САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ШЕСНАЕСТА
О ДЕЈСТВИМА ДУХА СВЕТОГА. И О ТОМЕ ШТА ЈЕ САЗРЦАЊЕ ЊЕГОВИХ ТАЈНИ И КАКО СЕ ОНЕ ОТКРИВАЈУ ЧИСТИМА СРЦЕМ. А НА ПОЧЕТКУ КОРИСНА ПОВЕСТ НЕКОМ ПОСЛУШНИКУ, КОЈИ ЈЕ МОЛИТВАМА СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА ПРИМИО ДУХА СВЕТОГА
 
1. Браћо и оци и чеда, један ми је младић испричао ово: „Као послушник једног часног оца, равносилног великим и узвишеним светитељима, имао сам прилике да од њега често са дивљењем слушам о осијањима која са неба бивају подвижницима и о изобилној светлости кроз коју Бог беседи са људима. И осетио сам“, каже, „толику жељу и љубав према том благу, да сам у размишљању о њему заборављао на све земно и небеско, и не само то, него и на сваку храну и пиће и на телесни одмор. Пошто је тај старац био велики међу светима и украшен даром провиђења и пошто је видео како без оклевања чиним само оно што им он заповеда, и да нити једем, нити пијем, него и да сам стално замишљен као да ме нека мука изједа, осетио је неизмерно састрадавање и заповедио ми под претњом епитимије, па сам на силу почео да једем. Јер бојао сам се“, каже, „осуде за непослушање. А што сам више хране јео, више се у мени разгоревала чежња и била ми је неподношљива та принуда, па сам лио реке суза и често у таквом стању устајао од трпезе. Јер мислио сам, неразумни, да ми старац омета добру намеру, не знајући какав ме унутарњи бол разједа, а нисам био свестан, несрећник, да је он знао и тајне помисли мога срца. А то ћу сада показати.
2. Једнога дана догодило се да смо дошли у град у ком је он имао и кућу, да бисмо посетили његову духовну децу. И пошто смо читав дан провели са њима (јер многима је користило и само када се појави), увече дођосмо у келију и, будући да смо од великог напора и умора били огладнели и ожеднели (јер старац није имао обичај да игде одспава, премда је било летње време, а сам беше превалио шездесету годину), седосмо да узмемо хлеба, али ја нисам јео, јер сам телесно био сломљен од умора, па ми се чинило да, ако узмем храну и пиће, уопште нећу моћи да станем на молитву како бих затражио оно за чим чезнем. И тако размишљајући“,каже, „седео сам као да бејах иступио из себе.
3. А светитељ, погледавши ме, сетивши се напора кроз који сам са њим прошао и схвативши разлог због којег сам трпео глад и жеђ, јер беше, како рекох, украшен даром прозорљивости, осети према мени велико састрадавање и рече ми са укором: ‘Једи, чедо, и пиј и одсада не тугуј. Јер да Бог неће да те помилује, не би благоизволео да дођеш нама’. И тако смо“,каже, „јели и пили и више него што нам је било потребно. И он је јео са мном, снисходећи мојој слабости. Пошто је затим устао од трпезе, рекао ми је: ‘Знај, чедо, да се Бог не радује и не објављује ни због поста, ни због бдења, нити због телесног труда, нити због каквог другог доброг дела,него само због смирене, просте и благе душе и срца1. И како сам то чуо и задивио се светитељевој речи и поуци, још више се распалих и, пошто ми кроз ум у магновењу пролетеше моји греси, облише ме сузе, па падох пред ноге светитељеве и обгрлих их. ‘Моли се за мене’, рекох, ‘светитељу Божији, да бих тобом нашао милост, јер од свега што си поменуо мени ниједно добро није својствено“, осим многих грехова, које и сам знаш’. Сажаливши се тада још више нада мном и пустивши сузу, светитељ ми затим заповеди да устанем са земље и рече: ‘Уздам се у Бога Који ми је изобилно даровао Своју благодат да ће је и теби дати двоструко једино због вере коју имаш и у Њега, и у моје смирење’. Примивши те речи као од самога Бога и сетивши се онога што је Илија учинио Јелисеју, и поверовавши у то како је, премда сам ја сам недостојан, Бог човекољубив и брзо чини вољу оних који Га се боје, сместа учиних метанију и затражих благослов, па отидох у своју келију, добивши од њега заповест да изговорим само Трисвето и да одем да спавам.
4. Када сам ушао тамо где сам имао обичај да се молим и започео да говорим „Свети Боже“, сетих се светитељевих речи, па ми одмах дођош есузе и обузе ме толика божанска чежња, да речју не могу да изразим радост и насладу коју сам тада осетио. Одмах ничице падох на земљу и погледах, кад гле, умно ме обасја изобилна светлост, узевши себи читав мој ум и душу, тако да сам се од изненадног чуда задивио и нашао се као у иступљењу. И не само то, него сам заборавио и место на ком се налазим,и ко сам и где сам, па сам само вапио: ‘Господе, помилуј’, како сам схватио пошто сам дошао себи. А ко је био тај који је говорио, оче, и покретао мој језик, не знам“, каже, „Бог зна. И да ли сам у телу, да ли ван тела, општио са том светлошћу, то зна сама светлост која је растерала сву маглу што се налазила у мојој души и свако земно умовање, одагнавши од мене сву дебљину вештаства и тежину тела, удахнувши слабост и омамљеност у моје удове. Јер, о страшног чуда, она је толико снажно појачала осећај слабости у мојим чланцима и жилама, који сам добио од силног напора, да сам помислио и учинило ми се како сам свукао хаљину трулежности. И не само то, него ми је у душу одмах неизрециво улила велику радост, умно осећање и сладост која превазилази сваки укус видљивог, а уз то и слободу и заборав свих житејских помисли, и чудесно ми даровала и обзнанила сам начин одласка из овога живота. Јер сва моја осећања, и умна и душевна, беху се приљубила само неизрецивој радости која је долазила од те светлости.
5. Али пошто се“, каже, „та изобилна светлост (јер не знам којим другим погодним и одговарајућим именом да је назовем), која ми се објавила,некако тихо повукла и као да се скупила у себе, дођох себи и, када спознах шта је њена сила наједном учинила у мени, схвативши да се она одвојила од мене и опет ме оставила самога у животу, обузе ме туга и таква тешка мука, да не могу достојно да изразим величину силног бола који се попут ватре распалио у мом срцу. Па ти представи, оче“, говорио је, „ако можеш,какав сам бол осетио што сам се од тога раздвојио, замисли безмерну љубав и огромну чежњу и колико је узвишено било то добро. А ја нити могу да устима искажем, нити да разумем бескрајност тог виђења“.
6. „Али испричај ми, најчаснији оче и брате“, рекох ја, „одређеније и јасније о дејствима тога што си видео“. А он, мио, испуњен Духом божанским и удостојен сазрцања, најкроткијим и медоточним гласом брзо ми одговори: „То доноси радост, оче, када се појављује, а рањава када се сакрије, па ми се приближи и узнесе ме на небеса. То је бисер који ме облачи у светлост и као звезда ми сија, а нико га не може сместити у себе. Блиста као сунце и ја видим да оно у себи држи творевину, показује ми све што је у њој, заповедајући ми да чувам своје мере. Спутавају ме кров и зидови, а светлост ми отвара небеса. Очи своје подижем да чулно угледам тамошње, а видим све како је било пре. Дивим се томе и чујем глас који ми са висине тајанствено говори: То су загонетке и наговештаји, јер док си обучен у плот савршенство нећеш видети. Него, окрени се ка себи самоме и гледај да не учиниш ништа од онога што те лишава овдашњих ствари. А ако и погрешиш, што ће ти послужити као подсећање на то да треба да се смираваш, ипак немој одступити од бриге о покајању. Јер оно, сједињено са Мојим човекољубљем, брише и претходна, и садашња сагрешења’. “
7. Када сам то чуо од њега, оци и браћо, мало је требало да померим памећу, и читавог ме обузе трепет када помислих на то до које се он висине сазрцања и знања успео само из вере и љубави према свом духовном оцу, и каква се добра удостојио да унапред види и окуси, као да је већ одбацио људску слабост и постао ангел међу људима.
8. Зато вас молим, у Христу браћо, одбацимо далеко од себе сваку свезу и сваку бригу садашњег живота, омрзнимо плотске насладе, телесно задовољство, спокојство и нерад, којима лошије надвладава боље. И ходите да примимо искрену веру у Бога и у своје по Богу оце и учитеље, стекнимо смирено расуђивање и срце скрушено и покајањем очишћено од сваке љаге и мрље греха, како бисмо се и ми једном, што пре, удостојили да достигнемо те мере и да још овде видимо и окусимо неизрецива добра божанске светлости, ако и не савршено, онда бар делимично и колико их,сразмерно својој очишћености, примимо. Јер тако ћемо себе саме сјединити са Богом, и Бог ће се сјединити са нама, и онима који нам се приближавају бићемо светлост и со, на велику њихову корист, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава у векове. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *