САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ЧЕТРНАЕСТО
О ПРАЗНИЦИМА. И О ТОМЕ КАКО ТРЕБА ПРАЗНОВАТИ И ШТА СИМВОЛИЗУЈЕ ОНО ШТО СЕ САВРШАВА О ПРАЗНИЦИМА, И ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ СЕ ЊИМА ХВАЛИШУ. И О ОНИМА КОЈИ СЕ ДОСТОЈНО ИЛИ НЕДОСТОЈНО ПРИЧЕШЋУЈУ И КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА МЕЂУ ЊИМА. И, НАПОСЛЕТКУ, О ТОМЕ КАКО СЕ НЕКО ПРИЧЕШЋЕМ ПРИСАЈЕДИЊУЈЕ, А КАКО НЕ ПРИСАЈЕДИЊУЈЕ БОГУ.
 
1. Онај ко је успео да разуме и позна да је, из небића приведен, наг ушао у свет, тај ће познати Онога Који га је створио, само Њега ће се бојати и волети Га, служиће Му свом душом и ништа видљиво неће Му претпоставити, него ће, са сваком увереношћу знајући да је туђ свему земном, а може се рећи и оном што је на небесима, читаво настројење душе предати на служење своме Створитељу. Јер ако је туђ ономе од чега је створен и у чему живи, утолико је више туђ ономе од чега је удаљен и по природи, и по суштини и по живљењу. А онај ко је познао да је туђ земном и ко зна да је наг ушао у ово позориште и да има опет наг да оде из њега,како да не заплаче? И како неће заплакати не само над собом, него и над свим себи сродним људима које мучи иста невоља? А онај ко воли и боји се само Бога како да се телесно обрадује или да празнује телесно, по људском обичају, односно несвесно и неразумно, премда Сам Господ таквима увек говори: Свет ће се радовати, а ви ћете жалосни бити, али не бојте се, Ја сам победио свет[1]; јер васкрснућу у вама, док ће зли свет бити прогутан животом који свима дарује Мој Дух; и када Ме видите, обрадоваће се срце ваше и радост вашу нико вам неће одузети[2].
2. Како онда да онај ко види небескога Владику зажели неку земну ствар или да помисли нешто што није угодно Богу? И како ће се онај коса увереношћу види да је туђин и наг и убог, премда, апостолским речима,све има, хвалити или гордити оним што чини, или се преузносити због мноштва свећа или светиљки, и због мириса и уља, или народа који се сабрао, или због раскошне и скупоцене трпезе, и како ће се хвалисати угледним пријатељима и присуством људи који имају земну славу? Никако. Јер он зна да све то и сви они данас јесу, а сутра нису, да се данас види садашње, а да мало потом нестаје. И такав човек, који зна правилно да светкује, ни умом, нити осећањем уопште није везан за то што се савршава (јер то је одлика оних који не мисле ни о чему више од онога што се види), него у ономе што се савршава он мудрим умом будуће посматра као садашње, због чега му се срце радује, па он мисли да је сав у тамошњем и заједно са онима који светкују на небесима у Светом Духу. Он не гледа на сјај, нити на мноштво народа, нити на окупљене пријатеље, него размишља о томе како ће се то убрзо угасити и да ће свако поћи своме дому, а он ће једини бити остављен у тами.
3. Немој ми зато набрајати године и месеце и временски круг и не говори ми: “Ето, прославио сам Христово рођење, Сретење, Богојављење, Васкрсење, Вазнесење, Силазак Духа”. Не говори ми то и не набрајај празнике, и не мисли да ти је то довољно за спасење душе. И не мисли да се празник састоји у свечаним хаљинама и коњима гордог држања, нити у скупоценим уљима, свећама, светиљкама и мноштву народа. Јер не чини то празник свечаним, нити је то истински празник, него спољашњи знаци празника. И каква ће ми бити корист, љубљени, од тога да упалим не много свећа и светиљки у храму и цркви верних, него, када бих могао, да набавим такве које сијају као сунце са неба, а да уместо многих светиљкина свод храмовни поставим звезде и учиним га новим небом и чудесном ствари на земљи, и уз то да се развеселим њиховом светлошћу и да ми се задиви и похвали ме окупљени народ, а да мало потом, када се све погаси,будем остављен сам у тами? И ако данас и себе, и сабрани народ намиришем мирисним уљима, а сутра се испуним смрадом од своје плоти и њене прљавштине, каква ми је корист од тога, реци ми, ти који се размећеш свечаним празницима, па ми разумно, ако имаш разума, попут Мудраца,одговори. Заиста никаква, мада ти ћутиш, јер немаш шта рећи. Јер ако се данас просветлим, а сутра помрачим, или данас обрадујем, а сутра паднем у жалост, или данас уживам у сваком здрављу, а наредног дана клонем од болести, каква ми је добит? Реци. И какво је уживање од тога о чему смо говорили?
4. Нисам такве празнике изабрао, каже Господ, ко иште то из руку ваших?[3] Није Христос узаконио да славимо тако. Него како? Слушај пажљиво. Најпре ћу навести став оних који мисле супротно и кажу: “Ишта сад, зар да не упалимо свеће и светиљке? Зар да не принесемо миро и тамјан? Да не позовемо народ да поје, нити да окупимо познанике, пријатеље и велможе? Зар нам то кажеш? Тако ли заповедаш?” веле. Ја не кажем то, далеко било, него те тако и саветујем и хвалим када то чиниш у изобиљу. Али хоћу да знаш начин, и сада ћу ти открити тајну празника верних. А о чему је реч? То је оно што сликовито представља [иконизује] оно што ти чиниш.
5. Наиме, светиљке сликовито означавају [иконизују] умну светлост. Јер као што се храм, тај дивни дом, обасјава многим светиљкама, тако и дом твоје душе, часнији од тога храма, ваља умно осветљавати и обасјавати, односно у теби су дужне да божанским огњем горе и сијају све духовне врлине, како ниједно место у теби не би било остављено неосветљено. Ана световидне помисли указује мноштво светиљки, упаљених видљивим огњем, да попут њих сија и свака помисао и да не преостане мрачне помисли у дому твоје душе, него да све заједно увек горе, упаљене огњем Духа,како ти се не би прекидао венцолики низ помисли расуђивања. На умно миро указује миришљаво уље што се излива и разне врсте тамјана и они те поучавају да у изобиљу треба да их стекнеш у себи. Оно чиме се храм споља кропи духовни ће разумети као образ росе која силази на горе сионске и која силази на браду Аронову и на крајеве одежде његове[4]. А то што тече унутра и као вода освежава дух представљаће извор који рађа воде вечнога живота ономе ко дејствује божанским Духом, и распаљује се и узноси у дим благоухања. То јасно сија и чини да чула замиришу миомирисом духовним – као светлост га виде чисти срцем, а као дрво живота оно распиње жеље плоти, чини да све мирише, а само верне свагда весели духовним весељем.
6. Али то се не мора применити само на ово о чему смо говорили,него све то може да пружи и другу духовну поуку. Јер ако је Бог миомирисом тако украсио и прославио оно што нема душу, утолико пре ће, ако то хоћеш, украсити разноврсним врлинама и прославити миомирисом Духа Светога тебе, кога је саздао по Своме лику и подобију. Јер ти мириси начињени су људским рукама и мирисом мира чине да миришу твоја чула,одсликавајући и мудро указујући на твоје стварање. Јер као што миро, састављено од различитих врсти мириса, праве руке занатлија који варе миро, па они од многих мириса начине један, тако су и тебе створиле руке Божије, мудро те саставивши и сјединивши са умним удовима умног мира,односно даровима животворног и сведелатног Духа. Ти треба да миришеш миомирисом Његовога знања и мудрости, како би они који слушају речи твоје поуке мирисали чулима душе и радовали се радошћу духовном.
7. Народ који си окупио и који гласно поје Богу указује на небеске чинове и небројене ангеоске силе, које за твоје спасење песмопоју небеском Владици. Похвала и химна, коју они певају, указује на ону тајанствену химну коју неућутно узносе свети ангели, како би и ти сам постао такав и као земаљски ангел невештаственим устима свога срца непрестано узносио химну Богу Који те је тајанствено створио. А пријатељи и познаници и окупљени великаши поучавају те својим присуством да делањем свих заповести и богатством врлина треба да се прибројиш апостолима, пророцима, мученицима и свим светим и постанеш њихов сажитељ.
8. Ако тако размишљаш када празнујеш и ако си постао такав како је моја беседа описала, тиме како празнујеш ти празнујеш духовни празник и светкујеш заједно са вишњим ангеоским силама. А ако није тако, нити си делањем заповести себе учинио таквим, каква ти је корист када празнујеш? Бојим се да и ти, као стари Јудеји, не чујеш: Претворићу, вели, празнике ваше у жалост[5], и радост твоју у жалост окренућу[6].
9. Дакле, шта чинити? Зар да не славимо телесно и чулно, ако не можемо да постанемо такви како си нам беседом показао? Никако. Јер каже: Светкуј[7] и савршавај празник у част Бога и Светих Његових коликогод можеш, па, ако је могуће, позивај све, и цареве, и кнежеве, и првосвештенике, и левите, и монахе, и мирјане, да кроз тебе сви прославе Бога. И њихова слава, узносећи се Богу као од тебе једнога, урачунаће се теби и биће Му благопријатна. Немој мислити да је то све што се чини за слављење Бога и светих Његових или да нечим додајеш њиховој слави. Како? Јер се не прослави, каже, оно што је прослављено због ове превеликеславе[8], нити свети имају потребу за славом земном и људском, него светкуј да би нашао милост од Бога њиховим заступањем. Али немој мислити да је то истински празник, него радије образ и сенка и символ празника. Јер какву би заједницу, реци ми, икада могли да имају чулно и бездихано и оно што лишено сваког осећања са умним, божанским и душевним, или, боље рећи, са духовним, живим и узрочником вечнога живота?
10. Нека празник теби, који празнујеш промишљено и благочестиво, не буде светлост светиљки која још мало па ће се угасити, него сама чиста светиљка твоје душе, а то је знање божанских и небеских ствари, које Свети Дух дарује ономе ко је разумом Израиљац. Нека ти она сасвим осветљује живот, блистајући снажније од сунчевих зрака свима у дому овога света, чиста светлост речи зачињена сољу Духа, сагласно заповести која каже: Нека светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима[9].
11. Уместо многих светиљки нека ти послуже светозарне мисли, од којих је изаткана хаљина врлина и које онима који виде правилно јасно указују на разнолику украшеност духовног храма и његову лепоту.
12. Уместо миришљавим уљима и миомирисима, намириши се умним миомирисом Светога Духа, са неизрецивим благоухањем у светлуцавом испарењу.
13. Уместо мноштва народа, нека се крај тебе нађу чинови светих ангела да за тебе славе Бога и да се свагда радују твоме спасењу, усхођењу и напретку.
14. Уместо пријатеља и великаша и царева, нека са тобом светкују и опште, као пријатељи, сви свети којима они одају поклоњење и част. Њих заволи више од свих, како би те после кончине дочекали у својим вечним скинијама, као што је Авраам примио Лазара у своје наручје, премда сете речи могу и другачије разумети.
15. Уместо трпезе препуне хране нека ти буде само живи хлеб, не само чулни и видљиви, него онај који се налази у чулном и кроз њега бива и даје ти се као чулан, сам хлеб који силази са неба и даје живот свету, а они који једу од њега не само да се хране, него се и оживљују и живи устају као из мртвих. Нека ти то представља радост и храну којом је немогуће наситити се и која се не троши, а нека ти вино не буде вино видљиво, него оно које је наизглед видљиво, а умно је крв Божија, неисказива светлост, неизрецива сладост и вечно весеље. Ако њега свагда достојно пијеш, нећеш ожеднети довека, ако то будеш чинио са осећањем душе, припремивши умиру све њене силе.
16. Обрати, молим те, пажњу на смисао овога што ти говорим. Ако се њима причешћујеш са осећањем и свешћу, ти се причешћујеш достојно,а ако не, свакако недостојно једеш и пијеш. Ако си се у чистом сазрцању причестио тиме чим си се причестио, ето, постао си достојан те трпезе. А ако не постанеш достојан, нећеш се приљубити Богу и нипошто се нећеш сјединити са Њим. Нека зато не мисле они који се недостојно причешћују божанским тајнама да се њима тек тако просто приљубљују Богу невидљивом и сједињују са Њим. Јер то нити им се икако дешава, нити ће се икада догодити. Наиме, само они који се удостојавају да приопштењем божанској Господњој плоти умним оком виде, а устима у умном прикосновењу окусе откривење невидљивог божанства, знају да је Господ благ, а то су они који не једу и не пију само чулно чулни хлеб, него уједно и Бога, двојаким чулима хранећи се и видљиво, и невидљиво, па се сједињују двојако са двоприродним Христом, постајући Његови сателесници и заједничари славе и божанства. Јер тако се сједињују са Богом они који достојно и свесно и са сазрцањем тајне једу од тога хлеба и пију од те чаше осетљиве душе и срца. А они који то чине недостојно немају у себи дара Духа Светога и хране само тело, а не и своје душе.
17. Али не узнемируј се, љубљени, када слушаш истину коју ти објављујемо. Јер ако исповедаш да је плот Господња хлеб живота и да даје живот, и ако знаш да Његова крв даје живот онима који се причешћују,те да у ономе ко је пије она постаје извор воде која тече у живот вечни,како, реци ми, ти који се њима причешћујеш у души не добијаш ништа додатно, него, ако можда и осетиш неку малу радост, недуго затим опет постајеш какав си био и пре, и нити си добио живот, нити у теби тече извор, нити видиш било какво светло? Јер тај хлеб изгледа чулно онима који не надилазе чула, а умно је светлост несместива и недоступна. Тако је слично и са вином, које је светлост, живот, огањ и вода жива. Ако, дакле,једући и пијући божански хлеб и вино весеља, не знаш да си почео да живиш животом непролазним, да си, попут пророка, примио у себе светозарни или огњени хлеб, да си владичанску крв попио као воду која тече и жубори, ако баш ништа од тога ниси видео и окусио, како мислиш да си постао заједничар живота? И како мислиш да си се дотакао неприступног огња и како уопште замишљаш да си се приопштио вечној светлости?Разуме се да ти се ништа од тога није догодило, јер ти ништа од тога не осећаш, него те светлост обасјава слепог, и греје те огањ, а није те се дотакао, живот те је осенио, а није се сјединио са тобом, жива вода протекла је кроз јаз твоје душе, јер у теби није нашла достојан пријем. Тако примајући и тако се дотичући онога што је неприкосновено и мислећи да то једеш,ти нити то примаш, нити једеш, нити у себи уопште ишта имаш. Јер неприступни Логос, хлеб Који силази са неба, не прима се чулно, него радије Сам прима у Себе, дотиче и несмешано се сједињује са достојнима и добро припремљенима да Га приме.
18. Ако тако празнујеш и тако се причешћујеш божанским тајнама,нека ти читав живот буде један празник, а не ни празник, него повод за празник и једна непролазна Пасха, прелазак и одлазак од видљивог ка умном, где ће престати свака сенка и сваки образ и садашњи символи, а чисти ће чисто уживати вечно у најчистијој жртви, у Оцу Богу и једносуштном Духу, свагда гледајући Христа и Он њих, са Христом обитавајући, са Христом царујући, од чега нема ничег већег у Царству Небеском, а Којем доликује свака слава, част и поклоњење са Оцем и Свесветим и животворним Његовим Духом, сада и свагда и у бесконачне векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн. 16,20
  2. Јн. 16,22
  3. Ис. 1,12
  4. Пс. 132, 23
  5. Ам. 8,10
  6. Јн. 16,20
  7. Наум2,1
  8. 2Кор. 3,10
  9. Мт. 5,16

Comments are closed.