САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА
О ПОЧЕТКУ ВЕОМА КОРИСНОГ И СПАСОНОСНОГ ЖИВОТА КОЈА ДОЛИКУЈЕ ОНИМА КОЈИ ТЕК НАПУШТАЈУ СВЕТ И ОНО ШТО ЈЕ У СВЕТУ И ПРИБЕГАВАЈУ УСАМЉЕНИЧКОМ ЖИВОТУ. И ВЕОМА КОРИСНА ПОУКА ПОЧЕТНИЦИМА.
 
1. Браћо и оци, сваки човек који тек што се одрекао од света и свега што је у свету, и притекао овом животу и монашком попришту, ако се света одрекао ради Бога и жели да научи ову уметност над уметностима и неће да му то одрицање буде узалудно, дужан је да од самога почетка са сваком готовошћу и најтоплијом усрдношћу ревносно чини врлину. И да бих онима који тек што су из света овамо дошли као у школу предао писану поуку о основама науке над наукама, а при том мислим да наш подвиг,ово ћу на почетку изложити као образац и њима и онима који буду дошли после њих, као што смо и ми сами то примили од својих отаца.
2. Треба, дакле, знати да онај ко је споља већ свукао земног човека заједно са његовим умовањем и обукао се монашким образом у човека небеског[1], дужан је да у поноћ устаје пре јутрења и да се моли утврђеном молитвом, а после тога да са свима устаје на славословље и да га читаво прати са пажњом и бодро, а посебно да пази на почетак славопојања, односно на шестопсалмије, стихословље и читања, без умарања, не раслабљујући се телом и пребацујући се са ноге на ногу, нити се наслањајући на зидове и стубове, него је дужан да руке држи приљубљене уз тело, ноге да му чврсто стоје право на земљи, а главу нека држи мирно и нека је не окреће на све стране. Нека уму не допушта да лута и нека му мисао не испитује друге и нека се не поводи за немарнијим који између себе разговарају и дошаптавају се. Нека не лута ни погледом ни душом, него нека само пази на псалмопојање и читање и на смисао речи Божанског Писма које се поју и читају, колико год може, како се не би реч у њему показала празном, него нека душа, хранећи се свим тим, доживи скрушеност и смирење и божанско просвећење Духом Светим.
3. Дакле, молим као једнога све вас, оци моји и браћо моја и дечице,и то постављам као спасоносни закон да се сваки од вас труди да постави такав почетак у делању врлине или, боље рећи, у делању Бога од Кога сразмерно својим напорима доброљубиво примамо и плату, тако да, ако је могуће, никоме од вас служба и читање не прођу без суза. Јер ако се навикнеш, брате, да чиниш то дело, брзо ћеш напредовати и стићи ћеш до мужа савршеног, до мере раста пуноће Христове. Наиме, принуђавајући себе самога да ти прописана служба цркве не прође без суза, ти ћеш се навићи на то добро и душа ће ти се хранити стихословљем и тропарима које појеш, примајући у себе њихове божанске мисли, а ум ће ти се кроз то што се говори уздизати ка умном, па ћеш, лијући слатке сузе, у цркви пребивати као да си на самом небу са вишњим силама.
4. Постави, уз то, себи за закон да никада не изађеш пре последње молитве са сабрања без велике потребе или телесне нужде, него, како рекосмо, упорно остани на свом месту, јер ко претрпи до краја, сагласно ономе што је написано, спасиће се[2]. И не само то, него ће од Бога Сведржитеља примити помоћ најпре неосетно, затим и осетно, а мало потом и са просветљењем. А пошто се оконча јутарње славословље и изађеш из храма, не почињи да говориш са овим и оним и да се узрујаваш и празнословиш, него, пошто се у самоћи своје келије помолиш својом утврђеном молитвом са сузама и веома пажљиво, предај се неком духовном делању и одмах му прибегни, ако је у питања служба служби, ако је рукодеље рукодељу, ако је читање читању. Нипошто немој пожелети да седиш беспослен у својој келији, како те беспосличење не би научило сваком злу које није умесно помињати. Исто тако, немој обилазити ни манастир и радознало гледати оне који раде или служе, него сачувај ћутање и од свега се уздржавај, што је истинско странствовање. Пази на себе самога и на своје рукодеље, ма о чему се радило.
5. Не улази ни у чију келију без дозволе свога оца по Богу, ако те не пошаље било настојатељ, било манастирски економ. А ако и одеш, потруди се да не изговориш или чујеш реч мимо оне која ти је потребна и ради које си послат, него одговори и брзо се удаљи. Ако ли у пролазу видиш неког брата самог или како седи са другима и разговора када није време, ћутке му учини метанију и прођи. Немој отићи и сести са њима, сетивши се псалмопојца који каже: Блажен је човек који не иде на веће безбожника и на пут грешника не стаде и на седалиште лукавих не седе[3]. Јер они су лукави – како Павле каже, зли разговори кваре добре обичаје[4]. И ако је нешто погубно, то је и лукаво. Зато немој сести заједно са онима који празнослове, љубљени, и не реци: “Да и ја чујем о чему говорите”, него, како је речено, учини метанију и прођи. Сачувај ћутање, странствовање – ћутање у томе да говориш себи самоме: “Шта ја то добро и имам да кажем, када сам сав прљав и луд, и не само то, него сам и туђин и недостојан сам да говорим и да слушам или да се убројим међу људе”, а странствовање и уздржавање од свега нека се огледа у томе да овако размишља и себи говори: “Ко сам ја, одбачени и ништавни, неблагородни и убоги, да уђем у нечију келију? Зар се неће, када ме виде, од мене одвратити као од гнусобе и рећи ми: ‘Што ми је дошао овај смрад да ми огади келију?’ Постави себи пред очи своје грехе и не говори то као кроз зубе, него искрено и од душе. Јер ако и не успеш да то одмах говориш искрено, постепено ћеш и до тога доћи, уз садејство благодати. Само послушај мене смерног, само постави почетак у томе, брате, само почни да то чиниш и делаш и говориш, и Бог те неће оставити. Јер Он те силно воли и жели ти да дођеш до познања истине и да се спасиш.
6. Пошто, дакле, тако проведеш време до Литургије, брате, поново пођи на сабрање ревносно и са великом готовошћу. Стој на свом јутарњем славословљу онако како сам ти указао, не заборављајући на жалост. Стани у страху, као да видиш Сина Божијег да се жртвује за тебе. И ако си достојан и добио благослов, приђи у страху и са радошћу да се причестиш неизрецивим добрима. А пошто изађеш после последње молитве, пођи са свима за трпезу, не одвајајући се од своје браће. И ако си одређен да служиш, стани као да служиш Христу, а не људима, грлећи свакога од њих искрене душе и читав се свима њима са љубављу предајући, будући уверен да ћеш од тога што њима служиш као плод добити освећење.
7. Ако седнеш за трпезу заједно са свима и ти, гледај шта ти у Господу,као свом вољеном оцу и брату, заповедам: не пружај журно руку за јелима која леже на трпези пре него што почну да једу твоја старија браћа и пре него што буде дат благослов од свештеника. А када почнеш да једеш са оцима и браћом својом, пази на себе и само седи са сваком уздржаношћу и ћутањем, и ништа не говори, него пази на оно што се чита, па како храниш тело, тако и душу храни богонадахнутим речима Духа. Јер будући да си двојствен, односно сачињен од душе и тела, потребно је да имаш и одговарајућу двоструку храну и трпезу, те да чулно и земно тело храниш чулним и земним јелима, а да душу умну и божанску храниш умним и божанским јестивима речи.
8. Тако немој ни да радознало испитујеш парчад која пред тобом леже на трпези и да није неко од њих веће или мање, него шта ти се да прими и једи са сваком захвалношћу, а и то чини са уздржањем, сасвим избегавајући ситост, сматрајући себе недостојним заједничке трпезе са браћом,имајући то на уму и говорећи себи: “Ко сам ја, ништавни и недостојни, даса овим светим људима седим и једем?” И тако у себи говорећи, искрено сматрај себе грешним и као што се сиромах и одрпанац, када се нађе међу великашима и богаташима, обученим у светлу и скупоцену одећу, стиди и снебива и не усуђује се ни да се приближи или примакне неком од њих,тако и ти буди настројен према свима њима, бирајући за себе увек последње место и стидећи се да будеш виђен како си сео изнад неког од њих, јер сви су они богати врлинама, а ти си убог и го и недостојан да се уопште налазиш са њима и да их гледаш. Али и када пожелиш да се дохватиш хране, опет на то помисли, сећајући се свога греха, и говори себи: “Зар ми неће бити на суд и осуду, ако се дотакнем нечега што лежи преда мном?Јер ја сам Богу Који је ово створио и нама дао на јело још од младенаштва непослушан и Његове свете заповести нисам сачувао. И како да се Његовим добрима, као ови свети оци, и ја недостојан и осуде достојан, приопштим? Којим лицем ћу, будући далеко од лика свога Владике, ја слуга зли и незахвални и неблагодарни и сам јести и пити и веселити се заједно са светима пре него што сам се покајао и савршено примио опроштај од човекољубивога Бога, као они који нису сагрешили, или јесу сагрешили,али су се покајали и од Њега примили опроштај? Никако то не могу учинити! Али јешћу и пићу само да бих живео и смождићу, пожалити и осудити себе самога, не би ли ме, погледавши ме са висине и видевши моју тескобу и моју добровољну жалост, Бог помиловао и опростио ми многе моје грехе”. Тако, дакле, размишљај и непрестано то имај на уму!
9. Уз то, реши се да једеш толико хлеба колико да се не заситиш, па и много мање од онога што ти је потребно, колико можеш да поднесеш. Исто тако пиј једну или две чаше, и то у одређено време дана. Када једеш, немој слушати помисао која ти предлаже да бираш шта да узмеш од понуђеног,или да узмеш и од нечег другог, чувај се да не поједеш нешто што ти се учини добро, већ једи само оно што лежи пред тобом. А ако се случајно догоди да се ту нађе и нека воћка или нешто друго за јело, па ти се учини да је нешто од тога укусно и помисао ти каже: “Оно је добро, узми га и поједи”, постарај се да не уступиш и да то и не такнеш. Јер ни Адам није ни због чега другог био избачен из раја, него зато што му се плод дрвета учинио лепим и добрим за јело, па је од њега појео и зато био одбачен и избачен из раја, осуђен на смрт и трулежност. Дакле, они који хоће да се поново врате у рај (или, боље рећи, у Царство Небеско), дужни су да чувају уздржање без било каквог преступања и то до те мере, да се пазе и од ситница, како не би пали и у веће и погубније жеље. Ако те браћа која седе са тобом подстичу да поједеш или попијеш нешто сувишно, никоме ништа не одговарај, него преклопи руке и, мало се подигавши и сагнувши главу, благим гласом реци: “Опрости”. У свим приликама увек тако одговарај и немој пожелети ништа од тога што ти преостане и ништа ни од кога не узимај. Ако не пијеш вино, никада не тражи да га узмеш, али немој га давати ни неком другом од браће, осим ако није однекуд из туђине и ако ти није дошао ради неке потребе. Никада не пристај ни са ким да доручкујеш и никада ништа не једи и не пиј ни за ужину, нити за вечеру. Јер из тога се рађају сва зла и то су ђавоље замке и преваре које изгледају као да су добре, али у себи имају скривен отров смрти, а избећи ће их онај ко верује нама и ко чува наше речи, садејством Божије благодати, и остаје нетакнут од њих и оне му не могу наудити, док остали, и не знајући то, бирају да живе светски живот у монашкој схими и не осећају да падају у провалије и бездане.
10. Дакле, вољени брате, гледај да то сачуваш, макар било потребно и да умреш, јер иначе нећеш успети да утекнеш од демона стомакоугађања. И знај да ће, ако то будеш чуваш, ђаво, не трпећи да те гледа, против тебе подићи ће све немарне, па ће те вређати, подсмевати ти се и завидети, ругати се и нанети ти небројене жалости, не би ли те одвојили од добре намере и спасоносних дела, али ако то поднесеш, љубљени, наћи ћеш велику помоћ и утеху од Бога и Спаситеља. Дакле, и када други седе за вечером и једу, а ти не једеш, него или служиш, или не, не заборави да овако у себи говориш: “Да сам се и ја покајао и да су ми опроштени греси, свакако бих се и ја радовао и јео са својом браћом. А пошто сам самога себе учинио недостојним својим срамним делима, несрећник, овде ћу примити по делима својим!” И, тако говорећи, уздржи трбух колико год можеш. Никада не тражи и не пожели прво место, него га омрзни из све душе као узрочника и виновника гордости. Наиме, смирење ће те узвисити и то што си последњи учиниће те првим међу свима, јер записано је: Свако ко себе узвисује унизиће се, а ко себе унижава узвисиће се[5].
11. Пошто устанеш са свим братством и заблагодариш Богу и од свештеника добијеш отпуст, ћутке похитај у своју келију и, затворивши врата,дохвати се књиге. Пошто мало прочиташ, ако су летњи дани, прилегни на своју простирку и мало одспавај (јер, уздржавајући се од насићивања и употребљавајући оскудну трпезу са хлебом и мало воде, поврћа и зрневља,спаваћеш мање и устајаћеш брже), а ако је зима, мало читај па се дохвати свога рукодеља и не испуштај га се све док клепало не огласи вечерњу молитву.
12. Затим поново пођи на сабрање и са страхом и пажњом стани пред Бога, појући Му и исповедајући се и ни са ким друго не говорећи. А када се заврши вечерње, ако успеш да се уздржиш да уопште не једеш или не пијеш, решивши се да једеш једанпут дневно, наћи ћеш немалу корист током своје вечерње службе и у свом ноћном мољењу и бдењу. А ако не,ти се онда задовољи једним суварком и једном чашом воде, ако ти трбух није немоћан и раслабљен. И пошто заједно са својом браћом упутиш вечерње молитве Богу, учини метанију пред ногама настојатеља као пред самим ногама Христовим и, примивши тако благослов и поклонивши се светим ликовима светитеља, пођи ћутке и никоме се не обраћајући у своју келију, затвори врата, дохвати се најпре књиге и, пошто пажљиво прочиташ три странице, стани на молитву, тихо појући и молећи се Богу тако да нико не чује. И стани смело, сабирајући своје помисли и не дозвољавајући им никуда да не лутају, смири руке, а и ноге приљуби једну уз другу да се не померају, очи затвори да не гледају ни на шта друго, како се ум да би расејавао, па сам ум и читаво срце подигни ка небу и Богу, призивајући отуда милост са сузама и уздисањима. Нека у питању буду псалми одређени од твога духовног оца, а у којима се налазе речи покајања и умилења и који одговарају твојој сили и настројењу. У зависности од снаге и мужевности одреди како ћеш псалмопојати, колико ћеш коленопреклоњења учинити, као и колико ћеш стајати, да те савест не би разобличавала и говорила: “Још имаш снаге да стојиш и појеш и исповедаш се Богу”. Уз то, треба да имаш и одређене молитве за јутро и вече, у којима је садржано исповедање Богу. И, пошто обавиш молитву, поново мало читај, а затим се прихвати и свога рукодеља, па бди до прве страже, односно до трећега сата. Затим устани и изговори Непорочне, лези на простирку, осенивши читаво тело крсним знаком, па одспавај до поноћи, а надаље чини како ти је горе показано.
13. Исто тако, помисли свога срца откривај свом духовном оцу, ако је могуће, свакога часа. А ако није, нека ти не дође тако крај дана, љубљени, него му исповедај после јутрења све што ти се дешава, судећи сам себи[6]. И имај непоколебиву веру у њега, макар га читав свет клеветао и подсмевао му се и макар га сопственим очима видео да блудничи, немој се саблазнити и не умањи веру у њега, будући послушан Ономе Који је рекао: Не судите и неће вам се судити[7].
14. И ако тако будеш чинио и тако се подвизавао свакога дана, неће одоцнити Бог да те посети са висине, него ће ти послати помоћ из Свога светог обиталишта и осениће те благодат Свесветога Духа. И брзо напредујући на своме делу, порашћеш духовним узрастом пуноће Христове, светлошћу знања налик сунчевој просветљаван и просветљујући све који ти буду прилазили и сретали се са тобом, прослављајући и животом и речју Бога Који ти је дао дар Свога Светога и Животворног Духа, Којем доликује слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В. 1 Кор. 15, 48
  2. Мт. 10.22
  3. Пс. 1,1
  4. 1Kop. 15,33
  5. Лк. 18,14
  6. 1Кор. 4, 3
  7. Лк. 6, 37

Comments are closed.