САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ТРИНАЕСТО
НА РЕЧИ АПОСТОЛА: „ПРВИ ЧОВЕК ЈЕ ОД ЗЕМЉЕ, ЗЕМЉАН, ДРУГИ ЧОВЕК ЈЕ ГОСПОД СА НЕБА.[1]И О ТОМЕ КАКО СВЛАЧИМО ЗЕМНОГА ЧОВЕКА И ОБЛАЧИМО СЕ У ХРИСТА, ПОСТАЈУЋИ ЊЕГОВИ СРОДНИЦИ И БРАЋА.
 
1. Добро нас је блажени Павле угостио за претходном трпезом својих божанских речи, обрадовавши нам срца, а и опет нам нуди да нас угости другом трпезом својих богонадахнутих речи, пуном духовних јестива којима се храни наш унутрашњи човек, уједно се и радујући и крепећи срце оживљујућим хлебом речи и вином мудрости и знања Божјега што га весели, а пуном и божанске благодати Духа, Којим се душа испуњује сваким весељем и насладом и, оставивши све житејско, узлази ка небесима и Богу на лаком крилу разума. Погледајмо, дакле, шта је та трпеза апостолска и каква су њена јестива. Али подигнимо умове своје од земног и пропадљивог и, будући да имамо да слушамо речи Божије, колико год можемо пазимо на оно што нам се говори, како бисмо се удостојили да се како доликује погостимо заједно са Духом, Који кроз Апостола говори сакривене тајне Царства Небеског. А он каже: Први човек је од земље, земљан, а други је Господ са неба. Немој површно прећи преко ових речи и примити их као да се лако дају разумети, љубљени, јер се у сврси ове беседе крије велика дубина смисла, за коју је потребно много истраживања и пажње. Али припреми свој слух и познаћеш у њој сакривену дубину тајни Божијих.
2. Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су небески[2]. „Првим“ и „земљаним човеком“ назива Адама, како је записано. И сазда Бог човека, узевши прах од земље[3]. Пошто је, дакле, саздан од земље и примио дух живота, којим слово зна да се назива душа умна и образ Божији, земљани је постављен у рај, примивши заповест да га обрађује и чува. На који начин? Тако да би, док је чува и дела сагласно њој, остао бесмртан, вечно саревновао ангелима, са њима вечито узносио химне Богу,примао тамошња осијања, умно гледао Бога и слушао Његове божанске речи, а у часу када преступи дату му заповест и једе од дрвета од кога му Бог беше заповедио да не једе, да буде предат смрти и да ослепи очима душе, свукавши хаљину божанске славе, да му се затворе уши, да остане без живљења са ангелима и буде изгнан из раја. То му се, када је преступио заповест, и догодило, па је остао без бесмртног и вечног живота. Једном преступивши заповест Божију, Адам је окренуо ухо шапутању варалице ђавола и послушао га, чувши његове подмукле речи што их он изговори против Владике Који га је створио, те окуси од дрвета и, прогледавши чулно и видевши страсно обнаженост свога тела, он са правом беше лишен свих добара, оглувевши да више хулним ушима не чује богодолично и духовно речи Божије које чују само достојни, али и ослепевши да не гледа више ону неизрециву славу, јер је од ње својевољно удаљио ум и страсно се загледао у плод дрвета, поверовавши змији која му је рекла: У часу када окусите од Њега, бићете као богови, знајући добро и зло[4].
3. Тај земљани човек, преварен надом на обожење и окусивши од њега,потпуно беше лишен свих умних и небеских добара и низведен ка страсном осећању земне и видљиве творевине, те је постао, да то поновим, у односу према ономе од чега беше отпао глув, слеп, наг, неосетљив, смртан, а уједно и трулежан и бесловесан, уподобивши се неразумној стоци, сагласно пророку који је рекао: Приброја се стоци неразумној и постаде јој сличан[5]. Јеси ли сазнао од какве је славе и бесмртне насладе и живљења у какву срамоту, до каквог стида и незнања низведен човек, до које убогости је пао из преизобилног богатства? Тако је, дакле, постао и живео први човек, земљани од земље, премда и нисмо успели да кажемо све.
4. Да видимо сада и научимо се из божанских Писама ко је и другичовек, Господ са неба. Он, Који је Бог од Бога, беспочетног Оца беспочетни пород, бестелесног бестелесни, непојамног непојамни, вечног вечни, неприступног неприступни, несместивог несместиви, бесмртног бесмртни, невидљивог невидљиви, Логос Божији и Бог, кроз Кога је постало све што је на небу и на земљи, укратко, будући таквим и такав пребивајући у Оцу и имајући Оца да пребива у Њему, не одвојивши се од Њега и никако Га не напустивши, сишао је на земљу и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и очовечио се, неизменљиво шставши нам једнак у свему, осим у греху, како би, проживевши све што је наше, преобразовао и преобновио оног првог човека, а кроз њега и све који су од њега рођени и који се рађају, а који су слични ономе који их је родио. Јер родитељ Адам услед преступа је постао трулежан и смртан, а додаћу и глув и слеп, као и обнажен од божанске одеће и неосетљив, и као што је он земљан, такви су и сви од њега рођени – трулежни, смртни, глуви, слепи, наги и неосетљиви, те се ничим не разликују од бесловесних животиња или су, боље рећи, чак и гори од њих, јер су сваку њихову страст сабрали и примили у себе.
5. До толиког су незнања Бога и Његових божанских заповести били низведени земљани који су се родили од тог земљаног човека, да су част коју су имали да указују Богу намењивали овој видљивој творевини, и не само небу, земљи и сунцу, месецу, звездама, огњу и води и осталом, него су обоготворили и саме срамне страсти за које је Бог забранио и да се замисле, а камоли чине, поставили их за богове – о, неосетљивости! – и поклонили им се. А које то? Блуд, прељубочинство, похоту, убиство и све томе слично, што не Бог – саклоните ме такве хуле! – него ђаво заповеда, подмеће и одобрава, а којима је поробио и поробљује читав људски род, учинивши их и чинећи својим послушницима и слугама. Зато, ако би се и нашао у старини неко од оних безбројних миријади и хиљада, а да се није приклонио његовим срамотним заповедима и жељама, будући да је и сам потицао од семена оних који су сагрешили, и он беше слуга тиранске смрти и беше предаван њеној трулежности, те без милости беше слан у ад, а да није било никога ко би могао да га спасе и избави, те се због тога смиловао Бог Логос Који нас је створио и сишао је на земљу, како Сам Он зна, па је постао човек не од општења или истечења – јер то се догодило после преступа – него од Духа Светога и Марије Свагдадјеве. Наиме, узевши на Себе живу плот од њене пречисте крви, очовечио се, читав поставши плот, односно Син и Логос Божији, непроменљиво и неизменљиво, као што је записано: И Логос постаде тело и настани се међу нама[6]. И то је свима непојамно и свима несхватљиво чудо, да је сам и непроменљив божанством остао, и постао савршени човек.
6. Наиме, као што је Адама Бог начинио од земље и даровао му дух живота, па он постаде савршени човек и жива душа без општења и истечења, тако и Онај Ко је њега створио постаје човек без општења и истечења. И као што је написано тамо у Старом Завету да је Бог послао иступљење на Адама који заспа, те узе једно од његових ребара, изгради га и створи жену, тако је и овде учинио. Како и на који начин? Обрати пажњу. Ребро Адамово је жена. Од тога ребра Адамовог, односно од саме жене,узео је Бог Логос душевну плот и изградио је у савршеног човека, како би постао истински син Адамов. И, очовечивши се и поставши сличан нама по свему, осим по греху, Он је одмах постао сродник свих људи по плоти. Наиме, то је и неко други пре нас рекао овако: „Обукавши се у плот, обукао се и у братство“. Али пошто је Он Бог и уједно човек, и Његова плоти Његова света душа била је и јесте пресвета. Бог свети, какав беше, Они јесте и биће, јер беспрекорна беше и Дјева, неукаљана и неоскврњена,а такво је било и ребро узето од Адама. А остали људи, премда су Му и били браћа и сродници по плоти, земни какви су били, такви су и остали и нису одмах постали свети и синови Божији. Али добро пазите шта Дух каже: Бог је постао човек, а беше свих људи сродник и брат. Дакле, једино је Син Божији и Бог и човек, једини је био и јесте свет, какав ће бити у векове, једини је праведан, једини истинит, једини човекољубац, једини милостив и благоутробан, једини силан, једини је светлост света и светлост неприступна.
7. Будући да је, дакле, Он такав, а да смо ми лежали у смрти и трулежности и да нисмо имали баш никакву заједницу са Њим, осим, како рекосмо, сродства по плоти, међу тим двома, а при том мислим на Бога и људе, посредовала је вера у Њега, да би Бог, будући да смо ми убоги и немамо баш ништа чиме бисмо допринели своме спасењу, уместо свега примио нашу веру у Њега и, помиловавши нас, даровао нам опроштај сагрешења, избављење од смрти и трулежности и слободу. Он то и до сада дарује онима који свом душом верују у Њега, и не само то, него и остало што нам је обећао и што нам свакога дана обећава кроз света Еванђеља. А шта је то? То што се рађамо водом и Духом и пресаздајемо и прибројавамо Његовим светим слугама, што нам даје благодат Свога Духа Светога и могућност да се Њиме приопштимо добрима земље коју наслеђују кротки у весељу и радости срца, да се сјединимо и припојимо Њему, те да постанемо једно у самом Богу и Оцу, кроз Њега сједињени са Духом.
8. А ми се свему томе приопштавамо и у томе уживамо када тачно држимо све што смо Му обећали, а, са друге стране, избегавамо све чега смо се одрекли, не враћајући се на исту бљувотину попут паса. Дакле, ако сачувамо све што нам је Сам Бог рекао и говори, ми смо истински верни,јер показујемо делима своју веру, и постајемо попут Њега свети и савршени, сви потпуно небески, деца небескога Бога, слични Њему по свему по усиновљењу и благодати, јер и Он је био сличан нама, осим у греху. А ако, презревши Његове свете и животворне заповести, из немара одступимо и учинимо нешто противно Његовим заповестима, учинивши оно што нам је заповедио да не учинимо, ми одмах остајемо без свих оних добара која су нам од Бога дата крштењем. И као што Адам после преступа беше избачен из раја и лишен насладе, обитавања са ангелима и гледања Бога,тако се и ми, када грешимо, одељујемо од Цркве Његових светих слугу и божанску одежду у коју смо се обукли крштењем, односно самога Христа,како верујемо, грехом свлачимо. И не само то, него се лишавамо и самога вечног живота и саме незалазне светлости, вечних добара, освећења и усиновљења, те тако опет постајемо земљани, као онај први и земљани човек, уместо небески и по свему слични самом другом човеку и Господу Исусу Христу, а уз то постајемо криви и смрти и тами, те бивамо послани у огањ неугасиви, мучећи се у великом запомагању и шкргуту зуба. Јер ми сада не бивамо, као онда Адам, избачени из чулнога раја, нити бивамо осуђени да, попут њега, обрађујемо земљу, него бивамо лишени Небескога Царства, и оних добара за која је записано да их око не виде и ухо не чу и на срце човеково не дођоше лишавамо себе саме и чинимо себе кривим геени. И да нам није дато да се покајањем обратимо, нико никада не би био спасен.
9. Зато, будући човекољубив и милостив и желећи наше спасење, Бог је премудро између нас и Себе поставио исповест и покајање, те је свакоме ко хоће дао власт да се обрати од греха и тако врати пређашњој сродности,слави и смелости пред Богом, и не само то, него и да опет наследи сва поменута, па и већа добра, ако пожели да покаже топло покајање. Наиме,по мери покајања сваки човек налази одговарајућу смелост пред Богом и блискост са Њим, и то свесно и јасно, као пријатељ пред пријатељем, теса Њим беседи лицем у лице, гледајући Га чисто умним очима. Дакле, они који после крштења немају са сваком увереношћу ту блискост и смелости приопштеност поменутим добрима, нити знају да су се обукли у Христа,нити виде у светлости Духа светлост Његовога божанства, нека се загледају у своју савест. И, добро је испитавши, наћи ће да су било у потпуности, било делимично нарушили завете дате на крштењу, а ако не то, да су закопали дати им талант освећења и усиновљења, не умноживши га, због чега им је ускраћено да гледају Владику, јер Он је нелажан и не каје се за Своје дарове. Јер Он је рекао: Ко Ме љуби заповести Моје држаће и Ја ћу га љубити и јавићу му се[7].
10. Јесте ли чули шта Владика каже? Ко Ме љуби заповести Моједржаће и Ја ћу га љубити и јавићу му се. Ако је Христос истина, како је Он Сам за Себе рекао – Ја сам истина – а истина не може да лаже (јер немогуће је, каже Апостол, да Бог лаже[8], нека нико од оних који не виде Господа не говори да је то немогуће, јер то није немогуће, него је и те како могуће. Наиме, ако Он каже: Ја сам светлост свету[9], јасно је да су они који Га не виде слепи, а свакако су остали слепи зато што Га нису заволели и сачували Његове заповести. Јер да су Га заволели и сачували Његове заповести, жудели би за тим да Га виде, то би свом душом тражили и Он би им се објавио, јер је нелажан и по природи истинит и истина, и зато се појавио у свету, да би све који су у свету, односно оне који седе у тами,просветлио не туђом светлошћу, него светлошћу Своје славе и божанства. Нека зато нико од верних који не виде умно Господа, нити су јасно и осетно осијани Његовом светлошћу, нити стално пребивају у сазрцању Његове славе и виде Бога да пребива у њима, не говоре као неверници да је то немогуће, него пошто сваки од вас, љубљени, како рекосмо, испита своју савест, наћи ће себе кривим за то што је лишен Владике и гледања Његове славе.
11. Нека се зато покаје свако од вас и нека заплаче над собом када код види да се налази у таквом стању, лишивши себе таквих и толиких добара и отпавши од славе и сазрцања Цара небеског, и нека се постара покајањем и исповешћу да достигне вечна добра, у Христу Исусу Господу нашем, Којем доликује слава и сила са Оцем и Светим Духом у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1Кор. 15,47
  2. 1Кор. 15, 47
  3. Пост. 3,7
  4. Пост. 3, 5
  5. Пс. 48,13
  6. Јн. 1,14
  7. Јн. 14,21
  8. Јевр. 6,18
  9. Јн. 8,12

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *