САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
БОГОСЛОВСКЕ БЕСЕДЕ
 
ДРУГА БОГОСЛОВСКА БЕСЕДА
И ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ ПОКУШАВАЈУ ДА БОГОСЛОВСТВУЈУ БЕЗ ДУХА
 
1. Онај који је са висине примио дар да свагда у устима носи хвалу Бога[1], који отвара уста своја и привлачи дух живота[2], стално се стара да их отвори још више, како би изобилније примио реч живота, хлеб који силази са неба, а за који је речено: Рашири уста своја и испунићу их[3]. Дакле, онај кога је Бог удостојио да постане такав може да у владајућем делу своје душе [= уму] има мисао о Богу засвагда изображену и некако упечаћену, сагласно апостолском савету, и да се увек радује, непрестано да се моли, на свему да благодари[4], све да чини на славу Божију – било да једе, било да пије[5], непрестано се хранећи и окрепљујући хлебом живота. И док спава, срце таквога човека је будно[6], а када је будан никада се од Бога ни на који начин не одваја. На то указујући, Апостол каже: Ко се прилепљује жени једно је тело са њом, а ко се прилепљује Господу један је дух са Њиме[7]. Јер Бог је Дух и који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају[8]. Дакле, онај ко се духовно спојио са Богом тако да је један дух постао са Њим не може да греши. Јер каже богословски глас: За то се јавио Син Божији, да греxe наше узме, и гpexa у Њему нема. Јер сваки ко у Њему пребива не греши; свако ко греши није Га видео, ниши Га је познао[9]. И опет: Свако ко је рођен од Бога греx не чини, јер семе Његово у њему пребива и не може да греши, јер је од Бога рођен[10].
2. Ако, дакле, свако ко греши Бога није видео, нити Га је познао, а ко се родио од Бога, као Његово чедо, грех не чини, не могу да се не чудим многим људима који, пре него да се роде од Бога и постану Његова чеда, богословствују и није их страх да говоре о Богу. Због тога и када чујем неке да мудрују и нечисто богословствују о божанским и недостижним стварима и о Богу и да тумаче оно што се тиче Бога и што је Његово, а без Духа Који уразумљује, ужас ми обузме дух и сав се сметем, док промишљам и размишљам о ономе што припада свима непојамном Божанству и како се, не знајући ни оно што нам је под носом, нити себе саме, трудимо да без страха Божијег и дрско мудрујемо о ономе што нам је недостижно, при чему немајући у себи Духа Који све то осветљује или открива, грешећи и самим тим што ишта говоримо о Богу. Јер ако је тешко познати макар само себе самога и ту мудрост постижу крајње малобројни – штавише, безмало нико у овом времену и нараштају, када је ветар немара и житејских ствари који нас је обузео нагло угасио и љубав према философији, када вечно продајемо за ништавно и оно што више не постоји или што уопште не постоји, а што се сваки пут другачије преображава и не зна да се заустави – утолико је теже познати Бога, а уз то је и потпуно безумно и нерасудно истраживати и природу Божију и суштину. Али зашто сте ви, браћо, оставили обавезу да себе саме доведете у ред, а истражујете о Богу и божанским стварима? Ми треба најпре да пређемо из смрти у живот[11], затим да у себе примимо семе живога Бога са висине и да се родимо од Њега, како бисмо били Његовим чедима, и да у утробу привучемо Духа[12], и тек тада да, осијаваним говоримо о Божијим стварима, у мери у којој нам је могуће да примимо Божије осијање.
3. Међутим, ти који стремиш томе да тако богословствујеш, веруј у једнога Бога Који нити је рођен од кога другог (јер пре Њега нити беше нешто старије, нити је постало), нити је створио Себе Самога, како су неки крајње неразумни тврдили (јер немогуће је да оно што постоји настане само од себе), у једнога Бога у трима ипостасима Који свагда јесте и претпостоји и Који ће вечно бити. Јер не би могао нико ко исправно исповеда истину да каже да је неипостасан Онај Који је ипостасан и триипостасан, него, примајући знање на основу онога што је његово о ономе што је веће од њега, поклања се једном Божанству у трима ипостасима. Јер да није страстима закрио и помрачио лик Божији у себи, он би прво познао себе самога и знао да је од Саздатеља примио душу живу и ипостасну, а да је она троделна и да са собом има ум и словесност. И на тај начин према оно што је његово он премудрим и пресветлим умом умује о Богу. Наиме, Дух Који покреће са висине покреће га да умује, а посебно о томе да Бог и Отац, Који је свему из небића Својом Речју дао постојање и Који то чува и одржава силом Свога Духа, безвремено и вечно рађа једносуштног Сина, Који се нимало од Њега не одваја, са Којим саисходи и Божанствени Дух, једносуштан са Сином, од једносуштнога Оца. И тако исправно умујући и уједно исповедајући оно што је Божије, он показује да носи лик Саздатеља, душу словесну и умну и бесмртну, створену заједно са умом и речју, једносуштним и ипостасним. У супротном, он себе самога свакако оптужује као безумног и бесловесног. Јер откуда ће друго и по којим својствима он бити по лику Саздатеља, ако отпада од божанских својстава? А ако неко сведочи да све то [= дух, душу и словесност] има у себи и то себи са правом приписује, док свога Творца и Бога неразумно лишава поменутог, колико је у стању то да чини, такав се, по мом мишљењу, ништа не разликује од незнабожаца, да ипак не кажем од стоке или гмизаваца и звери.
4. Ја, дакле, верујем да као што душа није претпостојала нити претпостоји уму, нити ум речи који се од њега рађа, него да они истовремено имају постојање од Бога, а да ум рађа реч и изводи из себе вољу душе, тако ни Отац и Бог није претпостојао ни Сину, нити Духу, него као што ум постоји у души и у себи има реч, на сличан начин Бог и Отац постоји у свецелом Духу Светом и у Себи има рођеног свецелог Бога Логоса. И као што је немогуће да без душе постоји реч или ум, тако је неизводљиво говорити ни о Сину са Оцем без Светога Духа. Јер како би икада Живи могао да постоји без живота? Јер Дух Свети је живот и твори живот[13]. Дакле, исповедај, молим те, Оца Који није претпостојао као родитељ, Сина Који се није касније родио или настао и Духа Светога Који исходи, а савечан је и једносуштан Самом Сину и Оцу. Поклањај се свецелом Светом Духу у свецелом и једном савечном Оцу, и свецелом Оцу у свецелом и једином Сину и Духу, једној триипостасној и савечној и једносуштној, а нераздељивој и несмешаној суштини и природи, као једном почетку свега и једном Богу Творцу свега, јер се и у свецелом уму који постоји у теби – да не би, тајанствено вођен оним што је твоје ка ономе што је веће од тебе, заборавио на лик којим те је удостојио – налазе свецела словесност и дух, а у то двоје душа, нераздељиво и несмешано. Јер то је тај лик и ми смо њиме обогаћени са висине – да се уподобимо Богу Оцу и да носимо обличје Онога Који нас је родио и саздао. Тако и када се човеку поклањамо, ми њему једну част приносимо, као ономе ко има ум, душу и словесност, не одвајајући или дајући предност нечему од тога трога, него се као ономе ко нераздељиво и несмешано има то троје у себи, и не као да су тројица, него као једном човеку, поклањамо и указујемо му част због заједничке иконе саздатеља.
5. Тако, поимајући према божанским својствима која носиш и о Богу Који ти их је даровао, поклањај се благочестиво као једном Богу Светој и једносуштној и сабеспочетној Тројици и имај на уму то каквим ти је добрима Бог указао част, створивши те по Своме лику и сапрославивши те Својим својствима. Ми исповедамо да је Син равночастан и једносуштан и једносилан са Оцем и Духом, и Свету Тројицу као једно начало и власти господство. Знај да је ум који је у теби равночастан и једночастан и једносуштан са словесношћу и душом, јер имају једну суштину и природу. Јер то је част и биће дано од Бога да ми који смо од Њега рођени и настали познајемо и поштујемо Бога као Оца и Творца. Дакле, ако једно од тога трога недостаје човеку, он не може бити човек. Јер ако одузмеш ум, одузео си му и реч и он ће бити безуман и бесловесан. Ако одузмеш душу, заједно са њом одузео си ум и реч. Ако одузмеш саму унутрашњу реч, од свега си начинио бескорисну животињу. Наиме, ум који не производи говор [реч]неће примити ни говор другога, јер како би и могао то да чини онај који је једном оглувео и одступио од своје природе? Јер као што је нама природно својствено дисање и дух који је у нама, а ако их нема, ми умиремо заједно са њима, тако и ум природно у себи има словесност, али не само то, него и својство да рађа реч. Ако, дакле, он буде лишен својства да је природно рађа, он као да се одсеца и располућује од речи која сапостоји са њим, умртвљује се и ни за шта не бива користан. А да бих ти разјаснио то што говорим, на основу онога што бива са телом као слику и пример узећу породиљу која се налази у мукама. Дакле, као што жена која је зачела младенца, ако га природно не роди у за то погодно време, гине заједно са самим утробним плодом, управо тако и наш ум који је од Бога примио природно својство да увек рађа реч коју у себи има нераздвојно и сасуштаствено – ако је одузмеш, одузео си уједно и онога ко јој даје живот.
6. Дакле, ако је угодно, пређи у разуму ка праобрасцима и тачно ћеш сазнати да онај ко одриче Сина Божијег одриче и самога Онога Који Га је родио. А ко Оца и Сина одриче, како да се не покаже и одрицатељем Светога Духа, макар он то и не хтео? Дакле, онај ко једнога од њих назива већим или мањим од других личности, још није подигао главу ума из бездана страсти, да би могао да погледа умним очима и добро позна себе самога и отуда да сазна да као што ум није већи ум душе, нити душа већа од ума, нити је словесност од обоје већа или мања, тако ни Отац није већи или мањи од Сина, нити Син од Оца, нити Дух Свети од обојице Који су Му сабеспочетни и равночасни. У случају Свете и Једночасне Тројице нипошто не смемо тако размишљати. Схвати, човече, према ономе што је твоје оно што је изнад тебе и на основу чега си се показао као лик Божији. Надмашивши све остале твари достојанством речи, којом и владаш и царујеш њима, знај да као што се ум људски обзнањује речју (јер добро је да кроз читаву беседу понављамо исто, како би могао да пројасниш мисли и да добро упознаш тајне Царства које су у теби скривене), а душа по њима двома, тако се нама вернима обзнанио и обзнањује и Бог и Отац кроз јединороднога Сина и Реч Своју, а Дух Свети кроз савечне Оца и Сина.
7. И као што када ум рађа реч, онима који слушају обзнањује се воља душе, као својствена обома, било живим гласом било путем писама, при чему се они не мешају нити раздељују на троје, него се у сваком од њих појединце уједно мисле или виде троје у једној суштини и у једној вољи – тако те молим да размишљаш и да благочестиво исповедаш и како у случају Свете и једносуштне и нераздељиве Тројице Отац неизрециво рађа Бога Логоса, Кога је у Себи имао од искони[14] и има Га нераздвојиво и надсловесно рођеног, а да се Син свагда нераздељиво рађа и савечно налази са Оцем и нипошто се од Њега не одваја, а да Свети Дух од Оца исходи, будући саприродан и саједињен са једносуштним Оцом и Сином, као Онај Који од свега што дише заједно са Њима прима поклоњење и славу. Знај да они имају једну исту вољу, пошто се она тако обзнањује свима који су просветљивани са висине, а и нама смиреним, и открива се у Светом Духу, благовољењем Оца кроз Сина. Веруј у Њихову триипостасну надсуштну суштину једнога Божанства и царства (да се опет вратим на исто, освећујући се присећањем и речју), а, верујући, заједно са мном исповедај јасно и непоколебиво да нити се три ипостаси мешају у једно, нити се раздељују на три оне које су природно сједињене, јер се у свакој појединој од њих истовремено умно сагледавају друге две, у једној суштини, природи и слави и у једној вољи. Веруј да је то један Бог, Творац и саздатељ свега и видљивог и невидљивог.
8. Наиме, ко верује у то да је Бог творац свега и да је из небића привео све – и оно што је на небу, и што је на земљи и што је под земљом – као онај ко је од Бога саздан остаје унутар својих граница, познајући Онога Ко га је створио. А усходећи од лепоте творевине[15] ка самоме Творцу, он Му славопоје и прославља Га као творца свега и нимало не показује љубопитљивост у вези са Његовом непојамном природом. Јер он зна да је и он сам и све остало Његова твар, како је речено, а да је Он Сам творац свега, нестворен, беспочетан, непојаман, неистумачив, неистражив, да свагда јесте и да јесте пре свега. Јер никада није било времена да није било Бога (Он је створио векове и Он беше пре свакога почетка, те се у вези са Њим не може мислити ни о почетку, нити Му се може наћи крај), него Он беше беспочетан, јесте почетак свега и биће вечно, у бескрајне и бесконачне векове, недоступан, невидљив, неисказив, неизразив, непојаман свима који су од Њега настали, Онај Којега нисмо знали ми који смо раније били прелашћени многим боговима, који смо обожавали творевину[16] и поклањали се идолима, будући још земљани и ниски, Онај Који се сажалио на наше незнање и учинио толико снисхођење нашој слабости, колико да познамо да је Бог савршена Тројица, Која има да у Оцу и Сину и Светоме Духу благочестиво прима поклоњење. А то каква је Она суштином или каквог је вида, или где је, или колика је величином, или каква је у смислу општења или сједињености – не само да људи никада нису разумели, него ни вишње силе нису појмиле непојамност надсуштне природе.
9. Не покушавај да ми наводиш богословља из Божанственог Писма, јер њих су изрекли богослови као одговор на хуле јеретика. Радије те молим да мислиш о томе како је, будући да је божанска природа недоступна и према томе непојамна, оно што је непојамно и потпуно неизрециво. Јер ми често не успевамо да у потпуности изразимо оно што мислимо. А ко ће онда од људи или ангела невидљивог и непојамног, о чему сведочи читаво богонадахнуто Писмо, моћи да истумачи? Нико и никако. Јер никада не може оно што није ништа [од постојећег] да се замисли људском мишљу и означи именом. А читаво Божанствено Писмо кроз све мисли и речи изговорене о Богу показује да Он јесте, а не то какав је, сведочећи о Њему само да Он свагда јесте и да је Сушти[17], Бог Који свагда Јесте, Триипостасни, Свесилни, Сведржитељ, Свенадзиратељ, Саздатељ и Творац свега, Непотребити, Натприродни и такав да Га ми познајемо толико, колико неко, стојећи у ноћи на обали и држећи упаљену бакљу, види од бескрајне водене морске пучине. Јер колико такав може да види од читавог морског бескраја? У сваком случају мало или ништа. Али он добро и без сумње види да је то вода, премда и није у стању да каже каква је. И зна да није могуће да је види сву, али, иако је и не види, он сматра да је према једном делу види сву и на основу тога доноси закључак о њеној бескрајности.
10. Ако је угодно, употребићемо у сврху ове беседе и један пример који донекле то показује. Ако би се, наиме, нашао неки слепац који никада није видео водени извор или не зна каква је то вода и никада је није окусио, а ти му објасниш природу вода и да је, рецимо, вода добра, мислећи на језера, студенце, реке и мора, али он зажели радије да сазна каква је њена природа, вид, каквоћа, сама њена количина, како се креће, откуда јој је почетак и како то да вечито тече, а не стаје – шта би му ти на то одговорио? Ја сматрам да, макар био разумом крајње проницљив и расудан, ти никако не би могао речју да представиш њен почетак, суштаство и кретање, нити да макар донекле поучиш томе шта је она по количини и каквоћи онога ко је није ни окусио, ни видео. А ако не можемо да постигнемо да онима који нас питају ишта кажемо или протумачимо у вези са пролазним и видљивим и опипљивим суштаством и о томе каква је његова природа и откуда је и од каквих видова има састав, како би уопште икада ико од ангела или свих светих могао да поучи оне које не знају оно што је Божије и што је Њему својствено томе какав је Онај Који је свему дао постојање и шта је својствено Његовој суштини и слави? Нико и никако. А онај ко се удостојио да макар мало види Бога у неприступној слави Његове бескрајне и божанске светлости на начин који смо раније навели неће имати потребу за туђом поуком. Јер у таквоме Он у целости пребива и креће се, говори и посвећује га у Своје скривене тајне, сагласно пресветој речи коју је Сам изговорио: Тајна Моја, каже, за Мене је и Моје[18].
11. Њега је немогуће видети на други начин, осим пажљивим чувањем Његових заповести, односно ако се њихово делање нипошто и ни у чему не нарушава немаром и пренебрегавањем, него ако се чува и испуњава брижљиво и ревносно. Дакле, који год буду живели по овоме правилу[19], неће се наћи далеко од Царства Небескога[20], него ће по мери ревности и њиховог творења са спремношћу и радошћу, пре или касније, више или мање, стећи плату богозрења и постати заједничарима божанске природе[21], боговима по благодати и синовима Божијим у Христу Исусу Господу нашем, Коме приличи слава и сила са Оцем и Свесветим Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 33, 2.
  2. Пс. 118,131
  3. Пс. 80,11
  4. 1 Сол. 5,17.
  5. 1 Kop. 10,31.
  6. Песм. 5,2.
  7. 1 Кор. 6,16-17.
  8. Јн. 4,24.
  9. 1 Јн. 3, 8, 56.
  10. 1 Јн. 3, 9.
  11. Јн. 5, 24.
  12. Пс. 50,12; 118,131.
  13. Јн. 6,63.
  14. Јн. 1,2.
  15. Прем. 13, 5; Рим. 1, 20.
  16. Рим. 1,25.
  17. Изл. 3,14.
  18. А. Resch, Agrapha (Texte und Untersuch. N. F. X. V. , 34, Leipzig, 1916), стр. 108.
  19. Гал. 6,16.
  20. Мк. 12,34.
  21. 2 Пт. l, 4.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *