САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПЕТА
О ИЗМЕНАМА ДУШЕ И ТЕЛА КОЈЕ ПОТИЧУ ОД ВАЗДУХА, СТИХИЈА, ЈЕСТИВА И ДЕМОНА
 
1. Браћо и оци, монах је дужан не само да познаје измене и промене које му се дешавају у души, него и шта би могло да буде њихов узрок и откуда му се дешавају. Наиме, догоди се да у душу изненада уђе радост, а други пут у њу исто тако уђе и жалост и силна тескоба. Некада она бива мека [душа], а некада постаје груба и отврдне као камен. Неки пут, опет,бива кротка и смирена, а мало затим се надме и разгневи и разјари на сву браћу. Понекад бива трома и немарна и нема воље ни за какво добро дело,а некада је трезвена и бодра и готова на свако послушање, тако да и оне који са њом живе бодри и подстиче на добро. Понекад је, опет, уздржана и побожна, а неки пут распуштена и бесрамна. Неки пут се са љубављу сећа оних који нису ту и зове их себи, а некада ни оне који су присутни неће да гледа. Некада се скупи у себе тако да јој није ни до живота, а некада се толико рашири и испуни весељем, да не може да се уздржи, маколико се силила.
2. То су, дакле, природни покрети душе и тела, који се јављају сваки пут када се трудимо око делања врлине и испуњења заповести. Али као што се мења душа, отприлике на тај начин мења нам се и ум. Наиме, он некада бива брз на разумевање и веома хитро може да појми и процени умопостижне предмете, односно оно што гледа, а некада бива тром и спори на једно и на друго. Некада бива као неразуман и бесловесан и нем, а некада је силан и благоглагољив, и од њега се могу чути расудне ствари. Некада је слеп, а некада види, стремећи томе да проникне у дубину и висину преко мере људске природе. Понекад је прост и слободан за свако сазрцање и уопште се не сећа невоља које је раније доживео, нити мисли и о чему таквом, а некада је сложен и мисли и о ономе што се није збило,измишљајући и лукавећи, или бива као пламичак којег гуши дим од влажних дрва, па мисли лукаво не само о присутнима, него често и о одсутним,рађајући у себи сујетне и зле мисли. И због тога, премда се силно жалости и у томе се не слаже са умом, срце никако не може да му користи, нити да га удаљи од сујетних размишљања.
3. То су, дакле, измене ума и наше умне и божанствене душе. А када је реч о неправилностима које нам бивају у телу, премда се чини да су нам лако распознатљиве и приметне, то није тако. Свакако да већина промена у телу бива од природе. Душа је непроменљива по природи и суштини, а на исти начин и ум је заједно са њом створен од Саздатеља. Њих води једино произвољење и сопственом вољом чине било врлину било зло, односно постају вечни заједничари и наследници светлости или таме само својим произвољењем, како је речено, и својом вољом и драговољно се приљубљују било добру, па постају добри, било злу, па постају зли. А тело је по природи променљиво, јер је и сложено, а и по суштини је пролазно, јер је саздано од пропадљивог и пролазног вештаства које је смешано, односно састављено од међусобно супротстављених стихија. Јер мудраци истинито кажу да се његова суштина састоји од топлоте, хладноће, сувоће и влаге. Осим тога, оно је само по себи лишено и произвољења и воље, а треба рећи и покрета, осим ако би неко његово течење и кретање ка трулежности назвао природним покретом његове ипостаси, која је бесловесна. А ако је бесловесна, јасно је да је и безгрешна и пред Богом недужна. И са правом је тако: јер оно што следи природу налази се изван осуде. А распаљивање и брачну жељу, мешање и општење, насладу, прождрљивост, стомакоугађање, много спавања, беспосличење, украшавање хаљина и све остало што, како многи мисле, тражи тело, не тражи тело, као што не тражи ни када је мртво, него то кроз њега са насладом тражи душа која се једном помешала са земљом и као свиња жели да се ваља у блату наслада, жудећи за плоћу са којом је смешана. Дакле, нико нека не мисли да га то сопствено тело на нешто сили и принуђује. Није тако. Него како? Добро слушај.
4. Сазда Бог човека, узевши прах од земље. Ето ти, дакле, тело, покажи сада и ти мени које се страсти налазе у њему. Али ти засад не можеш баш ниједну да поменеш. Шта даље бива? Дуну му у лик Господ Бог и поста човек душа жива[1]. Он затим устаде од земље и поче да хода, пошто је дух у њему покретао тело моћно и власно, као његов господар. Тада још није било распаљивања или покрета и неразумног махнитања стомака, нити жеље за јелом, него му живот беше спокојан и лишен жалости. А погледајмо да то није било зато што тада није било жене или јела која би га покретала на жељу, те да због тога човека није покретала нити жеља за општењем, нити за стомакоугађањем. Шта је, дакле, речено? Учини Бог да никне свако дрво лепо, а беху Адам и Ева у рају голи и не беше их срамота[2]. Видиш ли како ни то што је Ева била женско, ни то што су обоје били наги није нашкодило целомудрености ни једног од њих двоје? Напротив, били су наги и нити су једно друго познали, нити су се стидели,
452 .
453 .
нити су од телесне природе тежили томе да се помешају, него после греха и преступа и пошто су се нашли изван раја и остали без Бога, отпавши од своје божанске славе, како је написано, позна Адам жену своју и она заче и роди[3].
5. Дакле, љубљени, ако и ти истински заволиш Бога и останеш у Његовој љубави, никада ниједна страст неће тобом овладати, нити ће те покорити иједна телесна потреба. Јер као што се тело ни према чему не може покренути без душе, тако ни душа сједињена љубављу са Богом не може да прати телесне насладе и пориве, а исто тако ни друге жеље према и једној видљивој или невидљивој ствари и страсти. Јер порив њенога срца или, боље рећи, сваку склоност њене воље спутава сладост љубави Божије. А када се она, дакле, свеже са својим Творцем, како рекосмо, кажи ми како може дасе распали телом или да уопште испуњава сопствену жељу? Никако.
6. А промене које настају и јављају се природно у самом телу очигледне су и дешавају се и код свих светих. Наиме, каже се да је тело здраво када вештаства нису међусобно сукобљена, а некада је принуђено да падне у болест, када једна од четири стихије или преизобилује, или се умањи,односно када сама преовлада у односу на друге или када друге њу надвладају и потисну, од чега настају истечења, отоци, па чак и труљење живога ткива, при чему ништа од тога не наноси штету нашој души, јер већина тога настаје од неуздржаности у јелу и пићу, а нешто од промене ветрова и ваздуха. Јер када је ваздух свеж, тела хладне природе страдају и постају слабија, пошто се охладе преко мере, а она која су топле мешавине постају крепкија и снажнија. А када ваздух поново постане топао, оно што је хладно загрева се и оживљује, као што муве и остале животињице када сину сунчеви зраци постају снажније и покретљивије, док се она која су топлијег вештаства превише загревају и раслабљују и постају слаба и трома за свако делање и кретање. Укратко, свако сразмерно својој смешаности прима промену и од измене ваздуха и ветрова. Али и без тога постоји промена од сувишне хране и пића и од претераног поста, и не само од тога,него се и од много спавања или бдења и од напора или телесног некретања у нама дешава одређена телесна промена. Осим тога, постоји и димна ватра коју разноси само вештаство које постоји у телу и природна топлота која се у нама креће, као када се жеравица угаси водом, и неки пут се разлива само ка глави, а понекад и по читавом телу.
7. Уз то, постоји искушење од демона које бива по допуштењу нашег доброг Бога и Владике ради нашег уразумљења и смирења. А о чему је реч? О отежалости тела којом, без неког посебног узрока, само због сујете или гордости, или ако осудимо другог као немарног или из неких других разлога, бивамо предати демону на погибију плоти и скрушавање душе, и на њено веће искушавање и подвизавање, како бисмо, познавши састрадалност и милосрдност Божију, на Њега искрено пренели своју љубав и свом чежњом се устремили ка Њему.
8. Ово, додуше, не знају сви, него они који су достигли отприлике средину врлине делимично опажају душевне промене и измене тела, ако им се шта од тога догоди, а о потпуно помраченима нема се шта ни рећи. А промене и преокрете који се десе у уму, како рекосмо, познају само бестрасни и савршени, као и чисти и слободни и душом, и умом. Па ни они, јер томе се не уче сами од себе, него их томе учи онај коме се то догодило. Наиме, неки пут се од неправилности које бивају у уму душа притешњава и постаје суморна, изгубивши нешто од радости која јој је својствена, али када покаже одважност, она и ум чини бодрим. А некада ум заједно са душом страда од онога од чега она страда, па је принуђен да пребива у мраку, што он не трпи, па се сили да остане у светлости и тиме једнако обасја и душу. Некада, опет, несклад у телу силно тишти и једно и друго,при чему их неки пут притиска споља тако да осећају терет, али и чувају спокојство, а некада бивају узнемирени и спопаднути изнутра а да се невиди да су узбуђени, док се онај ко од тога страда уопште не нада да ће се вратити у пређашње стање спокојства. Тако, дакле, душа и ум страдају од тела, а исто тако и ум од душе и душа од ума и тела. И нису увек узнемирени и једно и друго, односно и душа и ум, него неки пут само душа страда, а ум је пита: “Шта ти је?”, па је теши, а некада се ум заслепи и помрачи,док душа, будући слободна, силом божанског огња изгони мрак и подиже са ума покривало, дајући му да види.
9. Зато сам рекао, оци и браћо, да није потребно само познавати преокрете и промене и измене које нам се дешавају, него и откуда нам долазе,како и од чега, као и то какви ветрови помисли дувају и откуда долазе струје и наилазе страсти и искушења, како бисмо чврсто утврдили дом душе и кормилом лађе управљали правилно и да не бисмо њиме руковали невешто или неприкладно. А знање о томе даје живот који се без одступања води тачно и према правилу. Потребно је, наиме, да монах себи постави границу и образац и да зна како треба да проводи сваки дан, како би ходио правим путем ка делању врлине и да га у томе не би ометала неопитност. Јер тако ће он и за себе исправити пут и напорно кретање учинити лакшим, када стекне навику у добру, и Богу ће угодити напредујући и постављајући усхођења[4] у срцу своме, а познаће и све што смо рекли и постати учитељ врлине многим другим, просветљујући речју и животом оне са којима се сретне, јер је и сам просвећен са висине, а онима који их са чежњом траже откриваће дубине Духа, у Христу Исусу Господу нашем Којем приличи слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост. 2,7
  2. Пост. 3,1
  3. Пост. 4,1
  4. Пс. 83,6

Comments are closed.