САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА
О СЕЋАЊУ НА СМРТ. И О ТОМЕ КАКВУ ЈЕ ДОБРУ КОНЧИНУ ИМА ЊЕГОВ ТРИБЛАЖЕНИ БРАТ АНТОНИЈЕ. И НА КРАЈУ НАДГРОБНО СЛОВО ЊЕМУ.
 
1. Браћо и оци, молим се Богу Који ме је помиловао да устроји оно што је потребно за спасење свих и да наше душе исправно усмери ка тамошњем животу, где су пре нас стигли и где нас очекују браћа и родитељи, а куда је прешао и наш триблажени брат кир Антоније, пошто је овде проживео добро и свето, истински се покајавши и са муком искупивши оно што малобројни монаси убрајају у грехе. Јер, будући чист и стекавши срце очишћено од страсних помисли, мале грехе (а мислим на истински мале) тај светитељ је сматрао и искупљивао као велике грехе и, под покровом благодати Божије, као девственик је провео живот, чист и телом и срцем. Јер откако је прошао кроз капију манастирску и постао војник Христов, он хаљину своје плоти или душе није оскврнио ни примањем помисли, нити пристајањем на њих, нити икаквим делом, како ми је, када сам крај постеље његове седео и плакао, казао: “Зашто плачеш, брате? Нисам се одрекао вере у Бога, него се надам да сам је, као и Њега, сачувао. И откако сам се нашао у овом светом манастиру (а то не говорим хвалишући се, него уздајући се у Бога и у молитву нашега светог оца), нисам починио плотски грех. А премда сам и јео и пио и у немару проводио своје дане, ипак себе самога предајем човекољубљу Бога Који све зна, па нека ми Он учини према моме смирењу”.
2. И по чему су онда речи и изреке великих отаца веће од онога шта је рекао наш брат? Јер он нам је своју чистоту и девственост са смелошћу обзнанио, а опет је непогрешиво сачувао у својој души и смирење, чувајући тиме владичанске речи или, боље рећи, заповест која каже: Када све испуните, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни да учинимо[1].
3. А пошто се после тога срео и са нашим светим оцем, и њему је плачући испричао слично, па је и њега једнако задивио као и нас, и не само то, него је изненадио и све који су то чули после његове кончине. Јер нико од нас није се надао да он крије такво богатство чистоте и девствености.
4. Али након што се после тога обукао у свету и ангеоску велику схиму, са великом усрдношћу и проливши много суза, у непоколебивој вери и са савршеним расуђивањем, седмога дана тај новопросвећени и новоизабрани војник, који је у овај живот ушао последњи од нас а који је први оставио сујету овога света, са неизрецивом радошћу отишао је своме Владици, оставивши нама јаднима непролазну жалост. Јер када се сетим онога што и ви знате да сам му чинио и говорио, старајући се, ја сујетан, за његово душевно спасење, сав се потресем и распалим и умом и разумом и срцем како ми је то промакло и како сам улудо корио човека од кога је радије требало да сам будем укораван. Јер сматрајући његове врлине недостацима, силно сам страдао и стремио душевном спасењу свога вољеног брата (јер долично је говорити истину). У Христу се хвалишем и опет ме обузима неизрецива радост што сам тако из овога живота послао свога брата као претходника и што сам се удостојио да га видим да је Христу отишао са таквим делима и поступцима. Јер зна Бог, Који испитује наше мисли и помисли, да сам се отпочетка много трудио и бринуо око њега и да сам због њега пролио многе потоке суза. А човекољубиви Бог није презрео мољење мене убогога, него је он ка небу одлетео у љубави према мени, смирењу и вери, оставивши само тело у мојим јадним рукама.
5. И док сам плакао и говорио му: “Не заборави нас, брате, јер већ одлазиш и остављаш нас”, он је ведро рекао: “Нећу, на Бога се надам”. И, изговоривши те последње речи својим пречистим уснама, отишао је Богу,рекавши то не једном, него двапут. Дакле, пошто сам га једном замолио да нас не заборави, он је по други пут обећао да неће. И, пруживши ноге и крстообразно сложивши руке у спокојству душе, упокојио се у дубоком миру и уснуо најслађим сном који доликује праведницима, не показавши пристрасност ни према чему садашњем. Јер нити се сродника сетио, нити је именовао иједног пријатеља у овом животу, нити је зажелео да му дају неку пропадљиву ствар, него је све омрзнуо и свега се узгнушао као од нечисти, па је тако, обнажен од сваке жеље према видљивом и сваке везаности, прешао у умне дворове, удостојивши их се као њихов истински житељ и наследник тамошњих блага. И са правом је тако: јер ако нам је Бог заповедио да, макар сами били наги, облачимо своју браћу, колико пре ће Он сам постати и хаљина и покривало мом преслатком брату, који је ради Њега сав свет и све у свету свукао и наг ка Њему отишао?
6. Али, испитавши живот нашега брата, сви се угледајмо, молим вас,на његову веру, на његове подвиге, исповедање и покајање, како бисмо и сами напустили тело без страха и спокојно, попут њега, када нам дође тај час, и да бисмо се, отишавши Богу, населили са добром надом тамо где је и он и починули у вечним скинијама, где је обиталиште свих који се веселе и где пребива лик блажених и светих отаца наших.
7. Али, најмилији и у Богу љубљени, многожуђени брате, сети се обећања и не заборави последње и најслађе речи које си ми упутио, како ћеш молитвено посредовати за нас, своју браћу, и за сав свој род. Јер знаш у каквим смо невољама, ти који си окружен сваким добром. Ко се избавио од таме тачно зна колико су несрећни они који се налазе у њеној власти. Зато те преклињемо, умоли и сада Бога за читаво у Христу братство, ти који би увек послушао свакога ко би те шта замолио и који никога ниси лишио хране која му је била потребна. Помоли се за браћу која су чежњом привезана теби и која су занемоћала од жалости због растанка, те не могу да подносе тугу, да нас дочекаш и држиш крај себе, и умилостиви преблагога Бога да са тобом обитавамо и припреми и нама место починка, које ћемо стећи делањем добра још овде, како бисмо са тобом и крај тебе, као и у овоме животу, и тамо заједно обитавали и радовали се, удостојени да живимо и гледамо блажени живот лишен жалости. И као што смо ми,када си ти из света притекао монашком живљењу, теби припремили обитељ и дом, тако сада и ти, пошто си напредовао до неизрецивог и божанског и невештаственог обитавања, дочекај нас са радошћу или, боље речено,прихвати нас и буди нам пратња, па се помучи са нама, као братољубиви брат, и ослободи нас од онога што покушава да нас омете и спречи да ти дођемо, сећајући се како смо и ми у овоме животу помогли твоме братству и помучили се заједно са њим. Јер нама је сада потребније твоје садејство,него што је наше садејство било потребно теби када си покушавао да умакнеш из замки овога света.
8. Јер много је напора, најслађи брате, који нам оптерећују и смирену душу и тело, а најстрашнији од њих је усамљеност и велика брига о браћи која су са нама, а о којој знаш и сам колико се ревносно старам. Сада,уосталом, знаш и какво је моје расположење према теби и знаш да те никада нисам корио из мржње или гнушања и да сам те на сваки начин утврђивао саветима, и то зато што сам те силно волео, пламтећи силном чежњом према теби. Јер ти сада то видиш, добро то знам, пошто си изашао из мрака и магле овога тела и гледаш обнажену моју душу и њену вољу,будући да си и сам већ обнажен од тела. Наиме, поставши богообразан, ти богообразније посматраш и све што је наше. Немој зато да се покаже да си нас обмануо у ономе што смо се договорили и не заборави брата који те је силно заволео и, ако није дрско рећи, и саму душу за тебе положио. Него пружи руку помоћи својим благопримљеним молитвама, како бисмо се удостојили да ти дођемо и да обитавамо заједно са тобом у самом Господу и Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу, припремивши нам обиталиште у Њему, где ћемо пребивати са неизрецивом светлошћу у чистом животу, у неисказивој радости и у неизрецивој слави и сјају који се види у Оцу и Сину и Светом Духу и прима поклоњење у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лк. 17,10

Comments are closed.