САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДЕСЕТА[1].
О ЗАЈЕДНИЦИ ДУХА СВЕТОГА, О СВЕТОСТИ И САВРШЕНОМ БЕСТРАШЋУ. И О ТОМЕ ДА ОНАЈ КО ВОЛИ СЛАВУ ОД ЉУДИ НЕМА НИКАКВУ КОРИСТ ОД ОСТАЛИХ ВРЛИНА, МАКАР ИХ И СВЕ ДОСТИГАО
 
1. Браћо и оци, зар не видите како они који стоје пред земним царем сматрају то великом чашћу и поносе се тиме, док им људи у свету на томе завиде? Ако су, дакле, они тако расположени према пропадљивом и сујетном, колико пре смо дужни ми, који смо постали војници небеског цара и који смо се примили да служимо Њему, да се радујемо и веселимо што смо се уопште удостојили да будемо назначени у службу Њему и што смо позвани да служимо Његовом имену? А ако се једном удостојимо да Га гледамо у лице и прибројимо се онима који стоје пред Њим, хоће ли бити већег блаженства од тога? Ако неко постане Његов слуга и пријатељ и удостоји се да слуша Владичину беседу и глас, који ће ум човеков, који глас исказати величину те славе и части? Јер ако добра која око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дођоше, а која припреми Бог онима који Га љубе[2] превазилазе људско поимање и сва видљива добра, утолико пре то важи за Бога Који их је припремио. И не само за Њега, него су и они који су удостојени да Њега самога гледају, да пред Њим стоје, беседе са Њим и који су постали заједничари и судеоници у Његовом Божанству, свакако превазишли добра која им је Бог припремио, као они који су стекли Господа Који је сама та добра припремио. А о томе да је било таквих и да такви бивају до сада, при чему не само после смрти, него и док живе у садашњем животу, учи читаво богонадахнуто Писмо и о томе сведоче сопственим живљењем сви свети, а заједно са њима и блажени отац наш Симеон Студитски чији спомен данас чинимо, као и они који светитеље речима хвале.
2. Наиме, високопреподобни отац наш Симеон, о чијем смо животу и богоугодном живљењу читали, такав је живот водио и такво је живљење показао посред града и у преславном манастиру, да је висином врлина и подвизима преко сваке силе превазишао не само оне који су просијали у његовом нараштају, него и многе древне оце. Зато, пошто нам се показао достојним многих похвала и слављења, ми га, по мери својих моћи, хвалимо и блажимо и прослављамо.
3. Сва хвала и блажење светих састоји се у овоме: у православној вери и похвалном животу, и у дару Светога Духа и Његовој благодати. Уз то двоје иде и треће. Наиме, када неко проживи добро и богољубиво у православном духу и прими благодат од Бога и прослави се даром Духа, њега прати похвала и блажење од читаве Цркве верних и од свих њених учитеља. А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се Он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет? И ко није постао свет, због ког ће другог дела или чина бити блажен, ако је блаженство Бог? А ко се није приопштио Богу и, тачније, ако Га нема читавога у себи самом, како се може сматрати блаженим? Никако. Јер како би се сунце без светлости могло назвати сунцем? И како би се човек без заједнице Свесветога Духа могао назвати светим? Постаните, рече милостиви Господ, свети, јер сам Ја свет[3], подстичући нас, који учествујемо у греху, да се на Њега угледамо својим делима, и каже: „Одступите од греха и чините свако добро, испуните сваку врлину колико можете и постаните свети колико је у вашој моћи, ако хоћете да имате заједницу са Мном. Јер Ја сам свет – чист и нескверан. То је моје природно својство, а ви ћете свети постати делањем заповести, уздржавајући се од скверни греха и благодаћу се приопштивши Моме Духу“. Јер то значи реч „постаните“,
4. Дакле, човек постаје свет уздржавањем од греха и делањем добра,свакако не зато што се делима освећује (јер неће се оправдати делима закона ниједна душа[4]), него зато што чињењем тих дела постаје сродан светом Богу. Верујем да је Господ то радије рекао онима који су већ примили благодат Духа и поручујући им да се не уздају на дар и да се у немару не враћају греху, као да је говорио: „Немој се препустити беспосличењу,духовни човече, јер си примио благодат Светога Духа и кроз њу Мене. Беспосличење рађа лукавство, а лукавство рађа сваки вид зла. Дакле, свакодневним делањем заповести постани свет, ако хоћеш да Ја будем у теби и са тобом и ти у Мени и са Мном“. А пошто је ум нешто што се непрестано креће и што не може да беспосличи, он треба да будем посвећен старању и ревности у делању заповести Божијих. Тако је и читав људски живот испуњен бригом и беспокојством и никако не може да почине од свега,премда су многи и покушали да то ураде преко своје моћи и силе, али човек је као такав саздан отпочетка. Наиме, Адаму је заповеђено да обрађује и чува рај и у нама постоји некакав природан покрет делања окренут ка добру. Дакле, они који су се препустили нераду и немару, макар били духовни и свети, себе предају страсти која је мимо природе.
5. Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости. А онај ко се свесно упусти у један грех сав отпада од чистоте, као што се и малом нечистотом огади читав суд са водом. Не говорим о греху који се чини само телом,него и о другим страстима које су унутра у нама и које ми невидљиво чинимо. Верујте ми када ово кажем, браћо, и знајте да смо се, ако испунимо сваку врлину и чуда савршимо и не пропустимо ни малу ни велику заповест, а пожелимо само славу од људи и њу на ма који начин затражимо и потрудимо се да је примимо, лишили плате за све остало. Јер ако примамо славу људску и не бирамо славу Божију, суди нам се као идолопоклоницима, који се поклањају пре твари него Творцу. Али и када се даје земна слава, онај ко је прими са уживањем и радошћу и њом се хвали и срцем весели биће осуђен као блудник. Јер такав је сличан човеку који се реши да девује и одриче се општења са женама и са њима се не оскврњује, нити жели да са њима живи, а када му дође нека жена он је са задовољством одмах прими и испуни се насладом, спојивши се с њом.
6. Тако бива и са сваком другом жељом и сваком страшћу. Ако се неко својевољно препусти било зависти, било среброљубљу или суревњивости, или непријатељству или неком другом злу, он неће достићи венац правде. Јер праведни Бог не трпи да има заједницу са неправеднима и,будући чист, не прља се са нечистим, као бестрастан не обитава са страснима и као свет не улази у душу испрљану и лукаву. А лукав је онај ко је у своје срце примио зрно злог сејача и, ко као плод ђаволу, носи трње и чкаљ греха, огњиво вечне ватре, а то су завист, мржња, злопамћење, свађа, умишљеност, сујета, гордост, подмуклост, празна радозналост, клеветање и било која гнусна страст која се са насладом извршава телом и погани нашег унутрашњег човека, сагласно Господњим речима.
7. Али нека се не догоди, браћо, да ми икада као плод донесемо такав кукољ, из немара примивши у своја срца семе лукавога. Нека бисмо Христу у плод донели по тридесет и шездесет и сто од онога што Духом у себи узгајамо, а то су љубав, радост, мир, благост, доброта, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање, једење хлеба знања, узрастање у врлинама и достизање мужа савршеног, мере раста пуноће Христа Којем приличи свака слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа изговорена на спомен Симеона Студитског после његове смрти (986. или 987. године).
  2. 1Кор. 2,9
  3. 1 Пт. 1,16.
  4. Рим. 3,20.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *