САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА СЕДМА.
О ПРИСТРАСНОСТИ ПРЕМА СРОДНИЦИМА. И О ТОМЕ ЗАШТО ЈЕ ОНА ПОГРЕШНА И У КАКВУ ПРОПАСТ И НЕСЛОБОДУ ОДВОДИ ОНЕ КОЈИ ЈОЈ РОБУЈУ. И О ОЧАЈАЊУ И ЊЕГОВИМ ВИДОВИМА. И О ТОМЕ ШТА ЗНАЧЕ РЕЧИ „КО ПОВЕРУЈЕ И КРСТИ СЕ СПАСИЋЕ СЕ, А КО НЕ ПОВЕРУЈЕ БИЋЕ ОСУЂЕН“.
 
1. Браћо и оци, камо среће да свагда ћутим, јер тада бих могао и да сопствене грехе оплакујем, и да никада не подузимам учитељско дело,нити да поучавам вашу љубав о вери или да, уопште, другима указујем на путеве спасења – не зато што је то супротно Божијој заповести (штавише,Њему је то благопријатно), него зато што сам недостојан таквог духовног делања. Стога се и прибојавам, несрећник, да не буду и у вези са мном сасвим умесно изговорене оне давидовске речи: Грешнику рече Бог: Зашто казујеш законе Моје и узимаш завет Мој у уста своја? А ти си омрзнуо васпитање и бацио си речи Моје за леђа[1].
2. Али погледајмо, ако је угодно, ко је онај који мрзи васпитање и кобаца Његове речи за леђа. Онај ко се не покорава законима Божијим не трпи [не може да поднесе] казну која долази од речи Господњих и затвара уши да не чује реч о коначној казни грешника или о тамошњем вечном огњу и адским мукама, као и о вечној осуди коју не може избећи онај које једном пао под њу. Онај ко не држи свом силом и снагом душе пред очима заповести Божије и не чува их, него их пренебрегава, претпостављајући им и чинећи оно што им је супротно, јесте онај ко баца речи иза себе. Ада бих вам одмах разјаснио о чему се ту ради, када Бог заповеда и јасно кличе: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско[2], и уз то: Борите се да уђете кроз уска врата[3], а онај ко то слуша не само да не мисли да се каје и да сили себе самога да уђе кроз уска врата, него и проводи све дане свога живота у надмености и душевној раслабљености, свакога часа додајући грех на грех и тражећи одмор и угађање телу више него што је потребно, што пре указује на широки и пространи пут, а не на пут уски и тесни који води у живот вечни, такав баца Божије речи за леђа и чини своје или, тачније, ђаволове жеље.
3. То ја први, несрећник, чиним и седим у смрадној јами и, пошто сам свестан сопствених греха, вичем одоздо и дозивам све који напољу пролазе:“Бежите што даље од ове страшне јаме, браћо, и пођите правим путем,који је Христос! И нека нико не одступа надесно или налево, да не падне овамо са мном, свејадним и несрећним, и лиши се заједно са земним и небеских добара“. А пошто помоћу својих бројних смицалица свелукави ђаво, и непријатељ душа наших, у ту јаму каткад, као у гомили, убаци већину или готово све нас, могуће је да и само то, односно пристрасност према сродницима, непријатељ употреби као уже које веже за вратове оних који су примили ту узду, па их одвуче у страшне поноре и ужасне и неизбежне бездане грехова, погрузи их у јаму очајања, спусти их на само дно ада[4], те их тамо окује и остави. Али ја вас молим, љубљени, бежимо од те пошасти.
4. Ђаво, наиме, у такве људе подмукло укорењује и вешто у њих удахњује толико очајање, да они ни не увиђају да су пали у очајање, нити верују Божанским Писмима, нити сматрају веродостојним оне који им говоре о томе, него сопствено умовање или, боље рећи, безумље и неосетљивост претпостављају свему, што је горе од свакога очајања. Јер једно је да због свога спасења очајава неко ко је пао у мноштво греха, а друго је да употребљава зло, уверен да чини нешто добро. Наиме, први, ако се научи покајању и Божијем човекољубљу, ако сазна да нема те силе грехова коју покајање не брише и да где се умножи греx, онде се још више умножи благодат[5] и да већа радост бива на небу због једног грешника који се каје[6], можда ће, када дође себи и доживи скрушеност, једном пожелети да се ослободи тих многих грехова и да олакша своју савест од несносног бремена, па ће устати и све друго – а мислим на животне ствари – сматрати ништавним,те ће са ревношћу приступити покајању. А други, будући да га је тешко дозвати памети, потпуно одбија да се излечи таквим лековима. Јер како ће и пристати да се излечи онај ко уопште и не верује да је болестан или пао? Никако!
5. Зато ми најпре треба, у мери у којој то можемо, да их речима, које ћемо прочитати из Божанског Еванђеља и осталих светих Писама, уверимо и покажемо им како су, додуше, они кренули правим путем, али да су одступили са њега и залутали, и како им је непријатељ, нашавши их усамљене, на превару око врата свезао уже пристрасности, одвукавши их затим у понор и у бездан грехова. Затим ћемо им показати и како их је он бацио у најдубљу јаму и како им је, пошто их је спустио у ад, скинуо уже са врата, а када се уверио да се они више неће моћи ослободити и вратити на земљу, оставио и отишао. И тако ћемо онима који верују речима Божанског Писма и који увиђају своје грехе и признају их, схватајући у каквом се стању налазе, дати речи које представљају одговарајући лек за њихове ране.
6. И молим све вас да се помолите заједно са мном који бих, неразуман и неук, сада да се упустим у подвиг речи и да приступим доказивању тога што сам рекао, да благодат Пресветога Духа снажније засија и просветли читав мој разум и ум и да ми да кажем нешто што ваља, не по мојој достојности, него ради ваше користи, као да ми сама шапуће речи, просветљујући нас уједно својом светлошћу и показујући све што смо претходно рекли, као да нам говори: „Ово је пут, ово одступање од њега, ево га непријатељ и уже. Погледај како онај брат са радошћу прима оков и како га ђаво вуче и одводи“. И пошто покаже и све остало и поучи нас како можемо да избегнемо непријатељске мреже, узнеће се на небеса и слободне нас повести са собом. А то све можемо видети само ако се речју вратимо на почетак живота и монашког подвига и почнемо одатле. Јер како беседа буде напредовала, благодаћу Духа, онима који пазе јасно ће се показати оно што је обећано. Али гледајте да се не заморите, пошто је беседа корисна, будући да је и богонадахнута, јер се и ми и наше речи, сагласно речима мудраца,и само наше дисање налазимо у руци Бога Који нас је створио[7].
7. Господ и Бог наш Исус Христос, Који је истински Син Бога и Оца, једносуштан и једноприродан и једнославан, сапрестолан и једнопрестолан, Који пребива у Оцу и Отац у Њему, погледао је на наше мучење и злопаћење, као и на ово наше робовање непријатељу који нас је преварио грехом,смиловао се на нас Својим неизрецивим човекољубљем и, пожелевши данас извуче из ропства и најсрамније прелести, сишао је из очинског крила,уопште га не напустивши, како сам Он зна, а пошто се нашао на земљи и поживео[8] и општио[9] са нама, грешним људима, и дао Својим светим ученицима и апостолима заповести за наше спасење, опет се узнео Своме Оцу са славом, поручивши им и рекавши: Пођите и проповедајте Еванђеље сваком створењу, поучавајући[10] све не да „држе“ само једно или друго, него све што вам заповедих[11]. Рекавши „све“, Он није изоставио ништа што није заповедио да се чува. Шта још каже? Ко је поверовао и крстио се спасиће се, а ко није поверовао биће осуђен.[12]
8. Дакле, љубљена браћо, јесте ли разумели што значи то што каже ко поверује и крсти се, а затим и ко не поверује, или да и о томе говорим вашој љубави? Јер те се речи чине разумљивим и једноставним, али у дубини имају скривени смисао.
9. Он овде вером не назива само веру у то да је Христос Бог, него обухватнију веру у све свете заповести о Којима је Он говорио и која некако у себи садржи све Његове божанске заповести, у уверењу да у њима ништа није узалудно, све до цртице, него да је све до најмањег словца живот и да доноси вечни живот. Дакле, онај ко тако верује у њих и ко је обећао на светом крштењу да их све чува и без изузетка испуњава, биће спасен, а ко није поверовао у неку од Његових речи и ко се одрекао макар једне цртице или најмањег словца, како је речено, биће осуђен. И то је праведно. Јер коМу је поверовао у великом (као у то да је Он, као Бог, неизменљиво постао човек, да се распео и умро и васкрсао, да је, пошто је васкрсао, ушао крај затворених врата и да су Га ученици видели, да се узнео и седи са десне стране Бога и Оца, да ће доћи да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим, након што најпре, разуме се, васкрсне све нас који смо се родили од Адама и који има да се родимо до последњег дана), а не верује Му када му каже: Заиста вам кажем да ће и за празну реч људи дати одговор у дан суда[13], како ће онда бити веран и прибројати се вернима?
10. Дакле, ко Христу верује у он сме што је страшно и што превазилази ум и сваки људски разум, а душа му слуша и верује у оно што се догодило и што има да се догоди од Самога Господа нашег Исуса Христа, алине верује када Га чује где каже: Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој и нека Ме следи[14], и: Ко воли оца или мајку више од Мене није Мене достојан[15], и: Ко долази Мени и не мрзи оца свога и мајку и браћу и сестре и жену и децу, па и сопствену душу, не може да буде Мојученик[16], и: Ко укине једну од ових најмањих заповести назваће се најмањим у Царству Небеском[17], како ће такав бити веран и неће ли радије бити осуђен као неверан или гори од неверног? Јер он саједне стране у великом исповеда да верује Христу, а са друге у малом презире као лажљивог самога Бога свега и Владику. И,говорећи како Му у другим стварима верује као Богу, он Му не верује као да је Он обичан човек када каже да ће људи у дан суда дати одговор и за празну реч. И мисли да се спасава када се смеје и псује и празнослови, док Господ назива несрећним онога ко се смеје, а блажи оне који плачу. И, премда се не одриче себе самога, нити подиже крст, он мисли да следи Христа Који се разапео ради њега. И мада више воли своје родитеље, он искрено мисли да је достојан Христа. Тако и они који Му долазе, наводно се одрекавши света, а да не мрзе све своје сроднике и уз то се не одричу сопствене душе, него их, напротив, воле, узалуд мисле да су Христови ученици. И док свакога часа укидају не једну и најмању од заповести, него многе и велике заповести, они уопште не мисле да чине ишта неправилно, него, штавише, сматрају да ће такви бити велики у Царству Божијем. И, што је највеће зло, говоре да то уопште није преступање заповести, него у то неразумно покушавају да убеде и нас саме који стремимо речи истине. Али да се вратимо на беседу.
11. Дакле, све што је заповедио апостолима, Христос Бог је слично тако и нама наложио да чувамо и ми то можемо учинити и у свету, али не желимо јер смо слаби у вери и љубави према Христу. А о томе да је то истина, сведоче сви који су пре закона, и у закону и после Христовога доласка, благоугодили Господу, премда су имали и децу и жене, и све животне бриге и неспокојства, пошто су се од свега тога одвојили непристрасним произвољењем и просијали вером и животом више него они који су живели по планинама и пећинама. Зато, дакле, користећи се заповешћу Господњом као помоћницом (као да је то речено о нама и о нашој слабости), ми одвргавамо све и полазимо уским и тесним путем, као да се на неки начин телесно одсецамо од света и од онога што је у свету, и тако, полазећи из једне земље и места и града, ми доспевамо у друго обиталиште и манастир, при чему свако хода или хита и јури на поприште вежбања подвига за врлину живљењем и подвигом према сопственом произвољењу. Чему то? Да бисмо стекли непристрасност према томе о чему смо говорили. Зато и када одлазимо из света, ми се одмах потчињавамо заповестима Господњим и повињавамо Његовим одредбама, полазећи путем који води на небеса.
12. Сада те молим да обратиш пажњу на смисао овога што ћу ти рећи. Представи, молим те, у уму пут који је угажен ногама оних који су правилно ходали. Са обеју страна замисли планине и шуме и врлети и литице и гудуре, и уз то и равнице и места пријатна, радосна и сеновита, са свакојаким поекрасним плодовима, а затим замисли како се тамо понегде скрива велико мноштво звери и разбојника и дружине убица. У тим околностима, нас ништа од тога што смо навели неће моћи да заведе, нити да нас поколеба у намери или да нам нашкоди, ако следимо светитеље који су нам претходили и ако ходамо истим путем којим су они ступали. Јер ако ходимо путем заповести[18] Господа и Бога нашега и без освртања пролазимо крај свега реченог, нико ни од тих разбојника, нити од звери не напада нас отворено и бесрамно, и не усуђује се да нам се приближи, а посебно ако пратимо водича и путујемо са добрим сапутницима. Догоди се да понекад стану подаље, а неки пут да нам се приближе, па нам прете и гледају нас убилачки, или нас маме и ласкају нам и пријатељски нам се обраћају, или нам показују различита пријатна места и лепоту плодова, саветујући нам да мало одахнемо како бисмо олакшали муке од путовања и нудећи нам да поједемо плодове који су још и слађи него што изгледају, смишљајући нам и многе друге замке и различите поводе за грех. И додијавају нам не само дању него и ноћу, и не само када смо будни него и док спавамо, некада раздраживањем и истечењем, некада кушањем забрањених јела, а неки пут се на нас бацају попут разбојника са буктињама и светиљкама[19] и наоружани мачем прете нам смрћу, гледајући да нас узнемире и скрену са правог пута. Неки од њих подмећу нам мисао да нам је немогуће да до краја потрпимо потешкоће на путу, а други да је наш напор бесмислен и бескористан. Неки кажу да тај пут нити има, нити ће имати краја, показујући неке од оних који нису успели, а посебно оне који су остарили у подвигу а да нису искористили време, јер су путем пролазили не у знању и благочашћу, иако су мислили да иду путем заповести, него су то чинили својеглаво и умишљено, што свакако прекида њихов пут по Богу и они се уплаше и врате натраг[20], у немару се предајући лукавом да чини са њима шта му је воља.
13. Али зашто бих вама, својој духовној браћи, објашњавао све, када се не могу пребројати замке и страшне подвале нашег непријатеља ђавола и његових лукавих духова? Него препустивши подвижницима да сами испитају остало и пруживши им наговештај на основу овога мало што рекох, покушаћу да вашој љубави покажем оно што сам обећао. А шта је у питању? Свеза пристрасности према нашим сродницима и то како нас ђаво њоме везује и жалосно шаље у таму и погибију, а посебно када је реч о онима који су показали храброст у борби против других страсти и примили венац.
14. Молим те још једном да размислиш о смислу овога о чему говорим. Замисли себе на поменутом путу како, или тек што си ступио на њега,или годинама њим путујеш, па си много пострадао од свих поменутих звери и разбојника, а да те, благодаћу Христовом, нису обманула ласкања,нити те је завела на насладу лепота свега што си видео, нити су те покорили страх или претња тако да одступиш са правог пут или престанеш да идеш напред, нити си се окренуо натраг, него, штавише, трчиш још бодрије. Да се није можда, док ти тако хиташ, сатана смирио и више неће ратовати са тобом, и зар ће се икада смирити? Свакако да не! Него, знајући да нам је Бог дао заповест да се одрекнемо оца и мајке и, уопште, читавог плотског рода, а уз то и самих себе, и не само то, него и да смо обећали Богу да ћемо приступити усамљеничком живљењу и да ћемо њега сачувати уз све друго, шта ђаво чини, када није успео да учини ишта од свега поменутог? Он најпре у нама покреће и обнавља сећање на наше рођене,а затим нам и из Божанских Писама подмеће мисао о ономе што је речено за друге ствари и околности, не би ли нас лукаво смутио и навео нас да преступимо заповест, говорећи нам: „Поштуј свога оца и мајку[21], каже Божанско Писмо, и домаће семена својега не презри[22]; јер ко о домаћима не промишља, сагласно божанском апостолу, одрекао се вере[23], а не зна,подмукли, што је и разумљиво, да је то речено не да бисмо родитеље или сроднике волели више него Бога и да бисмо њих претпостављали љубави према Њему, него да бисмо се научили послушању и сазнали да, ако нам је неопходно послушање и поштовање према онима који су нас родили,колико пре то треба да важи у односу према Богу, Који је створио и њих и нас. А домаћи нашег семена, варалице (добро је да се њему обратим),нису сродници по плоти него по вери[24] које ти, како је и разумљиво, не знаш, па нам подмукло сејеш[25] сродство по плоти, трудећи се да нас наведеш на пријатељство и пристрасност према њима.
15. И када приметимо и спознамо превару, било сами било захваљујући другима који нас воде или заједно са нама путују путем Господњим,шта нам он опет у невидљивом покрету срца дошаптава? „Ти си“, каже,“већ сада достигао друге мере и други напредак, за који не зна нико одбраће која су са тобом, и стекао си непристрасност и потпуно бестрашће. Зато, ако хоћеш, презиреш и своје сроднике и не обазиреш се на њих, ни мало за њих не марећи“. Убацујући тајно такве мисли, он може да представи и самога сродника било у разуму, било чак телесно и, подмећући следеће размишљање, каже: „Како ћеш допустити да погине створење Божије, да се уподоби стоци[26] и да се из незнања приброји бесловесним? Зар нећеш пружити руку, нећеш ли му отворити ум, нећеш ли га навести да позна Бога Који га је створио? И какав ћеш одговор имати и шта ћеш рећи у страшни дан?“ Затим, преставши да му се обраћа, наводи га да за време молитве лије сузе састрадавања, као да их Богу приноси на благопријатни дар, и да у себи говори: Ко изводи достојно! из недостојног као уста ће Ми бити[27] и: Кад учинисте једном од ових најмањих, Мени учинисте[28], и опет: Које постао отац сирочади[29], и остало. А све то је очита обмана и варка лукавога.
16. А када се неко ни после свега тога не преда, него још оклева и противречи лукавом, говорећи: „Како год било, оно што сам дужан да учиним своме сроднику, то ћу урадити и странцу, који ми је пре сродник по Богу него по плоти“, лукави непријатељ одговори му и каже: „Разуме се, Бог се на тај начин стара о свима и сви се тако приводе познању и вери у Њега – ти посредством својих сродника или странаца, други кроз тебе, а кроз њега трећи. Али ко је данас, у ово време, као ти? И куда ћеш га пустити да оде,а да не постане одмах храна за вука и да не изгуби душу за коју ћеш ти сам платити ако га оставиш?“ И тада већ брат стоји преварен и са оправдањем допушта да буде свезан ланцем пристрасности и, пошто га сатана окује, он му се више не противи, повиновавши се његовим речима.
17. И обрати, молим те, пажњу на подлост тог страшног и душегубног разбојника! Спутавши га пристрасношћу, он га више не прати путем, нити му, макар за неко време, додијава у вези са тим, да се не би уочила његова подвала. Него шта чини? Као да је ухватио крај ужета и удаљио се, он се од њега крије у тами, као истински господар таме, препустивши њему да брине и стара се о сроднику, јер зна да ће му тај уместо њега непрестано додијавати и наносити му ударе. А пошто се то догоди, када се упусти убило какву бригу око сродника, он одступа са царског и правог пута којим је кренуо. И што више он одступа, непријатељ се повлачи дубље у своју замку, тајећи се и сакривајући се у дубини, и у рукама држи чврсто, назовимо га тако, уже пристрасности, трудећи се да га овај нипошто не примети. .
18. Пошто зађе са пута, обрати пажњу на то шта брат почиње да у себи говори: „Онај ко је спасао душу раван је оном ко ју је стекао“. Тако он убеђује себе самога да је покушао да учини дело налик Христовом. И ако има познанике у свету, он им одлази, па им неки пут недостојним ласка и хвали их, други пут покуша да их укори, а догоди се и да се покаже као немарни стомакоугађач, изговарајући такве речи које их могу навести на смех. И, просто речено, он се са сваким опходи како томе одговара, како би га тај примао и давао му нешто. А ако види да му ништа не дају, он без стида не одустаје од тога да свугде мољака, позивајући се на свога сродника. Ако ли се догоди да су они који га слушају плотски и свладани истим таквим гресима, они чак хвале несрећника и говоре му: „Велика је твоја плата“. Од тога се пристрасност увећава и укорењује, а боље је рећи да та страст умно сраста са ткивом врата као уже, јача и постаје нераскидива. Тако се он постепено одваја од чисте молитве и сузе по Богу неосетно претвара у супротне сузе, па га то води мржњи и зависти према онима који имају више од њега, а не дају му и шаком и капом. И не само то, него он постаје и немаран и непослушан у свакој служби. Затим почиње да лаже и то сматра снисхођењем, јер наводно даје Богу оно што троши за сродника, и не само то, него креће да поткрада, чак и не сматрајући то крађом, него, померивши умом од страсти, ма шта чинио у заштиту својих и сродника, савест га не осуђује. Дакле, када наш непријатељ ђаво понизи смиренога монаха до свега тога, онда он и сам крај тога ужета (назовимо га тако), које је, као за неки стуб, у дубини ада причвршћено у устаљени и укорењени грех пристрасности, обмота тамо и остави, уверен да се несрећник никада више неће отуда отргнути.
19. Дакле, ово мало рекох о онима који се подвизавају. Јер када су упитању они који приступају том путу и живљењу равнодушно и са пренебрегавањем, шта има и да се говори о томе колико је њихово пристрашће према сродницима, кад они попут бесловесних птица падају у сваку замку ђаволову, предајући се свакој страсти, и вечито су храна лукавог који као лав ходи и риче, гледајући кога да прождере, па би радије умрли него се истргли из његових чељусти и страшног ждрела?
20. Али помолимо се свом вољом и разумом, сви ми који са вером слушамо беседу, да никада не будемо обманути нити заведени, да ни због каквог малог или великог преступа не скренемо са пута који води на небеса и да не постанемо робови неке страсти, него без освртања ступајући тим путем похитајмо да достигнемо Исуса Који ступа испред нас. И, стигавши Га, припаднимо Му, заплачимо пред Његовом добротом и усрдно затражимо да се никада не одвоји од нас, нити да допусти да зађемо са пута, пута који је сам Он Који је рекао: Ја сам пут и васкрсење и живот[30]. Њега, дакле, затражимо, Њега се постарајмо да стигнемо и да Га задржимо и, ако се то догоди и ако заједно са Њим проживимо, нећемо само при изласку из живота, него ћемо и сада са Њим заједно узићи и узнети се на небеса или ће нас, тачније речено, Он са Собом понети и прославити, подаривши нам уживање у вечним добрима, што нека сви ми достигнемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава и сила сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 49,16-17.
  2. Мт. 4, 17
  3. Мт. 7,13
  4. Прич. 14,12
  5. Рим. 5,20
  6. Лк. 15, 7. 10
  7. Прем. Сол. 7,16
  8. 2Кор. 6,16
  9. Варух З,38
  10. Мк. 16,15
  11. Мт. 28,20
  12. Мк. 16,16
  13. Мт. 12,26
  14. Мт. 16, 24
  15. Мт. 10,37
  16. Мт. 5,19
  17. Лк. 14,26
  18. Пс. 118. 14
  19. Јн. 18, 3
  20. Мк. 13,16
  21. Изл. 20,12
  22. Ис. 58, 7
  23. 1Тим. 5,8
  24. Гал. 6,10
  25. Мт. 13, 25
  26. Пс. 48,13
  27. Јер. 15,19
  28. Мт. 25, 40
  29. Пс. 67, 6
  30. Јн. 11,25.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *