САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО СЕДМО
О ОНИМА КОЈИ СЛУЖЕ БОГУ И О ТОМЕ КО СУ? КАКВИ И КОЛИКО ВЕЛИКИ. И О ТОМЕ КО ЈЕ ОНАЈ КО СЕ КАЈЕ И ШТА ЈЕ ЊЕГОВО ДЕЛАЊЕ, О ТОМЕ КО ЈЕ ОНАЈ КО ПРОВОДИ ПОДВИЖНИЧКИ ЖИВОТ И ШТА ЈЕ ЊЕГОВО ДЕЛАЊЕ И О ТОМЕ КО ЈЕ ОНАЈ КО СЛУЖИ БОГУ И ШТА ЈЕ ЊЕГОВО ДЕЛАЊЕ. И О ТОМЕ ДА, АКО НЕ СТЕКНЕМО ВРЛИНЕ, НИШТА НАМ НЕЋЕ КОРИСТИТИ ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД СТРАСТИ.
 
1. Будући да ми себе од божанског крштења и без дела сматрамо Хришћанима и вернима, који верују у једносуштну и неразделну Тројицу и у једнога од њих, Господа нашега Исуса Христа и Бога, и да себи некако олако и по навици приписујемо назив слугу Божијих, па када другима пишемо тако се натписујемо и себе саме именујемо, а да можда не знамо ни шта је служење Богу и ко је достојан да се тако назива и буде слуга Божији, Слово ме је покренуло да вам се опет обратим и хитам да вам испричам о томе ко су и какви и колико велики они који служе Богу, као и да вам наведем нека од дела која су они учинили за Господа, како би према сопственим делима свако познао себе и сазнао коме служи својим делима, чији је слуга и чији је роб, и да не би нико, ласкајући себи самоме, помислио да служи Господу, а не себи самоме. Али није на нама да говоримо о онима који пребивају у свету и који се налазе под житејским јармом, кад свети Павле јасно кличе: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу, а које ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени[1] и свету, него ће читава наша беседа бити намењена онима који су напустили свет и оно што је у свету.
2. Они који сада по сопственој жељи и добровољно ступају на поприште покајања и који се, колико могу, телесно подвизавају, било да су почетници, било да су они који су године провели у подвигу, мисле да служе Господу и надају се да ће се оправдати делима. Наиме, не обраћајући пажњу на светлост божанских Писама, него увек ходећи изван њега, прекривени томом својих лукавих умова, неки од њих не знају да постоји велика разлика између оних који се кају и подвизавају у врлини и оних који служе Владици Христу. Јер они који се кају, кајући се због свега злог што су лоше учинили, траже да приме опроштај за своја сагрешења, као што су то учинили цариник, блудница и сам Петар, када се уплашио, трећи пут одрекао и горко заплакао, и као онај блудни син што је са блудницама и цариницима расточио очево наслеђе. Штавише, за њих и њима сличне не каже се да служе Господу, него да се, као непријатељи и противници, кроз покајање и исповест мире са Њим. А они који се предају подвигу и сада се вежбају у врлини, усрдно покушавају да страсти победе ревносним ит оплим покајањем за пређашња сагрешења, али не само то, него се непоколебиво старају и да уместо страсти стекну врлине.
3. И онај ко се сада каје жалости се, плаче, пости, бдије, лежи на земљи, служи другима и трпи све жалости, свагда мислећи о својим гресима и сматрајући себе достојним већих казни, па без колебања трпи све што га снађе, како би му због таквог његовог трпљења била опроштена сва непочинства. А добар подвижник који се сада подвизава не да би искупио грехе, него ради рата са страстима, постиже и чини и све то, и више од тога. И сваку жалост која га снађе он са радошћу прима, а ако га не снађе,сам себе жалости. И за које год дело чује да су га чинили древни светитељи или они који живе са њим, труди се свом снагом да га и сам учини,како би разноликошћу подвижничких врлина и дела избрисао бројне и разноврсне страсти, кроз које демони стичу моћ над нама, и потпуно их изагнао из своје душе, у себи уместо њих свом снагом душе ризничећи врлине. Јер ако не буде тако делао и не буду тако изгледали његови подвизи, никаква му неће бити корист само од ослобођења од страсти, јер не прима похвалу онај ко није грамзив, него ко је милостив, нити је спасен онај ко је сачувао дати му талант читавим, него онај ко га је удвостручио, нити се блажи онај ко се клони зла, него онај ко је учинио добро, нити љубав показује онај ко се није удружио са царевим непријатељима, него онај ко се ради њега наоружава против њих и са њима се бори.
4. О томе сведочи сам Владика Христос, јасно кличући овако: Ко није са Мном против Мене је, и који не сабира са Мном расипа[2]. И, то говорећи, Он показује да ко не чува на сваки начин и са свом марљивошћу Његове заповести и не стиче свагда делањем Његових заповести врлине,кроз њих напредујући, него се уздржава од лоших мисли, како му се чини,док у добрим не истрајава дуго, него је пренебрегавањем заповести некако престао да сабира врлине, не може да сачува ни оно што мисли да има,јер и то губи неделањем. И на то указују речи ко не сабира са Мном расипа. У вези са чулним стварима то је немогуће, јер тамо ко не сабира, него седи беспослен, ипак није као онај ко расипа. А у духовним стварима није тако, него онога ко не чини добро Божанско Писмо сматра равним грешнику и говори да такав бива осуђен. Јер онај ко зна добро, каже, чинити и не чини, грех му је[3]. И опет: Проклет је сваки човек који чини дела Господња немарно[4]. И то ће прво свакако бити довољно за осуду и мени, гордом и немарном. А ако је онај ко немарно чини заповести Божије проклет, утолико пре биће осуђен онај ко делимично чини оно што може или не чини уопште. И видећеш да се то дешава и у случају државних закона и житејских ствари. Јер слугу који гледа како су се неки ушуњали у кућу његовога господара са намером да га покраду, а нити помаже крадљивцима, нити их спречи или повиче, него их пусти да све покупе и неопажено утекну, господар ће сматрати истим подлацем и лоповом какви су они. Шта онда? Зар нећете и сви ви подићи глас у осуду злога слуге?
5. То ће се свакако најпре догодити мени, јадном и убогом (јер оклевам да кажем – и свима вама), ако се уздржавамо од злих дела и поступака, а уместо њих не старамо се свом снагом да стичемо врлине, и то све дотле док не постанемо мужеви савршени и достигнемо меру раста пуноће Христове, какви и Павле заповеда да сви ми будемо. И то је разумљиво: јер ако не постанемо такви, како ћемо успети да послужимо Господу? Како ћемо бити у стању да се заједно са Христом упустимо у борбу? И како ћемо се духовно наоружати и приступити војсци Бога живога и непријатељима се показати страшним? Никако. Нека зато не мисли нико ко пости или бдије, или гладује, или трпи жеђ, или лежи на земљи, или тугује, или плаче, или подноси увреде и искушења која га сналазе, да Богу служи или да неком тиме нешто дарује, него користи само себи самоме, а и то само ако све то трпи и подноси у смирењу и духовном знању, а ако не, не користи ни себи. Јер оно што се не дешава са смирењем и духовним знањем, ма шта било у питању, ништа не користи ономе ко то чини. А о томе како то бива, ко хоће може да се научи из свих божанских Писама. Јер моја намера само је да покажем то да ни они који се налазе у покајању, нити они који су у подвигу провели много времена не служе Господу, него користе себи и себи самима чине дар. И, ако је угодно, навешћемо неке примере, којима ћемо ову беседу учинити уверљивијом и веродостојнијом.
6. Ко су они за које кажемо да служе земном цару? Да ли су то они који бораве по својим кућама, или они који га свуда прате? Јесу ли то они који пребивају на својим приградским имањима, или они који служе у његовој војсци? Да ли они који код куће леже за трпезом, забављају се иживе расипно, или они који показују одважност у ратовима и бивају рањени, или неки пут и сами ране и убију многе непријатеље, ослободе своје заробљене другове и посраме непријатеље? Јесу ли то златари и ковачи и сукнари, који стално раде и једва да и себи самима и онима са којима живе могу да пруже најосновније, или војсковође, капетани и остали заповедници, као и војска која је под њиховом влашћу? Није ли јасно да радије ти други служе земном цару, него први? Јер ковач и златар и тесар, ма шта урадили за цара, од царевих службеника примају договорену плату, па секао неки странци и туђини враћају кући и не видевши цара, а камоли спријатељивши се са њим, док су војсковође и кнежеви и слуге сви познаници и слуге цареве, а неки од њих чак и пријатељи, а преко њих и војска која је под њиховом влашћу. Тако, дакле, размишљај и о небеском цару ионима који Му служе. Јер Његове слуге, као они који су од њега саздани и створени, јесмо сви ми, и верни и неверни, и слуге и слободни, и богати и сиромаси, свештеници, првосвештеници, цареви, као и властела. Али они који захвално и свом снагом држе Његове заповести и тиме показују чврсту веру у Њега зову се добрима и називају вернима, они који хоће даМу служе, али немарно и са пренебрегавањем, зову се злим и лењим, докони који чине или говоре супротно Његовим заповестима јесу непријатељи и противници, премда су и нејаки и пред Њим немају баш никакву моћ.
7. Ми, дакле, који смо чули Господа где каже: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе и нека узме крст свој и за Мном иде[5] и Апостола који поучава: Дечице, не љубите света нити оно што је у свету, јер љубав према свету је непријатељство према Богу[6], оставивши све што се види, пошли смо са својим Спаситељем и Богом, а боље је рећи да смо свет, као препреку за врлину, променили за усамљеничко живљење, као да смо напустили непријатељску земљу у којој смо као заробљеници својевољно обитавали, и прешли у земљу свога Владике и цара Христа, обукавши се само у ношњу народа који Му служи, али не поставши захваљујући одећи Његовим војницима или слугама, као што ни они који носе исту одећу као војници нису војници цареви, него кажемо да смо, обукавши се у монашку одећу, дошли у Његово царство, али не кажемо да смо тиме постали Његови војници, јер наше оружје није телесно, него духовно. Јер не ратујемо против крви и тела, него против духова злобе у поднебесју[7]. И када се, дакле, обучемо у оружје светлости, штит и шлем и остало што је побројао свети Павле, и пошто у руке узмемо мач Духа наоштрени, тада кажемо и да смо постали војници и заузимамо одговарајући положај.
8. Али хајде сада да сви ми који смо се обукли у монашку одећу и који смо ушли на поприште покајања и подвига размислимо, ако је угодно,о томе шта радимо. Можда плачемо? Зашто? Свакако зато да бисмо добили опроштај грехова, и не само то, него и да бисмо се очистили и одњихових скврни. Постимо? Свакако зато да бисмо спутали покрете плоти и омекшали срце. Бдимо и појемо? Да не бисмо мислили лукаво и предавали се маштању. Молимо се телесно? Како нас не би непријатељ умно заробио и да бисмо достигли то да мислимо добро и да се у уму увек молимо духовно и непрестано. Тугујемо? Разуме се, то чинимо зато да бисмо окусили радост жалости. Носимо рите и власенице, спавамо на земљи, а многи од нас и веригама сапињу тело? Зашто? Свакако зато да бисмо ово немирно тело притеснили и оптеретили и да му не бисмо дозволили дакао неки неукротиви ждребац без узде срља у провалију, па да и себе и ум који носи као путника сурва у бездан погибије и вечног огња. А ако то чинимо, шта дајемо онима који то гледају? Свакако ништа. А ако не дајемо ништа онима који гледају, утолико пре не дајемо ништа Ономе Којинам је даровао и мудрост и снагу да бисмо се спасили.
9. Или можда са захвалношћу и незлопамтиво подносимо клевете и жалости које нас сналазе? И у томе опет чинимо добро себи самима, а не другоме. Послушај како о томе говори Господ: Ако ли не опростите људима сагрешења њихова од срца, ни Отац ваш небески неће опростити вама сагрешења ваша[8]. Ето, дакле, било да примамо увреде или ударце, шамаре, подсмехе, пљување, или шта год друго, ако то захвално подносимо и са онима који нам то чине састрадавамо из све душе, ми себи самима чинимо дар, примајући опроштај за оно што смо сагрешили Богу. А ако злопамтимо и покушавамо да им на разне начине узвратимо, ми себи самима наносимо штету, чинећи да нам греси остану без опроштаја. Или можда седимо у келији, или бежимо у горе, обитавамо по пећинама и пењемо се на стубове? Зашто? Свакако зато што се трудимо да умакнемо од онога који као лав ходи и страшно риче на нас, гледајући кога да прождере. И ако Бог да (јер без Његове помоћи нећемо моћи да утекнемо од његових зуба и свакојаких замки, ма куда отишли), па се спасимо, не поставши храна те страшне звери, како можемо рећи да таквим делима Господу служимо? Мени се то не чини умесним, а верујем ни вама.
10. Заиста, како би онај кога неко гони, а он бежи колико га носе носе, рекао да је слуга ономе који га је примио у свој дом и стао пред врата, избавивши га од непријатеља који га јури? Никако, него би радије, као онај коме је тај учинио добро и спасао га од његовог непријатеља, требало да му непрестано показује захвалност. А како би се, реците ми, просјаци и сиромаси који или због телесне слабости, или због готованства и лењости не желе да раде, могли сматрати слугама оних који им дају милостињу и чине им добро и не треба ли радије сматрати да то милостиви служе сиромасима? Тако исто и сви ми, који смо од пређашњих безакоња постали сиромаси и невољници, такви какви смо никада не бисмо могли да кажемо да служимо Богу Који нас милује, јер, како је казано, сви смо сиромаси и гоље, неки од пређашњих сагрешења, други из зле навике, трећи из готованства и лењости у делању заповести Божијих, четврти из склоности према насладама, пети из злог произвољења, а шести из незнања и неверовања у Божанствена Писма, а неки из умишљености и од тога што мисле да им за спасење душе ништа више није потребно. И не само то, него као рањеници, који сломљени разним болестима жалосно леже или посрћу по својим келијама и у манастирима, као по болницама и домовима за старе, ми вапимо и тугујемо и плачемо и призивамо самога лекара душа и тела (тачније, то чине они који су осетили бол од ране или страсти, јер има неких безумника који не знају ни да су болесни, нити да их је свладала нека страст) да дође и исцели наша рањена срца и да здравље душама нашим које леже на постељи греха и смрти, јер сви смо сагрешили, сагласно Божанственом Апостолу, и потребна нам је милост Његова и благодат.
11. Ако се, дакле, како је речено, тако будемо опходили према Ономе Који нас милује и показује Своје састрадавање према нама, Који лечи наше душе и поучава нас о ономе што води нашем спасењу, пружајући нам постепено оздрављење од наших рана и болести, зар ћемо се усудити уопште да кажемо да Му служимо? Нипошто, као што ни онај, кога су разбојници изубијали и оставили да полумртав лежи, не каже да служи ономе ко гаје ставио на своје магаре и одвео у свратиште, па му привио вино и уље[9], него радије каже да му је учињена милост и да је исцељен и враћен пређашњем здрављу. Према томе, како ћемо се и ми, одузети и богаљи и рањеници, који смо немарни према ономе што нам служи за излечење и на сваки се начин трудимо да до њега не дође, како рекох, усудити да кажемо или помислимо да Господу служимо? Никако. Него шта? Молимо се, како сам већ рекао, ако смо уопште свесни у каквом се стању налазимо, и тражимо да се исцелимо од својих болести. А када се то оствари и када болест као овешталу и исцепану и упрљану хаљину скинемо са себе, па се читавим телом обучемо у здравље као у светлу хаљину, од главе до пете, тада ће се, када осталима сами будемо служили вино и уље и лечили их другим мелемима и лековима, сматрати да и ми служимо самоме Господу Који је овако рекао: Кад учинисте једном од ове Моје најмање браће, Мени учинисте[10]. А ако најпре не постигнемо то, него још болесни покушамо то да учинимо, Владика ће нам рећи: Лекару, излечи себе[11].
12. Када чујеш да смо здравље душе назвали светлом хаљином, немој да се из незнања подсмехнеш тим речима, али немој исто тако ни помислити да ми говоримо о телесном здрављу, него о здрављу бестелесном и божанском и умном, које обично бива не од лекова и трава, нити од дела, да сене би ко хвалисао[12]. Јер, као што ономе ко споји мртву кост са кошћу и свезу са свезом, а то треба да схватиш као дела и стицање врлине, ништане користи ако нема онога ко може да то преплете месом и жилама, него икада то учини и споји свезе са жилама, а мртве кости обавије месом и кожом и од њих начини тело, опет му неће бити никаква корист, јер нема животворног духа да га покреће, односно нема душу. Тако размишљај и о умртвљеној души, па пренеси ум на њене унутрашње удове и видећеш да су тамо сабрана сва дела, а мислим на пост и бдење, лежање на земљи и на тврдом, нестицање и некупање и све што уз то иде, као мртве кости које су међусобно свезане и једна се уклапа у другу, као да на неки начин тело душе чине потпуним. Али каква је онда корист ако оно лежи без душе и даха, ако нема у себи Светога Духа? Јер само Он када дође и усели се у нас, као бездушне, расутих удова, Он спаја умртвљена дела врлине са жилама духовне снаге и сједињује их у љубави према Богу, те нас тада показује новим уместо старих и живим уместо мртвих, јер иначе душа не може бити жива.
13. Као што је немогуће да се наше тело, било болесно или не, бездуше покреће или уопште да живи, тако је и душа, сагрешила или не, безСветога Духа мртва и нипошто не може да живи вечним животом. Јер ако је жалац смрти грех, онај ко је сагрешио умро је рањен њиме. И ако нико није безгрешан (јер сви, каже, сагрешише и лишени су славе Божије[13], јасно је да смо сви ми који смо сагрешили умрли и да смо мртви. Зато сматрај за себе да си умно мртав. Реци, онда, како би могао истински да живиш, ако ниси сједињен са истинитим животом, односно Светим Духом,кроз Којега се сваки верни поново рађа и поново оживљује у Христу? Јер Ја сам, каже, истина и васкрсење и живот[14]. Слуге и ученици Христови су светлост и истина и живот; ко прима вас, вели, Мене прима; и ко Мене прима прима Онога Који Ме је послао[15]. Ако смо, дакле, ми мртви, а једино Он је вечни живот, пре него што се сјединимо са Њим и оживимо немојмо говорити да Господу служимо. Јер како би мртви икада икоме могли да служе? Ако се нисмо у Њега као у хаљину осетно оденули, немојмо ни помислити да смо се уопште ослободили од својих болести или страсти које нам додијавају.
14. Јер као што тама не одлази док се светлост не примакне, тако ни болест душе не бежи док не дође Онај Који узима наше немоћи и док сене сједини са нама. А Он када долази, када сваку болест и сваку душевну слабост изагна, назива се здрављем, јер нам дарује здравље душе. А када нас просветљује назива се светлошћу, као Онај Који је изнад сваке светлости. А када нас обасјава читаве и окружује нас и греје славом Свога Божанства, Он се назива хаљином, и зато кажемо да смо се обукли у Њега Који је потпуно неприкосновен и недодирљив. А пошто се сједињава несмешано са нашом душом и читаву је чини да наликује светлости, каже се да Он обитава у нама и да се неописано описује. О, чуда! Тако за нас све бива Онај Који је изнад свега, и хлеб, и покров и вода, за коју је у старини Самарићанки рекао да ко од ње попије неће ожеднети довека. Ако си, дакле,још увек жедан, још увек ниси испио од Његове воде. Јер нелажан је Тај Који је то рекао. Јер ја сам чуо некога да говори да, откако му је човекољубиви Владика дао се напије те воде, ако се догоди да он на то заборави па Му, као да је није попио, опет тражи да од ње пије, сама та вода коју је попио почне да му поиграва посред срца и да се излива као светозарни поток, који би он одмах видео. И, жуборећи у мени, говорила му је: „Зар не видиш да сам овде са тобом? И откуда тражиш да ти будем дата или откуда друго да ти дођем? Не видиш ли да сам увек са онима којима ћу једном дати себе саму да ме попију и да у њима постајем извор бесмртни?“
15. Ако знаш, брате, да се то и теби догодило, блажен си. А ако си угледао Христа, али ти Он још није дао да испијеш од тога пића, припадни, заплачи, помоли се, заридај, изгреби себи лице, као некада Адам, почупај себи власи са главе. Немој легати у постељу, него нека ти постеља постане свако тле. Немој дати својим очима да се насите сном и нимало не дај покоја веђама својим. Ни према чему од онога што је на земљи или на не буне окрени око (јер шта ти је потребно да гледаш ишта друго, када пред очима имаш Творца свега?), никада своју утробу не пуни јестивима. Не слади грло слатким јелом или пићем до ситости. Не занимај се туђим пословима и не гледај на оне који живе равнодушно и немарно, да ни би пао у гордост или их осудио, али никада не пристај ни да седнеш са њима и поведеш неприличне разговоре. Не обилази манастире, тражећи чувене монахе, и не испитуј њихове животе, него ако, благодаћу Божијом, наиђеш на духовног оца, само њему говори о себи. А ако не, увек гледај у Христа и нека само Он гледа твоју утученост и тугу.
16. Показуј Му или, другим речима, нека Он види твоје некупање, твоје нестицање и несреброљубиво живљење. И немој пожелети, чак и дасе однекуд све богатство света или мноштво злата проспе пред твоје ноге(а и то бива по превари лукавог и његових сатрудника и заштитника), да уопште бациш поглед на њега, макар ти се учинило да, под изговором милостиње, неће бити грех да то узмеш и даш другима. Нека те Он гледа како те бију а ти не узвраћаш, како те вређају а ти им не враћаш истим,како те псују а ти их благосиљаш, како не тражиш славу, ни част, ни спокој, и како уопште чиниш све и да нимало не уступаш, нити се враћаш натраг, све док се не смилује и да ти да испијеш оно страшно и неизрециво и безимено пиће. А када се њега удостојиш, тада ћеш спознати ово о чему говоримо и што ти казујемо. Јер не говоримо мудрост, каже, овога века која пролази, него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену[16].
17. А ако се уопште ниси ни удостојио да видиш самога Христа, зашто мислиш да си жив? Зашто сматраш да служиш Њему Кога још ниси видео? Ако Га ниси угледао, нити си се удостојио да чујеш Његов глас, откуда ћеш моћи да се научиш Његовој вољи светој и благоугодној и савршеној? А ако кажеш да ћеш то научити из Светих Писама, питам те како ћеш, будући мртав и лежећи у тами, моћи да то чујеш или испуниш, како би се удостојио да живиш и да видиш Бога? Никако. Зашто то? Ако смо мртви и обитавамо у тами, како ћемо моћи да живимо или како ћемо Христа, истиниту светлост, када дође на земљу угледати? Слушај ме сабрано и немој хтети да се самооправдаваш, него се смири пред Богом и реци: „Господе, Који не желиш смрти грешника, него да се обрати и жив буде[17], Који си због тога сишао на земљу да оне који леже и који су усмрћени грехом подигнеш и удостојиш да виде Тебе, светлост истиниту, колико је човеку могуће да Те види, умољавам Те, пошаљи ми човека који Те зна, којем бих служио и свом својом силом се повињавао и његову вољу испуњавао као Твоју, како бих угодио Теби једином Богу и удостојио се и ја, грешни, Царства“.
18. Ако, дакле, тако будеш настојао из све душе и свом снагом Му куцао, молио Га и преклињао, Он те неће оставити, него ће те или Сам,или преко некога од Својих слугу научити свему што треба да учиниш, те ће ти Својом благодаћу и молитвом Свога слуге дати снаге да то и испуниш. Јер без Њега ништа нећеш моћи учинити, него ће ти Он, како сам већ рекао, постати све. А ако ти не постане све, засад макар тражи Христа, засад се потчињавај Његовим пријатељима и власти и, служећи њима, служи Њему, засад испуњавај не своју вољу него вољу Божијих слугу (а Божија воља је воља Његових слугу), засад делај и не беспосличи и буди смирен, а не умишљен. Сети се онога што сам рекао, како су међу војсковођама и властелом неки само слуге, а неки и пријатељи цареви, а преко њих и читаво мноштво које налази под њиховом влашћу. Они, иако не виђају цара ине срећу се са њим, али своме војсковођи или господару добро служе као самом цару, надајући се да ће преко њих од цара добити и дарове и чин, а неки их и примају, посредством својих господара. Има и оних који због своје храбрости и врлине постају чувени, па их цар прима, указује им почасти поставља их за господаре и посреднике другима, па се они удостојавају да самом цару лично служе, да са њим разговарају и слушају његов глас.
19. А ако ти, како је раније казано, не пристајеш да иштеш и куцаш, него више волиш да будеш безимени војник, односно да се као последњи послушник прибројиш презреним и малим, и нећеш да служиш духовној властели, зашто мене кориш када кажем да си мртав или слеп, или болестан и одузет, те да си далек служењу царству Христовом? Али ти, кажеш, седиш у келији, мотрећи на себе и ни о кога се ни на који начин не огрешујући? А зар би ти трпео да твој слуга, не марећи за служење теби, оде и седне сам у другу одају, не огрешујући се ни у чему ни о кога, укључујући и тебе? Зар би ико од људи то уопште поднео да чује? Како онда, седећи у келији и примајући службу од других, кажеш да служиш Богу? Којим делима? Одговори. Јер ни када би себи самоме у свему служио и од дела руку својих имао довољно за сваку телесну потребу, ни тада не би требало да говориш да служиш Богу. Наиме, слуга се не хвали када себе самога храни и облачи, него ако од свога посла господару не одваја свакодневно за порез, он се кажњава и осућује као бескористан. Како онда ми, који живимо као слободни људи, а предајемо се беспосличењу и немару и раслабљености и не само да ништа не радимо нити другима служимо, него још негодујемо и хулимо и свакога часа ропћемо ако нам други не служе, говоримо да служимо Богу и да се ни о кога се огрешујемо? Свима којима неко може да служи, а то не чини, такав чини неправду и чини себе кривим суду и Владичиној пресуди која овако гласи: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и ангелима његовим. Јер ожеднех, па, остало побројавши, рече: Болестан бејах, рече, и не послужисте Ми[18]. Како ћемо онда и којим лицем Га погледати, када дође да испита свачија дела?
20. Не варајте се. Бог је огањ и као огањ је дошао и огањ бацио на земљу, огањ који обиграва и тражи вештаство за које да се ухвати, односно добру вољу и произвољење, па да се баци и распали се. У онима у којима се распали он се подиже у високи пламен који досеже до небеса, не допуштајући ономе кога је распалио да не дејствује, нити уопште да мирује. И он не опаљује душу које се коснуо неприметно, како неки од мртвих мисле – јер ни вештаство није неосетљиво – него најпре то чини осетно, свесно и са несносним болом (јер вештаство је чулно и словесно), а затим, савршено нас очистивши од мрље страсти, постаје нам храна и пиће, светлост и непрестана радост и чини нас светлошћу по приопштењу. Јер као што упаљени тамјан на почетку бива црн од дима који испушта, а када се силно разгори сав постаје блистав и налик огњу, па надаље не прима никакав гар од дима, тако и душа запаљена божанском чежњом најпре у себи види таму страсти у огњу Духа као дим који се у њој подиже, опажа црнило од њега на себи, те тугује и осећа како се спаљују и спепељују ситне помисли и непријатне навике. А када сагоре и преостане сама суштина душе без страсти, тада се и суштински са њом сједињује божански и невештаствени огањ и она се одмах распаљује и блиста и прима, попут тамјана, тај осетни огањ. Тако и тело постаје огањ, приопштивши се божанској и неизрецивој светлости.
21. То се нама никада неће догодити, ако се не узгнушамо над светом и свим што је у свету и ако, сагласно Господњим речима, не изгубимо и саму своју душу. Иначе се у нама тај огањ не распаљује. А они који су га примили не само да су се сасвим избавили од душевних болести, него су и многе друге који су били душевно болесни и слаби исцелили, уграбили из мрежа ђаволових и Владици Христу принели их као дарове. Јер мудро се научивши тим божанским огњем читавој божанској науци и уметности,они су свиме у читавом свом животу угодили Богу, а такав беше божански Апостол Петар који је примио кључеве Царства, као и Павле који беше узнесен на треће небо, а и потоњи божански Апостоли. Такви су били и свети и богоносни оци наши и учитељи, који су тим божанским огњем јереси као трње затрли, који су заповедали демонима као некорисним и болесним слугама (а они су, слушајући их са страхом, такви постали и увек бивају) и који су тако заволели Бога, да нису поштедели ни сопствену душу. За њих, дакле, и за све попут њих каже се да су послужили и да служе Богу, а они који су још криви за грехе нису слуге Божије, него су налик злим слугама који устају на сопственог господара. А они којима додијавају страсти налик су онима који се стално боре и бију и рву, докони који нису достигли врхунац врлине, него се боре да га стекну, личе на богаље или на сиромахе који ни сами немају од чега да живе, па су им самим потребни удови и хлеб, тако да не могу другима да пруже оно што им је потребно, нити могу да раде бесплатно.
22. Према Апостоловим речима, потребно је да, пошто успемо у свакој врлини, припремимо свога човека по Богу[19], којем ништа не недостаје, и да примимо благодат Духа од небеског цара Христа, као што војници добијају опскрбу од земног цара. И тада, као мужеви који су већ постали савршени и достигли раст Христов и меру и који су се прибројали војницима и слугама Његовим, поћи ћемо у рат против непријатеља и противника,јер, како каже Павле, божански Апостол, нико о свом трошку не војује[20]. Шта он назива „трошком“? Царску опскрбу. Ако, дакле, и ми не примимо од Бога хлеб који силази са неба и свету даје живот, односно благодат Духа (јер то је духовна опскрба којом се хране они који су постали Христови војници и у коју се духовно облаче уместо у оружје), како ћемо, реци ми,изаћи у строј Божији и како ћемо се убројати међу Његове слуге?
23. Него ходите и устанимо, сви који хоћете да избегнете робовања страстима и да притекнете Христу, истинитом Владици, како бисте постали Његове слуге. Постарајмо се и ми да постанемо онакви како смо говорили. Немојмо зато презрети своје спасење и не варајмо се и не изговарајмо оправдањима за грехе[21], говорећи: „Немогуће је да се икада то догоди у овоме нараштају“. Немојмо мудровати против свога спасења и немојмо празнословити против сопствених душа. Јер то је могуће, ако хоћемо, и то толико, да је само произвољење довољно да нас узведе на толику висину. А где је спремно произвољење, нема никакве препреке. Бог хоће да нас од људи начини боговима, али нашом вољом, а не против ње. Зашто се уклањамо и одбијамо доброчинство? О коликом безумљу и отупелости то сведочи? Јер Бог то толико жели, да је због тога изашао из крила Свога благословеног Оца, не напуштајући га, и сишао на земљу. Ако, дакле, то пожелимо и ми, баш ништа неће моћи да нас у томе спречи. Само у топлом покајању похрлимо Њему и Он ће нам се приближити, коснуће се наших срца само Својим непорочним прстом, упалиће светиљке наших душа и више неће допустити да се угасе до свршетка века, и у векове и даље, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење, сада и у бесконачне векова векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Кор. 7, 32-33
  2. Лк. 11,23
  3. Јк. 4,17
  4. Јер. 31,10
  5. Мт. 16,24
  6. Јк. 4,4
  7. Еф. 6,12
  8. Мт. 6,15
  9. Лк. 10, 30-35
  10. Мт. 25, 40
  11. Лк. 4,23
  12. Еф. 2, 9
  13. Рим. 3,23
  14. Јн. 11, 25
  15. Мт. 10,40
  16. 1Кор. 2,7
  17. Јез. 33,11
  18. Мт. 25, 41-46
  19. 2Тим. 3,17
  20. 1Кор. 9,7
  21. Пс. 140. 4

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *