САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ЧЕТВРТА
О ПОКАЈАЊУ И СКРУШЕНОСТИ. И О ТОМЕ КОЈИМ ДЕЛИМА ИХ ЈЕ МОГУЋЕ СТЕЋИ. И О ТОМЕ ДА ЈЕ БЕЗ СУЗА НЕМОГУЋЕ ДОСТИЋИ ЧИСТОТУ И БЕСТРАСНОСТ.
 
1. Једном сам, оци и браћо, читао некима богонадахнуте списе о узвишеним делима светога оца нашег Симеона Студитског које је он, покретан Божанственим Духом, на корист многих сачинио, а где је, између других својих натприродних постигнућа, записао и оставио за поуку и нешто што је сам читавог свог живота без нарушавања чувао: “Брате, никада се не причешћуј без суза”. Када су то чули, слушаоци (а били су присутни не само многи мирјани, него и бројни знаменити и врлином прослављени монаси) задивили су се тим речима и, згледавши се међусобно и као осмехнувши се, једним гласом су рекли: “Значи, ми се никада нећемо причестити, него ћемо сви остати непричешћени!” Чувши их и сетивши се, када сам остао сам, оних који су то рекли и њихових речи, огорчио сам се, јадан и жалостан, и горко заплакао, у срдачном болу говорећи овако у себи: “Зар они стварно тако то доживљавају и зар су рекли то што су рекли, искрено помисливши да је то немогуће? Или су се подсмехнули тим речима, јер су помислили да је мали подвиг заплакати само за време причешћа?” У сваком случају, ако неко није навикао да свакога дана и ноћи плаче пред Христом Богом, ни када пожели да се причести божанским тајнама неће моћи ни најмање да се растужи или заплаче по Богу и да пусти сузу. Јер и како би могао, осим ако му сузе не дођу по неком неизрецивом снисхођењу или услед каквог случајног разлога? То ми се не чини нимало чудним, јер многи су и при самом изласку душе из тела плакали (или, ипак, не многи, него врло малобројни и ретки). А ако и то сматрају сасвим немогућим – да се у сузама свакога дана причешћују страшним тајнама – авај због незнања, авај због отупелости, авај због нерасудности и немара и огрубелости оних који то говоре. Јер када би судили себи самима, не би им судиле сопствене речи. Да се брину о покајању, никада не би рекли да је то немогуће. Да чине плодоносно дело, не би им се догодило да и не окусе Божији дар такве лепоте. Да су стекли страх Божији у срцу, тврдили би да је не само у време причешћа божанским тајнама могуће туговати и плакати, него и у сваком часу.
2. Стога, желећи да и вашу љубав у то уверим, обраћајући се управо онима који су тако рекли, хтео бих да вас питам: реците ми, најврлија браћо, зашто је то немогуће? “Зато што”, рећи ће, “неки лако и спремно могу да доживе скрушеност, а неки, будући тврдосрдни и каменосрдни,не могу да се расплачу ни када их бију. Како онда такви могу да плачу и тугују и да се увек са сузама причешћују? А како могу да плачу и сами свештеници када савршавају божанску и бескрвну Литургију?” Али управо то што су груби, како кажете, и што се тешко покрећу на умилење откуда им је – реците, ако знате – дошло? А ако не знате, спустите се мало са своје висине и благонаклоно приклоните слух, јер то није срамота, и немојте сматрати недостојним да то сазнате од мене последњега. Јер записано је: Ако се открије последњем, први нека ћути[1].
3. “Откуда је, дакле”, рећи ће, “један груб, а други лако доживљава скрушеност?” Послушај. Први је такав од доброг произвољења, а други од злога. И први од мисли лукавих, а други од оних које нису такве. И он је такав од таквих дела, а први је оно што јесте од дела богољубивих. И,ако је угодно, испитај све од почетка века и наћи ћеш да су многи само кроз то троје од добрих постали зли и од злих добри. Јер откуда је (да их набројим од почетка) пао денница? Није ли по произвољењу и сагласивши се са лукавом помишљу? Откуда је Каин постао братоубица? Зар није лукавим произвољењем себе самога претпоставио Творцу и, следујући лукавим помислима, препустио се зависти и починио убиство? Откуда је Саул тражио да ухвати и убије Давида, кога је претходно поштовао као себе самога и силно га волео као доброчинитеља? Од природе или од злог произвољења? Јасно је да је од злог произвољења. Нико није настао лукав по природи, јер ни Бог није творац злих дела, него веома добрих[2], и то као Онај Који је добар не по благодати и произвољењу, него по природи и истини. Уз то, откуда то да је један разбојник, распет заједно са Владиком Исусом Христом, говорио: Ако си Син Божији, спаси себе и нас, а други му одговараше: Зар се не бојиш Бога; јер ми смо праведно осуђени и примамо по својим делима како смо заслужили, а Он никакво зло није учинио[3]! Реци ми, откуда то да је један рекао једно, а други друго? И како то да је један био оправдан, а други осуђен? Зар није по произвољењу и помислима – један добрим, а други злим? Јер један је отуда стекао неверје, а други веру, говорећи: Сети ме се, Господе, у Царству Своме[4].
4. Нећу поменути друге јер их је много, али од ових које сам навео желим да се уверите и да се научите да свако самовласношћу произвољења постаје или скрушен и смирен, или тврдосрдан и горд. И са разлогом је тако. Јер када нека два човека напусте свет, а у свету имају исти занат, од истога су рода, вршњаци су, и чак браћа, једнога су духа и нарави, односно лукави су и груби, немилостиви, сурови, воле телесно и новац и уз то се баве сваким видом греха и зла, па када обојица уђу истовремено на поприште подвига, један постигне сваку редом врлину, ревносном вером и искреношћу, одсецајући све грехе, а други постане и гори него што је био пре одласка из света, откуда то да нису обојица достигли једнаке врлине, као што су у злу једнако достигли врх? Није ли то зато што је један искреношћу добре душе подносио све жалости по Богу, а уз то је од уласка у монаштво и одласка из света помно пазио на Божанствена Писма и сам од себе је изабрао да чини добро, угледајући се на животе најпобожнијих мужева и надмећући се са њима у постовима и молитвама, у мољењима, у ћутању усана, у скрушености и сузама, у суздржавању гнева и љутине и вике, трпећи са болом увреде и жалости и притешњавања и бирајући себи ниске и презрене послове, не противречећи или ропћући када добије заповест, него све спремно извршавајући, увек тражећи последње место, сматрајући себе најништавнијим од свих и, укратко, чинећи савесно све чему нас Божанска Писма јасно уче, како би, добивши милост и опроштај за пређашња зла, нашао смелост пред Богом? А други, чинећи по нарави душе све супротно томе, остао је лукав какав је био и пре него што је оставио свет, а да не кажем и гори него што је био.
5. Тако сваки човек постаје не по природи, како неки мисле, него по произвољењу или смирен и такав да лако доживљава скрушеност, или тврд срцем и окорео и такав да са муком пушта сузу. Јер када ће се, реци ми,потрести душом и пустити сузу из очију онај ко готово по читав дан цуња на све стране и не мари ни за ћутање усана, нити за молитву, нити за читање и тиховање, него или разговара на сабрањима са онима који су крајњега и лишава користи не само себе самога, него и оне са којима разговара, или исмева и вређа побожну браћу, па чак и настојатеља? Када ће стећи скрушеност онај ко се бави свим што се дешава у манастиру и не само тиме, него и животом свакога појединце? “Чуо сам јуче то и то”, каже,а неки пут ће рећи: “Јеси ли сазнао шта се десило том и том несрећнику?”,или: “Јесте ли чули шта је снашло тог и тог?” И када ће се такав присетити сопствених греха, да би се помучио и пустио сузу из ока? А ко излази са молитвеног сабрања у време читања Божанских Писама и седи близу храма или подалеко од њега и заподева разговоре са некима (па час он нешто каже, час други, налазећи оправдавање за некорисне сусрете и овако говорећи: “Јесте ли чули”, вели, “шта је игуман учинио са оним братом?”, а други ће: ‘А ако вам кажем што је учинио са оним несрећником, шта ћете ми на то рећи?”) и ко говори тако и горе од тога и замајава и себе и друге сличним празним причама, када ће доћи себи и заплакати над сопственим сагрешењима и над собом самим?
6. Наиме, онај ко не пази на богонадахнуте речи и ко није поставио двери крај уста својих[5] и не окреће ухо своје да не чује сујетно[6] и ко се не сећа последњег правдања и страшног судилишта Христовог и како сви има да станемо пред Њега обнажени и откривени и да дамо одговор за то како смо живели – како ће, дакле, такав, макар и више од сто година проживео у монашком образу, стећи сузе и горко заплакати над собом самим?Како ће онај ко се отима за прва места у цркви и за трпезом и ко се за њих увек бори и због њих се жалости, икада зажалити сопствену душу и заплакати горко пред Богом? А онај који измишља оправдања за грехе[7], изговарајући се слабошћу, премда је јак и млад и пуца од здравља, док стоји у цркви и пореди себе са побожнијом браћом која су се много помучила и остарила у подвигу, говорећи: “По чему сам ја гори од овога и онога? Јер он стоји подбочивши се, оде, па дође” (и тако себе изједначава са њима – он који је можда недостојан и последњег места) – када ће постати свестан своје слабости, да би, уздахнувши свом душом, осетио скрушеност у срцу и пустио сузу из очију? Јер сујета, предавши га у ропство немару, не допушта му да ишта више подноси трпељиво, па он сабрање проводи у лењости и немару, стално заподевајући разговоре са онима који му приђу и који трпе да слушају његове празне и бапске приче[8]. И, тако, долазећи неосетљиво или, боље рећи, равнодушно заједно са духовним и богочасним мужевима на божанска сабрања, он отуда излази без користи, не осећајући да му се дешава баш никаква измена набоље коју Бог кроз скрушеност даје онима који се боре, јер такав сматра да му је довољан закон да не напушта утврђена сабрања (односно, јутрење, вечерње и часове) и да се тако просто постижу врлине и савршенство усавршених, раст Христов[9]. Упознао сам, наиме, неке који су у власти те заблуде, а који се старају да не падну у неки плотски грех, спојивши се са другим телима, а да се уопште не брину да избегну оно што се дешава у тајности или промишља у скривници срца и који сматрају да ће се спасити без икаквог другог делања, односно молитве и ћутања усана и бдења, уздржања, духовног сиромаштва, смирења и љубави – само простим доласком на сабрања. Али то није тако. Јер Бог не гледа на лице[10] и само на спољашњу скромност нарави, нити на наше вапаје, браћо, него гледа на срце скрушено и смирено и тихо, које носи страх Божији. На кога ћу, вели, погледати, ако не на кроткога и тихога и онога ко дрхти од Мојих речи?[11]
7. А шта да кажем о онима који недостојно приступају својим настојатељима и захтевају којешта од њих? И о онима који маре само за спољашњу наводну побожност или, боље рећи, који само жуде за добити и славом и садашњим стварима, говорећи: “Зар нисмо достојни и ми, часни оче, да служимо манастиру и браћи? Или је само тај и тај достојан те и те службе и зна да управља стварима боље од нас? Окушај, ако хоћеш, и нас, па ћеш наћи да ми боље од њих то радимо и управљамо манастирским стварима”. А они који су се од одласка из света предали немару и лењости, изговарајући се телесном слабошћу, који су из света дошли јуче и прекјуче и пуни су небројених греха, пре него што су се потчинили другима и ознојили и помучили на делу Божијем, одлазе и стоје, како је речено, подбочени са онима који су се много потрудили. А ако брат који стоји до њега каже неком таквом: “Пођи, брате, на своје уобичајено место и стани да појеш, јер можеш”, он му одговара овако: “Одавде боље чујем и певам лепше него на месту где обично стојим”. А ако брат дода: “Не можеш овде да стојиш, брате, без дозволе нашега настојатеља”, он, када то чује, одмах оде да то тражи од настојатеља, изговарајући се телесном слабошћу и болешћу, све док не достигне свој циљ. “Оче”, каже, “да бих чуо првог канонарха, хтео бих да стојим на првој стасидији или на другој, крај онога тамо”, изједначавајући себе са неким монахом који се много потрудио. А када достигне циљ, отада никада неће више моћи да стоји ни на хору. Мало-помало стремећи томе да се и у сваком другом питању приброји онима који имају првенство, он споља изиграва побожност и скромност и хита у сусрет туђим пријатељима и великашима који долазе у манастир, па чешће навраћа код браће којима они долазе како би се упознао са њима, изговарајући се тиме да му користи то што чује приликом тих сусрета и тумачења Божанских Писама.
8. Тако он почиње да обилази манастир, одлазећи од келије до келије и говорећи сваком: “Веруј ми, брате, толико те волим, да ако те не видим, чини ми се да тога дана нисам жив”. А ако се нађе неко од оних којима он то говори када им дође, а да се боји Бога, одговори му: “Нека се сети Бог твоје љубави, брате мој, али какво добро ти видиш у мени?” А он ће рећи: “Које добро па и немаш? Јер ко је тако кротак, побожан и мудар, ко толико зна, ко је неусиљен и ко је, што је и најважније, стекао милост код оца, будући према свима братољубив?” Он тако говори јер се нада да ће јести са њим. А духовни брат, по даној му благодати[12], каже му оно што овоме користи за спасење душе и, одбацујући његове похвале колико може, исправља брата. А ако не наиђе не таквога брата, него, напротив, на плотског и неутврђеног, тај се одмах у себи надима од његових похвала и каже му овако: “Шта је боље од љубави, оче и брате? Заиста ништа. И блажен је онај ко ју је стекао”, говорећи и друге ствари за које зна да их ласкавац одобрава, још више га подстичући да га хвали. Затим, очаран његовим усиљеним похвалама и лакомислено се раслабивши, ако је од оних имућних, одмах га не пушта ни да оде, него настоји да он једе заједно са њим и, нуткајући га јестивима, прима празне похвале које се расипају у зраку, а које његовој души наносе немалу штету. А затим, после многих и некорисних разговора, каже му: “Немој ми ни на чему замерити, брате. Јер зна љубав да немам ништа достојно тебе да са мном једеш. Али пошто си према мени смерном стекао такво расположење и љубав, од сада има да заједно и пријатељски уживамо у ономе што нам да Господ за јело и да се радујемо заједно”. И отада обојицу обузима непрестана брига како само да нађу било који начин да изобилним јестивима учврсте наводну љубав.
9. Тако, дакле, под изговором љубави са свима, а у ствари обманом се са свима повезавши, мало он сам позива себи друге, мало њега позива сваки од њих понаособ, па му не недостаје ни трпезе, ни таквог изобиља јела да се може наситити до миле воље, те се претвори у свињу, преда се у ропство насладе и непрестано угађа стомаку, а незгодно ми је да кажем – и ономе што је испод стомака. Стога, преједајући се по гозбама свакога дана по навици, када дође вече и после службе повечерја он оде у своју келију,он каже своме послушнику: “Слушај, мали, обузела ме је жеђ. Него спремити топло вино и дај ми да пијем и освежим се”. А тај по обичају одмах љубазно притекне да га што спремније послужи, јер и он заједно са њим има да се угости, па испија кришом чашу за чашом, пошто му тама допушта да остане непримећен. И пошто већ попије, сместа му се буди жеља за јелима и, као да је неприметно преварен сладошћу јестива, наједе се до ситости а да и не осети, па му стомак постане надувен и тежак и не слуша му пориве душе. Тада му помисао каже: “Отпусти свога слугу и стани да обавиш уобичајену молитву”. Друга помисао одговори му и каже: “А како можеш да стојиш надувен и отежао? Одспавај мало и помози природи да свари јела, па устани пре молитвеног сабрања. И тада, када ти тело буде лако и окретно, има да се помолиш како ваља”. Он послуша помисао и падне у сан, а ако се и пробуди, не диже се, него каже: “Рано је, одспаваћу још мало”. И док он тако одлаже, дође јутарње сабрање и тада он устане и оде на молитву, док га савест изобличава за немар и лењост.
10. Као што смо, дакле, већ рекли, како му уђе у навику да чешће одлази у келије себи драгих и вољених отаца, он до касно седи и са њиме једе и пије, па постаје неупотребљив не само за вечерњу молитву, него иза јутарње сабрање, јер није у стању ништа духовно ни да помисли, ни да учини. Али и у својој келији, ако му неко дође и посети га, он на сличан начин проводи ноћ, често оговарајући и осуђујући туђе животе, и такав остаје читавог живота који траћи на теревенкама и у пијанству и у грешним бригама.
11. Али зашто сам вам све ово рекао? Да бих вам показао, браћо, да онај ко води такав живот никада не може пустити сузу из ока. Јер и како ће то учинити онај ко увек угађа стомаку и ко се, попут незнабожаца, непрестано брине шта ће сутра јести и пити[13], служећи наслади свога грла као господарици? А ако и допустимо могућност да је такав далеко од тога што смо рекли, те нити иде у туђу келију, нити кога другог прима у своју келију и не рачуна на ситост стомака и пиће и празнословља, него затвара врата и остаје у келији у потпуној самоћи, каква му је корист ако његово делање није духовно и свесно, него он седи и чита како би нешто научио напамет, да би то могао да каже у време сабрања или у присуству пријатеља, не би ли се показао као зналац? Претпоставимо да он то не чини због тога, него ради користи, те Божанска Писма чита да би чуо реч Божију, а затим устане и стаје на молитву. И молитва његова нека се састоји, ако хоћете, из два или три псалма, или десет или сто, и из колико кажеш поклона, а пошто све тако испуни, он легне на постељу и ништа више не чини. Каква му је онда, реци ми, корист од само таквог делања, ако се у његовој души не пројави и плод молитве и читања у сузама покајања, а то је бестрасност, стицање смиреноумља и кротости, као и знање са мудрошћу духа? Јер нема сумње да свако ко са знањем обавља духовно делање заповести Божијих сразмерно томе стиче и све поменуто као плод напорног труда. А ако се код онога ко наизглед ради и труди се не покаже то што смо навели, његово делање није по Богу, него служи само томе да угоди људима и он са правом остаје без бољега.
12. Ако, дакле, сваки од поменутих увек тако води живот, зар ће икада бити у стању да као онај ко се отпочетка одрицања од света читав предао трпљењу и подношењу свих жалости по Богу, како смо горе рекли, стекне сузе или скрушеност и одбаци тврдосрдност и зло и лукавство које од света постоји у њему, те да стекне смирење? Никако. Вара себе самог сваки, ко год био, ко тако мисли и од тога прави закон. Јер као што није могуће да огњем нежежено железо сија попут жеженога или да на неки други начин смекша и буде исковано и претворено у употребљиву алатку, тако није могуће ни да се онај ко је немаран и лењив и ко води такав штетан живот, као тај о ком смо говорили, изједначи са оним који је од првога часа примио добре обрасце у послушању духовним оцима и ко има врлински живот, те да као и они ужива у даровима и благодати Духа. И са правом је тако. Јер ко је смирен срцем и ко има смирена размишљања и скрушену помисао и ко је решен да ревносније следи Божанска Писма, ко трпи сваку невољу и подноси свако искушење, а уз то себе сматра најништавнијим, односно ко размишља о својим делима и гресима и свакодневно кори себе самога, ко види себе као грешника, тај брзо напредује и Божијом благодаћу се, када нема човека, учи ономе што је корисно за спасење, изгонећи мало-помало из своје душе грехе и лукавства која је донео из света, стичући наместо њих врлине. А ко је пун нечистоте и умишљености и ко неће да се смири пред крепком руком Божијом и да духовном оцу открије шта му је на срцу, да му се приљуби и да расудно учини и потрпи све што води врлини и Богу и што усавршава човека по Богу, постаје гори него што је био у свету, јер се вратило вештаствено умовање и настанило се у њему са седам духова злобе. И на тај начин неко толико превазиђе и надмаши брата који је са њим дошао, колико онај ко слободно трчи претекне онога ко је сапет ланцима и ручним железним оковима[14], док други бива поражен и остаје у пређашњим или чак горим гресима, не желећи сам од себе да изабере или да учини добро, упустивши се у подвиге за врлину.
13. Стога је, како рекох, скрушеност плод делања и доноси плодове,мада је тачније рећи да она доноси и ствара све врлине, као што читаво богонадахнуто Писмо сведочи. Дакле, ко хоће да одсече страсти или да стекне врлине дужан је да пре свих добара и са свим врлинама марљиво тражи скрушеност, јер без ње никада неће јасно видети ни сопствену душу. А ако не стекне њу, свакако да неће стећи ни чисто тело. Јер без воде немогуће је опрати прљаву хаљину, а без суза још је пре немогуће да се душа опере и очисти од прљавштина и скврни. Немојмо се изговарати изговорима[15] душегубним и празним или, боље рећи, оним који су потпуно лажни и погубни, него свом душом затражимо ту царицу врлина.
14. Јер ко свом душом тражи скрушеност налази је. Тачније, она дође и пронађе онога ко је са муком тражи, па макар он имао срце тврђе и од бакра и железа и дијаманта, и чим се нађе крај њега чини га мекшим од свакога воска. Јер она је огањ који растаче горе и стење[16] и све чини глатким[17], претварајући и мењајући у рај душе које је примају. Она постаје извор који тече посред њих, вода живота која свагда извире и лије и изобилно их напаја, и као из неког сасуда тече онима који су близу и далеко, преиспуњавајући душе које са вером примају реч. Она најпре омива од прљавштине оне који је имају, затим пере и умива од страсти, као да скида красту од рана, а при том мислим на лукавство, завист, сујету и све друго што је са тим повезано. И не само то, него их као огањ окружи и мало-помало их уништи и спали, спаљујући[18] их као трње. Она најпре удахњује чежњу за савршеном слободом и очишћењем од страсти, а затим и чежњу за добрима која је Бог припремио и наменио онима који Га љубе.
15. Све то са сузама, или тачније кроз сузе, доноси божански огањ скрушености. А без суза, како рекосмо, ништа од тога ни у нама самима, нити ма у коме другом нити се икада догодило, нити има да се догоди. Јер ни из Божанских Писама нико неће доказати да се без суза и непрестане скрушености икада очистио ико од људи, или да је постао свет и примио Светога Духа, или да је Бога угледао или да Га је познао да обитава у њему или да Га је уопште икада имао своме у срцу, ако томе није претходило покајање и скрушеност и непрестане сузе које свагда лију из извора, умивајући и перући дом душе и орошавајући и освежавајући њу коју опседа и опаљује неприступна ватра[19].
15. Дакле, они који кажу да је немогуће сваке ноћи дана туговати и плакати сведоче о томе да су сами обнажени од сваке врлине. Јер ако наши свети оци овако о томе говоре: “Ко хоће да одсече страсти одсеца их плачем, а ко хоће да стекне врлине плачем их стиче”, јасно је да ко не плаче свакога дана ни страсти не одсеца нити врлине достиже, макар сматрао, како му се чини, да их достиже све. Јер од какве су користи, реци ми, занатске алатке ако није ту занатлија који зна да обради грађу и да од ње начини погодан суд? Шта користи вртлару ако сав врт обради и у њега засеје и посади сваку врста поврћа, а са висине не дође киша и не залије их водом? Ништа, разуме се. Тако ни онај ко чини друге врлине и труди се око њих нема никакву корист без те свете и блажене господарице и мајке свих врлина.
17. Наиме, као што је цар без своје војске слаб и рањив и ни не изгледа као цар, него као обичан човек, и као што се војске народне и табор војни без свога цара или војсковође лако дају расејати и уништити од непријатеља, знај да је таква жалост [по Богу] у односу према осталим врлинама. Као табор сабран на једном месту представи све почетне врлине, а као њиховога цара и војсковођу блажени плач и ридање, који све распоређује и размешта по поретку, који бодри, припрема за бој, снажи и поучава, који одређује прави час да се подигне оружје, као и куда и када и са које стране и на кога и на каквог непријатеља, који шаље извидницу и поставља стражаре и одређује како говорити са непријатељским посланицима (јер могуће је да њих и сам разговор натера у бег, а неки пут могу и да их не приме и не сретну се са њима), и како послати заседе и ступице против њих и када и на која места и које војнике за то одредити. Све то, кажем, јасно одређује плач, а без њега читавој скупини врлина лако се да наудити.
18. Зато пре свега и уз све друго бавимо се, браћо, покајањем и од њега неодвојивим плачем и сузама које уз њега иду. Јер нити има плача без покајања, нити суза без плача, него је то троје међусобно спојено и није могуће да се једно појави без других двоје. Нека, дакле, нико не говори: “Немогуће је плакати свакога дана”, јер ко тако говори каже и да је немогуће свакога дана се кајати, па наопачке изврће сва Божанска Писма,па и саму заповест Господњу која каже: Покајте се, јер приближи се Царство Небеско[20]. И опет: Иштите и добићете, тражите и наћи ћете,куцајте и отвориће вам се[21]. Јер ако кажеш да је немогуће кајати се и плакати и лити сузе свакога дана, бити смиреноуман, увек се радовати и непрестано се молити, па и стећи срце чисто од свакојаких страсти и лукавих помисли како би се видео Бог, како ћеш рећи да је могуће да то икада постигну трулежни људи? Никако. И тако ће ти се догодити да будеш прибројен неверним, а не верним. Јер ако је Бог рекао и каже и свакодневно кличе да нам је све то могуће да учинимо, а ти Му противречиш,говорећи да ми то не можемо и да нисмо у стању, ти се у сваком случају ништа не разликујеш од неверних.
19. Желиш ли, дакле, да се никада не причестиш без суза? Учини оно што свакодневно појеш и читаш, па ћеш тада моћи да то и непрекидно чиниш. А о чему је реч? Зар уопште не знаш? Слушај онога који каже:Јер нису они који слушају закон праведни пред Богом, него ће се они који творе закон оправдати[22]. Али да не бисмо дужили беседу, подсећам тена ове Давидове речи: Ако узађем, каже, на одар постеље своје, ако дам сна очима својим и трепавицама својима дремање и покој слепоочниицама својим, док не нађем место Господу, обиталиште Богу Јаковљевом[23]. И опет: Нема мира у костима мојим од лица грехова мојих, јер безакоња моја превазиђоше главу моју, као бреме тешко отежаше на мени. Усмрдеше се и затојише ране моје од лица безумља мога. Пострадах и скруших се до конца, сав дан суморан ходих. Изнурих се и смирих се силно, вапијах од уздаха срца[24] свога, и постадох као птица усамљена на крову, уподобих се несити пустињској, јер пепео као хлеб једох и пиће своје са сузама мешах[25]. Намучићу се у уздисању своме, омиваћу сваке ноћи одар свој, сузама својим постељу своју квасићу[26]. А каже и свети Јован Лествичник: “Жеђ и бдење измучили су срце, а када се срце мучи, потеку воде”. И о свему другом о чему говоримо ко хоће може да сазна из те књиге.
20. Ако, дакле, и ти оно што свакодневно појеш и читаш или чујеш да други читају све без изузетка испуниш и доживиш читавим срцем са смиреноумљем и вером, заиста ти јављам велику радост, јер ако истрајеш у томе што чиниш, трпећи жеђ, бдијући, до смрти се потчињавајући и беспоговорно и нелицемерно слушајући свога предстојатеља, а трпећи сваку жалост и увреду и оговарање и клевету, и не само то, него и бијење и злостављање од своје мање браће, са сваком благодарноћу незлопамтиво расположен према њима и молећи се за њих – радуј се и весели радошћу неизрецивом, јер ће ти не само увече и ујутру и у подне, него и када једеш и пијеш, а често и када разговараш, појеш и читаш, када се молиш и на постељи лежиш, доћи божански дар неизрециви, следити те у све дане твога живота и пратити те на путу, те ће са тобом почивати када почиваш, а када служиш служиће са тобом, тешећи те и блажећи ти болове од напора. И тада ћеш сазнати да је веома умесно и добро рекао свети Симеон да се нико не причешћује без суза, да је то могуће и да заиста свима доликује. Јер то није рекао он, него је кроз њега Свети Дух то и рекао и записао. Наиме, ако нико није безгрешан, макар живео један дан, и нико не може да има чисто срце, јасно је да човек не сме читавог свог живот ниједан једини дан да проведе без покајања и суза, колико то зависи од њега. Ако и нема сузе, он је тада дужан да их свом снагом и свом душом тражи, јер иначе му је немогуће да постане безгрешан и чист срцем.
21. А ако неко не пожели да спава на земљи и да бди, мислећи о мноштву својих сагрешења и о тежини својих грехова, и ко не потрпи да исцели ране страсног порива и пристрасности које заударају и труле од немара и запуштености, водећи га ка неосетљивости (што је истинско безумље),како ће имати у свести будуће суђење и осуду грешника и заплакати са срдачним болом?
22. Ако неће неко да се злопати, до краја се помучивши и скрушивши и сав дан суморан ходећи, да се силно изнури и смири и да јечи у уздасима срца свога, да постане као птица који самује на крову и да постане налик несити пустињској, да расположењем душе постане туђ свему у манастиру и у свету, да нема слободу да говори ни пред великима ни пред малима, да уморивши се у уздисању хлеб свој као пепео једе и да са сузама меша пиће своје, како ће икада моћи, браћо, да омива сваке ноћи своју постељу или да свој одар кваси сузама? Заиста, никада и никако не само да неће видети да му се то догодило, него сузе неће ни у молитви наћи, нити ће припремити место Господу, нити насеље достојно Бога Јаковљевог, а Који је Христос Господ, Спаситељ и Бог наш. А ако то не припреми добро и у сузама, јасно је да неће ни, причешћујући се, у себе примити достојно и како приличи Цара и Бога, макар то учинио и једном годишње.
23. Наиме, свештеници свакодневно говоре и другима проповедају”светиње светима”, гласно кличући (а камо среће да то чине и себи самима), а ви их чујете и кажете: “Дакле, онај ко није свет је недостојан?” Не, него је недостојан онај ко не открива свакодневно тајне свога срца, ко не показује достојно покајање и за то и за оно што је учинио у незнању, ко не тугује увек и не ходи суморан и ко не чини ревносно оно што смо поменули. А ко све то чини и ко свој живот проводи у уздасима и сузама итекако је достојан тога да се причешћује божанским тајнама не само о празнику,него и свакога дана, ако није смело рећи, од почетка покајања и свога обраћења. Јер достојан је покајања онај ко у таквим и толиким делима хоће да издржи до краја, ходећи у смирењу и скрушеном срцу. Тако чинећи и налазећи се у таквом стању, он се свакодневно просветљује душом, примајући помоћ од причешћа светињама и веома брзо усходи до савршеног очишћења и светости.
24. Наш укаљани сасуд и наш оскврњени дом није могуће другачије опрати или очистити. Ја ништа више нисам сазнао нити из Божанских Писама, нити сам успео сам од себе да спознам. Наиме, ми свакодневно слушамо како апостол каже: Нека испитује свако себе самога и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер ко недостојно једе и пије тело Господње, крив ће бити Телу и крви Господњој, не разликујући тело Господње[27]. А ако онога ко није показао достојне плодове покајања као недостојног изобличава читаво богонадахнуто Писмо, реци ми ти како ће ико икада моћи да се без суза очисти и да се достојно, колико то од њега зависи, причести тајнама? Јер оне су први плод покајања и као што ми гнусно истечење телесно и сласно мешање срца са сваком страшћу приносимо ђаволу као некакву жртву, тако се опет и сузе које се из срца лију приносе као жртва благопријатна Владици и очишћују срамоту те страсне насладе. Указујући на то, Давид говораше: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети[28]. И са разлогом је тако, јер када нам се душа навикне и тако се свакодневно смирава, ниједан дан не пролази без суза, сагласно Давиду који је рекао: Омиваћу сваке ноћи одар своју, у сузама својим постељу своју квасићу[29].
25. Стога молим и вас, оци и браћо моја, нека свако ревносно вежба душу у таквим и толиким делима и она ће, постепено се скрушивши и преобразивши, постати извор који точи реке суза и скрушености. А ако не поревнујемо да се тако очистимо, него пожелимо да ходимо у немару и лењости и сујети, ја нећу рећи ништа непријатно да не бих уплашио вашу љубав, осим тога да, ако се и догоди неки пут да се неко можда причести са сузама, односно заплаче или пре Литургије, или током Божанствене Литургије или у само време божанског причешћа, али се осталих дана и ноћи не труди да то чини, никаква му корист неће бити од тога што је једном заплакао. Јер нас не чини одмах чистим и достојним то, него свакодневно и непрестано туговање до смрти, као што нам је сам Владика заповедио, говорећи: Покајте се[30], тражите и иштите и куцајте[31]. До када? Док не примите, вели, и наћи ћете и отвориће вам се. Шта то? Царство Небеско, разуме се.
26. Јер то покајање које се непрестано, како рекосмо, до смрти савршава са болом и муком мало-помало доводи нас до тога да лијемо горке сузе, којима се чисти и омива прљавштина и скврни душе, а после тога удахњује нам чисто покајање, горке сузе претвара у слатке и рађа вечну радост у срцима нашим, дајући нам да видимо незалазну светлост. А ако се не трудимо са свом усрдношћу да стекнемо покајање, духовни оци и браћо, ми се нећемо савршено ослободити од свих страсти и нећемо стећи све врлине, нити ћемо достојно или са сузама по Богу икада моћи да се свакодневно причешћујемо божанским тајнама и да угледамо божанску светлост која им је својствена. Али нећемо никада имати ни чисто срце,нити ћемо се удостојити да, попут светитеља, видимо Бога, ни овде ни тамо јер ћемо, рећи ћу тако, тамо отићи слепи и бићемо, као што Богослов Григорије каже, толико далеко од тога призора “сразмерно овдашњој слабовидости свакога”, колико смо те светлости сами себе својевољно лишили у овоме животу.
27. Али нека бисмо се сви ми који се чистимо и који смо очишћени удостојили да Га угледамо. Јер за оне који проводе овај живот без тога двога [без очишћења срца и боговиђења] нејасно је каква ће бити коначна одлука о њима. А оно што је нејасно и непоуздано не носи наду и увереност. Наиме, онај ко се не утврђује у срцу благодаћу мислим да ничим другим никада неће стећи непоколебиву и непостидну наду. А ко њу нема, чиме ће другим заједно са светима бити узнесен у ваздух у сретање Господу? Чиме ће се тада и наша светиљка, која је овде угашена, поново упалити? Где је јелеј и откуда се може наћи и који огањ, реци ми, има да је упали, и откуда и како, да бисмо тада припремљени и блистави изашли у сусрет женику са упаљеним светиљкама? Јер, као што чујете, када устанемо као од сна, ми има сместа да Му пођемо у сусрет. Ако се, дакле, док седимо и обитавамо у гробовима огласи труба и пробуди нас, ако не будемо имали душе које су још овде као упаљене светиљке, него се нађе или да уопште не сијају, или да једва сијају или тињају или тек што се не угасе, сагласно евангеоским речима, где ћемо тада наћи да или потпуно угашене упалимо, или да у оне које се гасе додамо јелеја који им је понестао? Јасно је да нигде ништа нећемо наћи. Стога се још овде потрудимо да их распалимо покајањем и сузама, како бисмо о васкрсењу блистави и сјајни изашли женику у сретање и да бисмо заједно са њим ушли у Царство Небеско и уживали у вечним добрима, чега нека се удостојимо сви ми у самом Христу Богу нашем, Којем доликује свака слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Kop. 14,30.
  2. Пост. 1, 31.
  3. Лк. 23, 39-41.
  4. Лк. 23,42.
  5. Пс. 140, 3.
  6. Пс. 118, 37.
  7. Пс. 140. 4.
  8. 1Тим. 4, 7.
  9. Еф. 4,13.
  10. 1 Цар. 16, 7.
  11. Ис. 66,2.
  12. 2 Пт. 3,15.
  13. Мт. 6, 31-32.
  14. Пс. 149, 5.
  15. Пс. 140,4.
  16. 1 Цар. 19,11-12.
  17. Лк. 3,5.
  18. Пс. 105,18.
  19. 1Тим. 6,16.
  20. Мт. 4,17.
  21. Мт. 7, 7; Лк. 11, 9.
  22. Рим. 2,13.
  23. Пс. 131, 35.
  24. Пс. 37,47,9.
  25. Пс. 101,7-10.
  26. Пс. 6, 7.
  27. 1 Кор. 11, 28-29.
  28. Пс. 50,19.
  29. Пс. 6,7.
  30. Мт. 4,17.
  31. Мт. 7, 7.

Comments are closed.