САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА
О ТОМЕ ДА ЈЕ ВЕОМА ОПАСНО ЗАКОПАВАТИ ОД БОГА ДАНИ ТАЛАНТ. И О ТОМЕ ДА ТРЕБА ОБЗНАЊИВАТИ И СВИМА ПОКАЗИВАТИ И СА ЗАХВАЛНОШЋУ ОБЈАВЉИВАТИ ДОБРОЧИНСТВА БОЖИЈА НА КОРИСТ ОНИХ КОЈИ СЛУШАЈУ, МАКАР СЕ НЕКИМА ТО И НЕ ДОПАДАЛО.
 
1. Браћо, оци и чеда у Христу Богу, шта мислите о томе чему сам вас толико поучавао у различитим беседама? Шта у себи мислите о мени,који вам тако са смелошћу говорим? Да нисте помислили да сам рекаонешто мимо Божанствених Писама? Или сте ме кришом укорили јер саму нечему претерао? Да ме нисте у чему осудили, јер сам говорио велике речи? А ако сте тако расположени према томе што сам говорио, нека вам милостив буде Христос, а ја молим вашу љубав да нико у том суду не истрајава. Наиме, ја сам то написао не да бих се хвалисао, нити ће то допустити Бог који ме је помиловао и ка томе ме повео, него, сећајући се дарова Божијих које је Он од почетка мога живота и до сада даровао мени недостојном, са благодарношћу Му појем као милостивом Владици и доброчинитељу нашем Господу, те пред све вас са захвалношћу полажем талант који ми је Он дао. Јер како могу да толико величанство Његових доброчинстава прећутим или да незахвално као заборавни и зли слуга закопам дати ми талант? А пошто не могу то да учиним, ја објављујем Његову милост, исповедам благодат, свима показујем Његову доброту према мени, па молим и вас поуком речи да се трудите да се приопштите Његовим даровима и да окусите што сам и ја недостојан Његовом неизрецивом благошћу окусио. Јер ништа се у томе не огрешујем и нисам огрешио о вас, него чезнем за тим да од онога што сам примио предам својој браћи слугама, а то сте ви, који сте удостојени да слушате и да се називате Христовим народом, свештеним стадом и царским свештенством.
2. Јер као што када неки братољубиви сиромах испроси и добије новчиће од неког милостивог христољупца, па радосно трчи својој браћи сиромасима и шапатом им јавља: „Трчите и ви брзо да добијете“, упирући прстом и показујући им на онога који му је дао новчић, а ако му не верују,отвори длан и покаже им, како би поверовали и пожурили и брзо стигли тог милостивог човека, тако ни ја смирени, убоги, обнажени од добра и слуга светости свих вас, искусивши Божије човекољубље и састрадалност, јер сам Му дошао у покајању и посредовањем светога Симеона, оца мога и оца вашега, и примио благодат, ја недостојан сваке благодати, не трпим да је сам кријем у окриљу душе, него свима вама браћи и оцима својим објављујем дарове Божије и талант који ми је дат, колико то од мене зависи, па вам га речју као на длану откривам и говорим не шапатом и кришом, него кличем велегласно: „Похитајте, браћо, похитајте“, и не само да кличем, него и показујем на Владику Који све то даје, уместо прста поново пружајући реч. Јер ако човек да неком сиромаху новчић, а затим га тај покаже и другима да би се и њима дало, овај се гневи и чак постаје тврд на давање, док Бог не поступа тако, него све чини супротно. Јер ако Он да неком духовни дар, односно талант, а тај га не открије и не обзнани свима, говорећи: „Приђите Владици Који лако даје и ни од кога се не одвраћа и не враћа га празних руку“, него га узме, сакрије и закопа, Господ се тада, штавише, гневи на тога који је талант добио као на завидљивца и онога ко не жели да и његова браћа добију као што је и сам добио.
3. Због тога, дакле, не могу да не говорим о чудесима Божијим која сам видео и која сам делом и опитом познао, него и свима осталим сведочим као пред Богом, говорећи великим гласом: „Пожурите сви пре него што се смрћу затворе врата покајања, пожурите да стигнете пре изласка из тела, похитајте да добијате, куцајте да вам Владика пре кончине отвори врата раја и открије вам Себе самога, постарајте се да у себи и осетно стекнете Небеско Царство и да одавде не одете без њега, а посебно ви који мислите да га неосетно имате у себи, премда због те умишљености немате ништа“.
4. Како ће, реци ми, угледати Оца Христовог онај ко ум Христос није стекао? А ко Њега не види да говори у њему, откуда ће или како рећи: Авва, оче[1]. Ко није у себи осетно стекао Царство Небеско, како ће у њега после смрти ући? Ко Духом није угледао како Син са Оцем пребива у њему, како ће бити са Њим у будућности, као што је Господ рекао: Оче, хоћу да они које си Ми дао буду где сам Ја, и они да буду са Мном[2], и опет: Не молим само за њих, него и за све који њиховом речју поверују у Мене, да сви једно буду, као ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду. И славу који си Ми дао Ја сам дао њ има,да буду једно, као ми што смо једно, Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно и да позна свет да си Ме Ти послао и да љубиш њих, као што Мене љубиш[3]?
5. Ето, тако се ја, браћо моја, како неки мисле, хвалим. Тако ме љубав Божија покреће да вама, својим оцима и браћи, откријем неизрециву доброту и љубав Божију према нама, ради које он тако и толиким даровима прославља оне који су се беспрекорно понадали на Њега.
6. Али ја вас питам, а ви ми, молим вас, одговорите: „Значи, шта? Отац не знајући [????????] воли Сина и Син не знајући и невидљиво сапостоји Оцу?“ „Не“, свакако ћете рећи. Јер ако то прихватимо и учинимо догмом да се Отац и Син узајамно не познају, нестаје наша вера и ми гинемо. Наиме, ако се Они међусобно не познају, то нужно значи да ни ми њих уопште не познајемо. А ако је то тако, онда смо ми безбожници и нисмо познали Бога. А ако Он каже да као што Отац зна Сина и Син познаје Оца[4], као Бог сапостојећи са Богом и Оцем, тако и Отац сапостоји са Сином, као када каже: Као ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби,тако и они у Мени да буду и Ја у њима[5], то свакако показује истоветност њиховог међусобног јединства. Али јединство Оца са Сином је природно и сабеспочетно, док је наше јединство са Сином по усиновљењу и благодати, али сви смо ми сједињени са Богом и нераздељиви, као што опет Он каже: Ја сам у њима и Ти у Мни, да буду усавршени у једно[6]. Зашто? Да позна свет дa си Ме Ти послао и дa њих љубиш, као што љубиш Мене[7]. А Павле каже: Где нема Јелина или Јудејца, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него je све и у свему Христос[8].
7. Послушајте то ви, који мислите да сте духовни, и поверујте Ономе Који то говори, а мене који вам обзнањујем речју благодати дарове које од Бога добијају они који Му са топлом вером притичу и чине Његове заповести, мене који служим Духом Који одјекује са висине, ослободите од сваког укора. А ко је Онај Ко говори, чујте Господа где каже: Јер нисте ви ти који говорите, него је Дух Божији Онај Који говори у вама[9]. А о томе је и првоврховни Петар сведочио, говорећи: Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говораху свети Божији људи[10]. А ја, премда сам ништаван и недостојан и далек од сваке светости и светих Божијих људи, ипак не могу да одрекнем дар који нам је дао Бог, него вам као дужник Његове благодати служим реч Божиjy и откривам талант који ми је дарован, и дар КОЈИ МИ je дат кроз пророчанство са полагањем руку[11] архијереја који ме је учинио свештеником, као што нам сам првоврховни апостола заповеда. Јер каже: Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као речи Божије, ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје[12].
8. Дакле, Дух је Онај Који говори, браћо, а не ја, као што нас је уверио и Господ, и Његов верни ученик. А ако лажем, куда ћу побећи од неизбежне правде која у погибију шаље оне који лажу? Јер речено је: Погубићеш све који говоре лаж[13]. И као што се онај ко не верује ономе који говори Духом, о Духа Који говори огрешује и хули, тако и онај ко је лишен благодати Духа са висине, ако се дрзне да каже: „Ја говорим у Светом Духу“,попут Симона Мага и његових једномишљеника, биће туђ Богу и богоборац. Јер онај ко се речима противи Духу, свакако је богоборац, будући даје Бог нераздвојив и неразделан, па је и Свети Дух неодвојив од Очеве и Синовљеве вечности и царства.
9. Дакле, немојте пожелети да постанете богоборци и противубошци,браћо, него ходите, поклоните се и припадните са мном и не устајте сведок не примите дар Божији, као што сам га примио и ја недостојни Његовом благодаћу. Ја вам ништа противно не говорим, браћо, него свима вама показујем своју силну љубав. Јер када бих говорио да сам на дар примио благодат од Оца светлости, од Кога долази сваки дар савршени, а да нећу да га примите и ви, било би правично да ме омрзне и Бог, и ви сами. А сада, када вам представљам истину која долази од Божанственог Писма и од самога искуства, указујући вам на царски пут, у чему се огрешујем о вас? А ако не пристајете да вас поучавам, сматрајући ме безименим и неугледним и последњим од свих, знајте и научите се да је Бог изабрао лудо пред светом да посрами славне и силне.
10. Али можда би неко могао да примети и каже: „То што ти говориш је велико претеривање и превазилази људске силе“. А ја ти кажем: „То је заиста велико и натприродно, јер, како рекох, то су Божије речи“. „А како то да се нико“, рећи ће, „од великих отаца није тако јасно изразио о себи и изговорио такве речи, које ти говориш о себи?“ Грешиш, човече. Штавише, Апостолски Оци говорили су као и ја, па и више од тога, али веродостојност беседника чини оно што они говоре лако прихватљивим и уверљивим, док моја ништавност чини да вам и оно што je свима општепознато изгледа лажно и гнусно“.
11. Међутим, могу вам навести и други разлог из ког сам то, и нехотице, открио. А шта је у питању? Лажно, неразумно и глупо предубеђење оних који говоре да данас на земљи и међу нама нема таквога човека. И обрати пажњу на то како је злоба маштовита. Јер када ја не говорим јасно,него се трудим да сакријем дар, они мисле да говорим истину. А ако им откријем и кажем истину, одмах ме осуђују као гордељивца, не знајући речи светих Апостола. Које речи? Ми ум Христов имамо[14]. Или бисте можда, могао бих да им кажем, као претерану гордост осудили и речи потоме знамо да Он пребива у нама, по Духу Који нам је дао.[15] А како бисте ово употребили против онога ко то каже: Тражите ga искушате Христа Који у мени говори[16]? Или: Мислим да и ја имам Духа Божијег[17], и: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо, него Духа усиновљења,у Којем кличемо: Авва, Оче[18], и: Бог Који је рекао дa из таме засија светлост, Он је засијао у срцима нашим[19]! Да нећете све то урачунати у речи гордости? О, безумља!
12. А ако хоћеш да сазнаш и о начину осијања које бива у онима који воле Господа, послушај самога Павла који каже: Имамо благо у земљаним судовима[20], односно телима. „Али ако“, рећи ће он, „данас нема таквога човека, шта онда?“ А зашто га нема, реци ми? „Зато што ако неко и хоће“,кажу они, „да данас постане такав, мислим да не може, као што то иначе не може постати ни онај ко неће“. Ако, дакле, кажеш да то не може ни ко хоће, како онда схватити речи: Онима који Га примише дао је власт да буду чеда Божија[21], и: Ако хоћете, Богови сте и синови Вишњег cви.[22] А ако то не желиш и не постајеш такав, знај да си себе самога осудио, јер си онај који није ни пожелео, нити изабрао да постане такав. Јер ако хоћеш,ти то можеш.
13. А ако ти и ниси такав, ипак је много других, јер тако Бог хоће,које ти не познајеш. Јер ако је Бог у Илијино време имао седам хиљада оних који нису преклонили колена пред Ваалом, далеко пре то важи за данашње време, када се Његов Дух Свети богато излио на нас. А ако неко не свлачи све и наг прилази да тражи и да добије, крив је томе онај који неће, а не Бог. Јер као што се огањ спремно, да тако кажем, и природно дохвата вештаства, тако и благодат Свесветог Духа, Којем приличи поклоњење, тражи да се дотакне наших душа, како би засијала и онима који су у свету и како би кроз те којима сија управила кораке многих, да би, и сами правилно ходећи, приближили се огњу и сваки појединце, а и заједно, ако је могуће, упалили се и међу нама засијали као богови, како би се благосиљало и умножавало семе Бога Јаковљевог и да не би понестало боголиких људи, који би светлели као светлост на земљи.
14. Ја, дакле, мислим да је истина таква и да је воља Божија на нама које је Сам Он саздао и учинио нам част, прославивши нас на почетку славом Свога лика. А ви видите и процените то што вам говорим. И ако не мислим исто као Апостоли и свети и богоносни оци и не говорим сагласно ономе што је речено, и ако не понављам и ја оно што је Бог казао у Светим Еванђељима, ако на животворно дејство и дар који у њима постоји, а који је, на несрећу, угашен неразумним умовањима, колико то од њих зависи, пред свима помоћу доказа јасно не указујем и не показујем светлост која још увек гори, све наводећи и говорећи из самих Светих Писама, нека ми буде анатема од Господа Бога и Исуса Христа кроз Духа Светога као на онога који учи мимо онога што су Божанствени Апостоли учили и благовестили, а ви не само да треба да затворите уши да ме не чујете, него ме и каменујте као нечастивца и безбожника и убијте ме. А ако подржавам владичанска и апостолска учења која су неки извитоперили, сабирајући из самих Божанствених Писама све што утврђује и исправља размишљања таквих и оних који их слушају, и саветујем им да нас ни васкрсење, ни нетрулежност, ни живот, ни Царство Небеско, ни сама вечна добра не очекују само као нешто чему се надамо, него их учим да је то нешто што је пред нама и откривено, што се гледа и види и што се још овде даје као залог изабранима и онима који ће се спасити, док сам заостала добра решио да им јавим и уверим их да ће им бити дата после смрти и васкрсења, зар не би радије сви требало да ме примају са одобравањем и да ме силно воле, јер им показујем дело савршене љубави?
15. Јер као што онај ко је нашао сакривено благо и задржао га само за себе бива осуђен од свих као достојан покуде и среброљубац, а ко га не крије за себе, него га свима показује и објављује и остави га да свако од њега узме колико хоће, свакако је достојан похвале и примају га и Бог и људи, тако ћу се и ја показати као неразуман у духовним стварима, говорећи Божијом благодаћу. Јер када ми је један свети човек указао да на једном место постоји скривено благо Божанствених Писама, нисам био лењ да устанем, испитам га и видим, али, пошто сам и њега замолио и узео за помоћника и сатрудника, оставио сам свако друго животно делање и посао и, када сам сазнао за место са благом на које ми је указао тај добри човек, пошао сам тамо и ни дању ни ноћу са великим напором и трудом нисам престајао да копам, ријем, да избацујем земљу и дубим рупу, све док није почело да просијава благо, одозго прекривено земљом. А пошто сам се дуго намучио копајући и одбацујући земљу, и на дну угледао, како верујем, најдрагоценије благо на земљи неокрњено и нетакнуто и чисто од сваке мрље, ја отада кад год погледам на њега вичем онима који не верују и не желе да се муче и копају: „Ходите, видите сви ви који не верујте Божанским Писмима“. А то чиним слушајући, свакако, Соломона који каже: Без зависти и научих, и у изобиљу предајем[23]. Зато тако вичем свима, како је речено: „Ходите, сазнајте да се не само у будућности, већ и сада пред очима и рукама и ногама вашим налази неизрециво богатство које је изнад сваког началства и власти[24]. Ходите, уверите се да је благо о којем вам говорим светлост света“.
16. И ја то не говорим од себе самога, него је то само благо рекло и говори: „Ја сам васкрсење и живот, Ја сам горушично зрно скривено у земљи, Ја сам бисер који верни купују, Ја сам Царство Небеско које се у вама крије и као што Ме сада виде они који Ме потраже и нађу, тако ћу засијати и у њима и над свима њима, како сада сијам (премда сакривен) над свим небесима. Ја, Који сам несместив по природи, у вама по благодати бивам сместив, и невидљив видљив, не показујући се колики заиста јесам, мада читав и остајем видљив, него колико то прима природа и сила оних који Ме гледају. Ја сам квасац који душа прими и меће у своја три дела [тј. разумни, гневни и жељни], па их закваси и сва постаје налик Мени. Јер какав је квасац, такво постаје и брашно које од њега кисне са водом и сољу. А са Мном, Сином, каже, постоје и једноприродни Мој Отац и Његов Утешитељ, и они бивају уместо воде и соли. Ја сам уместо чулног раја Својим слугама постао умни рај, у који ћу увести све који верују у Мене и који се поново рађају Духом, који више не могу да греше, нити кнез света има икакве моћи над њима, јер Ја сам у њима, а они у Мени и побеђују свет, јер се налазе ван света и са собом имају Мене, Који сам силнији од свега. Ја сам светозарни извор бесмртне реке, чијом се водом, која од Мене тече, радосно умивају сви који Ме воле, не после смрти, него свакога часа, чистећи од сваке мрље и тело и душу и читави блистајући попут светиљке и зрака сунчеве светлости. Ја сам сунце које у њима свиће свакога часа и које они виде умно, као што сам се и раније објављивао пророцима, па су они, гледајући Ме, певали Ми химне, свагда Ме призивајући: Ујутру ћеш, каже Давид, послушати глac мој, ујутру ћу стати пред Тебе и видећеш ме[25], а други: Тада ће синути ујутру светлост твоја и здравље твоје ће брзо процвасти[26], када и ти испуниш Моје заповести“.
17. А зашто сам принуђен да вашој љубави говорим о свему о чему нам говори Бог Који је жедан нашега спасења, ако не зато да бисте се на сваки начин научили и уверили да су они који седе у тами дужни да виде да сија велика светлост, ако уопште погледају, и да не би неки од вас мислили да је оно, додуше, засијало, али да је немогуће да га виде људи који се још налазе у телу. Јер да није могуће, зашто би оно и сијало и сија, ако га они не виде? Боље рећи, светлост је увек постојала и увек је сијала исија у онима који су чисти, и у тами је сијала а тама је не обузе, и сада сија и тама је не обузима, нити је се дотиче. А рећи да је „сада“ засијала народу који седи у тами значи да је благоизволела да се открије онима којима се и јавља, јер је други, који су у тами, не опажају. Јер невидљив је постао видљив посредством тела свима који су Га угледали чулним очима,и неверним и верним, док су светлост Његовога Божанства познали и она се открила само делатно верним, који су Му и говорили: Ето, Господе, ми смо оставили све и за Тобом пошли[27]. А реч „све“ обухватила је и имање, и новац, и жеље, и презирање привременог живота и то што су се узгнушали над њим, како би окусили сам ипостасни и вечни живот, што је свакако и слађе и важније, и који је Сам Бог.
18. Али молим све вас, оци и браћо, да похитате да се приопштите таквом животу који је светлост Божија, сам Дух Свети, Који оне који су постали Његови заједничари освећује и чини их боговима по усиновљењу. И не заборавите беседе које сам вам изговорио, него најпре сами научите да увек чините добро, а затим поучите и друге да ra чине, како би реч поуке у вама била делатна и прихватљивија за оне који је слушају. А ако не поступите тако, ја нисам крив ни за кога од свих вас, јер се нисам уздржао да вам не објавим шта ми је рекао и обзнанио и заповедио Господ наш Исус Христос кроз Свога Светог Духа, Који прима поклоњење, о високим даровима и благодати сабеспочетног Бога и Оца Свога, које свагда и до данас онима што са муком и у вери траже приопштење даје благи и доброчинитељ Бог наш, Којем доликује свака слава, част и поклоњење сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Рим. 8,15
  2. Јн. 17,24
  3. Јн. 17, 20-21
  4. Мт. 11, 27.
  5. Јн. 17,21
  6. Јн. 17,23.
  7. Јн. 17,23
  8. Кол. 3,11
  9. В. Мт. 10, 20
  10. 2Пт. 1,21
  11. 1Тим. 4,14
  12. 1Пт. 4,10
  13. Пс. 5, 7
  14. 1Kop. 2, :16
  15. 1Јн. 3, 24
  16. 2Кор. 13,3
  17. 1Kop. 7, 40
  18. Рим. 8,15
  19. 2Кор. 4, 6
  20. 2Кор. 4,7
  21. Јн,. 1,12
  22. Пс. 81, 6
  23. Прем. Сол. 7,13
  24. Еф. 1,21
  25. Пс. 5,3
  26. Ис. 58, 8
  27. Мт. 19,27

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *