САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
БОГОСЛОВСКЕ БЕСЕДЕ
 
ПРВА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА
И ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ ПРВЕНСТВО ДАЈУ ОЦУ
 
1. Говорити или зборити о Богу, истраживати оно што се односи на Њега, обзнањивати оно што је неизрециво и наводити на мисао да се да схватити оно што је свима несхватљиво – дрско је и знак је својевољне душе. Тако греше не само они који се усуђују да сами од себе нешто говоре о Богу, него и они који напамет уче и брижљиво изучавају оно што су у давнини богонадахнути богослови изговорили против јеретика и што припада писменом предању, али не како би из тога стекли неку духовну корист,него да би им се дивили слушатељи по пијанкама и скуповима и да би их називали богословима. То ме посебно жалости и унеспокојава – да помислим на то колико је страшно поступати тако и какав суд чека оне који се на то усуде. А како само дрско они говоре о божанским стварима! “Само је по томе”, тај ће рећи, “Отац већи од Сина[1], што је Он узрок Синовљевог постојања”. Када му ми приговоримо: “Како то кажеш да је Отац већи од Сина?”, он одговара: “Кажем да је Отац већи од Сина – а уместо да кажем да је први, кажем ‘већи’ – јер је Син од Оца”. Тако изгледа њихово ново празнословље и неразумно богословље, јер они не знају разлог из којег су богослови онако говорили јеретицима. Не будући у стању да схвате смисао тога што је написано, они омашују, одлучно тврдећи да је то што говоре несумњиво, тачно и истинито. Таквима ја ћу рећи следеће – разуме се, не умујући сам од себе, него посвећен у тајну Оним Који човека поучава знању[2] и слушајући Духа Који одјекује с висине.
2. Ако је, браћо, Свесвета Тројица била и јесте и свагда ће бити нераздељива – Она Која је све привела из небића – ко је показао и ко је у Њој смислио мере и степене, прво и друго, веће и мање? Ко је то објавио у вези са оним што је невидљиво и непознато и у потпуности неистумачиво и непојамно? Јер оно што је свагда сједињено и што је свагда управо такво какво јесте не може да има првенство једно у односу на друго. А ако бити да кажеш да је Отац први у односу на Сина, као Онога Који је од Њега рођен, и да је по томе превасходнији и већи, ја теби исто кажем да Синима првенство у односу на Оца, јер да се Он није родио, ни Отац се не би звао Оцем. Али ако Оца уопште стављаш испред Сина и називаш га првим као узрочника Синовљега рођења, ја одбацујем и то да је Он узрочник Синовљев. Јер скривени смисао тога што говориш јесте тај да Сина није било пре него што се родио и да се родио хтео Он то или не хтео, и без обзира на то да ли је то хтео Отац или не, и да је приметио да се родио и како, а то нипошто није истина.
3. Видиш ли на какве нас противречности, да не кажем хуле, наводе таква расуђивања? Стога или се клони од тога да говориш да је Отац први у односу на Сина, па ћу и ја тада допустити да Оца називаш узроком, или,ако тако кажеш, да устројимо реч на суду[3], и ја у том случају и то одричем[тј, да је Отац узрок Сина]. Наиме, како је речено, оно што је свагда сједињено и што је свагда управо такво какво јесте не може да буде узрочником једно другога. Немој стога да помислиш да је Отац икада претпостојао у односу на Сина, нити да Га назовеш првим или већим од сина. Јер оно што је претпостојало могло би да се назове првим у односу на оно што је од њега рођено или произашло или створено, а Онај Који нити претпостоји, нити је икада постао нити постаје први у односу на савечног и сабеспочетног Сина, него је сав у читавом равночасном Сину, као што је и Син у читавом једносуштном Оцу, како ће се назвати првим у односу на савечног? А ако ти Оца називаш узрочником Сина, то кажем и ја, осим ако тиме не наводиш на скривену мисао да је Бог некада постојао сам, када није било Сина, а да је Њега родио касније, поставши узрочником Његовога постојања, што те удаљава од Бога и истине као хулника и прибрајате онима који нечастиво говоре како је Син створен од Оца. Јер само и помислити тако знак је сваке безбожности и нечастивости.
4. Ми, наиме, говоримо да је отац узрочник рођења сина када је реч о телесном рађању. А у вези са божанственим и непостојећим постојањем,и нерођеним рођењем, и неипостасном ипостасју и надсуштаственом суштаственошћу, или не знам како другачије то да назовем, онај ко помиње првога мора да именује и другог и трећег, што се за Свесвету Тројицу никако не може рећи. Јер мерити неизмериво и говорити неизрециво и изражавати се о неизразивом непоуздано је и опасно. Због тога ми и у вези санеизрецивим и божанственим рођењем Бога Логоса са једне стране кажемо да је узрочник Сина Отац, као што је и речи узрочник ум, реке извор,а грана корен, али нипошто Га не називамо првим, како не бисмо умножили број, раздељујући на три бога нераздељиво и једно Божанство. Јер у случају нераздељиве и несмешане Тројице не треба да мислимо и говоримо нити о првом, нити о другом, нити о трећем, нити о већем или мањем, јер оно што припада божанственој и надсуштној природи савршено је неизразиво и неизрециво и људском уму непојамно. А ако би хтео и другачије да поставиш ствар и да сазнаш како је непојаман Бог Који је из небића све осуштаствио, и ако испред Сина и Оца, ако је тако уопште могуће богословствовати, поставиш Духа, у Њему ћеш наћи сву саприродност савечних као једносуштних. И обрати пажњу на то како је људима непојамно оно што се тиче божанствене природе. Бог је Дух[4] речено је, и опет: А Дух је Господ[5]. Ако је, дакле, “Бог Дух” и “Дух је Господ”, где су ту очинство и синовство, да би ти, нови богослове, могао да ми помињеш и називаш и набрајаш у божанској и непојамној природи првог и већег?
5. Богословствујући, Јован каза како на почетку беше Логос[6], а не Отац. А ти, који си дубље од њега посвећен у тајне у које је њега упутила сушта премудрост Исусова, пред нама и пред читавим светом првенство приписујеш Оцу, не би ли Сина показао другим у односу на Њега, а самим тим и Духа Светога трећим, проповедајући нам као неки други богослов, дубљи и блискији Сину Божијем од старога, друго еванђеље[7]? Каква хула! Реци ми, ти који нам лукаво објављујеш догму о трибоштву, како то да богословски глас, напрсни пријатељ Христов, није рекао: “На почетку беше Отац”, него: На почетку беше Логос! И зашто није рекао “Син”, него “Логос”, ако ли не зато да би нас поучио да нити је Бога Логоса ико знао као Сина пре него што је Он сишао и оваплотио се, нити Бога као Оца? Није то рекао јер није постојало триипостасно Божанство Које је све привело у биће, него због тога још није била позната тајна домостроја. Јер после очовечења Бога Логоса и ми верни познали смо Бога Оца као Оца, и Бога Логоса Који се оваплотио ради нас као Сина Божијег, сагласно ономе што је Отац са висине изрекао. Јер Он каже: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте[8]. А Синвели: Оче праведни, свет Те не позна, а Ја Те познах[9]. И одмах затим: Обзнаних Твоје Име људима[10]. И опет: Оче, прослави Свога Сина, да и Син Твој прослави Тебе[11] и: Ја и Отац једно смо[12]. Ако су, дакле, и после оваплоћења Бога Логоса Син и Отац једно, тим пре су то пре оваплоћења.
6. Размисли добро о смислу ових речи. Јер Он каже: Ја и Отац једно смо, ставивши Себе испред Оца. Зашто тако? Да би показао да је Он у свему са Оцем исте части и једнаке славе, те да нити је Отац први, премда је узрочник Синовљев, нити је Дух Свети трећи, иако од Оца исходи. Јер ако је Тројица од искони једно које се према ипостасима назива Тројицом, то значи да то једно не може да буде прво нити у односу на себе, нити у односу на своје ипостаси, јер нити једно није претпостојало другом, да би било прво у односу на оно што је просијало од њега. Јер једна Тројица је једно Божанство, а тако се, како је речено, зове због лица и ипостаси; и када се нераздељиво раздељује, а несливено сједињује, Бог се назива једном Тројицом, а ниједан од Њих ни на који начин није претпостојао – нити Отац у односу на самога Сина, нити Син у односа на самога Оца, нити су обојица пре Духа, да би један био први у односу на другог. Јер Њихов почетак је заједнички, беспочетан и савечан.
7. Дакле, Тројица је један Бог, неизрецив, беспочетан, несаздан, непојаман, нераздељив, такав да ми не можемо ни да Га замислимо, ни да Га искажемо. А да се не бисмо од дуготрајне ћутње сасвим разболели од заборава на Бога и проживели као без Бога у свету[13], учињено нам је снисхођење, у мери у којој то људска природа прима, да говоримо о Богу и о божанским стварима, као што смо научени од божанских Апостола и богонадахнутих Отаца наших, како бисмо, непрестано Га се сећајући, прослављали Његову благост и човекољубиви домострој Његов о нама. Међутим, нас,који смо земља и пепео[14], као да нисмо себе саме упознали, пружајући сека ономе што нема мере, не обузима ужас од тога да истражујемо оно што је неизрециво и непојамно ангелима и свим небеским силама и да то подробно испитујемо, да о томе мислимо и да то промишљамо и измишљамо, него попут каквих неверника и оних који су потпуно непосвећени у тајне Христове ми умујемо и без страха, бесрамне душе, говоримо о Божијем.
8. Реци ми стога, човече, ти који без страха истражујеш оно што припада божанској природи. Верујеш ли да је Бог триипостасан, беспочетан, нестворен, непојаман, неистражив, невидљив, и да се нити умом може разумети, нити речју исказати, као и то да је Он увек био Он сам, те да никада није имао ни почетак дана, нити година и векова, него да свагда јесте? “Да”, рећи ће он. А ако верујеш у то да је био, као што и јесте био, јединствени Бог Света Тројица, и да је, када је то пожелео, небо и земљу и све на њима привео из небића у биће и створио све небеске силе, а да је потом последњег међу свима њима створио и човека, и да не постоји ништа нити од онога што је на небу, нити на земљи нити под земљом што није приведено и настало из небића, а да је једино њихов Творац и саздатељ Бог несаздан, беспочетан и јесте свагда и пре свега – зашто се и ти сам, попут свих небеских сила, не поклањаш Творцу у тишини и са страхом, него себи дозвољаваш да разматраш и испитујеш Његову непојамну природу својом дрском и својевољном душом? Не бојиш ли се тога да те нека муња, сишавши са висине, не сажеже у прах и пепео? Јер ако је триипостасна јединица Бог несаздан, бесшчетан и беше свагда и пре свега, а све, било видљиво, било невидљиво, било телесно, било бестелесно, било такво да ми то познајемо, било да га не познајемо, беше приведено у биће кроз једносуштну и нераздељиву Тројицу, једно Божанство – како ће уопште, реци ми, оно што је створено моћи да позна какав је и колики и како је настао Онај Ко га је створио, а оно што је постало Онога Ко вечно постоји, саздано несазданог и беспочетног оно што је доцније од Њега примило постојање? Никако, осим ако, разуме се, сам творац свакоме од створених, управо као што дарује и дисање[15] и живот, и душу, ум и разум, исто тако човекољубиво не дарује и знање о Себи, у мери у којој је то корисно.
9. Како би, уосталом, могао рећи да је створено од Бога познало свога Творца? То се другачије не може догодити и потпуно је неостварљиво. Али Он је нама који верујемо у Њега дао меру знања по мери наше вере, тако да знање потврди веру која је постојала и без знања, те да се знањем утврди онај ко је поучен речју и ко је поверовао у то да постоји Бог, а у Кога је он поверовао на основу речи поуке. Дакле, верни знање примају кроз различите и многообразне знаке, кроз загонетке, кроз огледала, кроз тајанствена и неизрецива дејства, кроз божанска откривења, кроз неразговетна осијања, кроз сазрцања начела творевине и кроз много шта друго од чега се вера њихова свакодневно увећава и од чега они усходе ка љубави Божијој. И не само то, него им Бог, као Апостолима, даје потпуну увереност, послањем и присуством Светога Духа, и они се савршеније просветљују и светлошћу се уче томе да је Бог неисказив и неизрецив, несаздан и вечан, бескрајан и непојаман. Јер једино се Духом они уче сваком знању и познању, и свакој речи мудрости и речи тајанственијег знања, а уз то и дејству чуда и дару пророштва и различитим језицима и тумачењу језика[16], и помагању и управљању градовима и народом[17], и познању будућих добара и достизању Царства Небеског, и усиновљењу и самом облачењу у Христа, и знању тајни Христових, и познању тајне Његовог домостроја о нама, и уопште свему ономе што неверни не знају, а што ми, који смо се удостојили да будемо верни, можемо да знамо, мислимо и говоримо.
10. То и такво уверава нас и утврђује у томе да Он јесте Бог Који је све створио и Који нас је привео у биће, узевши прах од земље, Који нам је даровао ум и разум и душу умну, Који нас је начинио по Своме лику и подобију[18] и разагнао таму нашега незнања. Он је тај Који се удостојио да нам некако неразговетно покаже по ономе што је наше оно што је веће од нас, као у сенци, из чега смо и сазнали и кроз шта видимо и услед чега верујемо да као што је, приликом стварања тела, Он истовремено начинио наш ум и душу и саму нашу унутрашњу реч (јер речи о томе како створи Бог човека, прах узевши од земље, и удахну у лице његово дах живота, и постаде му душа жива[19] показују да је са душом заједно постојао наш уми реч, при чему ниједно од њих није постојало, нити било раније, као даје све троје истовремено било једно и као да нам је дато као један дух живота) – дакле, као што међу њима није претпостојало једно, нити је нешто од њих било пре у односу на друго, будући да су једне суштине и природе, тако ни у светој и једносуштној и једночасној Тројици није једно претпостојало у односу на друго. Јер Творац лика Бог, будући триипостасним, никада није имао једно од троје да у Њему претпостоји, него троје је истовремено једно, Бог, а исто тако и једно је увек три.
11. То, дакле, исповедајући, ми верујемо и сведочимо свима другима који не сматрају дрскошћу да говоре и да истражују Божије ствари како је Бог триипостасан, Отац, Син и Свети Дух, Света Тројица, у Коју смо се крстили, у шта смо се уверили по дејствима и даровима Духа које смо доживели и на основу самих свештених установа и Еванђеља. А на који начин постоји Тројица, или када, или каква је и откуда је, Она Која је саздала све, ми, као саздани, не знамо. И ако не знамо, као што не знамо,коликих ли смо удара муње достојни када говоримо о ономе што не познајемо? Јер како можемо да знамо оно што није ништа од свега што је настало, нити од видљивог, нити од невидљивог – ми, видљиви и саздани,чулни, слепи и непросветљени? При том, између нас и Бога попут зидалеже наши греси и одвајају нас од Њега, а ако тај зид ми не уклонимо илипређемо покајањем, ми не само да нећемо моћи да познамо Бога, него нећемо спознати ни то да смо људи. Јер док преграда стоји и дели нас од светлости, како ћемо, пребивајући у тами, моћи да упознамо себе саме и то ко смо и откуда смо, или где смо и куда идемо, или куда смо пошли, те да познамо ко смо заправо? А ако саме себе не познајемо, далеко пре не познајемо Онога Који је несравњиво изнад нас. Јер да добро знамо себе саме, ми не бисмо дрско говорили о Богу. Наиме, то што говоримо о Богу и о божанским стварима, при чему смо непросветљени и неиспуњени Духом Светим, показује да ми не познајемо себе саме. И то је разумљиво. Јер да ми себе саме добро познајемо, никада не бисмо помислили да смо достојни ни ка небу да погледамо, нити да посматрамо светлост овога света[20], нити да газимо земљу, него бисмо пре пожелели да се у земљу заријемо.
12. Јер шта је, нечистије, реци ми, од онога ко са надменошћу и гордошћу покушава да без Духа поучава о ономе оно што припада Духу? Шта је гнусније од онога ко се није покајао и претходно се очистио, него је то оставио, а жели да само помоћу лажно названог знања[21] и спољашње мудрости богословствује и говори о ономе што постоји и што увек једнако постоји? Јер чак и да није ни у чему другом сагрешио, што је немогуће, само то га чини кривим пред судом вечним, јер нечист је пред Господом свако високога срца[22]. Неки од њих су пали у такво безумље, да нити говоре, нити мисле да су сагрешили. Каквог ли лудила! Нико није безгрешан до јединога Бога, сви сагрешише, каже божанствени Апостол, и лишише се славе Божије, оправдавајући се даром, благодаћу Његовом[23]. А ако, према светим речима, нико није безгрешан до јединога Бога[24] и сви сагрешише и лишени су славе Божије, онај који каже да није сагрешио, не будући тога свестан, себе чини једнаким Богу и сличан је ономе ко је рекао: Поставићу престо свој на облацима и бићу налик Вишњем[25]. А ако признајеш да си сагрешио, покажи ми истинско исповедање сагрешења, искрену веру у духовног оца који је примио твоје помисли, покорност, послушање у недостојним пословима, служење мањој браћи, опслуживање болесних, а уз то и смирење од све душе, те неизвештачено, неусиљено и нелицемерно опхођење. И ако себе сматраш горим од свих у унутрашњој уверености душе, откуда се рађају непрестана скрушеност и сузе које доносе радост и од којих и кроз које ономе ко је ревностан долази очишћење душе и познање Божијих тајни, тада говори о божанским и људским стварима, а ја ћу признати да те речи имају силу.
13. Наиме, то је плод и дело покајања и то одгони незнање, а уједно прибавља знање. А знањем називам најпре знање онога што је око нас ишто је наше, а затим онога што је изнад нас и божанских тајни, које су непокајанима невидљиве и непознате. Дакле, говорим о нашој вери коју нико не може стећи пре него што испуни то што је речено, макар стекао потпуно философско образовање. И ако јој се не приопшти у изобиљу, он ће време свога живота провести у најдубљој тами непознања. Јер премда су божанске ствари записане и читају их сви и бивају читане свима, оне се ипак откривају само онима који су се топло покајали и који су се искреним покајањем темељно очистили, а и то сразмерно њиховом покајању и очишћењу и у складу са њима. Таквима се и обзнањују дубине Духа[26] и од њих се излива реч Божије премудрости и знања[27], која као многострујна река потапа противничка умовања. А свима другима то остаје непознато и скривено[28] и Онај Који отвара ум верних да разумеју Писма[29] уопште им то не открива. То је и разумљиво: Моја тајна, каже, за Мене је и за Моје[30]. Дакле, такви мисле да виде, премда не виде, и да чују, ништа не будући устању да чују, и да разумеју, будући нерасудним и не могући да схвате оно што читају. И као што свако од неверних верује да мудрује, не мудрујући,и сматра да нешто зна, не знајући баш ништа (јер ако и зна, погрешно зна,што је горе од свакога незнања), мислим да тако чине и они. Јер мислећи да су мудри, уистину су полудели[31], проводећи, несрећници, своје дане као они који су сишли с ума и изгубили разум, не знајући ништа од Христових тајни како ваља. И нека нас њихове надмености и гордости избави Бог Израиљев, удостојивши нас да се угледамо на Његово смирење.
14. Дакле, како ће онај ко одступа са тога пута, односно са пута блаженога смиреноумља, ко скреће са њега и ступа надесно или налево, непристајући да прати у стопу Исуса и Бога, са Њиме ући у Његову ложницу? А ако не уђе, како ће Његову славу видети? И ако њу не види, како ће другима испричати о њој и ономе што се на њу односи? И како би се такав могао усудити икада ишта да каже о ономе што не зна и што није видео? А ако би и покушао да поучава о томе и о толико великом, има ли онда од таквог човека на земљи неразумнијег? Неће ли он и од самих четвороножних животиња бити безумнији и сасвим налик скоту? Јер, како се да видети, све бесловесне животиње чувају оно што је њихово и своју природу и поредак и сопствене међе ниједна од њих никада не прелази. А он, који је саздан руком Божијом, почаствован разумом и самовласношћу, није како доликује искористио своје достојанство и нити је познао сопствену слабост, нити је остао у добру које је Бог положио у његову природу, нити је остао унутар својих међа или сачувао своје мере, него попут деннице или доцније Адама, од којих је један ангел, а други човек који су, преузневши се над Творцем, пожелели да постану богови, мислим да тако и он, превазишавши границе сопствене природе и зажелевши и умисливши да је оно што је изнад њега, није усхтео да се на висину духовног знања уздигне смирењем и живљењем у подражавању Христу, него гордошћу и надменошћу. Као да је одасвуд сабрао плоче[32] лажно названога знања и испекао их упорним проучавањем, а од њих сујетом и човекоугодништвом са надменошћу подигао грађевину, очекујући да ће из свега изаћи кула богословља и духовног знања. Штавише, умишљајући да се налази на небесима или чак изнад небеса, маштајући о томе да стоји изнад њих, он говори о Ономе Који је створио небо и земљу и све што је на њима. Ко ће онда таквога назвати човеком или равним скотовима или рећи да он уопште има свест? Јер ако је по обличју Божијем[33] саздани човек, који се удостојио равноангеоског бесмртног живота, преступом једне заповести Божије са правом лишен не само оног ангеоског живљења, него и вечнога живота, осуђен на смрт и трулежност и проклетство, шта ли ће онда снаћи све оне који су рођени од њега и који још носе слику земљанога[34], а покушавају да богословствују нечисто?
15. Али реци ми, ко год био, а покушаваш не да учиш о Богу и божанским стварима, него да поучаваш, да ли си најпре устао из ада и дошао на земљу, и како ти се то догодило – на шта си се ослонио и којим си стазама доспео овамо, и уз чију сарадњу и помоћ? А попевши се, смрдљив и пун трулежи, или, тачније, још се налазећи у власти смрти и будући мртав, како си преживео и надвладао смрт, успевши да умакнеш из њених руку? Реци нам, дакле, то, а затим ћеш нам свакако рећи и како си се после узласка из ада и доласка на земљу избавио од трулежности и ослободио се проклетства. Затим ћеш нас поучити и томе како си се, опет, успео са земље, помоћу којих стаза, којим крилима си полетео ка небесима, на којим кочијама, у телу а без тела[35], како си их надвисио и који те је облак прихватио. Покажи нам то и научи нас о томе, па ћемо тада допустити да говориш о Богу, али некако са мером и са страхом и трепетом. А ако покушаш дрско да говориш без тога што смо поменули, а што се увек тајанствено збива у онима који су достигли мужа савршеног и меру раста пуноће Христове[36], и пре него што учиниш оно што је Бог заповедио, одвратићемо се од тебе као од лудака и безумника и демонизованог, јер ни Илија се без оне ватрене кочије[37] није телесно узнео на небо, нити је наш Владика и Бог учинио то без облака Духа који Га је прихватио[38].
16. И премда је Господ и самога Илију могао да, попут Еноха[39], пренесе са земље на небо без кочија које су се појавиле и мада је, опет, и сам Владика могао да се узнесе на небеса без облака и ангеоске пратње, Он то не чини. Зашто? Да би нас поучио да је и нашем уму свакако потребно нешто да га узноси на небо и да му приказује тамошње призоре и открива тајне Божије. Јер као што је птици немогуће да се без крила вине увис,тако ни ум човеков не може да се уздигне ка ономе откуда је пао, ако нема некога да га води и узноси. Осим тога, то се дешава и зато да би Владика и самим делима потврдио слугино и сопствено узношење и узлазак на небо и да би нас поучио да се не обмањујемо само речима, верујући да је духован сваки човек који себе таквим назива, него да се најпре уверимо његовим животом и делима, а посебно. да видимо да ли су његове речи и дела сагласни са Господњим и апостолским и светоотачким поукама, и тек затим да примамо и да слушамо његове речи као речи Христове. А ако ли не, макар он и мртве васкрсавао, макар небројена друга чуда показао, ми смо дужни да се од њега одвраћамо као од демона и да га ненавидимо, а посебно када видимо да, када га саветују, он не пристаје на то да промени своје умовање, него чак настоји на свом прелашћеном знању и мисли да има живљење на небесима[40].
17. Тако, дакле, посвећени са висине од Апостола Христових и божанствених Отаца својих у богонадахнуту науку, ми се одвраћамо од пустих празнословља оних који се ни за шта друго не занимају[41], осим за то да умују и да подробно испитују оно што је и ангелима недостижно. Ми држимо нетакнутим и непоколебивим своје исповедање вере[42] које смо од њих примили са висине, веру у Оца и Сина и Светога Духа једног Божанства и несмешане и нераздељиве Тројице у Коју смо се крстили, Којом живимо и знамо и мислимо, од Које јесмо и бићемо у векове векова, као они који су од Ње добили битије и благобитије и Која је премудрошћу све привела из небића. Нека бисмо са Њом прешли одавде у мирне луке чистога живота, где је пребивалиште свих који се радују[43] и место оних који празнују у Духу, и Њој приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн. 14,28.
  2. Пс. 93,10.
  3. Пс. 111,5.
  4. Јн. 4,24.
  5. 2Кор. 3,17.
  6. Јн. 1,1.
  7. Гал. 1, 6.
  8. Мт. 17, 5.
  9. Јн. 17,25.
  10. Јн. 17,26.
  11. Јн. 17,1.
  12. Јн. 10, 30.
  13. Еф.2,12.
  14. Пост. 18, 27.
  15. ДАп. 17,25.
  16. 1 Кор. 12, 8-10.
  17. 1 Кор. 12,12, 28.
  18. Пост. 1, 6.
  19. Пост. 2,7.
  20. Јн. 11, 9
  21. 1Тим. 6,20
  22. Прич. 16, 5
  23. Рим. 3,23-24.
  24. Лк. 18,19
  25. Ис. 14,14.
  26. В. 1 Kop. 2,10.
  27. Рим. 11, 33; 1 Кор. 12, 8.
  28. В. Мт. 13,13.
  29. Лк. 24, 45.
  30. А. Resch, Agrapha (Texte und Untersuch. N. F. X. V, 34, Leipzig, 1916), стр. 108.
  31. Рим. 1, 22.
  32. Пост. 11, 3
  33. Пост. 1, 27.
  34. 1Kop. 15,49.
  35. 2Кор. 12, 3.
  36. Еф. 4,13.
  37. 4 Цар. 2,11.
  38. ДАп. 1,9.
  39. Пост. 5,24.
  40. Фил. 3, 20.
  41. ДАп. 17, 21.
  42. Јевр. 4,14.
  43. Пс. 86. 7.

Comments are closed.