САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДРУГА
О ВЕРИ. И ПОУКА ОНИМА КОЈИ ГОВОРЕ ДА НИЈЕ МОГУЋЕ ЖИВЕЋИ У СВЕТУ ДОСТИЋИ САВРШЕНСТВО ВРЛИНА. А НА ПОЧЕТКУ ЈЕДНА КОРИСНА ПОВЕСТ.
 
1. Браћо и оци, добро је свима објављивати милост Божију и обзнањивати својим ближњим Његову милост и неизрециву доброту према нама. А ја, како видите, нисам ни постио, ни бдио, нити лежао на земљи, али смирих се и убрзо ме спасе Господ[1], како вели божански Давид. А још краће могу рећи и овако: Само поверовах[2] и прихвати ме Господ[3]. Јер много је тога што нас омета у стицању смирења, а нема ничега што би нас могло спречити да пронађемо веру. Наиме, ако бисмо свом душом то пожелели, одмах би и вера почела да делује, јер она је дар од Владике и природно преимућство, премда и зависи од самовласности нашега произвољења, јер и Скити и варвари верују једни другима на реч. Али да бих вам на делу показао дејство унутрашње вере, послушајте и испричаћу вам једну повест као потврду тога што је речено, а коју сам чуо из истинитих уста.
2. Неки младић од двадесетак година коме беше име Георгије, а који је у наше време живео у Константинопољу (а ликом беше леп и у његовом држању и ходу беше извесне гиздавости, тако да су због тога о њему подозревали лоше ствари неки који гледају само на спољашњост и погрешно суде о другима), упозна се са неким светим монахом који пребива у једном од градских манастира. И откривши му душу, доби од њега само једно мало правило.
3. Младић затражи од њега и књигу која би садржала повести о монашком живљењу и о њиховим делима и подвизима, и старац му даде спис монаха Марка са поукама о духовном закону. И примивши је као да је послана од Бога и надајући се да ће из ње стећи велике плодове, младић ју је од почетка до краја проучио жудно и са пажњом. И премда је од свега имао користи, само три поглавља су му, да тако кажем, остала у срцу. У једном је писало ово: „Ако тражиш исцељење, припази на савест и учини све што она каже, па ћеш наћи корист“. У другом: „Ко пре делања заповести тражи дејства Светога Духа сличан је слузи купљеном за новац, који чим буде купљен одмах тражи да му се отпише ропство и врати слобода“. А у трећем: „Слеп је онај ко виче и говори: Сине Давидов, помилуј ме, а моли се телесно и још нема духовно знање, док се некадашњи слепац, прогледавши и видевши Га, Господу поклонио, не исповедајући Га више као сина Давидовог, него као Сина Божијег“.
4. То прочитавши, тај се младић задиви и, задививши се, поверова уто да ће бригом о савести наћи корист, да ће делањем заповести познати дејство Светога Духа и да ће Његовом благодаћу умно видети Господа. Рањен чежњом према Њему, он је са надом тражио прву а не видљиву лепоту. И ништа друго није чинио, како ме је, заклињући се, уверавао,осим што је сваке вечери чинио оно мало правило које му је свети старац дао, па је тако заспивао на постељи. И када би му савест овако говорила:“Учини још метанија и додај још неки псалам и изговори више пута Господе, помилуј’, јер ти то можеш“, он би је послушао радо и без оклевања, као да му то Бог говори, те је све тако чинио. И отада никада није заспао, ада га је савест изобличавала и говорила му: „Зашто ниси то урадио?“
5. Тако је он увек слушао савест, никада је не пренебрегавајући, а пошто је она из дана у дан додавала друге молитве, убрзо се вечерња служба знатно увећала. Јер он се дању старао о кући неког патриција и свакодневно је долазио у палату, бринући се о ономе што је потребно њеним житељима, а нико није знао шта му се дешава. Зато је увече из очију лио сузе и чешће чинио колено преклоњења, падајући ничице, када је стајао ноге је држао приљубљене и непокретне, а молитве Богородици читао је са болом и уздисањима и сузама и, као да је Господ телесно присутан, тако је падао пред Његове непорочне ноге, као слепац молећи Га да га помилује и да му да прогледа душом. А како се молитва сваке вечери увећавала,трајала је до поноћи, при чему се он за то време нимало није опуштао,нити показивао немар, нити му се уопште покретао неки телесни уд, па му се чак ни око није окретало или гледало, него је стајао непокретно, каокакав стуб или бестелесник.
6. Када је тако једном стајао на молитви и говорио: „Боже, смилуј семени грешном“ више умом него телом, изненада се са висине појави изобилно божанствено озарење и испуни сав простор. А када се то догодило, младић је заборавио и није знао да ли се налази у кући и да ли му се над главом налази кров, јер са свих страна видео је само светлост и није знао ни да ли гази по земљи. Нити се бојао да ће пасти, нити се бринуо о свету, нити је ишта од онога што додијава људима који носе тело тада додијавало његовој помисли, него се сав сјединио са невештаственом светлошћу, помисливши да је и сам светлост и заборавивши на читав свет, и испунио се сузама и неизрецивом радошћу и весељем. Затим му је ум узишао на небо и он угледа другу светлост, још јаснију од оне која му се беше приближила. На чудесан начин учинило му се да крај те светлости стоји и поменути свети и ангелима раван старац, који му је уручио оно правило и књигу.
И када сам ја то чуо, помислио сам да је њему много помогло и заступништво тога светитеља, а да је Бог опет то устројио како би показао том младићу до које висине врлине је тај светитељ доспео.
7. Пошто је виђење прошло и када је, како је говорио, поново дошао себи, младића обузе радост и задивљеност [удивљење] и он од срца поче да плаче, од суза осећајући и сладост. Напослетку, он паде на постељу и утом часу огласи се петао и објави средину ноћи. Мало затим, цркве заклепаше за јутрење и он устаде да поје по обичају, а да ни ока није склопио те ноћи.
8. Како се то догодило познато је Богу Који је то устројио судовима Које сам зна, а да тај младић није урадио ништа више осим тога што сте чули, али са правилном вером и непоколебивом надом. Дакле, нека нико не каже да је он то учинио ради искушавања, јер њему то ни на ум није пало (јер ко искушава и испитује није стекао веру), него се он, одбацивши сваку другу страсну или сластољубиву мисао, како се клео, толико бринуо о ономе што му је говорила сопствена савест, да је према свим другим животним стварима био неосетљив и ни јелу ни пићу није приступао са слашћу или колико је потребно.
9. Јесте ли чули, браћо моја, шта може вера у Бога која је потврђена делима? Јесте ли видели да нити младост шкоди, нити је старост корисна,ако нема расудности и страха Божијег? Јесте ли сазнали да нас ни обитавање усред града не спречава да чинимо заповести Божије, ако смо ревносни и бодри, нити да тиховање или одвајање од света користи, ако смо немарни и лењи? Сви ми, свакако, слушамо Давида и дивимо се, говорећи да је Давид један и да се други није родио, а ето овде и више од онога што је учинио Давид. Јер Давид је и од Бога примио сведочење, и био је помазан у пророка и цара, и постао је причасник Духа Светога и многе је потврде имао о Богу. Зато, пошто је сагрешио и лишио се благодати Духа и након што му беше одузето пророштво и пошто су му постале туђе уобичајене беседе са Богом, шта је чудно у томе ако је он то поново затражио, сетивши се благодати без које је остао? А овом младићу ништа такво никада није пало на ум, него се држао само онога што је у свету и гледао је само на привремено, а да разумом никада није ни помислио о и чем вишем од земног (о, судова Твојих, Господе), па опет, чим је само чуо о томе, сместа је поверовао, и то толико да је показао и дела која доликују вери, од којих је разум добио крила и доспео на небеса, приволео Мајку Христову на састрадавање и њеним заступништвом умилостивио Божанство и привукао себи благодат Духа која га је оснажила до допре до неба и удостојила га да угледа светлост којој сви теже, а мало је оних који је достижу.
10. Тај младић који нити је много година постио, нити је икада лежао на земљи, нити је обукао кострет, нити је косу одсекао, нити се од света удаљио телом, него само духом, и који је тек мало пробдео, показао се вишим од Лота, у Содому чувеног. А још је боље рећи да се показао као ангел у телу, који се и може и не може дотаћи, кога могу видети, али не и ухватити, по изгледу човек, а по уму бесплотан, свима у свему видљив,а који пребива једино са јединим Богом Који све зна. Зато залазак чулног сунца смењује слатка светлост умног светила, унапред га уверавајући и јамчећи му непролазну светлост коју има да наследи. И са правом је тако:јер љубав према ономе што тражи одвојила га је и од света, и природе и свих ствари, читавога га учинивши Духом и светлошћу. И то њега који је становао посред града и бринуо с о кући, старао се о слугама и чељади и чинио и радио све што се у животу чини.
11. Је ли ово довољно као похвала младићу и као подстрек нама да,подражавајући њему, покажемо исту љубав, или хоћете да вам кажем и нешто друго, још веће, за шта је могуће да ваш слух то не може ни да прими? Али шта би се и могло наћи од тога веће или савршеније? Свакако да нема ничег већег, како је рекао и Богослов Григорије: „Почетак мудрости је“, каже, „страх Божији. Јер где је страх, тамо је држање заповести,очишћење плоти, која је облак који заклања душу и не допушта јој да чисто види божански зрак. И где је очишћење, тамо је осијање. А осијање је испуњење чежње оних који стреме ка онима који су највећи или оном што је највеће и оном што превазилази величину“. То рекавши, он је показао да је бесконачни конац сваке врлине осветљење Духом и ко то достигне достигао је и крај и конац свега чулног, а нашао почетак знања духовних ствари.
12. То су, браћо моја, Божија чудеса. Зато Бог објављује своје скривене светитеље, да би једни показали ревност, а други остали без изговора. И који хоће да живе посред метежа, или у општежићима и по планинама и пећинама, ако живе достојно, спасавају се и удостојавају се великих блага од Бога само захваљујући вери, како они који због немара претрпе неуспех не би имали изговора у дан суда. Јер нелажан је, браћо моја, Онај Који је обећао спасење само вером у Њега. Смилујте се, дакле, на себе саме и на нас који вас волимо и често због вас плачемо и сузе лијемо (јер састрадални милостиви Бог заповеда нам да будемо такви) и, поверовавши свом душом у Господа, оставите земљу и све што пролази, те Му приђите и приљубите се уз Њега, јер још мало, па ће проћи и небо и земља, а осим Њега нема никога другог да заустави, нити оконча нити спречи пад гpeшних. Јер Бог је несместив и непојаман. И где ће онда, реци ми, ако можеш,бити место оних који бивају избачени из Његовога Царства?
13. Дође ми да плачем и срце ми се кида и копним због вас када помислим како, премда имамо таквог великодушног и човекољубивог Владику Који нам само вером у Њега дарује такве ствари које надилазе и ум, и слух и разум и које човеку никада нису дошле на срце, ми као бесловесна стока више волимо земљу и оно што нам земља због Његовог великог милосрђа даје за удовољавање телу да се тиме са мером хранимо и да би нам душа без препрека напредовала ка небесима, и сама храњена умном храном која исходи од Духа, по мери очишђења и усхођења.
14. Јер то је човек и за то смо саздани и ради тога смо приведени убиће, да бисмо, пошто овде примимо мало добра, али за то Богу покажемо захвалност и приврженост, окусили тамошња и вечна блага. Али авај, јер,премда се нимало не бринемо за будуће, ми смо незахвални и за оно што нам је у рукама и постајемо равни демонима или чак, истине ради, и гори од њих. И зато нам је потребна и већа казна, што нам је више добра учињено и што знамо Бога Који је ради нас постао сличан нама, изузев у греху, како би нас избавио од обмане и ослободио од греха. Али шта рећи?Свему томе ми верујемо само на речи, а на делу се одричемо. Зар се не именује свугде име Христово, и по градовима, и по селима, и по општежићима и планинама? Истражи, ако је угодно, и испитај добро да ли они држе Његове заповести. И једва да ћеш међу хиљадама и десетинама хиљада наћи једнога ко је заиста делом и речју Хришћанин. Није ли кроз свето Еванђеље рекао наш Господ и Бог: Ко поверује у Мене дела која Ја творим и он ће творити, и веће од ових ће творити[4]? Ко се, дакле, од нас усуђује да каже: „Ја творим дела Христова и у Христа исправно верујем“? Не видите ли, браћо, како има да се покажемо неверни у дан суда и да поднесемо гору казну него они који и не знају Господа? Јер биће потребно или да ми будемо осуђени као неверници, или да се покаже да је Христос лажљивац, што је немогуће, браћо моја, немогуће.
15. А ово сам написао не да бих кога одговорио од тога да напусти свет или заговарајући живот у свету, него да бих уверио све који буду читали ову повест да ко хоће да чини добро на сваком месту прима силу од Бога. Уосталом, овај случај радије подстиче на одлазак из света. Јер ако је тако био помилован онај ко се креће у свету и никада није ни помислио на одлазак или нестицање или послушање, пошто је искрено поверовао и призвао Бога, колика ли тек добра треба да се надају да ће достићи они који су све житејско и свакога оставили, предајући ради Бога и саме своје душе на смрт, како је сам Бог заповедио? Јер ко је почео да чини добро са непоколебивом вером и расположењем читаве душе и ко осећа корист која му од тога бива, сам од себе ће познати да је онима који стреме томе да живе по Богу велика препрека брига о свету и пребивање у њему. Јер ово што смо испричали о том младићу дивно је и чудесно и ми нисмо чули да се то и ком другом догодило. А ако се неком и догодило или ће се догодити, ако убрзо не оду из света, нека знају да ђе остати без тог добра, како сам управо и сазнао од тога момка.
16. Након што је он касније постао монах, ја сам га срео када је већ проводио трећу или четврту годину усамљеничког живљења, а беху му тада тридесет две године телесног узраста. Добро сам га познавао, јер смо били пријатељи и заједно смо одрасли, па је зато решио да ми исприча и ово: „После те чудесне промене и виђења које превазилази људску природу,није прошло“, каже, „много дана, када ме снађоше једно за другим животна искушења и ја видех да ме она ометају и у тајном делању, и да ме постепено лишавају добра, па сам почео да чезнем за тим да се нађем сасвим ван света и да у самоћи тражим Онога Који ми се јавио. Наиме, уверен сам, брате, да је Он уопште благоизволело да ми се објави само зато дамене недостојног привуче Себи и сасвим ме од света одвоји. А пошто то нисам могао брзо да остварим, постепено заборављајући на све о чему сам ти говорио, доспео сам до крајње помрачености, тако да се нисам више сећао ни велике, нити мале, па и најмање мисли о ономе што сам доживео. Штавише, пао сам у веће грехе од оних који сам раније чинио и био сам расположен тако као да нити сам икада разумевао, нити чуо свете речи Христове. Чак сам и на светитеља који се ономад на мене смиловао и дао ми оно мало правило и послао ми поменуту књигу, гледао као на обичног човека и није ми падала на ум било каква помисао о томе што сам видео захваљујући њему. А ово ти“, каже, „говорим да би ти било јасно у какву дубину погибије ме је, убогог, низвео немар, и да би се зачудио и задивио неизрецивој доброти Божијој која ми се после тога догодила.
17. Заиста не знам да ти кажем како је у мом јадном срцу неосетно остајала вера и љубав према оном светом старцу, али мислим да ме је ради ње, пошто су прошле толике године, човекољубиви Бог његовим молитвама спасао и кроз њега ме, опет, из велике заблуде и дубине греха уграбио и извукао. Јер ја, недостојни, не бејах се сасвим удаљио од њега, него сам му исповедао све што ми се догађало и, када сам бивао у граду, чешће сам одлазио у његову келију, премда, несавестан какав сам био, нисам чувао његове заповести. А сада, како видиш, милосрдни Господ је превидео многе моје грехе, устројио је да ме тај свети старац начини монахом и удостојио ме је, истински недостојног, да са њим стално пребивам. И тако, уз много напора и мноштво суза, у истинском странствовању, у савршеном послушању, у потпуном одсецању сопствене воље и чинећи многе друге сурове подвиге и дела, ходио сам упорно путем без краја и удостојио се да поново видим,некако нејасно, тек зрачак оне преслатке и божанске светлости, а сазрцање које сам ономад видео досад се још нисам удостојио да видим поново“.
18. То и много шта друго у сузама ми је говорио. А када сам ја јадан чуо те свете речи и схватио да је сав испуњен божанском благодаћу и истински мудар, иако није имао реч спољашње мудрости, и не само због тога, него и зато што је имао тачно уверење о стварима које је стекао делатним знањем, замолих га да ми каже како је могуће да вера учини толика чудеса и да ми то ради поуке изложи у писменом виду. И он поче да ми говори и није био лењ ни да запише своје речи, а о чему се ради, да не бих дужио, оставићу за други пут као трпезу радости онима који са вером читају такве списе.
19. Зато вас молим, у Христу браћо, похитајмо усрдно и ми путем заповести Христових и наша лица неће се посрамити. Али као што сваком ко упорна куца Он отвара капију Царства Свога и ономе ко тражи одмах даје Духа Свесветог, те није могуће да онај ко свом душом тражи не нађе и не обогати се богатством Његових дарова, тако ћете и ви уживати у Његовим неизрецивим добрима која је припремио онима који Га љубе,сада делимично и према мери мудрости са висине, а у будућем веку у потпуности, заједно са свима од века светима у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 111, 6
  2. Пс. 115,1
  3. Пс. 26,10
  4. Јн. 14, 12

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *