САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ПЕТА
О ПОКАЈАЊУ. И О ТОМЕ ДА НАМ ЗА ОЧИШЋЕЊЕ ДУШЕ НИЈЕ ДОВОЉНО ДА РАЗДАЈЕМО СВОЈЕ ИМАЊЕ И ДА СЕ ОДРИЧЕМО ОД СТВАРИ, АКО НЕ СТЕКНЕМО И ПЛАЧ. И О АДАМОВОМ ИЗГНАЊУ ИЗ РАЈА. И О ТОМЕ КАКО ОН, ДА СЕ ПОКАЈАО НАКОН ШТО ЈЕ УЧИНИО ПРЕСТУП, НЕ БИ БИО ИЗАГНАН ИЗ РАЈА. И О ТОМЕ КАКВО МУ ЈЕ ДОБРО ДОНЕЛО ПОКАЈАЊЕ НАКОН ШТО ЈЕ ИЗАГНАН. И О ДРУГОМ ДОЛАСКУ ГОСПОДЊЕМ И ОСУДИ ГРЕШНИКА. И, НАЈЗАД, ИЗОБЛИЧАВАЊЕ ОНИХ КОЈИ ЖИВЕ У ЗЛОБИ И ЛИЦЕМЕРЈУ.
 
1. Браћо и оци, покајање је добра ствар и велика је корист која од њега бива. Знајући то, и Господ Исус Христос, Који све зна унапред, Бог наш, рекао је: Покајте се, јер приближило се Царство Небеско[1]. А хоћете ли да сазнате како је без покајања, и то покајања искреног које Логос тражи од нас, немогуће да се спасемо? Чули сте самога Апостола како каже: Сваки греx ван тела је, а ко блудничи своме телу греши[2]. И опет: Има да станемо пред судилиште Христово, да свако прими шта је у телу учинио, било добро, било зло[3]. Дешава се често да неко каже: „Благодарим Богу што нисам оскврнио уд тела свога ниједним злим делом“ (што ја, делатник сваког безакоња, сада не могу да кажем!) и отуда има наводну утеху да је слободан од греха свога тела. Али на то одговара Владика и казује причу о десет девојака, показујући свима нама и саопштавајући нам како нам ништа не користи чистота тела, ако нам нису својствене и остале врлине. И не само то, него и сам Павле, у сагласју са Владиком, поново кличе, говорећи: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа[4]. А зашто је рекао „старајте се“? Зато што није могуће да ми у једном часу постанемо и будемо свети, јер треба да почнемо од малих ствари и да се, напредујући, узносимо до светости и чистоте. И макар хиљаду година проживели у овоме животу, никада нећемо моћи да достигнемо њено савршенство, него смо свакодневно, пошто поставимо почетак, дужни да се свагда за њу боримо. И то је опет исти он оказао, овако рекавши: Стремим не бих ли достигао оно, као што сам и достигнут[5].
2. Стога, браћо моја, пазите, молим вас, и послушајте речи брата свога најмањег и грешног, те ходите, поклонимо се и припаднимо добром и човекољубивом Богу нашем. Претекнимо лик Његов у исповедању[6] и заплачимо пред Њим Који нас је створио, јер Он је Господ Бог Наш и ми смо народ Његов и овце стада Његовог и Он неће одвратити лице Своје од нас. Само се покајмо свом душом и одбацимо не само своја зла дела,него избришимо и саме лукаве и нечисте помисли срца, сагласно ономе што је написано: Растргните, каже, cpцa своја, а не хаљине своје[7]. Јер каква је корист, реци ми, ако све што имамо разделимо сиротињи, а не уздржимо се од зла и не омрзнемо грех? Која је корист ако на делу не чинимо телесни грех, али се умно спајамо са срамним и нечистим помислима, невидљиво чинимо грех, због чега над нама царују и држе нас неукротиве душевне страсти? Одбацимо, молим вас, заједно са стварима и уобичајено робовање поменутим гресима и не зауставимо се ни ту, него и сузама покајања ревносно омијмо њихову прљавштину.
3. Јер као што сам цар, који је обучен у дијадему и царску порфиру и који има ризницу пуну небројеног злата и сребра и седи на високом и уздигнутом престолу, ако однекуд својевољно узме блато и гар и сопственим рукама намаже себи лице и затвори сва чула тако да не може ни да гледа,ни да чује, ни да мирише, а затим се покаје и затражи да се избави од те невоље, ако не уђе брзо у своју ложницу и са много воде не умије ту прљавштину и гар, па затим поново чист као пре не седне на престо свога царства, него уместо тога само расеје сиротињи своје ризнице и разда им сваку покретну и непокретну имовину, ништа тиме неће користити себи самоме, ако гар и прљавштину није умио водом, него ће постати предметом подсмеха оних који га гледају, док бауља пред дворјанима као страшило, тако и нико други неће себи користити ако све имање раздели сиромасима и реши се на свако сиромаштво и нестицање, а не буде се уздржавао од зла и ако покајањем и сузама не очисти душу.
3. Наиме, сваком човеку који је сагрешио попут мене осуђеног и који је прљавштином наслада заградио чула своје душе, макар и да је читаво своје имање разделио сиротињи и напустио сваку славу чинова, блиставе куће и коње, стада и крда и слуге, као и саме пријатеље и сроднике, и сиромашан и убог дошао и примио монашки образ, ипак су у животу неопходне сузе покајања како би умио прљавштину својих греха, а посебно ако још, попут мене, гаp и прљавштину многих својих греха носи не само на лицу и рукама, него и уопште на читавом телу. Наиме, за очишђење душе није нам довољно само да разделимо имање, ако свом душом не заплачемо и заридамо, браћо. Мислим да ћу, ако себе самога са сваком ревношћу не очистим сузама од своје скврни, него оскврњен одем из живота, са правом бити исмејан и од Бога и од Његових ангела, те са демонима бити бачен у вечни огањ.
5. Да, заиста је тако, браћо! Јер ми ништа нисмо донели на свет, да бисмо, ако сагрешимо, то дали Богу као искупљење својих грехова. Јер шта ће, каже апостол, дати човек Богу, да му буде враћено?[8] То је правилно расуђивање, то је смирење право и истинско, као што и Дух Свети кроз пророка Давида каже: Нећу примати из дома твога телиће, нити од стада твојих јариће, јер Моје је све[9], и тако даље. И опет: Да си хтео жртве, принео бих Ти. За свеспаљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети[10], Јер и Господ каже: Не мислите да сам дошао да укинем закон или пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним[11]. Наиме, закон није могао да земним лековима, односно телесним оправдањима, даровима, жртвама, свеспаљеницама и осталим излечи душу од невидљиве болести греховних страсти. Гле, каже, јагње Божије које узима греx света[12]. И опет: Закон Духа живота, који је Еванђеље, ослободио нас је од закона греxa и смрти[13]. А хоћете ли да сазнате како Христос надопуњује оно што је од закона и пророка? Закон каже: Не убиј, а Христос: Не гневи се[14]. Закон каже: Не чини прељубу, Христос: Не пожели[15]. Закон: Не заклињи се лажно, Христос: Не куни се никако[16]. Дакле, ко се не гневи како ће убити? И како ће учинити прељубу онај ко не жели? А ко се никако не куне како ће лажно сведочити? Јер Спаситељ законом Свога Духа од саме душе одсеца корен грехова. А то је пуноћа закона[17] – да се нико не оправдава ничим, нити да се свети, него да увек према свему буде настројен као мртвац, па да се, ако му шта чине, ни не помера, нити ако га узнемиравају да противречи, него је сав у заповестима Божијим и држи Његове прописе, као лав или као какав други дивовски Сампсон, или као неко други и од њега смелији ко је раније постојао или постоји. Јер све заповести Христове дароване су нам против сваког греха и само према њима треба да живи и да дела онај ко хоће да достигне вечни живот, а према свему осталом треба да буде настројен као безделатни мртвац. Јер ако речи Моје, каже Господ, у вама остану, и ви у Мени остаћете. И све што хоћете, тражите и даће вам се[18]. Следимо, стога, са ревношћу речи, све док не доспемо на место где је сам Христос. Јер Он тамо привлачи оне који Га следе и као велики првосвештеник уводи их у светиње над светињама, куда је Сам као наш претеча ради нас ушао, како Сам каже: Нико не долази Оцу осим кроз Мене. Јер Ја сам пут и истина и живот. И опет: Хоћу, Оче, да они које си Ми дао буду са Мном где сам Ја, да гледају славу Моју коју си Ми дао[19]. Распнимо се, стога, са Њим у трпљењу свих искушења која нас сналазе и умртвимо се заједно са Њим за житејске насладе, како бисмо и живели у Њему. Пођимо са Њим очишћеног разума путем који води на небеса. Јер ако ходимо путем заповести Господа и Бога нашега и следимо Га не обазирући се, непријатељ ништа неће моћи да нам нашкоди, а посебно ако путујемо са водичем и добрим сапутницима. Уплашимо се примера смокве која беше проклета због неплодности и покајањем принесимо Христу достојне плодове. Немојмо да задремамо у немару душе и да останемо без светиљке која у њој гори, расејавајући се у време делања житејским обманама, и немојмо се уподобити лудим девојкама, него сразмерно добрим делима умножимо и талант благодати.
6. Дакле, могуће је, браћо, да се сви – не само монаси, него и мирјани – свагда и непрестано кају и плачу и моле Бога, те да таквим делима стекну и остале врлине. А да је то истина сведок ми је и Златословни Јован, велики стуб и учитељ Цркве, који тумачи Давидове речи у педесетом псалму и каже да је могуће да неко ко има жену и много деце и робиња, и мноштво чељади, и велико имање и успеха у животним стварима не само свакодневно плаче и моли се и каје, него ако хоће може да достигне и савршенство врлине и да прими Духа Светога, да постане пријатељ Божији и да ужива посматрајући Га, а такви су и пре Христовога доласка били Авраам, Исаак и у Содому Лот, као и (да остале не наводим, јер их је много) Мојсеј и Давид, док је у новој благодати и објави Бога и Спаситеља нашега то Петар, неписмени рибар који, имајући ташту и све остало, проповеда Бога Који се објавио. А ко би могао да преброји остале, којих је више од кишних капи и од звезда небеских, цареве, кнежеве и силнике (да не поменем сиромахе и оне који су били задовољни оним што су имали), чији су градови и здања и храмови црквени које су они частољубиво подигли, домови за старе и гостопримнице сачувани и постоје и до данас, а којима су они владали и благочестиво се њима користили за живота не као да је њихово, него као слуге Владике, располажући тиме као оним што им је Владика предао и како је Њему угодно, употребљавајући свет, сагласно речима Павловим, а не злоупотребљавајући га[20]. Стога су они и у садашњем животу постали славни и дивни, а и сада и у бескрајне векове у Царству Божијем постаће још славнији и дивнији. И да нисмо троми и лењи и да не пренебрегавамо заповести Божије, него да смо ревносни и бодри и трезвени, ми не бисмо имали никакву потребу за одрицањем или за постригом и одласком из света. А да бих те у то уверио, послушај.
7. Бог је човека отпочетка учинио царем свега што је на земљи, али и онога што је под кровом небеским. Наиме, свакако су и сунце и месец и звезде створени за човека. Шта онда? Зар му је то што је цар свега видљивог шкодило врлини? Ни најмање, него је могао да и више добра доживи, да је остао благодаран Богу Који га је створио и све то му дао. Јер да није преступио заповест Владичину, он не би изгубио ту царску власт, не би себе самога лишио Божије славе. А пошто је то учинио, са правом је био избачен и изагнан из раја, проживео живот и умро. И рећи ћу ти нешто што, како мислим, нико није јасно открио, него је то речено скривено. О чему се ради? Слушај шта каже Божанско Писмо: И рече Бог Адаму (после преступа): Адаме, где cu?[21] Зашто то каже Творац свега? Свакако зато што жели да га освести и да га призове покајању. Адаме, где cu?, каже. Познај себе, схвати да си наг! Ето какве одеће и какве славе си се лишио. Адаме, где cu?, као да га тиме моли и говори: „Хајде, дозови се памети, несрећниче, дедер изађи одатле где си се сакрио. Зар од Мене мислиш да се кријеш? Реци ‘сагреших!'“ Али он то не говори – а, боље речено, ја јадан то не кажем, јер моја је страст! – него шта вели: Глас Твој зачух док ходиш рајем и спознах да сам наг и сакрих се[22]. Шта на то каже Бог? А ко ти јави да си наг, осим ако ниси од дрвета, од којега ти заповедих једино да не једеш, јео?[23]
8. Видиш ли, љубљени, дуготрпљење Божије? Јер када је упитао Адаме, где си? и када овај није одмах признао грех, него је рекао: Глас Твој зачух, Господе, и спознах да сам наг и сакрих се, Бог се није разгневио,није се одмах одвратио, него га удостојава и другога одговора и каже: Ако ти јави да си наг, осим ако ниси од дрвета, од којега ти заповедих једино да не једеш, јео? Размисли, молим те, о дубини речи премудрости Божије. „Зашто кажеш“, вели, ‘наг сам’, а грех свој кријеш? Зар мислиш да Ја само твоје тело видим, а срце и мисли да не видим?“ Надао се Адам,погрешно помисливши да Бог не зна његов грех, и говораше у себи отприлике овако: ‘Ако кажем да сам наг“, вели, „Бог, не знајући то, може рећи: ‘А зашто си наг?’ Затим ја могу да одговорим и да кажем: ‘Не знам’, да умакнем Његовој пажњи и да опет примим своју прву хаљину[24]. А ако не,макар ме неће избацити, макар ме неће изагнати!“ Док је он тако размишљао (као што и сада многи чине, па и сам ја први, скривајући своје грехе),Бог, не желећи да му умножи кривицу, каже: А ко ти јави да си наг, осим ако ниси од дрвета, од којега ти заповедих једино да не једеш, јео? Као да каже: „Зар ти стварно мислиш да се од Мене сакриваш? Зар Ја не знам шта си ти урадио? Зашто не кажеш ‘сагреших’? Реци, несрећниче, ‘Да, заиста, Владико, преступио сам Твоју заповест, сагрешио сам када сам послушао савет женин, погрешио сам, силни, испунивши њену реч, а не послушавши Твоју, помилуј ме!'“ Али он то не изговара, не смирава се, не сагиње се, врат његовог срца је жила железна[25] (а такав сам и ја јадни). А да је то рекао, остао би у рају и тада би једном речју избегао читав тај круг небројених невоља које је поднео када беше изагнан и када је провео толике векове на дну ада.
9. То је, дакле, оно што сам обећао да ћу рећи. Саслушај даље и знај да је беседа истинита и да није лаж оно што се у њој садржи. Бог рече Адаму: У часу када једете од дрвета, од којега вам заповедих да не једете, смрћу ћете умрети[26]. Мисли се на смрт душевну која се у том часу и догодила, због чега се он обнажио и од бесмртне одеће. Ништа више није прорекао Бог и ништа више није се догодило. Наиме, знајући унапред да Адам има да сагреши и желећи да му, ако се покаје, опрости, Бог, како је речено, ништа више није унапред рекао против њега. А пошто је Адам порекао свој грех и није се, Богом разобличен, покајао, (јер рекао је: Жена коју си ми дао, она ме превари[27] – „коју си ми дао!“ – о, лакомислене душе, која Богу као да говори: „Ти си“, вели, „погрешио. Жена коју си ми дао, она ме је преварила, од чега сада страдам и ја, јадан и несрећан, и никада нећу да се смирим и да од све душе кажем да сам сам крив за своју погибију, него „тај и тај ме је“, кажем, „подстакао да урадим и кажем то и то“. О, несрећне душе, која изговара речи пуне греха! О, бестидне и прљаве душе и још бесрамнијих и прљавијих речи!) – дакле, пошто је то Адам рекао, тада му каже Бог: У труду и зноју јешћеш хлеб свој и трње и чкаљ рађаће ти земља, и на крају: Земља си и у земљу ћеш отићи[28]. „Говорио сам ти“, каже, „да се покајеш и да опет живиш као пре. А пошто си тако тврд, одлази сада од Мене и нека ти је за казну довољно твоје одступништво, јер земља си и у земљу ћеш отићи[29]“.
11. Јеси ли сада разумео да, пошто се после преступа није покајао и рекао „сагреших“, он бива изагнан и прима заповест да живот проводи у труду и зноју, осуђен на земљу од које је узет? А то се види по следећем. Дакле, оставивши њега, Бог иде Еви, желећи да покаже да ће и она са правом бити избачена заједно са Адамом, јер не жели да се покаје, и пита је: Зашто си то урадила[30]?, да би макар она рекла „сагреших“. Јер какву је, реци ми, другу потребу Бог и имао да јој говори те речи, ако не да она у сваком случају каже: „У безумљу своме, Владико, то учиних, ниска и јадна, Тебе Владику свога не послушавши. Смилуј се на мене!“ Али она то није рекла. Него шта: Змија ме превари[31]. О, неосетљивости! Дакле, поразговарала си са змијом која ти говори против Владике, њу си претпоставила Богу Који те је створио и њен савет си учинила претежнијим и истинитијим од заповести Владичине? А пошто ни она није нашла да каже „сагреших“, они бивају бачени далеко од радости и изгнани из раја и од Бога. Али обрати пажњу на дубину тајни човекољубивога Бога и сазнај сада и научи како, да су се покајали, они не би били избачени, не би били осуђени, не би били осуђени да се врате земљи од које су узети. Како? Послушај!
11. Пошто су били избачени и истога часа пали у зној и телесне напоре, почевши да гладују и осећају жеђ, а уједно и да мрзну и дрхте и да трпе све оно што и ми сами трпимо данас, они су боље спознали своју несрећу и пад, и не само то, него и сопствено злоумље и неизрециво милосрђе Божије. Ходајући, дакле, и седећи изван раја, они су се кајали, плакали, ридали, били се по лицу, чупали себи и кидали косу, оплакујући своју тврдосрдност, а то није потрајало један дан или два или десет дана, него, верујте, читавога њиховог живота. Јер како и не би плакали увек и непрестано, када се сете онога доброг Владике, оне неизрециве радости, неисказиве лепоте тамошњега цвећа, безбрижног живота лишеног мука и како су им се ангели пењали и силазили[32]? Јер као што слуге које је неки владар овога века изабрао да му лично служе, све док према своме господару чувају част и поштовање и беспрекорно служење, и док воле и њега и своју браћу слуге, уживају и смелост пред њим и његову благонаклоност и љубав у великој слободи и радости и изобиљу, а ако се окрену безумљу и дигну против свога господара и погорде се над својом браћом слугама губе слободу пред њим и његову љубав и благонаклоност и, пошто их изагна у далеку земљу и пошто по његовом налогу буду подвргнути небројеним искушењима, они у труду и изнуривању све више и више увиђају у каквој су слободи уживали и какав су губитак претрпели, изгубивши та добра – то исто догодило се и првозданима који су били и уживали у рају у оним добрима, а затим су остали без њих и били изагнани. И пошто су постали свесни свога пада, непрестано су ридали и стално плакали, призивајући милосрђе свога Владике.
12. А шта ради Онај Који је велик у милости и спор на казну? Пошто је видео да су се смирили, Он не укида одмах изговорену пресуду (а то је учинио да би нас умудрио и да се нико не би узносио против Творца свега), а као Бог знајући унапред и за њихов пад и за покајање, Он је свакако предодредио и пре него што је створио све, и време, и године, и када и како ће их позвати назад из изгнанства судовима неиспитивим и за све што дише неистраживим. Јер ако би се они некима и открили и ако би ти пожелели то да запишу, не би било довољно ни времена, ни хартије, ни мастила, нити би у сав свет стале те књиге. Дакле, као што је, смиловавши се, предодредио и прорекао, тако је и поступио. И пошто их је из раја избацио због њихове бестидности и непокајаног срца и воље, након што су се долично покајали и достојно смирили и заплакали и заридали, Сам Он, једини од јединога Јединородни Син и Логос, сишао је од предбеспочетног Оца Свога – као што сви знате – и не само да је постао сличан тим људима, него је пристао и да умре попут њих, примивши на Себе насилну и срамну смрт и, сишавши у ад, отуда их васкрсао. Дакле, Он Који је ради њих потрпео све то што свакодневно слушаш, како би их вратио натраг из оног далеког изгнанства, да су се покајали у рају зар не би показао састрадавање према њима? И како не би – Он Који је по природи човекољубив и Који је човека зато и створио, да би он уживао у Његовим добрима у рају и славио свога доброчинитеља? Да, заиста, браћо, мислим да би се то догодило. А да би сазнао и остало и још више поверовао мојим речима, послушај даље!
13. Да су се покајали, док су били у рају, они би уживали само у рају и ни у чему више. А пошто су избачени због своје непокајаности и после тога много се покајали и плакали и туговали (што им се, како рекох, не би догодило, да су се покајали у рају), шта чини Владика Бог, желећи да им због њихових мука и зноја и напора и доброг покајања учини част и прослави их, и не само то, него и да их наведе да забораве све те страхоте?Обрати, молим те, пажњу на величину човекољубља! Сишавши у ад и васкрсавши их, он их није поново вратио у рај откуда беху изгнани, него их је узвео на само небо над небесима! И пошто је сео са десне стране Бога и предбеспочетног Оца Свога, шта мислиш да је Владика урадио са оним који Му је слуга по природи, а отац по благодати? Јеси ли видео на коју висину га је Владика узвео због његовога покајања и смирења, и плакања и суза?
14. О, силе покајања и суза! О, пучине неизрецивог човекољубља и неистраживе милости, браћо! Јер Он није само њега, него је и читаво семе његово, односно нас, синове његове који подражавамо његово исповедање,покајање, плач, сузе и остало што раније поменусмо, исто тако као и њега почаствовао и прославио, као што поступа и са онима који сада тако чине и одсада ће чинити, било мирјанима, било монасима. „Заиста“, рече истинити Бог, „никада их нећу оставити, него ћу их показати Својом браћом и пријатељима, и оцима и мајкама и сродницима и санаследницима. И прославио сам их и прославићу их и на небу горе, и на земљи доле, и њиховом животу и радости и слави никада неће бити краја“.
15. Шта је, реци ми, првозданима користило у рају безболно и безбрижно живљење, брате, када су неверјем показали немар и пренебрегавање према Богу и преступили Његову заповест? Јер да су Му поверовали, не би Ева змију сматрала достојнијом поверења, а Адам Еву достојнијом поверења од Њега, него би сачували заповест да не једу од онога дрвета. А пошто су појели од њега и нису се покајали, били су избачени. Па опет,изгнанство им ништа није нашкодило, него су имали и огромну корист, а то се збило и на наше спасење. Јер, сишавши са висине, наш Владика је сопственом смрћу разрешио смрт која беше против нас[33] и, пошто је сасвим укинуо осуду због прародитељског преступа и светим крштењем, поново нас рађајући и пресаздајући и потпуно нас ослобађајући од ње, Он нас чини потпуно слободним у овом свету и чини да непријатељ над нама нема тиранско дејство, него, отпочетка нас почаствовавши самовласношћу, даје нам већу силу против њега, да би га они које то желе побеђивали лакше него сви свети пре доласка Христовог, да када умиру не силазе попут њих у ад, него да иду на небо и у тамошњу радост и уживање, и да се сада умерено, а после васкрсења мртвих удостоје да у потпуности уживају у вечној радости.
16. Дакле, они који хоће нека не смишљају изговоре[34] и нека не говоре да су од Адамовог преступа потпуно под дејством греха и да их он вуче надоле. Јер они који тако мисле и говоре сматрају да се долазак нашега Владике и Бога догодио некорисно и узалудно, што говоре јеретици, а не верни. Јер зашто је Он сишао и због чега је окусио смрт, ако не свакако ради тога да би нас избавио од ропства и дејства противног непријатеља? Наиме, управо је то самовласност – да се ни на који начин не буде ни под чијом влашћу. Јер ми смо од онога који је сагрешио били грешни, од преступника преступници, од слуге греха и сами смо постали слуге греха, од проклетога и мртвог проклети и мртви, од онога који је деловао по савету лукавога и постао његов слуга и изгубио самовласност ми се, као његова чеда, налазимо под његовим дејством и притешњени смо тиранском влашћу. А Бог је сишао и оваплотио се и постао као и ми човек, без греха, разрешивши грех и, освештавши зачеће и рађање и постепено одраставши, Он је благословио сваки узраст. И поставши савршеним човеком, Он је започео проповед, поучавајући нас да никуда не јуримо и не трчимо пре оних који су остарели у расудности и врлини, што посебно важи за оне који су разумом млади, а не мужеви. Поднео је оно што је било у нашу корист и, сачувавши све заповести Самога Бога и Оца, укинуо је преступ и преступнике ослободио од осуде. Постао је слуга, примивши обличје слуге, и нас слуге поново узвео владичанском достојанству, учинивши нас господарима бившег тиранина (а о томе сведоче светитељи који и после своје смрти и њега и његове слуге изгоне као слабе). Распевши се, постао је проклетство – јер проклет је сваки који виси на дрвету[35] – и читаво проклетство Адамово је укинуо. Умро је и сопственом смрћу поништио смрт. Васкрсао је и разрушио силу и дејство непријатеља, који је кроз смрт и грех имао власт над нама. Јер, уневши у смртоносни отров и поган греха неизрециво животворно дејство свога Божанства и плоти, Он је наш род сасвим избавио од дејства вражијег, а кроз свето крштење и причешће непорочним Својим тајнама, телом и крвљу Својом часном, очишћујући нас и оживљујући, Он нас чини светима и безгрешним, али опет допушта да будемо почаствовани самовласношћу, како би се показало да Владици служимо не силом, него произвољењем. И као што је Адам отпочетка био у рају слободан и туђ греху и насиљу, па је самовласном вољом послушао непријатеља и, преваривши се, преступио заповест Божију, тако се и ми, родивши се поново светим крштењем, разрешујемо од греха и постајемо самовласни, и ако не послушамо непријатеља сопственом вољом, он на други начин никако не може да утиче на нас. Јер ако су пре закона и Христовога доласка без свих тих средстава многи Богу угодили и показали се беспрекорним неизбројиви људи од којих је Бог праведнога Еноха преместио[36] и премештањем му учинио част, док је Илију у огњеним кочијама узнео на небо, шта ћемо одговорити ми, који после благодати и толиког и таквог доброчинства, после укидања смрти и греха, после поновног рођења крштењем и тога да нас чувају свети ангели и након самог силаска и доласка Светога Духа, не да нисмо равни онима који су били пре благодати, него смо немарни и пренебрегавамо и преступамо Божије заповести? А то да ћемо бити кажњени више од оних који су сагрешили у закону, ако остајемо у гресима, показао је свети Павле, рекавши: Јер ако је реч изговорена преко ангела потврђена, и сваки преступ и непослушност добише праведну казну, како ћемо је избећи ми који смо занемарили толико велико спасење?[37]
17. Дакле, нека нико од нас не криви Адама, него нека кори себе самога за то што падамо у свакојаке грехе, и нека свако од нас показује достојно покајање, ако жели да достигне вечни живот у Господу. А ако то не пожелите и ни на који начин се не потрудите или да себе сачувате безгрешним у држању свих заповести, или да се до смрти кајете ако преступате у било чему и да свако силно оплакује свој грех, него истрајавате у окорелости и у свом непокајаном умовању, овако говори Господ: „Уздрхтаће земља над онима који се после толиких и таквих чуда, после Мога објављивања у свету, после толике поуке коју сам раширио светом, још колебају и не верују и не покоравају се речима Мојим; и распашће се на многе делове, не трпећи да на леђима својим носи незахвалне и тврдоврате и непослушне, и видеће да им се пад приближио до ногу њихових и задрхтаће од страха. Јер када буде земља дрхтала, небо ће се потресати и са хуком[38] ће се као књига савити[39], и од тих силних ужаса уплашиће се непокорна и неумољива срца њихова, као зец у часу клања. И помрачиће се светлост, пашће звезде, сунце и месец ће се угасити над њима, из раседа земљиних покуљаће огањ и излиће се више од пучина морских. И као што су се за време потопа отвориле уставе небеске и сиђе вода и мало-помало прекри народе, тако ће и тада покуљати огањ, али не постепено, него наједном, те ће прекрити земљу која ће се сва претворити у огњену реку“[40].
18. И шта ће тада урадити они који кажу: „Камо среће да ме оставе овде, не бих ни пожелео Царство Небеско“? Шта ће бити за онима који се сада смеју и говоре овако: „Зашто нас онда убеђујеш да плачемо свакога дана?“ И какав ће одговор тада дати они који противрече и ропћу и чине горе од тога? Да неће рећи: „Нисмо чули“? Или: „Нико нас није посаветовао“, или: „Нисмо знали за Твоје име, силу, моћ и снагу, Владико“? Са правом ће нам тада рећи: „Колико сам вам рекао и објавио унапред, несрећници, преко пророка, преко Апостола и уопште преко свих Својих слугу и сам лично? Зар нисте слушали Еванђеља која кажу покајте се? Нисте ли слушали како кажу: Блажени сте који плачете сада, јер ћете се насмејати[41]! Зар Ме нисте чули како вапим: Блажени су који плачу! Али ви сте се заједљиво смејали, једни друге позивали на гозбе и угађали својим трбусима. Зар нисте, док сам Ја говорио како су уска врата и тесан пут који води у живот[42] и како се са напором осваја Царство Небеско и подвижници га задобијају[43] ви лежали на меким постељама и само гледали како да угодите себи? Зар нисте, док сам Ја говорио: Који хоће да буде први, нека буде од свију последњи и свих роб и свих слуга[44], ви више волели зачеља на гозбама и прва места у синагогама[45], и власт и вођства, да вам се служи и велике чинове, а нисте хтели да се потчините и служите у смирењу душе ништавном и сиромашном и презреном? Нисте ли, док сам Ја говорио: Све што хоћете да вама чине људи тако и ви чините њима[46], ви само испуњавали сопствене прохтеве и жеље и похоте, гомилајући новац, грабећи, чинећи неправду и само себи угађајући? Зар се нису, док сам ја говорио: Ако те ко удари подесном образу, окрену му и други[47], једни од вас смејали, док други нису хтели ни да чују, него су говорили да сам то погрешно и неправедно заповедио? Није ли тачно да, док сам Ја говорио: Ако те ко потера једну миљу, иди са њим две[48], не само да нико од вас то није учинио, него је већина вас и браћу гонила? Зар није тачно да, док сам Ја говорио: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и кажу сваку злу реч против вас, лажући Мене ради[49], ви нисте трпели ни да чујете тешку реч не само од сличних себи, него ни од оних који су бољи од вас? Зар нисте, док сам ја говорио: „Радујте се и веселите када вас прогоне и жалосте“, ви радије пригрлили похвале и част и славу, а да вам без њих није било ни до живота? Зар није истина да, док сам ја називао блаженим сиромахе, ви никада нисте од све душе пожелели да постанете сиромашни? Нисте ли се, док сам Ја говорио да кротки наслеђују Царство Небеско, ви као дивље звери опходили са онима који не испуњавају одмах ваше жеље? Зар нисте, док сте, опет, гледали оне који преступају Моје заповести, показивали тада састрадалност и умереност и говорили: Господ је рекао опрости, не гневи се ни на кога“? Нисте ли, када сам Ја говорио: Молите се за оне који вас вређају, волите непријатеље своје и добро чините онима који вас мрзе[50], ви говорили како то приличи Апостолима, то приличи великим светитељима? Јер ко други то може да уради? Несрећници, зашто и ви нисте постали свети? Зар Ме нисте чули да говорим: Постаните свети, јер Ја сам свет[51], а ви сте остали у нечистоти својих скверни и безакоња?“
19. А женама ће рећи: „Нисте ли чуле како се у црквама читају и помињу житије свете Пелагије, некадашње блуднице, житије преподобне Марије Египћанке, некадашње развратнице, Теодоре прељубнице и потом чудотворке, Ефросиније девственице, која је добила име Смарагда, и дивљења достојне Ксеније, истинске странкиње? Зар нисте чуле како су оне напустиле и родитеље и богатство и саме веренике, те у сиротињи и смирењу послужиле Мени и постале свете? Зашто се онда и међу вама блуднице нису угледале на блуднице, развратнице на развратнице, удате на удате које су починиле грех, а девственице на девственице и сличне вама?“
20. Слично томе рећи ће и мужевима царевима и кнежевима: „Зар нисте чули како је Давид, пошто је сагрешио, а дође му пророк Натан и изобличи га због греха његовог, није одговорио, није се разгневио, није сакрио свој грех, него је устао са престола и пао пред читавим народом на земљу и рекао: Сагреших Господу Богу своме[52], не престајући ни дању ни ноћу да плаче и тугује? Нисте ли га чули да каже: Пепео као хлеб једох и пиће своје са сузама мешах, од гласа уздаха мога прилепи се кост моја плоти мојој, уподобих се несити пустињској[53]. И опет: Изнурих се у уздаху своме, омиваћу сваке ноћи одар свој, сузама својим постељу своју квасићу[54]. Нисте ли га чули да каже: Господе Боже мој, ако учиних то, ако има неправде у рукама мојим, ако узвратих онима који ми чињаху зло, нека отпаднем онда од непријатеља својих празан, нека прота непријатељ душу моју и нека је ухвати, и згази на земљу живот мој и славу моју у прах нека настани[55]! Зашто се онда и ви нисте угледали на њега и њему сличне? Да нисте мислили да сте славнији или богатији од њега и због тога нисте пожелели да се смирите преда Мном? Јадници и несрећници, ви сте, будући трулежним и смртним, хтели да будете самодршци и светом да владате, па ако би се где у другој земљи нашао неко ко не би хтео да вам се потчињава, преузносили сте се над њим као да је ваш ништавни слуга, не трпећи његову непокорност, премда је он слуга као и ви и ви ништа више од њега немате – а како то да Мени, своме Творцу и Владици, нисте пожелели да се потчините и послужите у страху и трепету? А кажњавајући оне који се огрешују о вас, како ли сте у себи размишљали о томе како се ви о Мене огрешујете? Да не постоји Онај Који тражи крв за оне којима се чини неправда? Да не постоји Онај Који види шта ви тајно радите? Или да сте се сакрили од Мене и мислите да нема Онога Који је изнад вас и нисте помислили да ћете икада пред Мене стати обнажени и откривени? Зар Ме нисте чули да говорим: Који хоће да буде први, нека буде од свију последњи и свих роб и свих слуга! Како се нисте ужаснули и у себи плакали и скрушавали се, бојећи се да, погордивши се том сујетном и празном славом, не преступите ту Моју заповест и будете предани оном огњу? Зар нисте слушали како се Давид, када га је његов војсковођа Семеј вређао и називао крвопијом, искрено себе сматрајући ништавнијим од њега није гневио, него је спречио оне који су хтели да га убију[56]?
Ето, и Мојсеј и Исус Навин и Давид, и мноштво других који су живели пре Mora јављања, а каквих је сада, после Мога доласка, још и више, и које видите да се прослављају заједно са Мном, били су цареви, попут вас, и кнежеви и војсковође, а из Мога страха проживели су у смирењу и правди, никоме нису узвраћали зло за зло, него и када би их увредили њима слични, а често и гори од њих, на Мене би положили освету, и за све што су Ми сагрешили у читавом свом животу од све душе у страху и са тугом кајали су се и плакали, слушајући и верујући у овај дан Мога доласка и присуства и суда – а ви сте презрели Моје заповести, као да их је дао неко презрен и слаб. Дакле, са онима са којима сте изабрали да будете и чије речи и дела сте чинили и на њих се угледали, са њима уживајте и у ономе што је њима припремљено!“
21. Тако ће Он са патријарсима упоредити свете патријархе Јована Златоустог, Јована Милостивог, Григорија Богослова, Игнатија, Тарасија,Методија и остале, који су не речју него и делом постали одраз истинитога Бога. Са митрополитима ће сравнити свете митрополите Василија,Григорија, брата његовога, и његовога имењака и Чудотворца, Амвросија и Николаја. Укратко, сваком патријарху и сваком митрополиту и сваком епископу Бог ће судити са апостолима и светим оцима који су пре њега просијали у свакој митрополији и епископији и, поставивши све њих једне наспрам других (као што Га чујеш да каже: Овце здесна, а јарад слева[57],рећи ће: „Зар нисте и ви проживели тамо где су се они Мени клањали ислужили Ми, и на њиховим престолима седели? Зашто се нисте угледали и на њихов живот и живљење? Зашто се нисте уплашили да нечистим рукама и још нечистијим душама Мене, непорочног и нескверног, узимате и једете? Зар се нисте уопште ужаснули, зар нисте уздрхтали? Зашто сте оно што припада сиротињи страћили на своје насладе и на своје пријатеље и сроднике? Зашто сте Ме за злато и сребро, попут Јуде, продали? Зашто сте Ме и као слугу непотребног купили и искористили Ме да служим вашим плотским жељама? И као што ви Мене нисте поштовали, ни ја вас нећу поштедети. Идите од Мене, ви који чините неправду, идите!“
22. Тако ће, дакле, оци од отаца, пријатељи и сродници од пријатеља и сродника, браћа од браће, робови и слободни од робова и слободних, богати и сиромаси од богатих и сиромашних, они који су у браку од оних који су у браку просијали, они који су у слободи од оних који су у слободи проживели и, просто говорећи, сваки грешан човек, у страшни дан Суда наспрам себе у вечном животу и у оној неизрецивој светлости, видети сличнога себи, који ће му судити. Шта под тим подразумевам? Када сваки од грешника погледа на себи сличнога – цар на цара, кнез на кнеза и непокајани блудник на блудника покајаног, сиромах на сиромаха, а слуга на слугу – и сети се да је и тај био човек који има исту душу, исте руке, исте очи и уопште све остало, и да је живео као и он, да је имао сличан положај, занат, позив, а да није пожелео да се угледа на њега, сместа ће му се затворити уста и остаће без оправдања, јер неће имати шта да каже. Када, дакле, мирјани виде мирјане, и грешни цареви цареве свете са десне стране, а ожењени богате и ожењене свете, и сви који се муче када виде сличне себи у Царству Небеском, тада ће се посрамити и наћи да немају оправдања, као што је онај богаташ, пекући се у огњу, видео Лазара у крилу Авраамовом.
23. Шта ћемо онда чинити ми монаси који смо, попут мене, немарни и грешни, какав ће онда нас стид и мука ухватити, када угледамо оне који су за живота имали и жене и слушкиње и слуге, где заједно са женама и децом ликују у Царству Небеском, и када видимо оне који су у чину и богатству благоугодили и, уопште, када видимо све оне који су у животу постигли сваку врлину и проживели у покајању и сузама страха ради Божијег, где стоје у радости и слави праведника? Јер када помислимо да смо очеве и мајке, браћу и сестре и читав свет напустили, како бисмо спасили своје душе, а други и жене и децу, и неки уз то и богатство и чин и друге радости које живот носи, и да смо напустили свет, постали сиромашни и постригли се у монахе ради Царства Небеског, а да смо се због малог немара и лукавства и због својих лукавих жеља прибројили мирјанима и блудницима и прељубочинцима и онима који су распусно живели у свету, какав ће нас тада страх и трепет и срам прекрити! Верујте мени када вам кажем, браћо, да ће нам стид представљати горе мучење него вечне муке мирјанима. Јер када ја, који сам свом душом напустио свет, будем стајао са мирјанима који сада, рецимо, имају децу и уплетени[58] су у јавне послове и служе у војсци, окренуће се према мени, видеће ме и рећи ми: „Зар и ти, монаше, који си свет оставио, да стојиш овде са нама мирјанима? Зашто и ти?“ И шта ћу на то одговорити? Шта ћу им рећи? И ко ће, браћо, моћи да речју искаже величину жалости која ће ме тада снаћи? Баш нико! Јер шта ћемо рећи или шта ћемо уопште моћи да одговоримо? Да смо оставили свет и оно што је у свету? Али ми се нисмо над њим узгнушали од све душе. Јер то је истински одлазак од света и онога што је у свету, када после напуштања света омрзнемо и одвратимо се од онога што је његово.
24. А шта је свет и оно што је у свету? Послушај! То нису злато, ни сребро, ни коњи, ни мазге. Јер све оно што нам служи телесним потребама и ми имамо. То нису месо, ни хлеб, ни вино, јер и ми од тога узимамо и једемо колико нас воља. Нису то ни куће, ни бање, нити поља и виногради и приградска имања, јер све то чини и лавре и манастире. Него шта је свет? То су грех, везаност за ствари, браћо, и страсти. А нека о ономе шта је у свету каже Јован Богослов, љубљени Христов ученик: Не љубите,каже, света, ни оно што је у свету; похота плоти и похота очију и надменост живљења нису од Оца, него су од света[59]. Ако, дакле, ми, пошто смо оставили читав свет и одбегли и постали наги, то нисмо сачували,каква би нам могла бити корист само од одласка? Ма откуда да смо отишли и ма где стигли, опет ћемо наћи исте ствари. Јер нигде ми људи не можемо да живимо сами, свугде нам је за опстанак потребна храна, свугде има и жена и деце и вина и свакојаких врста плодова. Јер то и томе слично чини наш живот. Ако имамо похоту плоти и похоту очију и гордост помисли, како ћемо моћи посред свега тога да се уздржимо од општег греха и да нас његов жалац уопште не рани? Знам да су многи древни и данашњи светитељи, добро то знам, то сачували и чувају, живећи посред житејских ствари и брига и мисли и проводећи живот у савршеној светости, као што Павле сведочи о њима и о таквима, говорећи: Јер пролази обличје овога света, и они који имају жене да буду као да их немају, и који купују као да ништа немају, и који овај свет употребљавају као да га не употребљавају[60]. На основу ових речи могуће је и остало сазнати. Примера ради, косе гневи да се не гневи, ко се правда да нипошто у срцу не крије злобу према онима са којима говори, ко би да се свети да расположењем душе буде као мртав за свет, онај ко је једном постао такав нека тражи и нека буде вољан да не штеди ни сопствено тело. Јер такви су и били и бивају у сваком нараштају они који се боре.
25. А ако се не постарамо да постанемо такви и тако да проводимо живот, шта ћемо рећи? Да смо „презрели славу и богатство“? Али свакако ће нам рећи: „Завист и свађу и љубомору нисте оставили“. О томе како насто отуђује и одваја од Бога, говори божански Јаков, Апостол Христов: Ако имате горку завист – јер могуће је да се има и добра завист! – и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине; није она мудрост што одозго долази, него земаљска, душевна, демонска. Јер где су завист и свадљивост, тамо су и неслога и свака зла ствар[61]. И мало затим: Тражите и не примате, јер погрешно тражите, да на уживања своја трошите[62]. И додаје: Прељубници и прељубнице, не знате ли даје пријатељство према свету непријатељство према Богу?[63] Обрати пажњу на то да он није рекао само свет је непријатељ Божији, него пријатељство према свету, јер кроз њега ми постајемо прељубници и прељубнице. А да је то истинито, послушај Самога Господа Који каже: Свако ко погледа са жељом, већ је учинио прељубу у срцу своме и опет: Не пожели ништа што је ближњега твога[64]. Он тим речима показује да се од Бога одваја и постаје Његов непријатељ не само онај ко чини грех, него и онај ко га воли и жели, односно ко је срцем расположен према нечему земаљском, јер то је пријатељство према свету. Тако да је јасно показано да, макар неко и био обнажен од свега и не чинио делатно ма који грех, него га само волео и желео и некако био расположен према њему, непријатељ је Божији, као што и Јован каже: Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему[65], али и Господ: Узљуби Господа Бога Свога свим умом својим, и свом снагом својом и свом душом својом[66], тако да се онај ко је према нечему другом било похотно, било склоношћу расположен налази изван ове заповести. А од нас, несрећних и јадних, који смо оставили велике и славне и узвишене светске ствари и дошли у манастир, неки воле сјајне огртаче, други златне хаљине, трећи појасеве и наплећнике, неки сандале и обућу, други укусна јела и пића, трећи ножеве и игле и мачеве и још тричавије ствари од тога, због којих отпадамо од љубави према Цару свега Христу и постајемо Његови непријатељи, а да то ни не осећамо, браћо. Због тога, ако не пожуримо да се покајемо и да сваки од нас сваку злу похоту и лукавство, и свађу, и завист и надменост изагна из душе, има да будемо осуђени на вечни огањ заједно са цариницима и грешницима и богаташима, који су у распусности проживели.
26. Поревнујмо стога, браћо, да покажемо сваку врлину, а да се над сваком злобом и страшћу од све душе узгнушамо и да омрзнемо сваку ствар, малу или велику, која нашим душама носи опасност. И користимо се само оним чему се ум не радује, чиме се наше срце не наслађује, да не бисмо, како је речено, кроз оно што сматрамо ништавним себе сами сврстали на леву страну заједно са мирјанима, и угледали своју браћу и оце како стају здесна Богу и осуђују нас – односно, игумани сваког манастира да гледају на оне који су у истим тим манастирима угодили Господу, они који обављају службу на оне који су на истим службама као светилници просијали, они који чине послушање и баве се рукодељем на оне који су просијали на сличним пословима и на пословима више или мање цењеним, они који су овенчани на свете мученике, они који су младост оскврнили на оне коју су младост зауздали, они који су у савршенству узраста пали од немара на оне који су од младости до старости издржали у плотском рату и сачували своју целомудреност, они који су у старости и до краја чинили оно што приличи неразумној деци на оне који су у старости примили постриг и који су сваку злу навику коју су од младости примили за кратко време одсекли страха ради Божијег, они који се смеју на оне који сада плачу, они што се сладе и који једу пре утврђеног часа на оне који ни у право време не једу до ситости, они који се забављају на оне који су стално утучени и убледели од сећања на онај страшни час и на своје грехове, они који су из богатства и славе дошли у монаштво и нису хтеле да се макар мало смире на оне који су дошли из крајњег сиромаштва и са нама проживели, а који су их због свога смирења превазишли и који са њима – а мислим на цареве и патријархе – стоје на десној страни, истински украшени њиховим смирењем.
27. Дакле, браћо моја вољена, јесте ли разумели шта сам рекао? Да ли вам је јасно какав ће нас тада срам обузети? Јесте ли схватили то умом? Да ли вам је дошао до свести онај час, или да опет све то поновим и на своју корист, и на користи оних који су слични мени и немарни? Значи, и са нама самима то ће се збити у онај страшни дан – многи међу нашом браћом наћи ће се како са славом стоје здесна Богу и судиће многима који су са леве стране. А како да се то и не догоди, када се нађу двојица који су истовремено напустили свет, који владају истим занатом, рецимо као каменоресци или зидари, обојица су млади и чисти од сваког телесног греха и имају сиромашко порекло, па један по произвољењу постане делатник сваке врлине, а други чини сваку злобу и лукавство? Зар ми не видимо да се то свакодневно дешава међу нама? И видимо како је један од њих смирен, кротак, послушан, опходи се са нама као слуга Божији и не људски, и служи браћи са сваком вером и има дух тако смирен и скрушен, да у себи, рецимо, овако мисли и говори (а то смо сазнали из његове свакодневне исповести и од оних који га често питају, а он им овако одговори):
„Ја, часни оче“, каже, „и док сам био у свету једва да сам могао себи да са великим трудом набавим храну. А када сам овамо дошао, како да будем немаран према своме делу и да манастирски хлеб једем забадава, а да у дан суда тражим плату? Али пошто дођох да служим Богу, борићу се да мој посао претекне моју храну, колико будем могао, и све до смрти без роптања ћу се потчињавати настојатељу и свој браћи својој као Самоме Христу, ни у чему им не чинећи непослушање“.
А сујетног, непослушног и непокорног видимо да у себи размишља супротно од њега и да овако каже: „Ето, послао ми је Бог дом, хлеб, вино и хране у изобиљу. Прибројио сам се првима и имам првенство у односу на оне који ће доћи после мене и брат сам свима њима, хтели они то или не. Убудуће ћу јести и пити и спавати до миле воље. А и каква ми је корист да одсад радим, да се сам мучим и да од мога труда уживају други? И ако ми и заповеде неко послушање, најпре ћу се изговарати слабошћу, а ако ме приморају, рећи ћу им: ‘Не могу то да урадим, макар ме сад убили; отерајте ме, ако треба, али нисам у стању!’ Тако ћу се претварати да плачем, запомагаћу, изговараћу се како ми клецају колена, правдаћу се тиме да ми се мути свест, рећи ћу да ме је глава од жучи заболела, и тако ћу са наводним благословом од раног јутра моћи да једем, и да почнем да кунем и хулим, и да на све што ми заповедају противречим и ропћем. А када им дозлогрдим, има свакако да ме оставе на миру, хтели то или не.
И ако ми неки пут дају неки прљав посао и послушање, презрећу ra. На пример, али ми заповеде послушање са мазгама, изговорићу се да не знам како да радим око њих, па ћу их оставити ненамирене и нећу им очистити шталу. Тако ћу их или приморати да ме пусте, или ће ми дати некога другог да ми помогне, па док он обавља све што треба, ја ћу мало да порадим, а онда ћу да се одмарам. А ако ми дају послушање да будем пекар, лицемерно ћу се побунити, како ме не би осудили као непослушног, па ћу им рећи: ‘Ја, оци, никада нисам видео како се прави хлеб’, затим ћу отићи и направићу им хлеб тврд као камен и они неће моћи га да једу, па ме више приморавати на ту службу“.
А ако таквога поставе да служи у кухињи, он не уме да се смири пред својим предстојатељем и да уради метанију, него му дрско каже: ‘Господе, помилуј! Оче, зар си од свих само мене изабрао за прљаве послове? Зар нема и друге браће у манастиру?’. И то каже, да би избегао служење које му се заповеда. А ако види да се игуман противи, он тада одлази не ради Бога, него из страха од казне и осуде, и одлазећи ропће и говори у себи: ‘Има да се лепо наједу од онога што им ја скувам! Ако их не оставим гладне или их не натерам да устану од трпезе и да поврате, ако шта и поједу, ту ме сеците!’ Укратко, сви поступци несрећника такви су и безумни. Или јела и зрневље које кува за браћу пушта да загоре и угљенишу се, или све у лонац убаци неопрано и прљаво, или стави превише соли па све буде преслано, или оно што треба да буде топло пусти да се смлачи, тако да се браћи све смучи и помеша, па поврате храну.
А ако му брат нешто каже или га пошаље да му нешто испече и припреми, он без стида каже: „Зар нема милости? Наредио газда своме слузи! Е, неће јести ово док се ја нешто питам!“ И, док се он тако понаша према свима, испоставља се да јури да престигне друге једино на она послушања и службе где зна начин како да нешто украде или присвоји. А ако му не дају предност у односу на остале, он се жалости и кришом са тугом ропће пред онима који су му слични. А ако буде одређен за такве послове, скаче као из мртвих и као из ада и одмах му лице сине од радости, а очи му се развеселе. И чак и ако из великог лукавства пожели да лицемери, како не би био осуђен, он свеједно не може да се сакрије од оних који га гледају. Јер, ако ни по чему другом, то се може видети по томе што не ропће и што нимало не одгађа, као што има обичај да ради са другим послушањима, пошто се боји да било шта каже, како не би послали неког другог уместо њега, а он остао без посла.
28. Док се, дакле, обојица опходе тако, па се један потчињава у послушању добре душе и смиреног срца без оклевања, без роптања, без подмуклости, поштено, не чинећи саблазни, док други, како је написано, чини све супротно томе, ако дође смрт и уграби их обојицу и када у онај страшни дан тај који стоје са леве стране, наг и посрамљен – а мислим на оног лукавог – погледа и види са десне стране онога који је некад заједно са њим примио постриг и који је заједно са њим јео и пио, свога вршњака који се бавио истим занатом као и он, како се као сам Христос налази у великој слави, шта ће тада он моћи да каже или да изусти? Заиста ништа, браћо моја, него ће уздишући и дрхтећи и шкргућући зубима отићи у вечни огањ. Тако ће, дакле, сваког од нас грешника осудити сваки од светих, односно неверне ће осудити верни, а оне који су сагрешили, а нису се покајали, осудиће они који су можда сагрешили и више, али су се ревносно покајали.
29. Зато молим и преклињем све вас да, ако знате да нешто погрешно радите и грешите и да своје сопствене душе рањавате и погубљујете, исправите се макар од сада и нека сваки од вас покаже покајање достојно свога сагрешења, те на сваки начин поревнујте да станете са десне стране Спаситеља нашега и Бога. А сви ви који сте свесни да грешите у неким малим стварима, брзо и њих свом снагом одбаците од себе, да не бисте због тог малог и ви, како читаво Писмо сведочи и казује, стали са леве стране и да их не бисте сматрали ништавним и малим, него великим. Јер ко својевољно греши у малом, а уздржава се од великих греха, биће више осуђен, јер је савладао велико, а сам био савладан од ништавног. За погибију је довољна и само једна страст, као што рекох горе, где вам наведох свете Апостоле Јована и Јакова за сведочанство. А да бих вам и примером показао да су ове речи истините, нешто ћу вас упитати.
30. Онај ко води борбу са десеторицом или дванаесторицом људи, браћо, када се упусти у окршај са њима, ако храбрије борце из првих редова првим ударом окрене у бег, те их рани и обори, а касније види да су преостали један или двојица исцрпљених и слабијих који му се са страхом и понизно приближавају издалека, зар га неће они, ако он не похита да их ухвати и да им спута руке, окује их или побије, страшно погубити? Јер ако из гордости и надмености баци оружје и одступи, па, презревши их, легне да спава, неће ли својевољно себе самога предати у ропство тим несрећницима? Неће ли обојица или један од њих насрнути на њега и везати га као свога заробљеника и неће ли га одвести као свога роба или га погубити мачем и пред свим људима га извргнути руглу? Зар неће сви рећи да је праведно убијен неко тако немаран и надмен или, тачније, безуман и отупео? У сваком случају, он ће толико бити достојан похвале због окршаја са силнијима и победе, колико ће бити достојан презира и гнушања и одбацивања, рекао бих тако, што је завршио као роб или мртвац јер га је победио неко такав.
31. Тако нам, дакле, браћо моја љубљена, ништа неће користити ако, победивши велике страсти, од малих будемо савладани. На шта при том мислим? Поново ћу рећи исто и нећу престати да говорим. Ако се сачувамо од оскврњења плоти, ако се одвојимо од зависти и великог гнева и крађе, ако надвладамо мужеложништво, кварење деце, рукоблудије и сваки разврат, а као ништарије робујемо стомакоугађању и вину и лењости и немару, и прекословљу или непослушности и роптању, каква нам је корист од тога што се уздржавамо само од лукавих дела? И ако кришом узимамо и једемо комадиће хлеба или шта друго однекуд узимамо, а све без благослова нашега предстојатеља, ко би могао да каже да смо слободни од греха? А ако својевољно, без велике слабости или потребе, напуштамо сабрања, и ако чувамо плодове, а не уздржавамо се од њих (јер шта је друго и изагнало Адама из раја и предало га смрти?), шта добијамо од тога што избегавамо поменуте ствари? Јер онај ко је сав жива рана, па се затим исцели уз помоћ бројних лекова, али му остане раница велика колико врх игле, не може да се назива здравим, него ће се са правом од свих назвати здравим онај ко је, ако је могуће, и модрице од рана уклонио.
Дакле, немојмо то сматрати малим, него када чујемо да су неки због тога строго кажњени и осуђени, свом снагом се трудимо да избегнемо штету од тога. И нека нико, љубљени, ни у чему од тога или у некој другој страсти убудуће не остаје, него нека се од сада уздржи и нека се покаје и постави почетак, и нека не престаје да признаје свој пораз, све док се не посрами непријатељ који га на то наводи и док не престане да ратује са њим. Нека нас не савлада завист, нити гнев или бес или вика, од којих се обично рађају срамотне речи и грдње, и нека сујета и гордост и умишљеност не овладају вама и не сведу нас у бездан адски, него све то далеко изагнајмо из себе и стекнимо уместо тога врлине.
32. Можда ће неко рећи: „Када су толике, готово безбројне, поменуте страсти, ко може да их све истражи и од свих њих да се уздржава, тако да ниједна од њих не овлада њим?“ Ја ћу вас, благодаћу Христовом, поучити. Онај ко увек мисли на своје грехе и непрестано гледа унапред на будући суд, ко се каје и горко плаче, тај их све заједно превазилази и побеђује, узношен покајањем, тако да ниједна од поменутих страсти не може да достигне и дотакне његову душу која хода небом. И ако се наш разум, добивши крила од покајања и суза и духовног смирења које се од њих рађа, не уздигне у висину бестрашћа, ми нећемо бити у стању да се ослободимо од поменутих страсти, него ће нас час једна, час друга попут дивљих звери гристи и рањавати, а после смрти, када останемо због њих без Царства Небеског, исте те страсти ће нас у паклу вечно мучити.
33. Зато молим све вас, духовни моји оци и браћо, и никада нећу престати да молим вашу љубав да нико од вас не занемари своје спасење, него нека се на сваки начин постара да се мало уздигне од земље. И ако се догоди чудо да се скрушите, односно да се са земље узвисите на небо, ви више нећете ни пожелети да на земљу сиђете и на њој останете. При том под земљом подразумевам плотско умовање, а под ваздухом умовање духовно. Јер ако се ум ослободи од лукавих помисли и страсти и ако њиме угледамо слободу коју нам је даровао Христос и Бог, ми више нећемо пристати да се спустимо пређашњем ропству и плотском умовању, него, сагласно Господњим речима, нећемо престати да бдимо и да се молимо, све док не пређемо ка тамошњем блаженству и достигнемо обећана добра, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт. 4, 17.
  2. 1 Kop. 6,18.
  3. 2Кор. 5,10.
  4. Јевр. 12,14.
  5. Флп. 3,12.
  6. Пс. 94, 2.
  7. Јоил2,13.
  8. Рим. 11, 35.
  9. Пс. 49, 9.
  10. Пс. 50,19.
  11. Мт. 5,17.
  12. Јн. 1, 29.
  13. Рим. ,2.
  14. Изл. 20,13; Мт. 5, 22.
  15. Изл. 20,14; Мт. 5, 28.
  16. Лев. 19,12; Мт. 5, 34.
  17. Рим. 13,10.
  18. Јн. 15,7.
  19. Јн. 17,24.
  20. 1Kop. 7, 31.
  21. Пост. 3, 9.
  22. Пост. 3,10.
  23. Пост. 3,11.
  24. Лк. 15,22.
  25. Ис. 48,4.
  26. Пост. 2,17.
  27. Пост. 3,12.
  28. Пост. 3,19.
  29. Пост. 3,19.
  30. Пост. 3,13.
  31. Пост. 3,19.
  32. Пост. 28,12.
  33. Кол. 2,14.
  34. Пс. 140,4.
  35. Гал. 3, 13.
  36. Пост. 5, 24.
  37. Јевр. 2,23.
  38. 2Пт. 3,10.
  39. Ис. 34,4.
  40. Дан. 7,10.
  41. Лк. 6, 21.
  42. Мт. 7,14.
  43. Мт. 11,12.
  44. Мк. 9, 35.
  45. Мт. 23, 6.
  46. Мт. 7, 12.
  47. Мт. 5, 39.
  48. Мт. 5, 41.
  49. Мт. 5,11.
  50. Мт. 5, 44.
  51. 1 Пт. 1, 16.
  52. 2Цар. 12,13.
  53. Пс. 101,10.
  54. Пс. 6, 7.
  55. Пс. 7,46.
  56. 2 Цар. 16, 5-12.
  57. Мт. 25, 33.
  58. 2Тим. 2, 4.
  59. 1 Јн. 2,15-16.
  60. 1 Кор. 7, 29-31.
  61. Јк. 3,14-16.
  62. Јк. 4, 3.
  63. Јк. 4,4.
  64. Изл. 20,17.
  65. 1 Јн 2, 15
  66. Мк. 12, 30

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *