САБРАНЕ БЕСЕДЕ
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
БЕСЕДА ТРИДЕСЕТА
О ПОКАЈАЊУ И ПОЧЕТКУ ПОХВАЛНОГ ЖИВОТА. О ТОМЕ КАКО ТРЕБА ДА ПОСТУППА ОНАЈ КО СЕ СВАКОДНЕВНО КАЈЕ, А УЈЕДНО И О СУЗАМА И СКРУШЕНОСТИ.
1. Браћо моја љубљена, послушајте смисао мојих речи и са радошћу примите мој савет као добар, те се постарајте да га испуните на заједничку корист и мени и себи. Јер ходећи полако кроз оно што је наизглед мало,ми напредујемо и достижемо савршеније, постајући савршеним мужевима у Христу.
2. А ово што сам имао да вам кажем јесте следеће: када изађете из цркве, не почињите да се бавите сујетним и некорисним, да не дође ђаво и не нађе вас како се тиме занимате, те да, као када врана уграби зрно пшенице из поља пре него што га покрије земља, па одлети, тако и он не однесе сећање на ове речи поуке из ваших срца, па да поново останете празни и лишени спасоносне поуке. Али ако је коме од вас одређено да се бави рукодељем или да служи или ради, нека оде погнуте главе и молећи се у себи, а док ради и служи нека овако говори у себи:
3. „Тешко мени, колико сам провео дана и година свога живота, бавећи се, несрећник, бесмислицама и смејући се! И како сам узалуд све досада слушао Божанствена Писма, а да никакву корист нисам видео од њих! Шта ми је користио овај живот? Ето, прошао сам толике и толике године свога живота. И ко зна да ли ћу доживети сутра? Јео сам много година и наситио стомак месом, вином и силним преједањем. Улепшавао сам се хаљинама, забављао се и смејао на своју штету, имао сам толико сувишног новца који сам улудо потрошио, а затим сам опет стекао други. До миле воље сам уживао у бањама и миришљавим уљима, путовао сам на коњима и мазгама, наслађивао се на бројним и скупоценим гозбама, завидео ближњем, ругао се, блудничио, крао и лагао. Дружио сам се са славним и богатим познаницима и пријатељима и јео сам са великашима. У животу сам стекао славно име, лежао сам у меким постељама, одмарао сам овоземно тело и наситио се сном.
4. И шта ми је од свега тога досад било или ће ми бити од користи при изласку моје јадне душе из тела, ако сутра Онај Који има власт над свим што дише заповеди да ме уклоне из овога света? Баш ништа! Дакле, да не бих улудо провео и преостале дане свог овдашњег живота, од сада постављам почетак и напуштам све то, па ћу, попут светих отаца, и ја чинити све супротно томе. Уместо свег претходног многоједења ћу постити, све док језик не будем могао да покрећем на празне приче, притиснућу утробу глађу и жеђу, па ће се тиме свакако зауздати и мој незауздани језик,али ћу уз то постати и утучен и блед и жалостан, ослободићу се од надмених мисли, па ћу лако престати да се занимам трицама, да се ругам и смејем. Обући ћу се у рите, а скупоцену одећу раздаћу сиротињи, а уз то ћу у руке потребитих предати све злато што сам стекао. Јер што бих од сад бринуо о томе, ако читавога себе предам Ономе Који све храни? Престаћу да јашем коње и мазге и одрећи ћу се свих сродника и пријатеља и милих. Јер онај ко некога воли више од Бога, како Сам Он каже, Њега свакако није достојан. Нећу прићи бањи, нећу узаћи на одар постеље своје[1], него ћу се радо предати лежању на земљи и на тврдом, од чега има да ме прође и сама жеља за сном, па ћу спавати мање. Јер зашто бих, пошто умрем,био достојан да живим?
5. Тако чинећи, устајаћу у поноћ, падаћу и плакаћу у жалости због грешне душе своје и Богу ћу у уздисањима и сузама говорити: „Владико,Господе неба и земље, знам да сам пред Тобом, страшним и недоступним Богом својим, сагрешио више од сваке људске природе, па и од бесловесних животиња и гмизаваца, и да нисам достојан да икада стекнем милости од Тебе. Због тога се не бих ни усудио да Ти приступим или паднем пред Тебе, човекољубиви царе, да нисам чуо свети глас Твој који каже: Не желим смрти грешника, него да се обрати и жив буде[2], и опет: Радост ће бити на небу због једног грешника који се каје[3]. Али, сетивши се и Твоје приче о блудном сину, Владико (како си, док је он долазио и пре него што Ти се приближио, Ти милосрдни му пришао, обиснуо му се око врата и пољубио га), поуздао сам се у море Твоје доброте и приступио Ти у болу и жалости и утучености срца свога, јер сам окамењен и силно изранављен, те због својих безакоња жалосно лежим у замци ада. Али од сада Ти дајем реч, Господе, да Те, док заповедаш да се налазим у овом животу и овом телу,нећу оставити, нити ћу се вратити натраг, нити ћу се више дотаћи сујетног и лукавог. А Ти, Боже мој, познајеш моју слабост, невољу, малодушност моју и мисли које ме муче и тиште. Помози ми, падам пред Тебе, и не остави ме, нити допусти да се непријатељ силно подсмехне и наруга ономе који је одсада Твој слуга, благи“.
6. То је, дакле, по читав дан дужан да промишља и да жели онај ко је сада напустио свет и пожелео да се покаје, браћо, ко је зажелео да упозна ту уметност над уметностима живота у муци и подвига и ко је ради тога ушао на поприште искушења. Зато ћу и упутити поуку таквоме, ако се нашао где међу нама и жуди да од нас чује о ономе што је најтеже, хитајући да започне дело истинског покајања.
7. Уз оно што сам рекао, љубљени, ни храну не узимај до вечери. А увече, када уђеш у келију, седи на своју постељу и, промисливши у себи о свему што си чуо, заблагодари најпре за то што си се удостојио да достигнеш крај дана и почетак ноћи. Затим испитај себе самога и сети се свега што си сагрешио Богу Који те је створио и толике године био дуготрпељив према теби, допустивши ти да живиш и даровавши ти све што ти је потребно за уживање тела, а мислим на храну и пиће, одећу и покривала, па и то што седиш у овој келији, а није се разгневио, нити се одвратио због твојих греха, нити те је предао смрти или демонима да те погубе. Присетивши се ваљано свега тога, устани и постави простирку на земљу и неки мали камен као узглавље, па припреми постељу на којој ћеш отпочинути.
8. И послушај! Одређујем ти и други начин истински усрдног покајања, који ће ти брзо донети сузе и скрушеност, а посебно ако си каменог срца и ако тешко заплачеш и доживиш умилење. Али нека ти се не учини,пре него што добро испиташ, да је за верне чудно и неуобичајено то што ћу ти саветовати.
9. Ономе ко је себе после крштења сачувао чистим пред Богом и очувао беспрекоран образ Творца и Саздатеља, да би призвао Бога неће бити потребно ништа друго осим онога што има, јер се он налази у Богу. А ономе ко је себе након тога упрљао недоличним делима и безакоњима и храм тела свога, а мислим на дом Божији, блудним живљењем учинивши га домом наслада и страсти и демона, не само да је потребан начин покајања о ком ћу ти говорити, него и многи други начини и путеви покајања како би умилостио Бога и вратио себи божанствено достојанство које је изгубио грешним животом.
10. А који ти то начин покајања предлажем, отачки те саветујући,послушај без саблажњавања и са расуђивањем, брате. Пошто, како је речено, припремиш простирку на коју ћеш лећи, стани на молитву као осуђеник. Најпре изговори Трисвето, а затим и Оче наш, а док то будеш говорио сети се ко је и какав је тај Kora зовеш Оцем. А када дође дотле да кажеш „Господе, помилуј“ и када пожелиш да пружиш руке увис ка небу, погледавши ка њему чулним очима и усредоточивши се на њега и на себе разумом, сети се својих срамних и ружних дела и свега што си сагрешио, па се уплаши, говорећи у себи: „Авај мени, нечистом и прљавом! Једном ће се, видевши ме како без стида пружам руке према Њему, Бог сетити мојих безакоња која сам њима починио, па ће огањ послати против мене и неће ме бити“. Онда их врати и стави иза леђа као да те воде на смрт, уздахни из дубине душе и реци жалосним гласом: „Помилуј ме грешног и недостојног живота, а истински достојног сваке казне“, па додај све шта те благодат Божија наведе да кажеш. И, сећајући се својих грешних дела, ударај себе самога силно и без милости, говорећи: „Како си све то, подлаче и јадниче, учинио?“, па опет спусти руке и стани да се молиш Богу. Затим се опет ошамари по лицу, па крени себи да чупаш и вучеш косу, као да ти је у питању туђин и подмукли непријатељ, те реци: „Зашто си то и то учинио?“ и, пошто се много пута изудараш, стави тада руке пред себе и стани спокојне душе. И, изговоривши умом два или три псалма, учини онолико поклона колико мислиш да можеш, па стани опет сабран умом и промишљај у себи о ономе што је речено, да би ти Бог дао да ти једном дођу сузе и скрушеност. И ако се то догоди, не одступај док не прођу. А ако не, не жалости се, него ово реци у себи: „Скрушеност и сузе припадају достојним и за њих припремљеним. А колике си ти године молио Бога или Му служио? Којим делима си припремио себе да их примиш? Зар ти није довољно што си жив?“ То рекавши и заблагодаривши, осени и лице и груди и читаво тело знаком Часнога Крста, па прилегни и пружи се на простирку.
11. А када се пробудиш, немој се окренути на другу страну, него одмах устани и поново се помоли на поменути начин и не спавај више, него се моли и читај све док не удари клепало, па тада са свима пођи на сабрање и стани у храму као са ангелима на небу, у страху, сматрајући себе недостојним и тога да тамо стојиш са браћом. И, док стојиш, пази на себе да не гледаш на све стране и да љубопитљиво не посматраш браћу како ко стоји и како поје, него гледај само на себе и на псалмопојање и на своје грехе. Сећај се и молитве у келији, немој изговорити на сабрању ниједну празну реч и немој изаћи отуда пре последње молитве. Ако је могуће, немој сести ни за време читања, него се склони са стране и стојећи слушај, као да кроз чтеца говори сам Бог над свима. А ако и сам будеш послан на читање, владај се као да си недостојан да својим устима изговараш богонадахнута Писма својој браћи и, пошто завршиш божанствено читање и учинивши уобичајену метанију у смеру оба клироса, тада без пренебрегавања и немарности, него све их сматрајући синовима Божијим и светим, падни и главом дотакни тле, па говори тајно у срцу своме свима њима: „Молите се и опростите ми, грешном и недостојном неба и земље, светитељи Божији“. А ако будеш одређен за канонарха, немој то чинити немарно нити раслабљено, него сабрано умом и трезвено као да својој браћи гласом као руком делиш божанске речи пред царем свих Христом, и бој се да не пропустиш да некоме из презира даш животворни хлеб, односно, како рекосмо, реч Божију, па да не будеш избачен напоље као презиратељ, а у овом случају не мислим на цркву, него на Царство Небеско. И пошто изађеш после отпуста, сети се како си провео претходни дан и, ако си у чему сагрешио, данас се исправи.
12. Ако то, дакле, будеш истрајно чинио, Господ неће одоцнити да са тобом учини милост Своју, ја сам ти јемац Његове милостивости и ја ти,мада је то и дрско рећи, говорим уместо човекољубивог Бога! Умрећу ја,ако те презре. Уместо тебе ја ћу бити предан вечном огњу, ако те остави. Само ништа од тога не чини оклевајући срцем, нити двоједушно!
13. А шта су оклевање и двоједушност? Обрати пажњу, љубљени!Оклевање срца значи мислити или уопште срачунавати у себи: „Хоће ли ме помиловати Бог, или не?“ То „не“ знак је неверја. А ако не поверујеш да ће те Он помиловати и више него што ти очекујеш, зашто и прилазиш да Га молиш? А двоједушност значи да се не предајемо савршено на смрт ради Царства Небеског, него да се само бринемо о животу своје плоти. Само то, добро знај, дужан је да сачува онај ко се са болом каје, да не би себе самога усмртио на неки начин и постао самоубица, као да се бацио са литице или се пробо копљем или неко друго зло учинио. А о осталом,чиме зна да се тело храни и живи, ништа нека не брине, сагласно ономе што је речено: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову и ово све ће вам се додати, а мисли се на потребе тела. Јер онај ко има тегобан живот и живи по Еванђељу може да се храни само хлебом и водом свакога дана и да живи и да буде здравији од оних који уживају у раскошним трпезама. Зато је и Павле, знајући то, говорио и свагда говори: Када имамо храну и одећу, будимо њима задовољни[4]. И опет: Чак сами у себи осуду на смрт доживесмо, да се не бисмо уздали у себе, него у Бога Који подиже мртве[5].
14. Ето, дакле, рекосмо ти, љубљени брате, како треба да приђеш Богу и какво треба да Му покажеш покајање. Не одступај све до последњег даха свог и не заборави добар савет мене грешног. И, премда ја сам то нисам испунио и рекао ти све то на основу опита, благодат Божија дала ми је да то кажем ради тебе и твога спасења. А ако уз Божије садејство то учиниш и проведеш много времена на том делу покајања, поучаван благодаћу свише, убрзо ћеш сам разумети и друге, још веће тајне и биће ти кроз таква дела дарован не само извор суза, него и отуђење од свих страсти. Јер ако човек тражи покајање и скрушеност, и ако истражује шта помаже и садејствује туговању и плачу и скрушавању, чинећи то са ревношћу, али ако исто тако не даје себи предност ни у чему, нити уопште чини вољу плоти, то га убрзо води ка напретку и очишћењу и бестрашћу, чинећи га заједничарем Духа Светога, и не само то, него и равним Антонију,Сави и Евтимију, великим оцима.
15. Тако ће ти бити ако ме послушаш и заволиш покајање и скрушеност, а ако не хтеднеш да ме чујеш и да то што сам ти навео учиниш непрестаним делањем, немој ни ти, а нека и нико други не хули и говори даје то немогуће, па да каже: „Све сам продао и толике године провео у подвигу“; и нека ми не набраја шта је све разделио и како је расточио богатство и злато, и нека не говори: „Од свога злата обукао сам толике и толике наге и нахранио гладне, напојио жедне, све своје сам расточио, отишао сам на ту и ту планину, ушао у ту и ту пећину, целивао сам гроб Господњи, успео се на Маслинску гору, а сада сам дошао у овај манастир и примио постриг, или од раније пострижен седим у једној келији, изговарајући толике и толике молитве. Тиме ћу се спасити и мени је доста!“ Не варај се, брате, когод био, и не теши себе празним мислима, јер то је неразумно чинити. Свето је добро, чак веома добро, али то је, знај добро, љубљени, тек семе. Дати за то дам овакав пример: ти си земљу преорао два и три пута, па си је засејао. Да ли знаш да ће семе избити из утробе земље? Да ли знаш да ће израсти? Знаш ли да су сазрели усеви твоје душевне земље и да су спремни за жетву? Јеси ли откинуо класје и уситнио га рукама, да би видео наг плодсвојих напора? А, пошто си га видео, јеси ли се до ситости најео и добиоснагу? Ако си све то доживео, клањам ти се пред ноге и целивам и љубимњихове трагове, јер нисам достојан лице да ти целивам. И радуј се и весели, са радошћу сабирајући оно што си са муком и напором посејао.
16. А ако нити знаш за то о чему ти говорим, нити си познао да је у твоју земљу посејано нешто од бољих плодова (а мислим на њиву твога срца), шта ти је користило, реци ми, ако си и обишао сав свет и доспео до крајева мора[6]? Свакако ништа! Јер ако се смилујем на сав свет оних који нису моји, па чак и нека буду моји, а превидим да сам сам наг и убог и да сам се нашао у крајњој беди, те да такав има да умрем и станем пред страшно судилиште Христово, каква ми је корист? Ми треба да из овога живота и тела изађемо обучени и украшени, ако хоћемо да будемо позвани на царску свадбу са пријатељима царевим. А шта је то што сам и ја и сви ми дужни да обучемо, како се тада не бисмо нашли наги? Христос, браћо, и Бог! И ако, опет, сву земљу под капом небеском обиђем као једну палату, те не изоставим ниједну земљу или град или цркву, а да у њу нисам ушао и поклонио се и помолио, па да о ономе што се у њима налази могу да испричам подробно и тачно, а останем без Царства Небеског, не би ли ми било боље да се нисам ни родио нити пао[7] на земљу, нити да сам удисао овај ваздух и очима видео сунце? Да, то би ми заиста било много боље!
17. И шта да урадим, да не останем без Царства? Ако испуним све што је претходно речено, примићу Духа Светога, јер Он је семе Христово,кроз које ми, убоги и смртни, постајемо Његови сродници, и ако оно падне у добру земљу, носиће плодове по тридесет и по шездесет и по сто, а то је Царство Небеско, док је све остало без њега бескорисно. Јер ако се не смилујемо на себе саме, браћо, и ако покајањем не учинимо своје душе очишћеним и пуним светлости, ништа нам неће користити делање свега другог,како каже Господ наш и Бог: Каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?[8] И опет: Ко изгуби душу своју ради Мене наћи ће је, а ко је нађе изгубиће je[9]. Ако, дакле, не изгубим своју душу на начин како рекох, предавши се смрти Христа ради, како бих је опет нашао да живи вечним животом, каква ми је корист од свега осталог, пријатељи и браћо? Заиста никаква и ништа нам неће користити, вољене слуге Христове, нити ће нас избавити од вечног огња, ако не оставимо све и не мотримо на себе саме.
18. А шта значи мотрити на себе? То ћемо одложити, браћо, за другу поуку, пошто се долично припремимо за њу. А Ти, Боже, истинита Премудрости, Који си пристао да постанеш учитељ нас грешних, сам ме научи шта да и себи и својој браћи слугама кажем о ономе што води спасењу душе. Јер Ти си водич и просвећење душа наших, Који нам дајеш реч када отворимо уста да са великом силом проповедамо Еванђеље, и Теби славу узносимо сада и свагда и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- В. Пс. 131,3
- Изл. 33,11
- Лк. 15,7
- 1Тим. 6,8
- 2Кор. 1,9
- Пс. 138, 9
- В. Прем. Сир. 7, 3
- Мт. 16, 26
- Мт. 10, 39