САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДРУГА
О ИЗБЕГАВАЊУ ОПАСНИХ И ДУШЕГУБНИХ ЉУДИ, О ОДБАЦИВАЊУ ЊИХОВИХ РЕЧИ И ПОСВЕЋИВАЊУ ДЕЛАЊУ ВРЛИНЕ, А УЗ ТО И О ТОМЕ ДА ТРЕБА ГЛЕДАТИ ДА ЛИ ОНО ШТО ХРИСТОС НАВОДИ У БЛАЖЕНСТВИМА ИМАМО У СЕБИ. И О СУЗАМА И УМИЛЕЊУ.
 
1. Браћо и оци, свако ко хоће да нађе Бога нека се одрекне себе самога[1] и нека не поштеди сопствену душу, него нека постави непријатељство између себе и свих који живе по плоти[2]. Нека не обрати пажњу на наводно утешне речи кога од њих и нека са њима не седне на седалиште[3], и нека не води зле разговоре[4] којима се душа трује и наводи на то да се и даље бави пређашњим злим помислима и сећањима. Човече, побој се мамца који стоји на удици, послушај ме и удаљи се од њих. Немој поново душу своју низвести у ад. Утврди своју помисао и не допуштај јој да лута и да слуша сујетне ствари. Не окрећи се уназад, не оклевај и немој да те немар учини тромим, немој дати сна својим очима[5] и не слади грло пријатношћу неког јестива, све док не видиш оно кроз шта и ради чега си призван и циљ који хиташ да достигнеш. Немој примити помисао која ти саветује: „Шта ће ти много труда и претераног мучења? Већ ти је прошла година и две и три, а никакву корист видео ниси“. Немој, брате мој, немој се уплести у ту мрежу и немој оставити своје спасење, него радије покажи већу ревност и одважност у делању врлина, повинујући се речима и поукама отаца својих по Богу. Зато буди решен да радије умреш него да одступиш од те животворне ствари. Јер да си без оклевања то учинио отпочетка, добри Бог те не би презрео, него би ти без сумње дао да окусиш оно за чим чезнеш.
2. Дакле, ако хоћеш да достигнеш оно чему тежиш и за чим чезнеш,а мислим на добра Божија, и да од човека постанеш ангео на земљи, дужан си, брате, да заволиш мучење тела, да пригрлиш злопаћење, а да искушења заволиш изнад свега, јер она ће ти бити узрочником свакога добра. Шта је лепше, реци ми, од душе која се злопати, знајући да има да наследи сваку радост? Шта је одважније од скрушеног и смиреног срца[6] које без муке окреће у бег и до краја гони демонске војске? Шта је славније од духовног сиромаштва које доноси Царство Небеско[7], а којем ништа неће бити равно ни сада ни у будућем веку? А то да неко не мари ни због чега земног, него да сав разум има окренут ка Христу, шта мислиш коликих добара би то могло да буде узрочник и каквог ангеоског стања? И то што неко презире све привремено, па и саме телесне потребе, тако да се због њих не спори ни са ким, како би сачувао непомућени мир и љубав у спокојном стању душе, какве ли само плате и каквих венаца и награда није достојно?
3. Заиста, заповест превазилази природу, а награде разум, и Христос ће таквима бити све уместо свега. А, слушајући Христа, не обраћај пажњу на простоту речи и краткоћу израза, него мисли на славу Божанства која је изнад ума и разума, на њену неизразиву силу, неизмерну милост, непојамно богатство које им штедро и у изобиљу дарује, а што им бива довољно уместо свега јер су у себе примили Њега Самога, узрочника и дароватеља свакога добра. Јер онај ко се удостојио да Њега види и угледа не би пожелео ништа друго, нити би онај ко се испунио љубављу Божијом могао да поднесе да икога другог на земљи заволи више.
4. Дакле, поревнујмо, љубљена моја браћо, да пронађемо Христа и да видимо какав је лепотом и љупкошћу[8]. Јер ми видимо како многи људи из жеље за нечим привременим подносе многе напоре и муке, како потежу на далека путовања, и не само то, него презиру и жену и децу и сваку другу славу и радост и ништа друго не претпостављају својој жељи, не би ли како достигли свој циљ. И ако неки људи сав напор уложе, па и саму душу положе ради привременог и пропадљивог, зар ми да не предамо на смрт своје душе и тела ради Цара над царевима и Господа над господарима и саздатеља и владара свију? И куда ћемо отићи или где ћемо побећи, браћо,од лица Његовога? Јер ако на небо узиђемо, наћи ћемо Га да је тамо. Иако у ад сиђемо, и тамо је присутан. Ако и на крај мора, нећемо побећи од руке Његове, него ће десница Његова ухватити наше душе и тела[9]. Немогући дакле, браћо, да пружимо отпор или да побегнемо од лика Господњег, хајде да се предамо као слуге Господу Богу Који се ради нас обукао у обличје слуге и Који је умро ради нас, хајде да се понизимо под Његову крепку руку из које се свима излива живот вечни и која га онима што га траже Духом штедро предаје.
5. О, браћо моја љубљена, коликим се болом и жалошћу испуни моја душа када пожелим да изрекнем чудеса и неизрециву лепоту руке Христове, како бисте видели и спознали њено величанство и затражили да Га примите у себе, а не видим да неки од вас са чежњом и ревношћу пазе на оно што се говори или да теже томе да окусе ту славу. Стога сасвим остајем без гласа, јер никако не могу да искажем или да некоме објасним славу Христа и Бога нашега коју Он дарује онима који је траже свом душом. Али о, мога изненађења и величанства Божијих дарова, јер, оставивши оно што је пред светом мудро и силно и богато, Он је из велике и неизрециве благости изабрао оно што је за свет слабо и лудо и убого[10]. И које у стању само за то да Му достојно заблагодари? Јер готово сви људи некако се гнушају над слабима и сиромашнима, и цар земни не трпи да их гледа, кнежеви се одвраћају, богаташи их презиру и пролазе поред њих као да су ништа, и нико не сматра срећом да се среће са њима, док Бог Којем служе хиљаде хиљада и небројене силе[11], Који све носи речју силе Своје[12], Чију величанственост нико не може да поднесе, није одбио да постане и отац и пријатељ и брат оних који су Га одбацили, него је пожелео и да се оваплоти, како би нам постао сличан у свему осим у греху[13] и учинио нас заједничарима Своје славе и Царства. О, богатства велике Његове благости! О, неизрецивог снисхођења Владике нашега и Бога!
6. Зашто не притичемо, браћо, милостивом Богу Који нас је тако заволео? Зашто не предајемо душе своје на смрт ради Христа и Бога Који је за нас умро? Зашто смо плашљиви и бојимо се изласка из тела? Да неће можда ад да узме и задржи душе оних који су положили наду на Христа? Зар смрт има власт над душама које су запечаћене благодаћу Свесветога Духа и крвљу Христовом[14]? Зар се усуђује умни вук да погледа на печат пастиреначалника Христа, којим Он печати Своје овце? Нипошто, браћо верна и богоразумна. Стога похитајте, сви који сте незапечаћени. Који сте незнаменовани, пожурите да се означите знаком Духа. А ко је незапечаћен?Онај ко се боји смрти. Ко је незнаменован? Онај ко не познаје добро облик печата. Јер ко је добро упознао божански жиг, уздавши се у веру, стекао је непостидну наду.
7. Затражимо, стога, Христа у Којега смо се обукли божански крштењем[15], свукавши лукава дела, јер, освештавши се несвесно још као младенци и умом и узрастом, себе саме оскврнили смо у младости, а да не помињем како своје душе и тела свакодневно скврнимо преступањем заповести. Зато опет себе саме призовимо реду спасоносним покајањем, чинећи и делајући све што је Христу благоугодно, да бисмо, од Њега запечаћени,остатак проживели без страха. И не само то, него и да бисмо из руке Његове примили милост и удостојили се знања Христових тајни – а знањем називам не оно које се предаје само речју и слушањем, него оно које се види на делу и у поступцима. А како се у нама на делу и у поступцима огледа знање Христових тајни? Добро пази.
8. Наш Христос и Бог кроз Своја Еванђеља овако свакодневно кличе:Блажени су сиромашни духом, јер њихово је Царство Небеско![16] Дакле,када то слушамо, ми смо дужни да пазимо и да себе саме тачно испитујемо да ли смо заиста такви сиромаси, како би и Царство Небеско било наше толико да у души поуздано осећамо како смо га стекли и како његово богатство имамо у тој мери да непоколебиво осећамо да се налазимо у њему и да се радујемо, уживајући у тамошњим добрима. Јер сам Господ је изјавио да је оно у нама[17], а знаци и доказ тога да се оно налази у некоме јесте то да такав човек не жели ништа од видљивог и пропадљивог, при чему на уму имам ствари и задовољства овога света – ни богатство, нити славу,нити уживање, нити другу животну или телесну насладу, него се тако уздржава од свега тога и тако га се гнуша душом и произвољењем, колико се они који уживају посебну власт и царску част гнушају оних што бораве у блудничином шатору и колико се они што су обучени у чисте хаљине и помазани миомирисима одвраћају од смрада и прљавштине. Јер онај ко се обазире на ишта од тога видљивог нити је видео то Царство Небеско, нити је омирисао или окусио његову радост и сладост.
9. Опет каже: Блажени су који плачу, јер ће се утешити[18]. Погледајмо, дакле, опет и испитајмо себе саме да ли у себи имамо жалост и шта Господ назива утехом која долази после плача. Јер Он је прво рекао да су блажени они који су сиромашни духом, пошто је њихово Царство Небеско. А сиромашни духом, како је речено, немају никакву пристрасност према садашњем, нити са њиме страсно свезују помисао, макар и ради просте угодности. Како ће, дакле, и зашто ће заплакати онај ко се узгнушао над читавим светом и ко се од њега више удаљио расположењем помисли него што му се приближава телом? Ко нема жељу ни према чему видљивом за чим ће онда зажалити и чему ће се обрадовати и како ће заплакати, ако има Царство Небеско и свакодневно му се радује (јер Он је рекао да утеху примају они који плачу)? Али обратите, молим вас, пажњу на оно о чему говорим и схватићете смисао и значење тих речи.
10. Веран човек, који увек добро пази на заповести Божије, када испуни све што налажу божанске заповести и уздигне свој разум ка њиховој висини,односно ка непорочном живљењу и чистоти, испитујући своје мере, наћи ће да је слаб и да нема снаге да достигне ту висину заповести, али и да је крајње убог и недостојан да прими Бога и да Му пружи благодарење и славу,као онај ко још није стекао никакво сопствено добро. А ко са душевним осећањем тако размишља о себи увек ће плакати плачем истински најблаженијим – плачем за којим и утеха долази, и који душу чини кротком.
11. Наиме, утеха која настаје из плача залог је Царства Небеског. Јер вера је основ онога чему се надамо[19], сагласно Апостолу, а утеха је посета Божија која у душама које плачу бива осијањем Духа и која им као награду даје смиреноумље што се назива и семеном[20] и талантом[21]. Јер, растући и умножавајући се у душама оних које се боре, она Богу приноси плод од тридесет и од шездесет и од сто, свети плод дарова Духа. Где је нелажно смирење тамо је и бездан смиреноумља. И где је смиреноумље тамо је и осијање Духа. А где су осијања Духа тамо је изливање Божије светлости и Бог у премудрости и знању Његових тајни. А где је то тамо је и Царство Небеско и познање Царства и сакривене ризнице познања Бога, међу којима је и откривање сиромаштва духовног. А где је свест о духовном сиромаштву тамо је и радосна туга, тамо су и сузе које вечно теку, чистећи душу која их воли и чинећи је савршено светлом.
12. Уздижући се, дакле, кроз то и свога Владику препознајући, душа почиње да и остале врлине ревносно приноси као плод за себе саму и за Христа. И са разлогом је тако. Јер свагда се орошавајући и заливајући сузама и потпуно сузбијајући своје склоности гневу [гневни део душе], она постаје кротка и сва непокретна на гнев, а уједно, гладна и жедна, жели и стреми томе да позна судове Божије. Такав бива и милостив и састрадалан, тако да од свега тога његово срце постаје чисто и успева да сазрцава Бога и да јасно види славу Његову, како je и обећано. Дакле, они КОЈИ имају такве душе уистину су миротворци и синовима Вишњег се називају[22] – они који јасно познају и сопственога Господа и Владику и свом душом Га љубе, односно који ради Њега подносе сваки бол и сваку муку, псовани, вређани и жалошћени ради Његове праведне заповести коју нам је поручио да чувамо, и који са радошћу трпе сваку злу реч која буде изговорена против њих због Његовога имена, веселећи се што су се уопште удостојили да ради Његове љубави од људи буду презрени.
13. Упознајте добро, браћо, истински отисак печата Христовог. Познајте, верни, својства тога знака. Осијање Духа заправо је један печат,премда су и многи видови његових дејстава и многе су одлике његових врлина, од којих је прва и најнужнија смирење, као почетак и темељ. Речено је, наиме: На кога ћу погледати, ако не на кроткога и тихога и онога који дрхти од Мојих речи?[23] Друга је плач и извор суза, о којим бих много хтео да кажем, али ми недостају речи којима бих то изразио. То је, наиме, чудо неизрециво, јер сузе које теку из чулних очију душу умно омивају од прљавштине грехова и, падајући на земљу, спаљују и низвргавају демоне, чинећи душу слободном од невидљивих окова греха. О, сузе, ви које течете од божанског осијања и које само небо отварате и доносите ми божанску утеху. Опет и много пута од насладе и чежње исто понављам. Где је, браћо, мноштво суза спојено са истинским знањем, тамо је и сијање божанске светлости. А где је сијање светлости, тамо се пружају сва добра и у срце се утискује печат Духа Светога од Кога долазе и сви плодови живота. Отуда се као плод Христу приносе кротост, мир, милосрђе, састрадалност, благост, доброта, вера, уздржање, отуда је љубав према непријатељима и мољење за њих, радовање у искушењима, хваљење у мукама, доживљавање туђих сагрешења као да су сопствена, плач и спремно полагање своје душе на смрт браће ради.
14. Погледајмо зато, браћо, и добро испитајмо себе саме и упознајмо своје душе, како бисмо знали да ли у њима постоји тај печат. Познајмо према поменутим знацима да ли је Христос у нама. Послушајте, молим вас, браћо хришћанска, и прените се и размотрите да ли је светлост засијала у вашим срцима, јесте ли угледали велику светлост познања, да ли вас је посетио исток са висине који вас обасјава док седите у тами и сенци смрти[24]. И благоме Владици Који нам га је даровао непрестано узносимо славу са благодарењем и потрудимо се да делањем заповести у себи још више разгоримо божански огањ, којим божанска светлост обично још више и силније сија. А ако још нисмо примили Христа или Његов печат и ако у себи не препознајемо поменуте знаке, него, штавише, у нама живи лукави свет, а и ми, нажалост, живимо у њему, сматрајући привремено великим и падајући у униније и кидајући се када претрпимо губитак, а радујући се уживању и богатству – авај нама због штете коју нам то наноси, авај нама због незнања и помрачености, авај због нашег мучења и неосетљивости која је овладала нама и која нас вуче ка земаљском. Заиста смо јадни и прежалосни и туђи самом вечном животу и Небеском Царству, јер још нисмо у себи стекли Христа, него у нама, као у онима који живе у свету и земно умују, живи свет. А ко је тако настројен истински је непријатељ Божији, јер пристрасност према свету непријатељство је према Богу, како каже божански апостол: Не љубите свет, ни што је у свету[25]. Нико не може да служи Богу, а да живи по човеку, јер све што је од света препрека је за љубав према Богу и за угађање Богу.
15. Наиме, зар ће ико ко воли славу и почаст од људи икада себе сматрати последњим и најништавнијим од свих, постати смирен духом или срцем или уопште икада моћи да заплаче? Зар ће ико ко воли богатство, ко је обузет среброљубљем и грамзивошћу, бити милостив и састрадалан и неће ли бити свирепији и суровији и од сваке звери? Ко ће се, савладан сујетом и обузет гордошћу, икада ослободити од зависти или клеветања? А зар ће онај ко се препушта плотским страстима и ваља се у блату наслада икада срцем постати чист и хоће ли икада и како видети Бога Који га је створио? И како ће бити миротворац онај ко се отуђио од Бога и ко не чује онога што каже: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас – помирите се са Богом[26]! Јер свако ко се кроз преступање заповести опире Богу и ратује са Њим, такав је, макар и чинио мир међу свима другима, непријатељ Божији, јер ни то што међусобно мири друге не чини тако да је то угодно Богу. Будући да је он најпре свој сопствени непријатељ и непријатељ Божији, непријатељи Његови постали су и они који кроз њега живе у миру. Наиме, онај ко је непријатељски ка некоме расположен, свакако да не зна да исправно саветује друге ономе што непријатељ мисли и што му је угодно и да их поучава да чине његову вољу [непријатељеву], јер и сама чињеница да он живи одвојено од њега [непријатеља] подразумева да он не познаје његове жеље. И не само то, него и зато што је страсно и са нетрпељивошћу расположен према њему и вечито се труди да иде против његових жеља, он ствара некакву навику да, ако некада и пожели да другима каже нешто о томе шта чинити како би се овоме угодило, не може лако то учинити.
16. То се лако да разумети. Јер непросветљена душа, која је спутана страстима, а посебно завишћу у којој проводи живот, не трпи ни да чује неког другог где говори у корист онога коме она завиди, а камоли да му учини или уопште каже нешто угодно. Јер запуштена страст и дуготрајно бављење злом у души попримају силу природе, тако да се то никада не може излечити[27]. Такви људи од светлости постају тама и, падајући из доброте у лукавство, неизлечиво се разбољевају.
17. Напротив, онај ко се са Богом помешао кроз веру и који Га је делатно познао свакако је удостојен и да Га гледа у сазрцању. И он види такве ствари о којима ја нисам кадар да пишем. Ум посматра некакве чудне призоре, сав се просветљује и постаје светозаран, не будући у стању да то разуме или изрази. Јер сам ум је светлост и све види као светлост, а светлост је жива и ономе који је гледа предаје живот. Он види себе самога сасвим сједињеног са светлошћу, а, гледајући, повлачи се и бива какав је био, сагледава светлост у души и иступа из себе. Иступивши, гледа је издалека, али, окренувши се, опет се нађе у светлости. И тако сасвим остаје без речи, те не зна шта да мисли и шта да каже и како да разуме ишта од тога што види.
18. Ко се, дакле, када слуша о тим тајнама неће задивити и, задививши се, притећи Христу? Ко неће пожелети да види Божија чудеса и знаке и заволети Онога Који те дарове и чудне милости пружа на дар? Јер заиста ништа није боље, браћо, од тога да се у свету нема ништа од света и да сене жели ишта више од неопходне потребе тела. А као неопходну потребу тела Реч признаје хлеб и воду, одело и покривало, сагласно божанском Апостолу: Имајући храну и одећу, будимо њима задовољни[28]. А ако нам је потребно и шта више од тога, то ће нам у сваком случају, ако се на Њега надамо и у Њега верујемо, пружити Онај Који је и веће ствари даровао и Који испуњава свако живо биће благовољењем. Једино је потребно дана пустимо све друго што припада привременом животу, а при том мислим на празну славу, завист, међусобно спорење, подмуклост, роптање, сплетке и све што је Богу мрско и што носи опасност души. Пожелимо свом душом оно што нам Бог заповеда да пригрлимо – духовно сиромаштво, које Логос назива смирењем, и вечно плакање и ноћу и дању, из кога се онима који љубе Бога у сваком часу изливају душевна радост и утеха[29]. Јер тиме и кротост постижу сви који се подвизавају у истини, који су гладни и жедни правде и који увек траже Божије Царство што превасходи сваки ум људски[30]. И не само то, него и то да неко постане милостив, чист срцем, испуњен миром, миротворац и одважан у искушењима, долази од тога, од свакодневног плача. Отуда се у нама рађа и мржња према гресима, отуда се у души распаљује божанска ревност која јој уопште не допушта да мирује или да се заједно са рђавима приклања рђавом, него је испуњава одважношћу и снагом да невоље трпи до краја.
19. Уклонимо се, дакле, од света и онога што је у свету, љубљена браћо. Јер шта имамо ми са светом и са људима у свету? Похитајмо, потецимо да ухватимо нешто од онога што је постојано и непролазно. Јер све пропада и пролази као сан и ништа у видљивом није стално или поуздано. Сунце,звезде, небо и земља – све пролази, а једини од свих остаје човек. Шта,онда, од видљивог може да нам буде од користи у време смртне невоље,када одлазимо одавде ка тамошњем починку онога века, а ово остављамо иза себе? А ако видљиво прође тако, каква је корист нама који одлазимо и мртво тело остављамо? Јер пошто душа остави своје тело, она не може ни да гледа кроз њега, нити ко други може њу да види, него је отада усмерена само ка невидљивом и никакву бригу нема за овдашње, јер тамо има двоструки живот и борбу – или Царство Небеско и вечну славу, или пак огањ геенски и казну. Једно од тога двога она од Бога прима у вечно наслеђе, према заслузи за оно што је учинила овде.
20. Удаљимо се стога, молим вас, од света. Побегнимо од обмане овога живота и од његове привидне радости, те притецимо јединоме душе спаситељу Христу. Потрудимо се да нађемо Њега Који је свугде присутан и,нашавши Га, ухватимо Га се, припаднимо Његовим ногама и са топлом душом их целивајмо. Да, молим вас, постарајмо се још док смо овде да Га видимо и сазрцавамо. Јер ако се удостојимо да Га овде чулно видимо, нећемо умрети, смрт неће владати нама[31]. Не очекујмо да ћемо Га видети у будућности, него сада учинимо подвиг да Га угледамо, јер и Јован Богослов тако каже: Знамо да имамо Бога у срцима својим, по Духу Који примисмо од Њега[32]. Дакле, сви који сте делима показали непоколебиву и тврду веру у Њега, тачно и добро расуђујући о ономе што сам вам горе рекао, гледајте да случајно не мислите да имате Христа у себи, премда ништа немате, те да из живота одете празних руку и да чујете, што се надам да се неће десити, оне страшне речи: „Узмите од овога лукавог оно што мисли да има и дајте ономе ко има више“[33], јер тада ћете заридати и заплакати и имаћете жалост у век непролазни.
21. Али нека се не догоди да чујемо те речи и да се таква несрећа догоди нама који смо се одрекли читавога света и онога што је у свету и који смо притекли Христу, него нека бисмо, сачувавши заповести Божије, сузама и покајањем очистили срца своја, како бисмо и божанску светлост, самога Христа, овде видели и стекли у себи Њега Који Свесветим Духом храни и оживљује наше душе, дајући нам да окусимо сладост добара Његовога Царства, кога да се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, Којем је слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт. 16,24.
  2. Рим. 8,4.
  3. Пс. 1,1.
  4. 1 Кор. 15, 33.
  5. Пс. 131,4.
  6. Пс. 50,19.
  7. Мт. 5, 3.
  8. Пс. 44, 3.
  9. Пс. 138, 7.
  10. I Kop. 1,27.
  11. Дан. 7,10.
  12. Јевр. 1, 3.
  13. Јевр. 4,15.
  14. Отк. 7, 3.
  15. Гал. 3,27.
  16. Мт. 5, 3
  17. Лк. 17,21.
  18. Мт. 5,4.
  19. Јевр. 11,1.
  20. Лк. 8, 5: Мк. 4, 26.
  21. Мт. 25,15-28.
  22. Мт. 5, 9.
  23. Ис. 66, 2.
  24. Лк. 1, 78
  25. 1 Јн. 2,15.
  26. 2Кор. 5,20.
  27. Св. Василије Велики, Беседа на псалме 1, 6.
  28. 1Тим. 6,8.
  29. Рим. 8,28.
  30. Фил. 4,7.
  31. Рим. 6, 9.
  32. 1Јн. 3, 24; 2, 27.
  33. Мт. 13,12.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *