Carskim dverima i narod izvan oltara odmerenim glasom govori ispovedanje vere: „Verujem u Jednoga Boga Oca…“ Vozglasom: „Dveri, dveri…“ đakon je u starini davao znak ipođakonima i vratarima (privratnicima) da paze na dveri hrama, kako ne bi ušao neko ko je nedostojan da prisustvuje savršavanju najveće hrišćanske Svete Tajne koje upravo započinje. U današnje vreme ovaj vozglas ima samo simvoličko, ali ipak veoma važno značenje. Sveti patrijarh German Carigradski ovo objašnjava tako, da mi u tom trenutku treba da zatvorimo dveri svoga uma, kako u njih ne bi ušlo ništa loše i grehovno, i da pazimo samo na onu premudrost koja će se čuti u rečima Simvola vere koji se čita odmah potom. Zavesa koja se u tom trenutku otvara simvolizuje odvaljivanje kamena sa groba i bekstvo straže koja je bila postavljen kod groba, a takođe i to da je tajinstvo našeg spasenja, od veka skriveno, po vaskrsenju Hristovom otkriva se i postaje poznato čitavom svetu. Rečima: „…s premudrošću pazimo!“ đakon poziva one koji se mole da budu posebno pažljivi prema celokupnom sveštenodejstvu koje dalje sledi i u kome se iskazala Božanska premudrost. Čitanje Simvola vere nije bilo uvedeno odmah. U starini na Liturgiji s ga čitali samo jednom godišnje, na Veliki Petak, a takođe i prilikom krštenja oglašenih. Od kraja petog veka u Antiohijskoj Crkvi Simvol vere počinju da čitaku na svakoj Liturgiji, a od 511. godine patrijarh Timotej je njegovo čitanje uveo i u Konstantinopoljskoj oblasti. Kod nas u ruskim crkvama Simvol vere se obično peva, ponegde i od strane svog prisutnog naroda, ali na Istoku se čita, i to čini obično neko od starijih klirika ili posebno zaslužnih mirjana.
Na početku pevanja ili čitanja Simvola vere sveštenik skida vozduh sa Svetih Darova, kako oni prilikom savršavanja Evharistije ne bi ostali pokriveni, i pri tome podiže vozduh iznad Svetih Darova, gde njime lagano leluja i govori isto što i narod. Ako služi nekoliko sveštenika, svi oni drže vozduh za krajeve i lelujaju njime zajedno sa predstojateljem. Ako služi arhijerej, onda on skine mitru i sagne glavu prema Svetim Darovima, a sveštenici lelujaju vozduhom istovremeno iznad Svetih Darova i njegove sagnute glave. Ovo lelujanje vozduhom simvolizuje osenjivanje Duhom Božijim, a ujedno podseća na zemljotres do koga je došlo prilikom Hristovog vaskrsenja. Ova radnja na Istoku je imala i praktičan značaj, da Sveti Darovi budu zaštićeni od insekata, kojih je tamo naročito mnogo, usled čega je sve vreme dok su Sveti Darovi ostajali otkriveni, đakon mahao iznad njih pokrivačem ili ripidom. Stoga, prema uputstvu služebnika, sveštenik prestaje da leluja vozduhom onda kada đakon, posle Simvola vere i vozglasa „Stojmo smerno…“ uđe u oltar i zameni sveštenika, tako što „uzevši ripidu, pobožno leluja nad svetinjom“.[7] A sveštenik, pošto je u sebi izgovorio Simvol vere, pobožno celiva vozduh, slaže ga i polaže levo na svetoj Trpezi govoreći: „Blagodat Gospoda…“
Kanon Evharistije ili Anafora (Uznošenje). Posle Simvola vere i nekoliko pripremnih vozglasa započinje najvažniji deo Božanstvene liturgije koji se naziva „Kanon Evharistije“, ili „Anafora“ (od grčkog αναφέρω, što znači „uznosim“), jer se u tom delu Liturgije i savršava sama Sveta Tajna Evharistije, ili pretvaranja Svetih Darova u Telo i Krv Hristovu, kroz njihovo uznošenje i osvećenje prilikom čitanja naročite evharistijske molitve. Ova evharistijska molitva je zapravo jedna, ali se čita tajno i nekoliko puta prekida vozglasima koji se proiznose naglas. U centralnom delu ove molitve savršava se „Uznošenje Svetih Darova“, usled čega se taj najvažniji deo Liturgije naziva još i „Anafora“.
Posle Simvola vere đakon, dok još stoji na amvonu, vozglašava „Stojmo smerno, stojmo sa strahom, pazimo da sveto Uznošenje u miru prinesemo“ (odnosno: „da sveti Prinos u miru uznesemo“[8]), te odmah ulazi u oltar, i to ne na južne dveri, kao obično, nego na severne – one na koje obično izlazi. Ove reči, po objašnjenju svetog Jakova, brata Gospodnjeg, i svetog Jovana Zlatousta, označavaju da treba da stojimo onako kako se stoji pred Bogom, sa strahom, smirenjem i ljubavlju, kako bismo u mirnom raspoložen^ duha prineli Bogu „sveto Uznošenje“, to jest Svete Darove. Na ove đakonove reči pojci u ime svih verujućih odgovaraju: „Milost mira, žrtvu hvale“, to jest izjavljujemo spremnost da obavimo žrtvoprinošenje Gospodu ne samo u miru i jednodušnosti sa bližnjima, nego i sa osećanjem milosrđa prema njima: po objašnjenju Nikole Kavasile mi prinosimo „milosrđe Onome Koji je rekao: Milosti hoću, a ne žrtve. A milost je plod najčistijeg i najnepokolebljivijeg mira, kad dušu ne uzbuđuju nikakve strasti i kada joj ništa ne smeta da se ispuni milošću i žrtvom hvale“. Drugim rečima, poziv: „Stojmo smerno…“ pokazuje nam da treba da budemo u miru sa svima – sa Bogom, sa bližnjima, i da u miru prinosimo svetu Žrtvu, jer „Milost mira, žrtva hvale“ – to je ista ona žrtva koja nam je milošću Božijom darovala večni mir sa Bogom, sa samim sobom i sa svima bližnjima. Mi Bogu u Evharistiji ujedno prinosimo i „žrtvu hvale“ – izraz blagodarnosti i sveštenog oduševljenja zbog Njegovog velikog podviga iskupljenja ljudskog roda.
Zatim se sveštenik okreće narodu kako bi ga pripremio za predstojeću veliku i strašnu Svetu Tajnu, uz reči apostolskog pozdrava: „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha, da bude sa svima vama (2. Kor. 13,13)“. Arhijerej kod ovih reči izlazi iz oltara na amvon i osenjuje prisutne dikirijom i trikirijom, dok sveštenik blagosilja rukom okrenuvši se na zapad. Ovim rečima oni koji se mole traže od svakog lica Presvete Trojice naročiti dar: od Sina – blagodat, od Oca – ljubav, od Duha Svetoga – opštenje ili zajednicu sa Njim. Na ovu dobronamernu želju sveštenika ili arhijereja, pojci u ime čitavog naroda odgovaraju: „I sa duhom tvojim“, što izražava bratsko jedinstvo klira i naroda. Sveštenik potom vozglašava: „Gore imajmo srca!“ pozivajući time one koji se mole da ostave sve zemaljsko, da se mislima i srcem uznesu „gore“, to jest ka Bogu, i da se u potpunosti posvete samo razmišljanju o predstojećoj velikoj Svetoj Tajni. Pojci u ime svih verujućih odgovaraju saglasnošću na ovaj poziv: „Imamo ih ka Gospodu“, to jest mi smo se srcem već obratili Bogu, naravno ne u duhu gordosti, nego u smislu želje da se ovo ostvari i da se zaista odvojimo od svega zemaljskog (Neki sveštenici prilikom proiznošenja ovog vozglasa podižu ruke. Arhimandrit Kiprijan Kern piše: „Pomenute reči po propisu jerusalimskog Služebnika treba da se proiznose sa podignutim rukama. Naš služebnik ne propisuje tako nešto, ali ovo je ozakonjeno gotovo opšteprihvaćenom praksom“[9]). „Gore imajmo srca!“ – to je jedan od najstarijih liturgijskih vozglasa, koji spominje još sveti Kiprijan Kartaginski, koji ovako objašnjava njegov smisao: „(oni koji se mole) ne treba tada da misle ni o čemu drugom, nego samo o Gospodu. Neka se njihova prsa zatvore za protivno, i neka budu otvorena samo za Gospoda. Da ne dopustimo neprijatelju da uđe u nas za vreme molitve“.
Odmah zatim sveštenik vozglašava „Zablagodarimo Gospodu“. Ovim rečima započinje sama Evharistijska molitva, ili Kanon Evharistije – ta srž Božanstvene liturgije koja vodi poreklo iz apostolskih vremena. Reč „Evharistija“ (ευχαριστία) u prevodu sa grčkog znači „Blagodarenje“. Sam Gospod Isus Hristos je, ustanovljavajući na Tajnoj Večeri ovu veliku Svetu Tajnu, kako o tome pričaju trojica prvih jevanđelista, počeo od blagodarenja Bogu i Ocu (Lk. 22,17-19; Mt. 26,27 i Mk. 14,23).
Sve drevne Liturgije bez izuzetka, počev od „Učenja Dvanaestorice Apostola“ i Liturgije opisane kod svetog mučenika Justina Filosofa, anaforu počinju upravo ovim rečima: „Zablagodarimo Gospodu“. I sve evharistijske molitve koje su do nas došle, kao sadržaj imaju blagodarenje Gospodu za sva Njegova dobročinstva ljudskom rodu. Odgovarajući na ovaj vozglas sveštenika pojci pevaju: „Dostojno je i pravedno blagodariti Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Trojici jednosuštnoj i nerazdeljivoj“. Sveštenik u tom trenutku počinje da čita Evharistijsku molitvu, izgovarajući njene reči tajno, za sebe. Ova molitva se potom prekida vozglasima koji se proiznose naglas, a završava se prizivom Duha Svetoga, pretvaranjem hleba i vina u Telo i Krv Hristovu, i molitvom za žive i upokojene – „za sve i sva“ za koje se prinosi ova Velika Beskrvna Žrtva.
U Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog ova tajna molitva započinje rečima: „Dostojno je i pravedno Tebe pevati, Tebe blagosiljati, Tebe hvaliti, Tebi blagodariti…“ U njoj sveštenik blagodari Bogu za sva Njegova dobročinstva, kako za ona koja su nam znana, tako i za neznana, a naročito za stvaranje sveta, promišljanje o njemu, milosrđe prema ljudskom rodu i, kao krunu svih dobročinstava Božijih – za iskupljujući podvig Jedinorodnog Sina Božijeg. Na kraju prvog dela ove molitve sveštenik blagodari Gospodu zato što je izvoleo da primi ovu službu iz naših ruku, iako pred Njim neprestano stoje anđelske sile koje Mu uznose hvalu i proslavljaju Ga. Dalje sveštenik već naglas vozglašava: „Pobedničku pesmu pevajući, kličući, uzvikujući i govoreći“, a pojci produžavaju ovaj vozglas sveštenika svečano pevajući: „Sveti je, Sveti, Sveti, Gospod Savaot; puno je nebo i zemlja slave Tvoje; Osana na visinama, blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje; Osana na visinama“. Na taj način, ovaj sveštenikov vozglas, koji izvan konteksta deluje nerazumljiv onima što ne poznaju tekst Evharistijske molitve, predstavlja zavisnu rečenicu kojom se završava prvi deo molitve i započinje naročita pesma: „Sveti je, Sveti, Sveti…“ Na ovaj vozglas, đakon, koji je prethodno ušao sa amvona u oltar kroz severne dveri (jedini slučaj kada đakon ulazi kroz severne dveri), i stoji sa leve strane Prestola, uzima svetu zvezdicu sa diskosa, čini nad njime znak krsta, celiva je i ostavlja po strani, tamo gde su i pokrivači. Vozglas nas podseća na šestokrile serafime koji su se, uznoseći neprestanu hvalu Gospodu, kako to opisuje tajnovidac sveti apostol Jovan u Otkrivenju, a sveti prorok Isaija u Starom Zavetu, javljali u vidu tajanstvenih bića, od kojih je jedno bilo nalik lavu, drugo teletu, treće čoveku i četvrto orlu. Shodno različitim načinima slavoslovlja koje su koristila ova tajanstvena bića, upotrebljavaju se izrazi: „pevajući“ („pojušče“), koji se odnosi na orla, „kličući“ („vopijušče“), koji se odnosi na tele, „uzvikujući“ („vzivajušče“), koji se odnosi na lava i „govoreći“ („glagoljušče“), koji se odnosi na čoveka (vidi: Otk. 4,6-8; Jez. 1,5; Is. 6,2-3).
Ovaj prvi deo evharistijske molitve, koji se završava anđeoskim slavoslovljem, govori prvenstveno o tvoračkoj delatnosti Boga Oca i nosi naziv „Prefacio (lat. Praefatio – uvodne reči)“, drugi deo evharistijske molitve, koji se naziva „Sanktus (lat. Sanctus – Svet)“, proslavlja iskupljujući podvig vaploćenog Sina Božijeg, a treći deo, koji sadrži priziv Duha Svetoga nosi naziv „Epiklezis“, ili Epikleza.
Anđeoskom slavoslovlju Gospoda: „Sveti je, Sveti, Sveti…“ pridodaje se svečani pozdrav onih koji su dočekali Gospoda sa palmovim granama, kada je išao u Jerusalim na dobrovolьno stradanje: „Osana na visinama…“ (uzeto iz 117. psalma). Ovo je pravi momenat da se pomenute reči prisajedine anđeoskom slavoslovlju, jer Gospod kao da kao da na svakoj Liturgiji ponovo dolazi da bi prineo Sebe na žrtvu i dao se kao hrana vernima. On sa nebesa dolazi u hram kao u tajanstveni Jerusalim kako bi prineo Sebe na žrtvu na svetoj Trpezi, kao na novoj Golgoti, i mi istim ovim rečima proslavljamo Njegov dolazak k nama. Ova pesma se u tom trenutku Svete Evharistije upotrebljava još od apostolskih vremena.
Sveštenik u tom trenutku čita drugi deo tajne evharistijske molitve, Sanctus, koji započinje rečima: „Sa ovim blaženim silama…“ Ovaj deo molitve predstavlja podsećanje na iskupljujući podvig Hristov, a završava se vozglašavanjem samih ustanovljujućih reči Svete Tajna iz Jevanđelja: „Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje, koje se radi vas lomi za otpuštenje grehova“ i: „Pijte iz nje svi: ovo je Krv Moja Novog Zaveta, koja se radi vas i radi mnogih proliva za otpuštenje grehova“ (Mt.26,26-28; Mk. 14,22-24 i Lk. 22,19-20). Na svaki od ovih vozglasa pojci odgovaraju: „Amin“. Prilikom proiznošenja ovih reči đakon desnom rukom, držeći orar sa tri prsta, pokazuje svešteniku najpre diskos, a zatim putir. Istovremeno i sveštenik „sapokazuje“ rukom. Ako saborno služi nekoliko jereja, oni ove reči tiho izgovaraju zajedno sa predstojateljem. Pojci pevaju „Amin“, izražavajući time opštu duboku veru svih koji se mole u Božanstvenost Svete Tajne Evharistije i duhovno jedinstvo svih u ovoj nepokolebljivoj veri.
Nakon proiznošenja Hristovih reči, sveštenik spominje sve ono što je Gospod Isus Hristos učinio za spasenje ljudi, i na osnovu čega sveštenoslužitelji prinose Beskrvnu, prozbenu i blagodarnu Žrtvu. Ovo čini u kratkoj, tajnoj molitvi „Sećajući se dakle…“ koja se završava vozglasom: „Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći radi svih i za sve“. Tvoji darovi, Tvoja Beskrvna Žrtva, od Tvojih, to jest od Tvojih tvari, od onoga što si Ti stvorio, „Tebi prinoseći radi svih i za sve“, to jest „zbog svega“ i „u pogledu svega“, u vezi sa svim delima našeg grehovnog života, kako bi nam Ti uzvratio ne po našim gresima, nego po Tvome čovekoljublju, „i za sve“ to jest za sve što si učinio ljudima. Kratko rečeno: „prinosimo umilostivljujuću žrtvu zbog grehova i blagodarnu žrtvu zbog spasenja koje nam je omogućeno“. U mnogim grčkim služebnicima, kako drevnim rukopisnim, tako i savremenim štampanim, umesto našeg „prinoseći“ stoji „prinosimo“ pa tako naša zavisna rečenica kod njih predstavlja glavnu.
Prilikom ovog vozglasa savršava se takozvano uznošenje (podizanje) Svetih Darova. Ako sa sveštenikom služi i đakon, onda uznošenje vrši on, a ne sam sveštenik, koji samo proiznosi vozglas. Đakon ukrštenim rukama uzima diskos i putir, pri čemu desnu ruku stavlja iznad leve i njome uzima diskos koji stoji levo, dok levom uzima Čašu koja stoji desno, i podiže ih iznad Prestola. U služebniku se ne kaže da putirom i diskosom treba načiniti znak krsta u vazduhu, ali to mnogi po običaju čine. Ako nema đakona, onda sam sveštenik podiže sveti diskos i Čašu.
Epiklezis (Epikleza, molitva prizivanja Duha Svetoga). Čin uznošenja Svetih Darova vezuje se za najstarija vremena i zasniva se na tome što je Gospod, kako veli Jevanđelje, na Tajnoj večeri „uzeo hleb na Svoje svete i prečiste ruke, pokazavši ga Tebi, Bogu i Ocu…“ itd.
Ove reči sveti Vasilije je za svoju Liturgiju uzeo iz Liturgije svetog apostola Jakova, a njihovo poreklo je starozavetno. U knjizi Izlaska (29,23-24) Gospod je zapovedio Mojsiju: jedan hleb, jedan kopač i jednu pogaču… sve metni na ruke Aronu i sinovima njegovim, i prinesi mašući pred licem Gospodnjim. Produžavajući vozglas sveštenika pojci pevaju: „Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš“. Dok se ovo peva, nastavlja se čitanje onog dela tajne evharistijske molitve, na kome se savršava priziv Duha Svetoga i osvećenje Svetih Darova – njihovo pretvaranje u istinsko Telo i istinsku Krv Hristovu. Evo reči te osveštavajuće molitve – Επικλησις na Liturgiji svetog Jovana Zlatousta:
„Još Ti prinosimo ovu razumnu i beskrvnu službu, i molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo: nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na i na ove predložene Darove“. Ova „razumna“ („slovesna“), to jest duhovna i ujedno „beskrvna“ služba, kao da se suprotstavlja materijalnim i krvnim žrtvama pre dolaska Hristovog, koje nisu bile u stanju da očiste ljudski rod od greha, nego su služile samo kao podsećanje na predstojeću veliku žrtvu, koju će za ljudski rod prineti Spasitelj sveta i Božanski Iskupitelj Gospod Isus Hristos (vidi: Jev. 10,4-5 i 11-14). Odmah zatim sveštenik i đakon se tri puta klanjaju pred svetom Trpezom „moleći se u sebi“. Sa rukama podignutim ka nebu sveštenik tri puta čita tropar trećeg časa: „Gospode, koji si u treći čas Apostolima Svojim nisposlao Presvetog Duha Svog, Njega, blagi, ne oduzmi od nas, no obnovi nas, koji Ti se molimo“. Nakon prvog puta đakon proiznosi 12. stih 50. psalma: „Srce mi čisto sazdaj Bože i duh prav obnovi u meni“, a nakon drugog 13. stih: „Ne odbaci mene od lica Tvoga i Duha Tvoga Svetog ne oduzmi od mene“. Izgovarajući tropar treći put sveštenik rukom blagosilja najpre sveti hleb, potom svetu Čašu i na kraju hleb i Čašu zajedno. Posle đakonovih reči: „Blagoslovi, vladiko, sveti hleb“, sveštenik nad svetim hlebom proiznosi sledeće reči, koje se smatraju tajnosavršavajućim: „I učini ovaj hleb prečasnim Telom Hrista Tvoga“, a đakon govori „Amin“, i dalje: „Blagoslovi, vladiko, svetu Čašu“. Sveštenik govori nad Čašom: „A ono što je u čaši ovoj prečasnom Krvlju Hrista Tvoga“. Đakon: „Amin“, a zatim: „Blagoslovi, vladiko, oboje“. A sveštenik blagosiljajući oboje govori: „Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim“. U zaključku đakon, a ako njega nema onda sam sveštenik, proiznosi: „Amin. Amin. Amin“. Sveta Tajna je savršena: posle ovih reči na Prestolu više nisu hleb i vino, nego istinsko Telo i istinska Krv Gospoda Isusa Hrista, kojima se ukazuje čast zemnim poklonom, izuzev naravno u nedeljne dane i na dvanaest Gospodnjih praznika, kada se svi zemni pokloni zamenjuju pojasnim, shodno 20. pravilu Drugog Vaseljenskog sabora, 90. pravilu Šestog Vaseljenskog sabora, 91. pravilu svetog Vasilija Velikog i 15. pravilu svetog Petra Aleksandriskog.
Posle toga đakon traži za sebe blagoslov od sveštenika, a sveštenik nad pretvorenim Svetim Darovima čita molitvu: „Da ove Svete Tajne…“, u kojoj se moli da Telo i Krv Hristova, koji se sada nalaze na Prestolu, budu onima koji se pričešćuju na otrezvljenje duše, na otpuštenje grehova, na zajednicu Duha Svetoga, na ispunjenje Carstva Nebeskoga, na smelost prema Bogu, a ne na sud ili osudu.
Molitva epikleze koja sadrži prizivanje Duha Svetoga radi osveštavanja Svetih Darova, postojala je od duboke starine, kako je to nesumnjivo jasno iz mnogih svetootačkih svedočanstava, ali na Zapadu, u činu latinske mise koju upotrebljavaju rimokatolici, ona se izgubila. Rimokatolici su posle izmislili učenьe da se pretvaranje Svetih Darova vrši bez tog prizivanja Duha Svetoga, običnim izgovaranjem Hristovih reči: „Uzmite, jedite…“ i „Pijte iz nje svi…“ Na Istoku je molitva epikleze uvek postojala, ali tu ima razlike između Slovena sa jedne strane, a Grka i Arapa sa druge. Kod Grka i Arapa molitva epikleze se čita cela odjednom, bez prekida, dok je kod Slovena, kako se pretpostavlja od XI ili XII veka, umetnut dodatak u vidu trikratnog čitanja tropara trećeg časa „Gospode, Koji si u treći čas…“. Međutim, postoje činjenice koje ukazuju na to da je i u Aleksandrijskoj Crkvi postojao običaj da se u epiklezu ubacuje čitanje ovog tropara.
Pitanje o molitvi epikleze i o prizivanju Duha Svetoga detaljno je razradio arhimandrit Kiprijan (Kern) u svojoj studiji „Evharistija“, gde piše: „Molitva epikleze Duha Svetoga na Liturgiji, koja se ponavlja u svim Svetim Tajnama, pokazuje da Crkva liturgijski ispoveda svoju veru u Duha Svetog, kao u osveštavajuću i savršujuću silu, i da se u svakoj Svetoj Tajni ponavlja Pedesetnica. Molitva epikleze je, kao i celokupno naše liturgijsko bogoslovlje, molitveno ispovedanje poznatog dogmata o Duhu Svetom…“ I dalje, u odeljku „Učenje Crkve o osveštanju Svetih Darova“, on kaže: „Katolička Crkva, kao što je poznato, uči da molitva prizivanja Duha Svetoga nije neophodna za osvećenje evharistijskih elemenata. Po njihovom učenju, sveštenik predstavlja savršitelja tajne (minister sacramenti): on, kao ‘vice-Christus’, kao ‘Stellvertreter Christi’, poseduje punotu blagodati kao i Sam Hristos; i kao što Hristu Spasitelju nije neophodno da priziva Duha Svetoga koji je nerazdeljiv od Njega, tako ovo prizivanje nije neophodno ni Njegovom zameniku, opunomoćenom savršitelju Svete Tajne. Od određenog vremena rimska praksa izbacuje iz mise tu molitvu… Osvećenje Darova se po učenju katolika savršava isključivo rečima Gospoda: ‘Accipite, manducate, Hoc est enim corpus Meum’ (‘Uzmite, jedite…’)“.[10]
Nastavljajući molitvu pred upravo pretvorenim Svetim Darovima sveštenik pominje sve one za koje je Gospod prineo umilostivljujuću Žrtvu na Golgoti: prvo svete, a posle sve umrle i žive. On nabraja razne zborove svetih i to nabrajanje zaključuje vozglasom:
„Osobito za presvetu, prečistu, preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju“. „Osobito“ znači da prvenstveno i naročito pominjemo Presvetu Djevu Mariju. Na ovaj vozglas pojci pevaju pesmu u čast Majke Božije: „Dostojno je vaistinu da blaženom zovemo Tebe, Bogorodicu…“ U dane dvanaest velikih Gospodnjih i Bogorodičinih praznika do njihovog odanija umesto „Dostojno jest“ peva se „zadostojnik“, to jest irmos devete pesme prazničnog kanona, obično sa pripevom, a u nedeljne dane Velikog posta na Liturgijama svetog Vasilija Velikog, a takođe i 1. januara i obično u navečerje Roždestva Hristovog (tj. na Badnji dan) i Bogojavljenja peva se: „O Tebje radujetsja, Blagodatnaja, vsjakaja tvar…“ („Tebi se, Blagodatna, raduje sva tvar…“). Dok se ovo peva, sveštenik nastavlja sa čitanjem tajne, takozvane „zastupničke“ molitve, jasno pokazujući da je Božanstvena liturgija žrtva, kao utemeljena Golgotskom Žrtvom i sećanje na nju, da je to Žrtva „za sve i sva“. Posle glasnog molitvenog pominjanja Majke Božije, sveštenik sada tiho pominje svetog Jovana Preteču, svete apostole, svetoga čiji se spomen slavi i sve svete; zatim se pominju svi upokojeni, i na kraju živi, počev od duhovnih i građanskih vlasti. Vozglas „Osobito za Presvetu…“ sveštenik proiznosi sa kadionicom u rukama, nakon čega je predaje đakonu, koji za vreme pevanja „Dostojno jest…“ ili zadostojnika kadi Trpezu sa svih strana i sveštenika. Za to vreme, prema uputstvu služebnika đakon treba da pominje u sebi upokojene i žive koje hoće (odnosno: „pominje iz diptiha preminule i druge upokojene koje hoće“[11]).
Kada se pevanje završi, sveštenik nastavlja zastupničku molitvu glasno: „Najpre pomeni, Gospode…“ i pominje najviše crkvene vlasti, eparhijskog arhijereja, za koga moli: „Daruj ga svetim Tvojim Crkvama u miru, čitava, časna, zdrava, dugovečna i da pravilno upravlja rečju Istine Tvoje“, na šta pojci pevaju: „I sve i sva“, to jest „Pomeni Gospode i sve ljude, kako muškarce, tako i žene“. Za to vreme sveštenik dalje (tiho) čita zastupničku molitvu: „Pomeni, Gospode, grad ovaj u kome živimo…“
Zastupnička molitva svedoči o tome da sveta Crkva svojim molitvama osveštava sve strane ljudskog života, i kao istinska majka pred milosrđem Božijim brižno zastupa ljude u svakom njihovom delu i potrebi. Ovo se naročito jasno vidi u zastupničkoj molitvi Liturgije svetog Vasilija Velikog, koja se odlikuje naročitom punotom i dirljivošću sadržaja. Ova molitva se završava vozglasom sveštenika. „I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo prečasno i veličanstveno ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“. Na kraju sveštenik, okrenuvši se licem na Zapad i blagosiljajući rukom one koji se mole, vozglašava: „I da budu milosti velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista sa svima vama“, na šta pojci odgovaraju: „I sa duhom Tvojim“.
Na arhijerejskoj službi posle vozglasa arhijereja „Najpre pomeni, Gospode…“ arhimandrit ili najstariji jerej poluglasno pominje arhijereja koji služi, zatim uzima blagoslov od njega, celivajući mu ruku, mitru i opet ruku, a protođakon, okrećući se kod Carskih dveri licem prema narodu, proiznosi takozvanu „Veliku pohvalu“ u kojoj spominje arhijereja koji služi i „prinosi ove Svete Darove Gospodu Bogu našem“, našu Otadžbinu, građanske vlasti i u zaključku: „Vsjeh ljudej, predstojaščih i pomišljajuščih kijždo ih o svojih si pregrešeniяh, i o vjseh i za vsja“, na šta pojci pevaju: „I o vsjeh i za vsja“.
Prozbena jektenija i „Oče naš“. Po završetku kanona Evharistije ponovo se proiznosi prozbena jektenija koja ima tu karakteristiku da počinje rečima: „Pomenuvši sve svete, opet i opet u miru Gospodu se pomolimo“, a zatim ima još dve, za prozbenu jekteniju neobične prozbe: „Za prinesene i osvećene prečasne Darove, Gospodu se pomolimo“ i „Da čovekoljubivi Bog naš, primivši ih u svoj sveti i nadnebesni i umni Žrtvenik, kao miris miomira duhovnoga, nispošlje nam za to Božansku blagodat, i dar Svetoga Duha, pomolimo se“. U ovim prozbama mi se molimo očigledno ne za same Svete Darove, koji su već osveštani, nego za nas same i za dostojno pričešćivanje njima. Kod sledeće prozbe, koja je uzeta iz velike jektenije: „Da nas izbavi od svake nevolje…“ sveštenik čita tajnu molitvu u kojoj moli Boga da nas učini dostojnim pričasnicima Svetih Tajni, sa čistom savešću, na otpuštenje grehova, a ne na sud ili na osudu. Poslednja prozba ove jektenije takođe je karakteristična i donekle izmenjena u poređenju sa uobičajenom: „Izmolivši jedinstvo vere i zajednicu Svetoga Duha, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“. Ovde se sećamo onog jedinstva vere koje smo ispovedili izgovaranjem Simvola vere pre kanona Evharistije. Jektenija se završava takođe neobičnim svešteničkim vozglasom, u kome sveštenik, u ime svih verujućih koji su kroz krenu Žrtvu Sina Božijeg udostojeni usinovljenja Bogu, moli da budemo udostojeni da Boga prizivamo kao Oca: „I udostoj nas, Vladiko, da smelo i neosuđeno smemo prizivati Tebe nebeskoga Boga i Oca i govorite“. Pojci kao da produžavaju ovaj vozglas i „govore“, odnosno pevaju Molitvu Gospodnju: „Oče naš“. Na Istoku Molitva Gospodnja se, kao i Simvol vere, čita, a ne peva. Pevanje Molitve Gospodnje završava se uobičajenim svešteničkim vozglasom posle nje: „Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“. „đakon poziva da se priklone glave i, dok pojci otegnuto pevaju „Tebi, Gospode“, sveštenik čita tajnu molitvu u kojoj traži da Gospod Bog i Vladika „svetinje koje su pred nama, razdeli svima nama na dobro“ (upor. Rim. 8,28), prema svačijoj potrebi. Tajna molitva se završava vozglasom: „Blagodaću i milosrđem i čovekoljubljem Jedinorodnog Sina Tvog, sa Kojim si blagosloven, sa presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova“. Dok pojci otegnuto pevaju: „Amin“, sveštenik čita tajnu molitvu uoči uznošenja i lomljenja svetog Agneca: ,Čuj Gospode Isuse Hriste, Bože naš…“ u kojoj moli Boga da On udostoji svoje sveštenoslužitelje i preda Svoje Prečisto Telo i Svoju Časnu Krv najpre samim sveštenoslužiteljima, a preko njih i svim ljudima. Za vreme čitanja ove molitve đakon se, stojeći na amvonu, kretoliko opasuje orarem i tri puta se klanja sa rečima: „Bože, milostiv budi meni grešnom“, a onda vozglašava: „Pazimo!“ dok sveštenik, uznoseći sveti Agnec, proiznosi glasno: „Svetinje svetima“.
Ovim vozglasom izražava se misao da svetinja Tela i Krvi Hristove može da se preda samo svetima. Tu treba primetiti da su u starini svi verujući hrišćani nazivani „svetima“ to jest osvećenima blagodaću Božijom. Danas ovaj vozglas treba da nas podseća na to da Svetom Pričešću treba pristupati sa osećanjem duboke svesti o svojoj nedostojnosti, što nas jedino i čini dostojnima da primimo veliku svetinju Tela i Krvi Hristove. Na arhijerejskoj Liturgiji uoči toga vozglasa zatvaraju se i Carske dveri, koje, kad služi arhijerej, tokom čitave Liturgije ostaju otvorene, sve dotle. Oltar u tom trenutku postaje kao ona gornja odaja u kojoj je Gospod savršio Tajnu Večeru. Arhijerej pri tome predstavlja Gospoda Isusa Hrista, a sveštenici apostole. Na vozglas „Svetinje svetima“ pojci odgovaraju: „Jedan je sveti, jedan Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca. Amin“, izražavajući time da niko od prisutnih ne može da dostigne takvu svetost, koja bi mu dozvolila da smelo, bez straha pristupi pričešćivanju Svetim Tajnama Hristovim. Đakon zatim ulazi u oltar na južne dveri.
Lomljenje svetog Agneca i pričešćivanje sveštenoslužitelja. Pošto uđe u oltar i stane desno od sveštenika, đakon mu govori: „Razlomi, vladiko, sveti Hleb“. Sveštenik sa velikom pobožnošću lomi sveti Agnec, razdeljujući ga obema rukama na četiri dela i polažući ih na diskos u vidu kreta, tako da častica IS bude gore, častica HS dole, častica NI levo i častica KA desno. U Služebniku se nalazi jasan crtež koji pokazuje taj raspored. Pri tome sveštenik govori: „Lomi se i razdrobljuje se Jagnje Božije, Koje se lomi a ne razdeljuje, Koje se uvek jede i nikad ne nestaje, no Koje osvećuje one koji se pričešćuju“. U ovim rečima ispoveda se ta velika istina da Hristos, Koga primamo u Svetoj Tajni Pričešća, ostaje nedeljiv i ne nestaje, iako se Liturgija vekovima svakodnevno služi na mnogim Prestolima po celoj vaseljeni. Hristos nam se predaje u Evharistiji, kao istočnik večnoga života koji nikada ne slabi i ne presušuje.
Đakon se iznova obraća svešteniku rečima: „Napuni, vladiko, svetu Čašu“. Sveštenik uzima časticu IS, čini njome znak kreta nad Putirom i spušta je u njega sa rečima: „Punota Duha Svetoga“. Na taj način on sjedinjuje Tajne Tela i Krvi Hristove, što označava Vaskrsenje Hristovo, jer telo sjedinjeno sa krvlju označava život. Đakon kaže „Amin“ i prinosi posudu sa vrućom vodom („teplota“), pri čemu govori svešteniku: „Blagoslovi, vladiko, teplotu“. Sveštenik blagosiljajući govori: „Blagoslovena teplota svetih Tvojih, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“, to jest: blagoslovena ona teplota [toplota] koju sveti imaju u svome srcu – njihova živa vera, tvrda nada i ognjena ljubav prema Bogu – toplota sa kojom oni pristupaju pričešću. Đakon krstoliko naliva teplotu u putir i pri tome govori: „Toplota vere, puna Duha Svetoga. Amin“, to jest: toplota vere se u ljudima pobuđuje dejstvom Duha Svetoga. Ako nema đakona, onda sveštenik sam naliva teplotu i proiznosi pomenute reči. Prilikom nalivanja teplote treba voditi računa da njena količina ne bude veća od količine vina pretvorenog u Krv Hristovu i da vino usled količine nalivene vode ne izgubi ukus koji mu je svojstven. Tumač bogosluženja iz XV veka, sveti Simeon Solunski ovako objašnjava smisao nalivanja teplote: „Teplota svedoči da je Telo Gospodnje, mada umrlo posle odvajanja od duše, ipak ostalo životvorno i neodvojeno ni od Božanstva, ni od svakog dejstva Duha Svetoga“. Ovde je sadržano učenje o nepropadljivosti Tela Gospodnjeg.
Posle nalivanja teplote pričešćuju se sveštenoslužitelji. Za sveštenika i đakona koji služe Liturgiju pričešće je bezuslovno obavezno (ponekad se dopušta izuzetak, kada đakon služi „bez pripreme“, ali ta pojava nikako nije za pohvalu i treba je na svaki način izbegavati). Pričešćivanje sveštenoslužitelja obavlja se na sledeći način. Ne samo carske, nego i bočne dveri treba da budu zatvorene. Pred zatvorenim Carskim dverima na amvonu postavlja se upaljena sveća. Pojci za to vreme pevaju „Kinonik“ ili „Pričasni stih“ [pričastan] koji odgovara danu ili prazniku. Pošto se kinonik sada obično brzo otpeva (u starini je pevan otegnutim napevom), da bi sveštenoslužitelji imali vremena da se pričeste posle kinonika pojci pevaju još neke odgovarajuće pesme, ili se čitaju molitve pre pričešća, naročito kada ima onih koji su se pripremali. Govore se pouke. Pojanje takozvanih „koncerata“ ovde je neprilično, jer duhovno rasejava one koji treba da se pričeste. Prilikom sabornog služenja čuva se poredak po kome se najpre pričešćuju stariji, a potom mlađi. Prilikom služenja đakona sa sveštenikom, najpre sveštenik predaje Sveto Telo đakonu, potom se sam pričešćuje Svetim Telom, zatim se on pričešćuje Svetom Krvlju i potom predaje Svetu Krv đakonu. Sveštenoslužitelji se pričešćuju od razlomljene častice HS, ali ako nje nema dovoljno, naravno mogu da razlome i časticu NI ili KA. Kada ulije teplotu i razlomi časticu HS, sveštenik pažljivo otire sunđerom svoje prete i po običaju zajedno sa đakonom čita molitvu „Oslabi, ostavi…“ posle čega čini zemni poklon. Zatim se klanjaju jedan drugome i u pravcu naroda koji stoji u hramu, govoreći:
„Oprostite mi, oci sveti i braćo, sve što sagreših delom, rečju, mišlju i svim mojim čulima“. Jerej poziva đakona: .Zakone, pristupi“. Đakon prilazeći Prestolu sa leve strane, čini zemni poklon i izgovara za sebe tihim glasom po običaju reči: „Evo, pristupam Hristu, besmrtnome Caru i Bogu našemu“ [ovoga nema u Služebniku]. A zatim kaže: „Daj mi, vladiko, prečasno i presveto Telo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, za ostavljenje grehova i život večni“. Telo Hristovo treba uzeti na dlan desne ruke, ispod koga se u vidu kreta polaže dlan leve ruke. Zatim sveštenik uzima časticu svetog Tela za sebe sa rečima: „Prečasno i presveto Telo Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista daje se meni nedostojnom jereju (ime) na otpuštenje grehova mojih i na život večni“. Priklonivši svak svoju glavu nad Telom Hristovim koje drže u ruci, sveštenoslužitelji se mole izgovarajući za sebe uobičajeno molitvu pre pričešća: „Verujem, Gospode, i ispovedam…“ Prilikom sabornog služenja treba voditi računa o tome da se sveštenoslužitelji, prilazeći sa leve strane i uzimajući Telo Hristovo, vraćaju natrag i idu oko Prestola na njegovu desnu stranu tako, da niko sa Telom Hristovim u rukama ne prolazi iza leđa drugih sveštenoslužitelja. Nakon pričešća Telom Hristovim sveštenoslužitelji pregledaju dlanove svojih ruku da ne bi negde ostala makar i najmanja neupotrebljena častica, a potom se pričešćuju iz Čaše svetom Krvlju, govoreći: „Evo pristupam Besmrtnom Caru i Bogu mome“ i dalje sveštenik uzima obema rukama Čašu zajedno sa pokrivačem – svilenim ubrusom za brisanje usta i tri puta se pričešćuje iz nje rekavši: „Prečasnom i presvetom Krvlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista pričešćujem se ja nedostojni jerej (ime) na otpuštenje grehova mojih i na život večni. Amin“. Prilikom samog pričešćivanja obično se tri puta proiznosi: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin“. Nakon pričešćivanja sveštenik briše usta i kraj putira ubrusom i govori: „Ova se dotače usana mojih, i uzeće bezakonja moja, i grehe moje očistiće“. Celivajući putir zatim tri puta kaže: „Slava Tebi, Bože“.
Uputstvo iz Služebnika skreće pažnju sveštenoslužitelja na „preduge brkove“ i zahteva da se oni ne umaču u Krv Hristovu, te zbog toga preduge brkove treba skraćivati i uopšte pažljivo brisati brkove ubrusom nakon pričešća, kako na njima ne bi ostala kap Krvi Hristove. Pošto se sam pričestio Krvlju Hristovom sveštenik istim rečima poziva i đakona: „Đakone, pristupi“. Poklonivši se (ali sada više ne do zemlje), đakon prilazi Prestolu sa desne strane govoreći: „Evo pristupam Hristu, besmrtnome Caru i Bogu našem. Daj mi, vladiko, prečasnu i presvetu Krv Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista“. Sveštenik ga sam pričešćuje iz Čaše i kaže: „Pričešćuje se sluga Božiji đakon (ime)…“ T)akon briše usta i celiva Čašu, a sveštenik govori: „Ova se dotače usana tvojih, i uzeće bezakonja tvoja, i grehe tvoje očistiće“. Pričestivši se sveštenoslužitelji čitaju blagodarnu molitvu koja u Liturgiji svetog Zlatousta započinje rečima: „Blagodarimo Ti, čovekoljubivi Vladiko, Dobrotvore duša naših…“ Zatim sveštenik lomi častice NI i KA radi pričešćivanja vernog naroda, naravno, ako toga dana ima pričasnika (a drevni hrišćani pričešćivali su se na svakoj Liturgiji), i u skladu sa brojem pričasnika stavlja ih u svetu Čašu. Ako pak pričasnika nema, onda se čitav sadržaj diskosa, to jest sve častice u čast svetih, živih i umrlih sipaju u svetu Čašu prilikom čitanja molitava na koje se ukazuje u služebniku: „Vaskrsenje Hristovo videvši…“ itd. Prilikom sabornog služenja, nakon pričešća sveštenoslužitelja, dok jedan od njih lomi častice Agneca namenjene za pričešće mirjana, drugi odlaze u stranu, jedu antidor, zalivaju ga teplotom i peru usta i ruke. Oni koji će upotrebljavati Svete Darove (obično đakon, a ako đakona nema onda sveštenik), ovo ne čine posle pričešća, nego tek nakon što upotrebe Svete Darove. Posle toga sveštenoslužitelji obično čitaju i druge blagodarne molitve, kojih je pet i u Služebniku se nalaze posle čina Liturgije. Sveštenik ili đakon koji upotrebljava Svete Darove ove molitve obično čita tek po okončanju čitave Liturgije, nakon što upotrebi Darove, ili ih pak čitaju u pevnici naglas svima onima koji su se toga dana pričestili.
Pričešće vernog naroda. Posle pričešća sveštenoslužitelja, po okončanju pevanja kinonika, pričešćuju se mirjani. Povlači se zavesa, otvaraju se Carske dveri, đakon uzima iz ruke sveštenika sveti Putir, iznosi ga na Carske dveri i vozglašava: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“. U najstarijim rukopisima, kao i u današnjim grčkim služebnicima, mi nalazimo u suštini ispravniju redakciju ovog vozglasa, koju je slovenska redakcija kasnije iz nekog razloga izgubila: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite“. Na ovo pojci pevaju: „Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje; Bog je Gospod i javi se nama“. Povlačenje zavese, otvaranje Carskih dveri i pojava Svetih Darova simvolizuju javljanje Gospoda Isusa Hrista Njegovim učenicima nakon vaskrsenja. Zatim sledi pričešće mirjana.
U današnje vreme pričešće mirjana obavlja se pomoću naročite kašičice, kojom se pravo u usta daju i Telo i Krv Hristova zajedno. U starini mirjani su se pričešćivali posebno Telom i posebno Krvlju, onako kako se danas pričešćuju sveštenoslužitelji. Ovo spominje Tertulijan. Muškarci su Telo Hristovo uzimali pravo sa dlana, dok su žene pri tome pokrivale ruku naročitim platnenim pokrivačem. Šesti Vaseljenski sabor (Trulski), održan u VII veku, spominje još takvo odvojeno pričešćivanje, zabranjujući u svome 101. pravilu da se Sveti Darovi primaju u posebne posude od plemenitih metala, jer su „ruke čoveka, koji je obraz i podobije Božije, časnije od svakog metala“. Verujući su Svete Darove često nosili kod sebe kupi i postojao je običaj da se (u slučaju potrebe) kod kuće pričešćuju takvim Svetim Darovima. Ubrzo posle Trulskog sabora uvedena je kašičica za pričešće, koja simvolizuje tajanstvena klješta za ugljevlje iz viđenja proroka Isaije (6,6). Pričešće kašičicom uvedeno je usled primećenih zloupotreba Svetih Darova.
Verni treba da pristupaju pričešću sa rukama prekrštenim na prsima, i pri tome nikako da se ne krste, da ne bi slučajno gurnuli rukom Svetu Čašu. Sveštenik im naglas čita molitvu „Verujem, Gospode i ispovedam…“, koju oni tiho ponavljaju za njim. Pričešćujući ih, sveštenik za svakog ponaosob govori: „Pričešćuje se sluga Božiji (ime), prečasnim i presvetim Telom i Krvlju Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, na otpuštenje grehova i na život večni“. Đakon pričasniku otire usta ubrusom, a pričasnik je dužan da odmah proguta časticu i da zatim celiva podnožje ili kraj Čaše, pri čemu ustima vlažnim od pričešća nikako ne treba da celiva ruku sveštenika. Zatim odlazi levo u stranu i uzima antidor (naforu).
Sada je, na žalost, pričešćivanje mirjana postalo veoma retko. Mnogi se pričešćuju samo jednom godišnje, u toku Velikog posta. Ovim se i objašnjava žalosna rascrkvenjenost našeg života. Pričešće predstavlja najuzvišeniji momenat Svete Tajne Evharistije. Pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv Hristovu savršava se ne radi samog tog prelaganja, nego upravo radi pričešćivanja verujućih, kako bi im bila data mogućnost da stalno prebivaju u najtešnjem opštenju sa našim Božanskim Iskupiteljem Gospodom Isusom Hristom, i da u Njemu pronađu izvor večnog života. Stoga je neophodno da se pastiri zalažu za češće pričešćivanje, ali svakako uz odgovarajuću pripremu, kako nemarno g nepobožno pričešćivanje ne bi bilo „na sud i osudu“. Na Istoku i kod nas sačuvao se drevni i veoma pohvalni običaj čestog pričešćivanja dece. Deca koja sisaju i još ne mogu da jedu tvrdu hranu, pričešćuju se samo Krvlju Hristovom.
Prenošenje Svetih Darova na Žrtvenik. Pričestivši verni narod sveštenik unosi svetu Čašu u oltar i opet je polaže na Presto. Đakon (a ako njega nema, onda sam jerej) stavlja u Čašu sve preostale častice sa diskosa (častice svetog Agneca se obično spuštaju pre pričešća mirjana), trudeći se da ništa ne prospe mimo Čaše, radi čega diskos sa obe strane ograđuje dlanovima ruku. Potom, držeći diskos u rusi, sveštenoslužitelj sunđerom otire diskos. Pri tome se čitaju sledeće molitvene pesme: „Voskresenije Hristovo vidjevše“ („Videvši vaskrsenje Hristovo“), „Svjetisja, svjetisja Novij Ijerusalime“ („Blistaj se, blistaj, Novi Jerusalime…“) i: „O, Pasha velija i svjaščenjejšaja, Hriste…“ („O, velika i najsvetija Pasho, Hriste“). Zatim se, u vezi sa spuštanjem častica za žive i umrle u Čašu, proiznose važne molitvene reči za sve koji su pominjani na proskomidiji: „Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom grehe ovde pomenutih slugu Tvojih“. Preko Čaše se stavlja pokrivač, a na diskos se stavlja vozduh, složena zvezdica, koplje, kašičica i preko svega toga se takođe polaže pokrivač. Kada ovo završi (ili dok sve to radi đakon), sveštenik izlazi kroz Carske dveri na amvon i, blagosiljajući narod rukom, glasno govori: „Spasi, Bože, narod Tvoj i blagoslovi nasleđe Tvoje“. Kad služi arhijerej, on pri tome osenjuje verne dikirijom i trikirijom, a pojci pevaju: „Is pola eti despota“ (grč. „Na mnogaja ljeta, vladiko“). Posle ovog vozglasa pojci, kao da u ime vernih objašnjavaju zašto se nazivaju „nasleđem Božijim“, pevaju stihiru: „Vidjehom svjet istinij, prijahom Duha Nebesnago, obrjetohom vjeru istinuju, Nerazdjeljnjej Trojicje poklanjajemsja, Ta bo nas spasla jest“ („Videsmo svetlost istinsku, primismo Duha Nebeskoga, nađosmo veru istinitu, klanjajući se nerazdeljivoj Trojici, jer nas je Ona spasla“). Budući da se u ovoj stihiri govori o primanju Duha Svetoga, ona se ne peva u periodu od Vaskrsa do Pedesetnice, nego je od Vaskrsa do odanija zamenjuje tropar „Hristos voskrese“, od Vaznesenja do njegovog odanija tropar „Vozneslsja jesi vo slavje…“, a u Duhovsku zaupokojenu subotu tropar „Glubinoju mudrosti“. Sveštenik tri puta kadi Svete Darove, tiho (jednom) proiznoseći: „Uznesi se na nebesa, Bože, i po svoj zemlji slava Tvoja“. Potom daje đakonu diskos, koji ovaj stavlja na glavu i „gledajući ka dverima i ništa ne govoreći, odlazi Predloženju, gde ostavlja diskos na Žrtvenik“ (đakon pri tome nosi i kadionicu). Sveštenik odmah zatim poklonivši se i uzevši sveti putir čini njime nad antiminsom znak krsta i tiho govori: „Blagosloven Bog naš“, a onda se okreće ka narodu, visoko podiže Svetu Čašu (neki pri tome čine Čašom znak krsta) i vozglašava: „Svagda, sada i uvek i u vekove vekova“. Nakon toga okreće se i polako nosi Svetu Čašu na Žrtvenik, gde ga dočekuje đakon kadeći Čašu koju on nosi. (Ako nema đakona, sveštenik uzima i diskos i putir zajedno). Zatim sveštenik uzima kadionicu od đakona i tri puta kadi Svetu Čašu koju je postavio na Žrtvenik, posle čega kadi đakona i predaje mu kadionicu, a đakon sa svoje strane kadi sveštenika, odlaže kadionicu i izlazi na amvon gde govori poslednju blagodarstvenu jekteniju. Pojci na vozglas sveštenika pevaju: „Amin. Da ispolnjatsja usta naša hvaljenija Tvojego, Gospodi, jako da pojem slavu Tvoju, jako spodobil jedi nas pričastitisja svjatim Tvorim Božestvenim, Besmertnim i Životvorjaščim Tajnam: sobljudi nas vo Tvojej svjatinji ves den poučatisja pravdje Tvojej. Aliluja, Aliluja, Aliluja“ („Amin. Neka se ispune usta naša hvale Tvoje, Gospode, da pevamo slavu Tvoju, jer si nas udostojio da se pričestimo svetim Tvojim, Božanskim, besmrtnim i životvornim Tajnama; sačuvaj nas u Tvojoj svetinji, da se sav dan poučavamo pravdi Tvojoj. Aliluja, aliluja, aliluja“). Pokazivanje Svetih Darova narodu, a zatim njihovo prenošenje na Žrtvenik simvolizuje Vaznesenje Gospodnje, a sam vozglas, koji sveštenik pri tome proiznosi podseća nas na obećanje Gospoda, dato Njegovim učenicima prilikom Vaznesenja: Evo, Ja Sam sa vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28,20).
Blagodarenje za pričešće. Posle pesme „Da ispolnjatsja usta naša…“ đakon izlazi na amvon i gromko govori blagodarstvenu jekteniju koja počinje rečima: „Mi koji smo primili Božanske, svete, prečiste, besmrtne, nebeske i životvorne, strašne Hristove Tajne, stojeći smerno, dostojno zablagodarimo Gospodu“. „Smerno“ znači „uspravno“, „pravog pogleda“, „čiste duše“. Sledi samo jedna prozba: „Zaštiti, spasi, pomiluj…“ a zatim predavanje sebe Bogu: „Izmolivši sav dan savršen, svet, miran i bezgrešan, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“. Na Liturgijama koje počinju posle večernje umesto „sav dan“ treba govoriti „večer celu savršenu…“ U to vreme sveštenik, koji je sunđerom načinio znak krsta iznad antiminsa i položio sunđer na sredinu antiminsa, slaže antimins određenim redom: najpre poklapa gornji deo antiminsa, potom donьi, levi i desni. Zatim uzima prestono Jevanđelje i čineći njime znak krsta nad složenii antiminsom, proiznosi zaključni vozglas jektenije: „Ter si ti osvećenje naše, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova“. Treba znati da prilikom arhijerejske službe arhijerej daje putir najstarijem arhimandritu ili jereju da ga odnose na Žrtvenik, a ovaj proiznosi vozglas: „Svagda, sada i uvek…“, a antimins zajedno sa saslužiteljima savija sam arhijerej, koji proiznosi i završni vozglas blagodarstvene jektenije.
Zaamvona molitva. Posle vozglasa blagodarstvene jektenije sveštenik ili arhijerej govori: „U miru iziđimo“. Pojci odgovaraju: „U ime Gospodnje“, moleći time blagoslov imenom Gospodnjim za izlazak iz hrama. Đakon poziva. „Gospodu se pomolimo“, a sveštenik izlazi iz oltara i staje iza amvona okružen narodom, gde glasno čita takozvanu „Zaamvonu molitvu“, koja počinje rečima: „Gospode, Ti blagosiljaš one koji Tebe blagosiljaju…“ koja kao da predstavlja kratko ponavljanje svih najvažnijih prozbi Božanstvene liturgije, naročito tajnih, koje narod nije mogao da čuje. Prilikom sabornog bogosluženja ovu molitvu izlazi da čita najmlađi po činu sveštenik. Đakon za vreme njenog čitanja stoji na desnoj strani pred ikonom Spasitelja, držeći svojoj orar i sagnuvši glavu do okončanja molitve, a zatim ulazi na severne dveri u oltar i pognute glave prilazi levoj strani Prestola, gde sveštenik za njega čita „Molitvu pre upotrebe Svetih Darova“ koja počinje rečima „Hriste Bože naš, Ti si punota Zakona i Proroka…“ tako da je čuje samo đakon. Na kraju molitve đakon celiva sveti Presto i odlazi do Žrtvenika, gde upotrebljava preostale Svete Darove. Ako đakona nema, sveštenik ovu molitvu čita za sebe, neposredno pre upotrebe Svetih Darova, tek nakon otpusta Liturgije. Radi lakše upotrebe Svetih Darova đakon zavlači ugao ubrusa sebi za vrat i, držeći levom dukom njegov drugi kraj, uzima istom rukom Svetu Čašu. Desnom rukom pomoću kašičice upotrebljava častice Tela Hristovog i ostale častice, a zatim ispija čitav sadržaj Čaše. Potom ispira Čašu i diskos toplom vodom i ispija tu vodu pazeći da na zidovima Čaše i na diskosu ne ostane ni najmanja častica. Zatim sunđerom ili pokrivačem briše unutrašnjost Čaše dok se ne osuši, briše diskos i kašičicu, i stavlja posude tamo gde obično stoje. Pri tome je neophodna pažnja, kako se ništa od sadržaja Čaše ne bi prosulo ili ispalo.
Kraj Liturgije. Po okončanju Zaamvone molitve pojci tri puta pevaju: „Budi imja Gospodnje blagosloveno otninje i do vjeka“ („Neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i doveka“). Za vreme čitanja ili pevanja ovog psalma sveštenik izlazi iz oltara i verujućima deli antidor (naforu), to jest ostatke one prosfore iz koje je na proskomidiji bio izvađen Agnec. Reč antidor je grčkog porekla (αντιδωορον) i znači „umesto dara“. Prema objašnjenju Simeona Solunskog antidor se i daje umesto pričešća onima koji se na toj Božanstvenoj liturgiji nisu udostojili svetog Pričešća Telom i Krvlju Hristovom. Antidor se daje za osvećenje duša i tela verujućih, pa se stoga naziva još i „agiasma“ („svetinja“). Običaj deljenja antidora pojavio se od onog vremena kada je revnost verujućih oslabila i kada su oni prestali da se pričešćuju na svakoj Liturgiji, kao što je to bilo u prvim vekovima hrišćanstva. Umesto pričešća počeli su da im daju antidor. Antidor uzimaju oni koji ništa nisu jeli, to jest na prazan stomak.
Posle deljenja antidora i po okončanju čitanja 33. psalma jerej blagosilja rukom narod proiznoseći: „Neka blagoslov Gospodnji dođe na vas, Njegovom blagodaću i čovekoljubljem, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“. Pojci odgovaraju: „Amin“. Okrećući se licem Prestolu, jerej vozglašava: „Slava Tebi, Hrise Bože, nado naša, slava Tebi“. Pojci produžavaju ovo slavoslovlja: „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Gospode, pomiluj. Gospode, pomiluj. Gospode, pomiluj. Oče sveti, blagoslovi“. Kao odgovor na ovo traženje blagoslova, arhijerej ili sveštenik se kod Carskih dveri okreće licem prema narodu i proiznosi otpust (otpusti se štampaju na odgovarajućem mestu u Služebniku), gde posle svetih apostola na prvom mestu spominje svetog Jovana Zlatoustog ili svetog Vasilija Velikog, u zavisnosti od toga čija je Liturgija služena, a takođe i svetoga kome je posvećen hram i svetoga koji se toga dana slavi. Na Liturgiji uvek bude veliki otpust, pri čemu su za dane dvanaest Gospodnjih praznika određeni naročiti otpusti, dati na kraju Služebnika. Prilikom proiznošenja vozglasa arhijerej osenjuje narod dikirijom i trikirijom. Kod nas je relativno odnedavno postalo uobičajeno da se otpust proiznosi sa krstom u rukama, da se narod osenjuje tim krstom i da se on zatim daje narodu na celivanje. Tipikom je određeno da se ovo čini samo tokom Svetle sedmice i na Liturgiji odanija Vaskrsa, kada je propisano da se otpust proiznosi sa krstom. Na kraju Liturgije, prema Tipiku, obično se samo deli nafora, uz pevanje ili čitanje 33. psalma, kako je gore ukazano. Danas se u parohijskim hramovima retko gde čita 33. psalam, no zato sveštenik nakon otpusta sam deli komadiće osvećenih prosfora i daje krst na celivanje.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Dorinosci“ (od grčkog δόρ&#965 – koplje) – „kopljenosci“, carska garda naoružana košьima. „Dorinosima činmi“ – slika preuzeta od rimskog običaja da se car proglašava tako što bude svečano podignut na štitu koji odozdo pridržavaju koplja vojnika.
  2. U praksi često se nosi u visini glave.
  3. Arhim. Dr Justin Popović, Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 50.
  4. Lk. 1, 35.
  5. Arhim. Dr Justin Popović, Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 50.
  6. Rim. 8, 26.
  7. Ruska praksa.
  8. Arhim. Dr Justin Popović, Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 55.
  9. „Evharistija“. Pariz, 1947, str. 212.
  10. „Evharistija“. Pariz, 1947, str. 238-239.
  11. Arhim. Dr Justin Popović, Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 61.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *