САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА
О ТОМЕ ДА СЕ НЕ ТРЕБА УЗДАТИ САМО У ЉУДСКЕ РЕЧИ И ОБЕЋАЊА, НЕГО ДА СЕ ПРЕМА ДЕЛИМА ТРЕБА УВЕРАВАТИ У ИСТИНИТОСТ ЊИХОВИХ РЕЧИ. И О ТОМЕ ШТА ЈЕ РАСПОЛОЖЕЊЕ И ЉУБАВ ИСТИНСКИХ УЧИТЕЉА ПРЕМА УЧЕНИЦИМА. И О ТОМЕ КАКВА ЈЕ ЊИХОВА МИЛОСТ И БРИГА. И О ТОМЕ КАКО СЕ ОНИ БОГУ МОЛЕ ЗА ЊИХ.
 
1. Браћо и оци, свако од вас зна почетак своје љубави према мени, како је настала и који јој је био разлог. Исто тако знате и за меру своје вере и љубави према Богу. Јер ја не умем да говорим тачно о ономе што се не види, а у то је немогуће уверити се само речима. Наиме, често се догоди да неко оно што не саопшти речју ненадано учини делом, а да се у вези са оним што је са заклетвама обећао у потребном часу предомисли и одрекне се тога. Видећеш да се то дешава код већине. Јер заиста су ретки они које не колебају таласи живота и не гуши их његово трње[1], нити их маме насладе, нити постају робови новца због кога се свака лаж спремно чини. Зато је потребно надати се само на Божије речи и ослањати се на Његова обећања као на поуздана дела. Јер само Он је непроменљив и ни у чему се није показао оповргнутим. А ко се узда само на речи људи који нису постојани, него се обмањују и баве бесмислицама, добиће буру и радоваће се сујетним сновима. Јер ништа није непостојано и променљиво као помисао човека, који постаје постојан само онда кад одвргне све пролазно, створено и видљиво, прође таму којом је окружен и помеша се са невидљивим и постојаним. Пошто тако размишљам, а знам да ћете и ви потврдити моје речи, послушајте и разлог из којег вам то говорим, односно муку која ме је снашла.
2. Дошли сте ми са пламеном љубављу и вером, како сам видео на вашем лицу и из ваших речи, и не зато што вас је неко присилио, него зато што сте сами од себе стремили томе. Дакле, када сам вас угледао и од вас чуо те христољубиве речи, примио сам и веру и намеру, показао непристрасну пристрасност према вама више него према свима и, признајем, показао сам више љубави, премда ми је заповеђено да све волим једнако. А пошто је узрочник ових мојих речи, а мислим на кир Теофилакта[2] (јер њему је упућена моја беседа) пристао да опет и изнова дође моме смирењу са већом усрдношћу и топлом љубављу (јер она блиста онима који гледају како треба и не може се сакрити), а ја сам га примао као брата и заволео га као себе самога, ако верује мојим речима, пошто ми се душа природно кретала и, да тако кажем, горела од чежње, он је дао реч и учинио завет Христу, што од њега никада нисам очекивао да ћу чути. Те речи је и сам Бог записао и оне су ми срце раниле као стрела, и не само то, него су се у њему распалиле као огањ[3], па ме непрестано изједају и сажижу (јер нећу сакрити шта сам доживео од вас, премда се ни у чему нисам о вас огрешио) и довеле су ме до тога да једнако болујем и дању и ноћу, и сладост сна ми одгоне и због њих одбијам храну. Престала ми је жеђ за водом јер сам вечито жедан остварења речи обећања, а светлост чулног сунца не желим ни да гледам, јер жудим за тим да једном видим свога брата како умном сунцу са усрдношћу прилази. Лијем вреле сузе, приносећи их Христу за онога за ким чезнем, како би се он њима омио и, умно Га погледавши, познао свога Творца. Из дубине мога срца узносе се уздаси како бих из бездана греха извукао душу коју сам заволео. Непрестано у ридању ничице падам, не бих ли подигао најмилијег свог брата који доле лежи. Сведржитеља Господа позивам и вапијем Му да из окова господара овога света уграби онога који је својевољно у његовој власти. И много шта друго чиним и говорим о чему није правилно писати, а што је познато једино Богу Којем се то и чини. А ако не говорим истину или сам рекао макар једну реч упразно или случајно, а да је нисам испунио делом, нека не будем убројан међу оне који верују у Господа и нека не видим славу светих, већ да ми се изјалови нада због које сам напустио свет.
3. То је оно што ме је од вас снашло и у чему сте се о мене огрешили. Реците и ви мени коме сам од вас ја нанео толику жалост? Узвратите,браћо, и ви једнаку љубав мени којег мучи љубав. Потврдите своје речи делима, да нађем мало мира. Откријте ми, ако ме истински волите, науме свога срца, да и ја познам не само речима, него и делима да је Бог са нама и да се нисам улудо трудио. А ако не желите, зашто сте ми донели терет тиме што сте дошли овамо, учинивши га још већим када одете? То је чудесно бреме које ми ствара и неизрециву радост, и бескрајну тугу. Радост јер се молим за вас и веселим у нади да ћу вас задобити, а жалост јер се бојим да вас не угуши свет те да, преварени, слажете Христа, о чему се ужасавам да мислим и од чега сам сав ван себе. Све ми то изједа душу и не допуштам и да починем или да се обрадујем. Због тога истински ходим[4] жалостан, покуњен и уплакан, губећи наду у живот, јер не сматрам да ми је добит ако се сам спасавам, нити хоћу да без вас прослављам Бога. Ако је то довољно од мене, оправдајте се и ви, ако хоћете, и реците како ћете се ви са своје стране одрећи себи, па реч потврдите делом, да се или радујем, или да опет будем једнако жалостан. Али надам се и молим се, невидљиво гледајући ка Господу, да нећете слагати нити рећи једно уместо другог,него да ћете радије делом показати оно што сте речима претходно обећали. Нимало не оклевајте и нека не дођу помисли неверја у срца ваша,браћо моја, него почујте моје болне речи и уверићете се да нећу рећи ништа празно или неистинито.
4. Погледајте горе у небо и доле на земљу и схватите каква је све и колика дела Бог ради нас учинио. Видите и тачно испитајте како ништа од тога не постоји стално, а да се једино човекова душа у свему видљивом види невидљиво и да се за њу верује да је бесмртна и да, сједињена са телом и настањена у њему, све види, поимајући вештаствено и створено и оно што се састоји од телесног, а када се од тога отргне, она истога часа постаје лишена сваког знања и прибројава се једино невештаственим и умним. И ако се осијава светлошћу заповести Божијих, она достиже бескрајну светлост Његовог милостивог Божанства, нашавши неизрециву и бескрајну радост. А ако је окружена тамом грехова, слично тако и сама ће се наћи у бескрајној тами, авај, тами која је заправо помешана са огњем који спаљује. Када и сами добро знате да је све тако, зашто оклевамо и зашто не бежимо од горке тмине? Зашто говоримо, авај, онима који воле свет и уживања, а сами не осећамо да смо такви? Зашто кажете: “Заиста су блажени они који траже Господа и на Њега полажу наде”, а не увиђате своју ништавност и избегавате је? Зашто мислите да исповедате Бога и верујете у Њега, Кога нећете да познајете и да Му служите? На шта се надате када напуштате блага која имате у рукама, а предајете се сујетном и пролазном?
5. А да се обратим и ономе који трпи сујету садашњих ствари, реци, како говориш: “Ја све знам, знам и да сам смртан, и да је видљиво сен, и да је смрт сан, и да је слава праведника вечна, а да срамота грешника нема краја”, а сам не одступаш од греха? Јер ако видиш, како то да се као слепац спотичеш и да си читаво тело изубијао? И ако знаш боље, како то да чиниш оно што је горе, као да немаш разума? Ако знаш да је све сенка и да све видљиво пролази, зар се не стидиш да се играш са сенком и да ризничиш оно што је пролазно? Јер док као дете сипаш у разбијен суд, а тоне увиђаш и чини се да мислиш, најмилији, да је нека велика ствар размишљати и маштати, премда ништа од тога не постоји заиста.
6. Човече, верујеш ли да је Христос Бог? Ако верујеш, бој се и заповести Његове чувај. А ако си неверан, упитај макар саме демоне за које је могуће да их сматраш достојнијим поверења. Сазнај од њих чији си роб постао и кога следиш, јер нема Бога другог осим Онога Којем се нико није уподобио, нити може да се уподоби. Јер Он је владар свију, свих судија и цар, творац светлости и Господар живота. Он је светлост неизрецива, неприступна, једини Сушти, он Својим јављањем брише пред Собом Своје непријатеље и оне који не чине Његове заповести, као што сунце када сине одагна ноћни мрак, и биће Господ Бог наш несместив у несместивом и непојаман у непојамном, Он Кога виде једино достојни, а сразмерно својој вери у Њега, док ће грешници у светлости бити као покривени тамом,стидећи се у радости и жалостећи се у весељу, страшно изгарајући и мучећи се различитим видовима сопствених страсти, док ће се праведни овенчавати разним врлинама.
7. Ово сам, дакле, нашао да је телесно записано у богонадахнутим Писмима, а томе ме је духовно поучио и Дух, те сам све то записао како бих и вас обавестио, из велике љубави не могући то да задржим за себе. Ето, све сам вам објавио, талант нисам сакрио и спасењу вашем нисам позавидео. Нека свако од вас убудуће изабере шта хоће, а ја сам се већ ослободио од кривице према вама, у Христу Исусу Господу нашем. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мк. 4,7
  2. О поменутом Теофилакту, кога св. Симеон очигледно наводи као пример непостојаног монаха, не зна се ништа осим имена.
  3. Јер. 20, 9
  4. Пс. 34,14

Comments are closed.