LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
BOŽANSTVENA LITURGIJA.
 
1. UVOD
 
Prethodne napomene
 
Božanstvena liturgija je najvažnije hrišćansko bogosluženje, središte svih drugih crkvenih službi dnevnog kruga, u odnosu na koje sve one služe kao priprema. No, Liturgija nije obično bogosluženje, kao sve druge službe dnevnog kruga, nego Sveta Tajna, to jest takva sveštena radnja u kojoj se verujućima daje osveštavajuća blagodat Duha Svetoga. U njoj se ne samo uznose molitve i pesme Bogu, nego se prinosi i tajanstvena, beskrvna Žrtva za spasenje ljudi, i pod vidom hleba i vina verujućima se predaje istinsko Telo i istinska Krv Gospoda našeg Isusa Hrista. Stoga se ona naziva „Božanskom službom“, ili „Božanstvenom liturgijom“ (grčki Λειτουργία, od λειτος – društveni i έργον – delo), kao služba koja ima važan društveni značaj.
Kao blagodarno sećanje na Božansku ljubav Gospoda prema palom ljudskom rodu, izraženoj naročito u prinošenju Sebe na žrtvu za grehe ljudi, Liturgija se naziva još i „Evharistijom“ (ευχαριστία), što u prevodu sa grčkog znači „blagodarenje“. Glavni deo Liturgije, takozvani „kanon Evharistije“, upravo i počinje od poziva sveštenoslužitelja: „Zablagodarimo Gospodu“.
U običnom, razgovornom jeziku Liturgiju često nazivaju „Obednja“1, jer se obično savršava u vreme pre obeda. U starini posle Liturgije priređivane su „večere ljubavi“, takozvane „agape“ na kojima su verujući jeli ostatke hleba i vina koje su po drevnom običaju sami hrišćani donosili za savršavanje Liturgije.
 
Poreklo Liturgije
 
Božanstvena liturgija, na kojoj se savršava Sveta Tajna Pričešća Telom i Krvlju Hristovom, vodi poreklo od poslednje Tajne Večere Gospoda Isusa Hrista sa učenicima, uoči Njegovih krsnih stradanja za spasenje sveta. Svetu Tajnu Pričešća ustanovio je Sam Gospod Isus Hristos, kako o tome saglasno pripovedaju sva četvorica jevanđelista Matej, Marko, Luka i Jovan, a takođe i sveti apostol Pavle u svojoj poslanici Korinćanima (1.Kor. 11,23-32). Uzevši hleb, blagoslovivši i prelomivši, Gospod je, dajući ga učenicima, rekao: Uzmite, jedite; ovo je Telo Moje, a potom, dajući im čašu sa vinom, zablagodario je Bogu i rekao: Pijte iz nje svi ;jer ovo je krv Moja Novoga Zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt. 26,26-28; Mk. 14,22-24; Lk. 22,19-20). Sveti jevanđelist Jovan, izostavljajući po običaju ono što je opisano kod prve trojice jevanđelista, detaljno nam pokazuje učenje Samog Gospoda Isusa Hrista o neophodnosti pričešćivanja Njegovim Telom i Krvlju za večni život (Jn. 6,39-48). A sveti apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima (11,23-32) navedenom dodaje još i zapovest Gospoda: Ovo činite u Moj spomen, i objašnjava značenje Svete Tajne, kao stalnog podsećanja na spasonosnu smrt Gospodnju, ukazujući ujedno i na neophodnost pobožne pripreme za dostojno primanje ove velike Svete Tajne.
Profesor V. N. Pokrovski ističe da „Liturgija predstavlja središte celokupnog hrišćanskog bogosluženja: sa njom su povezane ne samo redovne, nego i posebne crkvene službe; prve, kao što su večernje, povečerje, polunoćnica, jutrenje i časovi, kao da predstavljaju pripremu za nju, dok se druge, kao Svete Tajne i ostale službe, obavljaju, ili su makar u starini obavljane, u vezi sa Liturgijom. Tako je krštenje u starini bilo praćeno pričešćem novokrštenoga na Liturgiji, koja je sledila odmah nakon što se obavi krštenje. Miropomazanie je bilo sjedinjeno sa krštenjem, pa shodno tome i sa Liturgijom. Sveta Tajna Pokajanja vršena je na Liturgiji, kada su nad pokajnikom čitane naročite molitve. Sveta Tajna sveštenstva se i do danas obavlja na Liturgiji. Sveta Tajna braka je u starini bila praćena pričešćem i čak je neko vreme obavljana za vreme Liturgije, pa je zato zadržala u svome sastavu neke elemente Liturgije (od „Oče naš“ do kraja). Jeleosvećenje je takođe bilo praćeno pričešćem. Ovako velik značaj Liturgije u opštoj celini hrišćanskog bogosluženja objašnjava se njenom suštinskom važnošću i time što ju je ustanovio neposredno Sam Spasitelj, kao što je poznato iz Jevanđelja i Apostolskih poslanica“.[1]
Već su prvi hrišćani ponavljanje oproštajne večere Gospoda doživljavali kao najveću svetinju. Tako drevni spomenik sa kraja prvog veka „Učenje Dvanaestorice Apostola“ zapoveda: „Niko da ne jede i ne pije od vaše Evharistije, osim krštenih u ime Gospodnje. Jer u vezi sa tim Gospod je rekao: ne dajte svetinje psima“. Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac u svojim poslanicama piše: „Trudite se da se češće sabirate radi Evharistije i slavoslovlja Boga“ (Ef. gl. 13). A u poslanici Filadelfijcima, gl. 4, rečeno je: „Starajte se da učestvujete u jednoj Evharistiju (Liturgiji), jer je jedno telo Gospoda našeg Isusa Hrista i jedna čaša za sjedinjenje Krvi Njegove, jedan (je) Žrtvenik, kao što je i jedan episkop, zajedno sa sveštenstvom i đakonima, saslužiteljima mojim – da bi ste sve što činite, činili po Bogu“. Sveti mučenik Justin Filosof sredinom drugog veka piše: „Ova hrana se kod nas naziva Evharistijom, i niko ne treba da jede od nje osim ko veruje u istinitost onoga što učimo, i ko se okupao u vodi radi ostavljenja grehova i preporoda, i ko živi onako kako je Hristos zapovedao. Jer mi ovo ne primamo kao običan hleb ili obično vino. Nego slično kao što je, po reči Božijoj, Isus Hristos postao naše telo, i primio telo i krv radi našeg spasenja, tako upravo i hrana koja postave Evharistija kroz reči molitve, i koja uzlazi ka Njemu, jeste telo i krv vaploćenog Isusa – tome su nas učili“.
Iz knjige Dela apostolskih vidljivo je da su se apostoli, po silasku Duha Svetoga na njih, svakodnevno sastajali sa verujućima u Terusalimu radi savršavanja Svete Tajne Pričešća, koje ona naziva „lomljenjem hleba“ (Dap. 2,42). Naravno, na samom početku nije bilo tako strogo ustanovljenog čina kakav je naša savremena Liturgija, ali nesumnjivo je da su već u apostolsko vreme bili ustanovljeni određeni poredak i forma ovog sveštenodejstva. Najstariji čin Liturgije koji je do nas došao vodi poreklo od prvog episkopa jerusalimskog svetog apostola Jakova, brata Gospodnjeg. Apostoli i prvi pastiri Crkve su poredak Liturgije svojim naslednicima prenosili usmeno, pazeći da tajne svoga bogosluženja ne bi otkrili pred neznabošcima koji su gonili hrišćane, i da Svetu Tajnu ne izlože njihovim podsmesima.
U starini su različite pomesne Crkve imale svoje činove Liturgike. Da bismo stekli predstavu o drevnim Liturgijama, navešćemo, primera radi, kratak opis Liturgije Apostolskih Ustanova, koji daje profesor ?. V. Pokrovski u svojim „Predavanjima iz Liturgike“.
„U Apostolskim Ustanovama čin drevne Liturgije izložena je dva puta – u drugoj i u sedmoj knjizi. U prvoj od njih izlaže se samo poredak ili shema, dok druga sadrži poredak Liturgije sa detaljnim tekstom molitava. Budući da Apostolske Ustanove predstavljaju zbornik, koji, iako ima vrlo staru osnovu, ipak, u svom konačnom obliku nije sastavljen odjednom, sasvim je moguće da su dve celine o činu Liturgike u njihov sastav ušle iz dva različita izvora: u jednom spisu koji je došao do ruku sastavljača, nalazilo se kratak opis Liturgije u vezi sa izlaganjem prava i obaveza episkopa, prezvitera i đakona, dok je drugi sadržao opširan opis, ali već u drugom kontekstu. Opšti poredak Liturgije i tamo i ovde jednak je i podseća nas na Liturgije najstarijeg tipa, ali ne zapadne, nego istočne… on ima karakteristike antiohijskih Liturgija… U 67. glavi druge knjige, posle opšteg opisa… nepoznati autor govori o čitanju Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta. Čitanje iz Starog Zaveta bilo je praćeno pevanjem psalama Davidovih uz pripevanje naroda. Posle čitanja Novog Zaveta počinju propovedi prezvitera i episkopa; za to vreme đakoni, privratnici i đakonise strogo paze na red u Crkvi. Posle propovedi, koje su slušane sedeći, svi ustaju i, okrećući se ka istoku, po izlasku oglašenih i pokajnika, mole se Bogu. Potom neki od đakona pripremaju evharistijske darove; ajedan đakon, stojeći pored arhijereja, govori narodu: neka niko nema ništa protiv bilo koga, neka niko ne bude licemeran; zatim sledi bratsko celivanje muškaraca sa muškarcima, a žena sa ženama, molitva đakona za crkvu, čitav svet i vlasti, blagoslov episkopa, uznošenje Evharistije i konačno – pričešće. Opšti sastavni elementi Liturgije ovde su isti kao i kod drugih Liturgija, i u mnogome podsećaju na drevni poredak Liturgije, izložen u prvoj apologiji Justina Mučenika. Ti elementi su: Čitanje Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta, antifono pevanje psalama, propoved, bratsko celivanje, molitve, uznošenje Darova i pričešće…“.[2]
Dakle, tek u četvrtom veku, kada je hrišćanstvo u Rimskom carstvu već odnelo pobedu nad neznaboštvom, čin apostolske Liturgije, dotle čuvan u usmenom predanju, bio je zapisan. Kako primećuje arhimandrit Gavrilo, „Sveti Proklo u svome traktatu o Liturgiji piše da su apostoli i njihovi prejemnici Božansku službu obavljali veoma podrobno, sa željom da u Evharistiji izraze celokupno delo našeg iskupljenja i spasenja. Oni su hteli da se na Evharistiji sete svega i da ne propuste ništa od dobročinstava Božijih, ili od potreba hrišćana. Odatle se u Liturgiji pojavilo mnoštvo molitava, od kojih su neke prilično dugačke. Međutim, kasnije se pobožnost hrišćana ohladila, pa su prestajali da dolaze na Liturgije zbog njihovog dugog trajanja. Sveti Vasilije Veliki je, snishodeći ljudskoj slabosti, skratio Liturgiju, a sveti Jovan Zlatoust ju je u svoje vreme dalje skratio, iz istog razloga. Osim ove pobude, koja je naterala svetog Vasilija Velikog i svetog Jovana Zlatoustog da skrate liturgijske forme bogosluženja i da način njihovog savršavanja izlože pismeno, postojala je još i ta, što su nedobronamernost i lažna načela lažnih učitelja mogli da iskrive sam sadržaj molitava i da zamrse njihov sadržaj i poredak obavljanja Liturgije, usled slobode koja je postojala po pitanju oblikovanja bogosluženja. Dalje, prilikom usmene predaje načina služenja Liturgije, tokom vekova i nehotice su mogle da se pojave mnoge razlike u formi molitava i obreda, koje nisu bile suštinske, ali su u svakoj crkvi mogle da dovedu do pojave dodataka ili izostavljanja u poretku savršavanja Liturgije, prema nahođenju predstojatelja dotične crkve“.[3]
Ovo je dakle bilo učinjeno radi uređivanja i uvođenja jednoobraznosti u savršavanje Liturgije. Prvo je to uradio sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije Kapadokijske, uprostivši i skrativši palestinsko-sirijsku Liturgiju, koja je nosila ime svetog apostola Jakova, a zatim je, nešto kasnije, čin Liturgije ponovo preradio sveti Jovan Zlatoust, u vreme dok je bio arhiepiskop Konstantinopoljski. Autoritet velikih vaseljenskih učitelja i svetitelja Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog pomagao je u širenju ovih dveju Liturgija po čitavom svetu, među hrišćanima koji su veru Hristovu primili od Grka. U nazivu pomenutih Liturgija, koje su, da se izrazimo savremenim rečnikom, bile redigovane od strane ovih svetitelja, sačuvala su se njihova imena. Sama jerusalimska Crkva ove Liturgije uvela je u stalnu upotrebu još u sedmom veku. One su sačuvane do našeg vremena i sve do danas se služe na čitavom pravoslavnom Istoku, uz sasvim malobrojne izmene i dodatke.
 
Vreme služenja Liturgije
 
Liturgija može da se služi svim danima u godini, osim u sredu i petak Sirne sedmice, u obične dane Svete Četrdesetnice i na Veliki petak. Tokom jednog dana na jednom Prestolu i od strane jednog sveštenoslužitelja Liturgija može da se služi samo jednom. Po uzoru na Tajnu Večeru, u apostolsko doba Liturgija je počinjala obično uveče i ponekad je trajala do ponoći (Dap. 20,7), ali od vremena cara Trajana, koji je zabranio bilo kakve noćne skupove, hrišćani su radi Liturgije počeli da se sastaju u osvit dana. Od četvrtog veka ustanovleno je da se Liturgija služi danju, u vreme pre ručka, i, izuzev nekih dana u godini, ne posle podneva.
 
Mesto služenja Liturgije
 
Liturgija ne može da se služi u kapelama, kelijama ili kućama, nego obavezno u osveštanom hramu (Prav. 58. Laodik. sabora), gde je podignut trajni Presto i gde se nalazi antimins osvećen od strane arhijereja. Samo u izuzetnim situacijama, kada nema osveštanog hrama, pa i to samo uz posebnu dozvolu arhijereja, Liturgija može da se služi na nekom drugom mestu, ali obavezno na antiminsu koji je osveštao arhijerej. Bez antiminsa savršavanje Liturgije je nedopustivo.
 
Lica koja služe Liturgiju
 
Liturgiju može da služi samo pravilno rukopoloženi sveštenoslužitelj (to jest onaj ko ima kanonsko rukopoloženje, odnosno ispravno apostolsko prejemstvo) – episkop ili prezviter. Đakon ili drugi klirik, a tim pre laik, nema prava da služi Liturgiju. Za služenie Liturgije kako episkop, tako i prezviter, treba da bude obučen u kompletnu bogoslužbenu odeždu koja odgovara njegovom činu.
 
Vreme Liturgije
 
U današnje vreme u Pravoslavno) Crkvi služe se četiri vrste Liturgije:
1. Liturgija svetog apostola Jakova, brata Gospodnjeg služi se na Istoku, kao i u nekim našim parohijama na dan njegovog spomena, 23. oktobra;
2. Liturgija svetog Vasilija Velikog služi se deset puta godišnje: na dan njegovog spomena 1. januara, uoči ili na sam dan praznika Roždestva Hristovog i Bogojavljenja, u pet nedeljnih dana Velikog posta, u veliki Četvrtak i Veliku Subotu;
3. Liturgija svetog Jovana Zlatoustog služi se tokom čitave godine, osim u dane za koje je određena Liturgija svetog Vasilija Velikog, zatim u sredu i petak Sirne sedmice, u obične dane Velikog posta i na Veliki petak;
4. Liturgija Pređeosvećenih Darova služi se sredom i petkom tokom Velikog posta, u četvrtak Velikog kanona u petoj sedmici Velikog posta, u dane praznika Obretenja glave svetog Jovana Preteče 24. februara i Četrdeset mučenika 9. marta, kada padnu u radne dane Velikog posta, kao i u prva tri dana Strasne sedmice – Veliki ponedeljak, Veliki utorak i Veliku sredu.
Stalne, nepromenjive liturgijske molitve i pesme za sveštenoslužitelje nalaze se u Služebniku, a za pojce u Irmologionu; sada se tekst Liturgije ponekad nalazi i u Časoslovu, dok se promenljivi delovi nalaze u Osmoglasniku, Mineju i Triodima. Na Liturgiji se takođe čita iz Apostola i Jevanđelja.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Lekcii po Liturgike“ SP6DA, čitannыe v 1895-1896. učebnom godu, str. 134.
  2. „Lekcii po Liturgike“, čitannыe v 1895-96 uč. g. („Predavanja iz Liturgike“ držana školske 1895-1896 godine) SPbDA, str. 212-214
  3. Ovu misao izneo je sveti Kiprijan Kartaginski na Saboru 258. godine. Vidi: „Rukovod. po Liturgike“ str. 498. Tverь, 1886.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *