NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » USPON KA VASKRSENJU

USPON KA VASKRSENJU

 

USPON KA VASKRSENJU
 

BESEDA O DOSTOJNOSTI SVEŠTENSTVA
I O OSUDI SVEŠTENIKA KOJI DAJU SVETE TAJNE NEDOSTOJNIMA

„Šta ću reći i šta ću hvaliti,
jer dar sveštenstva nadilazi reč i um“
(Sveti Jefrem Sirijski, Beseda o sveštenstvu,
1823, tom 3, str. 18).
 
Oci, braćo i ljubljeni vernici,
O dvema stvarima govoriću u nastavku: najpre o velikoj dostojnosti sveštenstva, a zatim o krivici i osudi koja očekuje nas sveštenike, ako budemo suviše olako i bez detaljnoga ispitivanja davali Prečiste Tajne nedostojnima. Kao što ova beseda ima dva predmeta, tako će i polza biti udvojena, ako budemo pažljivi na ono što sledi.
U prvom delu želeo bih da se mi, koji smo ukrašeni darom sveštenstva, prisetimo velikoga dana Poslednjega suda, kada će se od nas iskati, po meri dostojnosti i vlasti koje su nam date, sticanje i delanje dostojno tako velikoga i strašnoga stupnja. Budemo li svagda imali u umu ovo Sveto staranje i budemo li se svom silom trudili da delamo što je dostojno česti koju imamo, čućemo i mi onoga dana blaženi glas: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti (Mt 25, 21; Lk 19, 17-19). A ako se budemo lenjili i ne budemo se starali za veliku odgovornost koju imamo kao sveštenici Božji, s velikim ćemo užasom čuti od Njega u veliki dan Poslednjega suda: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim (Mt 25, 41).
Govoreći o velikoj i strašnoj dostojnosti sveštenstva rečima Svetoga i božanskoga Oca Jefrema Sirijskog, reći ćemo: „O preslavno čudo! O nepobediva silo! O strašna tajno sveštenstva, mislena i Sveta; česna i neporočna, koju je Hristos, nakon što je došao, darovao dostojnima! Padam na kolena i molim se sa suzama i uzdasima, da bismo kao u ogledalu gledali to blago sveštenstva. Blago, velim, onima koji ga nalaze po dostojnosti i s pobožnošću. Jer je grudobran sjajan i neuporediv, kula nepokolebljiva i stena neoboriva. Ono je utvrđeni temelj koji se od zemlje približuje nebeskom svodu. I šta velim, braćo, da se preuzvišenih svodova nebeskih dotiče; na sama nebesa nad nebesima se bez zaustavljanja uzdiže i među bestelesnim anđelima prebiva sa sjajem i počinkom. I šta velim, među višnjim silama razgovara sa samim Gospodarem anđela i Sazdateljem i Svetodavcem, i na koliko god želi namah se osmeljuje. Neću prestati, braćo, da slavim stepen vaše dostojnosti, koju je Sveta Trojica podarila sinovima Adamovim“ (Beseda o sveštenstvu, tom 3, str. 17).
Božanski Otac Maksim Ispovednik kazuje kakav treba da bude sveštenikov život prema toj velikoj česti sveštenstva, ovako: „Svešteniku dostoji da bude Svet i dušom i telom; da bude ognjeni stub, kako bi zario crkvu, to jest narod Božji, i da bude čistiji od sunčevih zrakova, da ga Sveti Duh ne bi ostavio praznog“ (Sveti Jovan Zlatoust, Biseri, Beseda o dostojnosti i nedostojnosti sveštenika, str. 246-247). U toj besedi božanski Otac Maksim, pokazujući koliko Svet treba da bude sveštenik, veli: „Zato, dakle, koji sveštenik nije Svet neka beži daleko od liturgije, kako ne bi bio sažežen i telesno i duhovno“. Zatim veli: „Dobri i istinski sveštenik treba da bude pobožan, čist, poučitelj, smeran, da ne bude pijanac, da ukroćava svoj jezik, da ne bude mrzeć, niti da bude srebroljubac, nego milostiv i u svemu da bude stranoprimac; sa svima, velikima i malima, da bude ljubazan i u miru, da ne uzima kamatu od onih kojima pozajmljuje, da ne kune i ne proklinje nikoga, niti da postane trgovac, da ne bi kazivao laži. Osuđivanje da ne prihvata, da se ne šali kako bi druge navodio na smeh, da ne govori tašte reči; da govori što je na polzu onima koji ga slušaju, i što govori neka bude iz Božanskoga pisma; da ne bude lakom na hranu i ljubitelj uživanja, kako ne bi ožalostio Duha Svetoga; da ne odgovara s mržnjom i s ljutnjom, nego sa smirenjem svima; da se ničim ne pogordi, niti da zavidi drugom zbog zarade; onome koji ga je ukoreo da oprosti od sveg srca i pred svima, pre no što sunce zađe; da krotko ispituje grešnike i da ih sa strahom Božjim ukorava; da ne ogorčava nikoga, ni bogatoga, ni siromaha. Sve to neka sveštenik čuva s mnogo truda i razboritosti. A ako se o tome ne bude starao i ne bude dobro čuvao, radi opšte polze onih koji od njega uče, dostoji mu da okači o vrat mlinski kamen i da skoči u more, jer je prestupio zapovesti Gospodnje i nije se starao o tom učenju“ (Sveti Jovan Zlatoust, Biseri, str. 248).
Znači, oci i braćo, možda sam opteretio sluh nekih od vas, pišući kakav treba da bude sveštenikov život. Ali nije dobro za nas da budemo ravnodušni i bezbrižni, kada nam Sveti i božanski Oci objavljuju to, što treba da znamo svi koji smo se usudili da primimo strašnu tajnu sveštenstva.
Govoreći o značaju svešteničke vlasti, Sveti Jovan Zlatoust veli: „Velika je sveštenička vlast, jer zato i veliki Pavle veli: Slušajte starešine svoje i povinujte im se i odajte im čest“ (Jev 13, 17; Rim 13, 17; 1. Pt 1, 17). Zatim kazuje vernicima: „Ti se staraš samo o svome, i ako to budeš dobro sredio, nikakvu brigu nećeš voditi o drugima; a sveštenik, čak i ako bude dobro uredio svoj život, ne bude li se s velikom revnošću starao o onima koji su oko njega, otići će u pakao zajedno sa zlima“ (Podela pšenice, Beseda 52, str. 136). Zatim, pokazujući da velika vlast sveštenstva Zakona Blagodati prevazilazi vlast sveštenstva Staroga zakona, uzima Spasiteljevu reč iz Jevanđelja, te veli: „Na Mojsijevom prestolu stolovali su književnici i fariseji… A sada više ne možemo reći da su na Mojsijevom prestolu stolovali književnici i fariseji, pošto sveštenstvo Zakona Blagodati ne stoluje više na proročkom, nego na Hristovom prestolu. Zato i veliki apostol Pavle veli: Umesto Hrista molimo vas…“ „Ni anđeli, ni arhanđeli – veli Sveti Jovan Zlatoust u nastavku – ne mogu tvoriti što sveštenik tvori, što mu je dato od Boga“ (Isto, str. 439).
Radost i divljenje, strah i trepet prolaze mi umom, kada iz usta ovoga božanskog Oca čujem do koje su se česti uzdigli sveštenici Hristovi. Radost i divljenje što su se Adamovi sinovi udostojili tako velikoga dara; a strah i trepet kada razmišljam da će se, saobrazno česti, od sveštenstva tražiti i dužnost te Svete i velike vlasti, i po meri vlasti i česti tražiće se i delanje, kao što je napisano: Jaki će biti jako bijeni, i kome je više dano više će se tražiti od njega (Lk 12, 48). To je imao u vidu i Sveti Jovan Zlatoust kada je ukorevao one koji su žudeli da postanu episkopi, ne poznajući teret odgovornosti, jer evo šta veli: „Da si ti bio znao da episkop treba da pripada svima, noseći bremena svih, da će ostali, ako se budu gnevili, imati oproštaj, a on nikako, i da će ostali, ako budu zgrešili, imati opravdanje i mnogo snishođenja, a on nijedno, onda ne bi revnovao za vlašću i ne bi trčao za njom“ (Isto, str. 440). Onima na koje nailazi iskušenje da postanu sveštenici, žudeći za tom vlašću po svaku cenu, savetuje postojano, kazujući im: „Kada budeš poželeo sveštenstvo, protivostavi pakao, protivostavi tamošnje polaganje računa, protivostavi bezbrižni život, protivostavi meru rada. Jer budeš li zgrešio kao čovek, ništa od toga nećeš pretrpeti; a budući sveštenik, pogubio si se“ (Isto).
Iz izloženoga možemo pojmiti da je zaista velika arhijerejska vlast i čest, ali znajmo da ćemo, po meri vlasti i česti, jače biti kažnjeni u dan Poslednjega suda, ako se kod nas ne budu našla dobra dela po meri vlasti i česti koju smo hteli da uzmemo na sebe.
Pošto sam malo ranije pomenuo i o daru i dužnosti episkopa da rukopolaže samo dostojne sveštenike, namislio sam da vam ispričam Svetu povest iz reči Svetih Otaca, koja će doneti mnogo duhovne polze Preosvećenim episkopima.
Priča se da je pred svojim usnućem Otac naš Lav, episkop staroga Rima, otišao na grob velikoga apostola Petra i proveo tamo četrdeset dana i četrdeset noći ne jedući, moleći se Svetom Apostolu sa mnogo suza da se, sa svoje strane, moli Bogu, da mu se oproste gresi koje je kao čovek učinio na ovom svetu. Po isteku tih četrdeset dana javio mu se noću vrhovni apostol Petar, kazujući mu: „Molio sam se mnogo Bogu za tebe i, evo, oprostio ti je sve tvoje grehe, sem rukopolaganja; a za njih me milostivi Bog nije uslišio, nego da li si rukopolagao dobro ili zlo, za to ćeš odgovarati“. A on, čuvši to, veoma se rastužio i za malo dana otišao je Gospodu (Sveti Jovan Zlatoust, Biseri, str. 253).
U nastavku ćemo govoriti o drugom predmetu koji sam na početku pomenuo, to jest o velikoj opasnosti koja očekuje sveštenike što daju Svete Tajne ljudima, ne ispitujući ih brižljivo. Danas se ovaj nehat i nebojanje Boga sreće više nego ikad kod mnogih mirskih sveštenika, pa čak i kod nekih u Svetim manastirima. Neki od naše braće duhovnika stigli su da smatraju da mogu biti milostiviji od samoga Boga, i ne hoteći više da uopšte uzimaju u obzir strogost Svetih kanona, koriste se u upražnjavanju Tajne Svete ispovesti samo svojom ikonomijom (snishođenjem), bez ikakvog obzira, i uzimajući sami od sebe sa smelošću silu, razdrešavaju što nije razdrešivo po apostolskim, saborskim i otačkim kanonima, i sopstvenim mišljenjima pokušavaju da izvrću i da kvare kanonske odluke. Neka znaju duhovnici da će, budu li u upražnjavanju ispovesti koristili ikonomiju koja prema strogosti Svetih kanona nije saobrazna težini greha onoga što se kaje, umesto da delaju na ispravljanju duša i na njihovom isceljenju, biti kao neiskusni pastiri, i umesto da spasu svoje stado iz ponora i iz močvare, ostaviće slovesne ovce Hristove da padnu u ponor grehova, predajući ih tako za hranu nevidljivim vukovima. Biće dovoljno da se izgubi samo jedna ovca, za koju se Hristos raspeo, da bi i oni bili osuđeni.
Možda će kogod od duhovnika reći: „Ja imam vlast da vezujem i da razdrešujem, jer mi je ta vlast data od strane arhijereja, kada me je rukopoložio za duhovnika“. Zaista, imaš vlast, ali ne neograničenu. Jer da je neograničena, ne bi više bilo potrebe za kanonima Svetih Otaca, koji su pravila shodno kojima i episkopi, i sveštenici duhovnici mogu da se ravnaju šta treba da vežu i šta treba da razdreše i kako da ih koriste sa strogošću i sa ikonomijom radi ispravljanja i isceljivanja duša koje boluju od strasti i grehova.
Da vam iznesem primer iz građanskih zakona.
Neko je sudija, tužilac ili zakonodavac, i pošto ima vlast i silu, trebalo bi da sam odlučuje u svim parnicama o presudi za opraštanje ili osuđivanje onih kojima sudi, ne vodeći računa o zakonskim predviđanjima. Može li kogod reći da je takav sudija pravo sudio? Mislim da ne može. Pošto, ma bio ovaj tužilac, sudija, magistrat ili čak starešina nad svima njima, ipak treba da vodi računa o odlukama zakona, o građanskom ili vojnom zakoniku, o Ustavu dotične zemlje. Dakle, ako se pri suđenju onih izvan Crkve tvori ta pravda, potrebna za ispravljanje ljudi, tim će više morati sudije koje je Duh Sveti postavio u Crkvi, kojima je Hristos poverio suđenje nad dušama i vlast da vezuju i razdrešuju grehe ljudi, da vode računa o večnim i pravednim svedočenjima zakona Božjeg.
A da su Sveti kanoni propisi Duha Svetoga, koji imaju veću silu od carskih zakona, pa čak i od crkvenih tipika, to mislim da znaju naša braća sveštenici i duhovnici. Ako li, ipak, kogod još ima nejasnoće, neka traži pod sledećim navodima: 1. i 4. kanon Četvrtoga vaseljenskog sabora; 8. kanon Trećega sabora, Knjiga stota, naslov drugi, Drugi Fotijev poredak, i naslov 1, kanon 2; Sveti Jovan Zlatoust, Beseda 47 na Matejevo jevanđelje i Beseda 6; Matej Vlastar u 131. Justinijanovoj noveli, 16. kanon, slovo L; neka pažljivo čita i Opšti predgovor o Svetim kanonima (vidi u Zakonopravilu iz Njamca, izdanje 1844, str. 8, kao i 14 značenja ili čestvovanja koja treba uopšte znati kod svih kanona).
A pošto duhovnik nije samo sudija, nego i lekar i otac, dobro je da ima u vidu da ni lekari ne prepisuju lekarstva bez razboritosti, i da su recepti saobrazni bolesti svakoga, da se ne bi kako, umesto zdravlja, bolesniku prouzrokovalo pogoršanje bolesti ili smrt. Ko je zaista otac, neće koristiti u svako vreme samo milost u poučavanju i ispravljanju svojih sinova, nego, neizostavno, ponekad i prut i druge kazne koje im dostoje shodno njihovim greškama, kako ne bi dostigli ono što je napisano: Otac koji štedi prut mrzi sina svoga (Priče 13, 25) Ni sam Bog nije samo milostiv, nego i pravedan. Zbog toga je prorok David Duhom Svetim rekao: Pesmom ću ti proslaviti milost i sud, Gospode (Ps 100, 1). Zaista, Bog je milostiv i dugotrpeljiv, ali i pravedni Sudija; Sveti Oci čak kazuju da se treba bojati Njegove milosti više nego li Njegove pravednosti, jer budemo li povredili Njegovu pravednost, moći ćemo da pohitamo k Njegovoj milosti, a budemo li povredili Njegovu milost, kamo ćemo još hitati? Zbog toga, podsetimo se sa strahom napisanoga: Jer milost i gnev od Njega su, i na grešnicima će počinuti Njegov gnev (Isus Sirah 5, 7).
Znači, potrebno je da duhovni oci vode računa o kreposti i strogosti Svetih kanona, i gde ovi odlučuju vezivanje da vezuju, i gde odlučuju razdrešenje da razdrešuju; da pravedno uravnoteženo drže njihovu strogost i ikonomiju, jer će tako i sebi i svojim duhovnim sinovima polzovati na spasenje. Takođe je dobro da se duhovni oci prisete i učenja velikoga Oca Jovana Zlatousta, koji veli: „Sveži dobro grešnika, dok ne umilostivi Boga; ne ostavljaj ga nesvezanog, da ne bi kako bio svezan jarošću Božjom. Budem li ga ja svezao, Bog ga više neće vezivati; a ne budem li ga svezao, očekuju ga sveze večne i nerazdrešive: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni (1. Kor 11, 31). Zatim nastavlja: „Nemoj misliti da je to surovost i nečovečnost, nego se ono rađa iz krotosti, iz želje za isceljenjem i dobrim negovanjem. Ali ćeš reći da mu je dato dosta dugo vreme kao kazna. Koliko vremena? Godina, dve ili tri? Ja ne gledam na dužinu vremena ili mnoštvo godina, nego na ispravljanje duše… Ako se grešnik ponizio, ako se pokajao, onda je sve učinjeno; ako se to nije dogodilo, onda dugotrajno vreme ne koristi ničemu! Mi ne tražimo da vidimo da li je rana bila zavezana duže vremena, nego da li je zavoj nečemu služio. Ako je poslužio i za kraće vreme, nemoj ga više stavljati. A ako nije ničemu poslužio, stavi ga i nakon deset godina. To neka ti bude kao međa za razdrešenje rane: zadobijanje i isceljenje rane onoga koji je svezan gresima“ (Sveti Jovan Zlatoust, Tumačenje 2. Kor, 19; Sveti Simeon Solunski, gl. 5, str. 251-164).
O, kakvo su divno pravilo ove pozlaćene reči božanskoga Zlatousta. Iz njih se poima da i strogost, i ikonomija ili snishođenje nalaganja kanona treba da se tvori po meri revnosti za ispravljanjem i po projavljivanju plodova pokajanja od strane onoga koji se kaje. Ko bude želeo da opširnije izuči pitanje nalaganja kanona neka čita u Crkvenom zakonopravilu Nikodima Sakelarija, 1940, str. 101-104).
Isti Svetitelj, Jovan Zlatoust, ukazujući da sveštenicima duhovnicima, koji su duhovni pastiri stada Hristovog, dostoji da delaju s mnogo truda i vrednoće na očišćenju i isceljenju slovesnih ovaca, bolesnih i ranjenih grehovima, lučeći ih od zdravih, da im ne bi dali Presvetu hranu Tela i Krvi Gospodnje, veli: „Kao što je u stadu, gde su neke ovce zdrave, a neke pune šuge, potrebno da pastiri razluče bolesne od zdravih, da ih zatvore i da ih drže u tami i da im daju drugu hranu, ne dopuštajući im da se dotaknu ni bistre vode, ni čistoga pašnjaka, niti spoljnoga čistoga izvora, isto tako i duhovni oci treba bolesne grehom da razdvoje od zdravih, dok se ne budu iscelili“ (Podela pšenice, Beseda 34, str. 450).
Eto sa koliko Svetoga staranja ovaj božanski Otac i veliki učitelj Crkve Hristove brani čest Prečistih i skupocenih Tajni Hristovih i kako uči oce duhovnike da razlučuju bolesne od zdravih do isceljenja. Isti Svetitelj veli da nedostojni pričešćivanja Svetim Tajnama ne samo da treba da budu izdvojeni radi nalaganja kanona, nego i u crkvi da ne prebivaju tokom Liturgije vernih, već da izađu iz crkve zajedno sa oglašenima. Evo njegovih reči: „Trpeza je carska. Anđeli prislužuju za trpezom. Sam Car je prisutan, a ti stojiš i zevaš; ruke su ti uprljane, a ti se nikako ne staraš? Ne sećaš li se šta je postradao onaj koji nije imao svadbeno ruho?“ i zatim veli: „Koji nisu dostojni da se pričeste neka izađu iz crkve zajedno sa oglašenima, kada budu čuli đakona da uzvikuje: „Oglašeni iziđite… “ Jer koji se ne pričešćuju, u pokajanju su, i koji su u pokajanju neka se udalje kada budu prisutne Prečiste Tajne, pošto se oni ni po čemu ne razlikuju od oglašenih“ (Isto, str. 457).
Zatim, iznoseći kako pobožno i Sveto treba da bude naše razmišljanje o Telu i Krvi Gospodnjoj kada se pričešćujemo, veli: „Kada budeš video Telo Gospodnje pred sobom, reci sebi ovako: Za ovo Telo nisam više zemlja i pepeo, nisam više rob, nego slobodnjak. Zato se nadam da zadobijem nebo i nebeska dobra, život besmrtni, deo što pripada anđelima, prebivanje zajedno sa Hristom. Ovo Telo, prikovano i bijeno, smrt nije mogla podneti. Videći ovo Telo raspeto, sunce je skrilo svoje zrake. Zato se i crkvena zavesa razdrala, kamenje je tada popucalo, i cela se zemlja potresla… Pošto pakao i smrt nisu mogli da Ga sažežu, ovo Telo je izlilo napolje sve koji su bili u paklu; jer kao što je vavilonska aždaja, nakon što je uzela hranu, napukla po sredini, tako je nastradala i smrt kada je primila Telo Gospodara. Ovo Telo je dato nama da ga probadamo i da Ga jedemo… Ovo Telo koje stoji s desne strane slave na visinama, kao što je ranije Duhom Svetim rečeno: Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane (Podela pšenice, Beseda 55, str. 61).
Privodeći kraju ovu besedu, u kojoj je ukratko govoreno o dostojnosti sveštenstva i o osudi sveštenika koji budu dali Svete Tajne nedostojnima, kao zaključak i pečat svega rečenog navodimo reči istoga Svetitelja, Jovana Zlatousta, shodno kojima „sveštenik koji služi Svetinju i nedostojno se pričešćuje podoban je onima koji su raspeli Hrista i proboli Ga, da bi Mu izlili Krv“ (Sveti Jovan Zlatoust, Biseri, str. 252).
Oci i braćo,
Na kraju ištem oproštaj od svih, a osobito od onih koji su ukrašeni darom sveštenstva, što sam se usudio da vas podsetim na ono što ste, možda, znali. Hteo sam pokazanim da i sebe, grešnika, prenem, i svojoj braći da polzujem, po svojoj mogućnosti poimanja, da bismo se svi, milošću Gospodnjom, čuvali i da ne bismo postali krivi Telu i Krvi Gospodnjoj, kako ne bismo bili osuđeni pravednim gnevom Božjim.
Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *