САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ПРВО
УВОД
 
1. Оно што нам је била дужност да оповргнемо и кажемо против оних који нам се супротстављају и о њиховом празнословљу којим огаде све чега се дохвате, па макар се радило и о ономе што је у највећој мери достојно поштовања, довољно је и сагласно ономе како је Логос благоусмерио нашу беседу, тако да њена речитост и њени домашаји не представљају нашу заслугу, него потичу свише и од помоћи Духа Који благоусмерава свачије добро прегнуће. А сада, окончавши спорење са њима, ваља нам видети и испитати и размотрити шта је оно што нам је даровано од Бога[1], смирено слушајући од божанског Павла о томе какво је Богатство[2] Његове благости према нама, којом нас је даровао од искони творевине, какво је наше стварање, како смо преступили свише дату нам заповест и изгубили она бесмртна блага, шта представља садашњи живот, какав је овај свет под којим и иза Kojeгa се све види како се креће и шта је оно што ћемо након овога наследити ми који се поклањамо Тројици
2. И поћи ћу одавде, започевши беседу од Бога.
 
а. Природословље о стварању света и саздавању Адама.
 
1. Бог није, како неки мисле, првозданима на самоме почетку дао само рај, нити је само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео у постојање у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него је Бог овај свет саздао као какав рај нетрулежни, додуше, али ипак вештаствени и чулни, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање. Али да ти се то не би чинило чудно, причекај и у даљој беседи то ће ти се јасно показати из самога Божанственог Писма. Јер записано је: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена[3]. Приповедајући затим подробно о свим осталим делима Божијега стварања, пошто каза:.
И бu вече, u би јутро, дан пети[4], Писмо додаје: И рече Бог: Начинимо човека по слици и подобију нашем; и нека владају рибама морским и птицама небеским, и стоком, и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. И створи Бог човека, по слици Божијој створи гa, мушко и женско створи их[5]. Тамо се о мушком и женском говори не као да је Ева већ ту, него као да постоји у ребру Адамовом и сапостоји Адаму. То ћете доцније јасно видети: И благослови их Бог говорећи: Растите и множите се, и напуните земљу и загосподарите њом; и владајте рибама морским и птицама небеским, и свом стоком, и свом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.[6]
2. Видиш ли како је Бог на почетку цео овај свет као какав рај дао човеку? Јер о којој то друго земљи говори, ако не о овој коју ми, како рекосмо, и сада настањујемо, и ни о једној другој? Зато и додаје, те каже: И рече Бог: Гле, дадох вам сваку траву семену која сеје семе, које је поврх целе земље; u свако дрво које има у себи плод семена семено! што ће вам бити за храну; и свим зверима земаљским и свим птицама небеским и сваком гмизавцу који гмиже по земљи[7]. Видиш ли како је Он Адаму и нама, његовим потомцима, на уживање дао све што се види на земљи и у мору, и да га није само рајем даровао? Јер и све што је Адаму рекао као да је и свима нама говорио, како је касније и Апостолима Сам кроз Живо Слово Своје рекао: А што говорим вама, свима казах[8], знајући да је род наш на земљи имао да се умножи без мере и броја. И ако смо се ми људи толико размножили, пошто преступисмо заповест Његову и бејасмо осуђени да живимо и умиремо, замисли само колико је требало да буде оних који су рођени од стварања света, да нису умирали, и какав би живот и живљење имали у нетрулежном свету нетрулежни и бесмртни остајући, живећи безгрешно и без јада, бриге и муке, при чему је, у мери у којој би напредовали у чувању заповести Божијих и стицању добрих помисли, требало да временом буду узведени ка правој слави и да се измене, приближе Богу и струјним зрацима Божанства, те да се свачија душа озари, а да се чулно и вештаствено тело претвори и преврати у невештаствено и духовно које надилази све чулно. А и колику је радост и весеље требало да нам уз то причињава заједничко живљење заиста је неизрециво и разуму недоступно.
3. Него, вратимо се на предмет. Да поновим: Бог је, како је речено, као да је у питању имање или њива, Адаму даровао цели свет. Он је то савршио у шест дана. Послушај где на то јасно указује Божанствено Писмо. Пошто каза: И створи Бог човека, по слици Божијој створи гa; мушко и женско створи их; и благослови их Бог…[9], и остало редом, оно тада додаје и ове речи: И виде Бог све што створи и гле, добро беше веома; и би вече, и би јутро, дан шести; и оконча Бог у шести дан дела Своја која сатвори и почину Бог у седми дан од свих дела Својих која поче Бог да твори[10]. Желећи, затим, да нас сажето обавести о томе како је и откуда Бог створио човека, Писмо поново каже отприлике овако: Ово је књига постања неба и земље, када постадоше…[11] И мало затим: И начини Бог човека, прах од земље, што овако треба схватати: створи Бог човека, узевши прах од земље,и дуну у лице Његово дах живота и поста човек душа жива.[12]
4. Показавши нам, дакле, на који је начин све створено, Господ тада поступа попут неког човека, попут цара или владара и богатира: Он није опасао крај или земљу којом господари тако да је сведе на само један град,нити ју је оградио да чини тек једну кућу, него ју је изделио на много области, па нешто оставља за сејање, а друго намењује виновој лози, нешто пушта да буде неплодно, а на једном погодном и чудесно лепом месту разапиње скиније, па тамо и палате гради, и куће подиже, и бање гради, и вртове насађује, и свакојака уживања онде измишља, те изван свега тога подиже ограду и ставља преворе и врата која се отварају и затварају. И не поставља само то, него и страже, мада се сам никога не боји, како би његово пребивалиште било уочљиво и разнолико и како би незахвалним и лукавим пријатељима, онима који су окрутни према потчињенима и слугама, ако се икада такви појаве, било неприступачно, а да би блиским и верним пријатељима и оним захвалним слугама приступ и излаз били неометани. Тако и Бог поступи и са првозданим. Пошто је саздао све из небитија, створио самога човека и починуо у седми дан од свих дела Својих која је започео да твори, Он је у Едему ка истоку626 као неко царство у једном крају света насадио рај, па је поставио тамо човека којега створи.
5. А зашто у седми дан није створио и рај који је имао да настане,него га је насадио ка истоку тек након што је створио целокупну творевину? Пошто је Бог, као Онај Који Све Провиди, творевину створио према уређеном поретку и низу и седам дана одредио да представљају слику седам векова што је касније требало да дођу, рај је насадио после тога као знамен будућега века. А зашто Дух Свети дан који је осми по реду није припојио претходним седам? Зато што Му не беше угодно да и тај буде убројан у круг оних дана у којем први, други и остали чине седмице којима је својствено кружно смењивање, него је он требало да постоји мимо њих као онај који нема почетак или крај, јер он ни сада не постоји, нити тек треба да дође и да започне, него је и постојао пре векова, и сада јесте и биће у векове векова, а речено је да ће примити почетак онда када у потпуности дође и у нама се коначно открије као један невечерњи и за нас бесконачан дан.
6. А обрати пажњу опет и на то како није написано ни: „Створи Бог рај“, нити: „Рече: нека буде; и би“, него: Насади гa; и учини Бог да израсте још из земље свако дрво лепо за гледање и добро за јело[13], које има плодове свакојаке и разнолике, а који се не кваре, нити уопште пролазе, него имају вечиту свежину и посебну сладост и првозданима пружају неизрециву милину и радост. Наиме, њиховим нетрулежним телима требало је да се пружи и нетрулежна храна. Тако њихово обитавање сред раја који је његов Творац опасао, поставивши улаз кроз који су улазили и излазили, није знало за тегобу и умор.
 
б. О Адамовом преступу и изагнању.
 
Адам је, дакле, саздан нетрулежнога тела, али свакако вештаственог и још не у целости духовног, и Бог Творац га је поставио као бесмртног цара у трулежном свету, односно не само у рају, него у свему што се налази под капом небеском. А када им је дао и закон и заповедио им да не једу једино од онога дрвета, Адам је то пренебрегао и није поверовао Саздатељу и Владици Који му овако каза: У дан у који будете јели од Њега, смрћу ћете умрети[14], држећи достојнијом поверења лукаву змију[15] која рече ово: Нећете смрћу умрети, него у дан у који будете јели, бићете као болoвu, познајући добро и зло[16]. И једоше од њега[17], па се у исти мах обнажише од непропадљивог одела и славе и обукоше у наготу трулежности. Гледајући, дакле, себе нагим, Адам се сакрио и, сашивши смоквино лишће, опасао се, покушавајући да сакрије своју срамоту. Зато када га Бог упита: Адаме, гдe си?[18], – Глас твој, он каза, зачух и познавши своју наготу, побојах се и сакрих[19]. И Бог, позивајући га на покајање, пита га: А ко ти јави да си наг, ако ниси од дрвета од којега ти заповедих једино да не једеш, jeo?[20] А како овај није хтео да каже „сагреших“, него је, штавише, тиме што је казао: Жена, коју ми даде да буде са мном, она ми даде и једох[21] кривицу још приписао Богу Који је све створио као веома добро, а она опет кривицу приписа змији, па пошто никако не хтедоше да се покају и да припадну Владици и затраже опроштај, Он их тада као из палата царских и прекрасних дворова, из тога раја измеће и изгони да на овој земљи живе као изгнаници и странци.
2. И Он одмах постави пламени мач да чува приступ дрвету живота[22], а смисао тога није да су они касније поново имали да се врате у тај чулни и вештаствени рај, нити је због тога он до сада сачуван, нити га тога ради Бог није укинуо, него је сачуван да би служио као образ будућег непролазног живота и представљао слику вечнога Царства Небеског. Да није то био разлог, он је радије требало да буде проклет, јер је у њему и дошло до преступа. Али Господ то не чини, него сву осталу земљу, будући да је, како рекосмо, она била нетрулежна као и рај и све је сама од себе приносила,да Адам, када већ излази отуда, не би и надаље живео животом лишеним мука, умора и зноја, проклиње овим речима: Проклета је земља у делима твојим; у мукама ћете је јести све дане живота cвогa; трње и коров даваће ти и јешћеш траву пољску намењену зверима и бесловесним животињама; у зноју лица cвогa јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу од које си узет, јер земља си и у земљу ћеш отићи[23].
3. Са правом је, дакле, требало да онај који је због преступа низвргнуту трулежност и смрт настањује непостојану и трулежну земљу и по заслузи да прима исту такву храну. Јер како су га преизобилна раскош, нетрулежно и напора лишено живљење одвукли у заборав Богом даних добара и у презир дате му заповести, он је са правом осуђен да земљу обрађује у труду и зноју и да тако од ње, као од каквога домоуправитеља, полако сакупља храну. Видиш ли како је земља прво проклета и лишена првобитне способности да рађа сама од себе, па да је тако примила преступника? А зашто то? Да би је он обрађивао у зноју и труду и да би му од плодова које умерено рађа давала колико је њему довољно, а да би, необрађивана, остајала јалова, доносећи само трње и коров. Према томе, ни целокупна творевина, која је од Бога приведена из небића, гледајући изгнанога из раја, не хтеде више да се потчини преступнику. Сунце није хтело да засија, месец није трпео да се појави, звезде не пожелеше да му се укажу, извори не хтедоше да му врију. Реке нису хтеле да теку, ветар је сам себе настојао да спута и дане да ваздуха ономе који је устао против Бога. Све звери и све животиње земне, гледајући га обнаженог од пређашње славе, презреше га и у трену се разгневише на њега. Небо се покренуло као да ће, са правом, пасти на њега, а земља није подносила да га носи на плећима.
4. И шта се збива? Бог Који је створио све и саздао и самога Адама,знајући пре оснивања света да ће он преступити заповест, Бог Који је предодредио његов живот и пресаздавање из пакибитија путем рађања у плоти јединороднога Сина Његовог и Бога – шта чини? Задржава све Својом силом, милосрђем и благошћу, суспреже узрујаност твари и одмах му је потчињава тако, да би, послуживши човеку ради којега је створена, она која је за трулежног постала трулежна, када се он преобнови и постане духован, нетрулежан и бесмртан, ослобођена ропства и сама она која је Богом била потчињена бунтовнику како би му послужила, са њиме се обновила и онетрулежила и сва постала духовна. То је оно што је пре оснивања света многомилосрдни Бог и Господ предодредио.
5. Али пошто је то тако Бог премудро уредио, Адам је, избачен из раја, изродио децу, поживео и умро, а тако и његово потомство. Тадашњи људи, имајући свежу успомену на пад, а поучени томе зацело од Адама и Еве, бојали су се Бога и поштовали Га као Владику. Зато су Му Авељ и Каин и приносили жртве од онога што су имали, па је записано и да је Бог на Авељев принос и жртву обратио пажњу, а на Каинову не. Речено је дасе, када је то видео, Каин ражалостио до смрти и покренуо се на завист и братоубиство[24]. Али Енох, који је после тога благоугодио Богу, Њиме беше узет[25], а Илија беше узнесен у огњеним колима[26]. Бог је тиме показао да, ако је после осуде која је изречена Адаму и семену његовом, ако је након изагнања Адамове синове који Му благоугодише тако наградио узимањем и дуговечношћу и њих, који је требало касније да умру или, тачније речено, промене се[27], ослободио трулежности, односно повратка у земљу и силаска у ад, колике ли би, да није преступио заповест или чак и да jy je и преступио, али се покајао, славе и части и милости удостојио самога Адама, те га оставио да пребива у рају?
6. Тако су, дакле, древни, учећи се временом једни од других по прејемству о стварима Божијим, познавали свога Творца. Касније, када су се људи умножили[28] и предали од младости свој разум злу[29], доспели до заборава и непознавања Бога Који их је створио и не само да су почели да поштују идоле и демоне као богове, него и саму творевину која им је Богомдана да им служи обоготворише, поклонише јој се[30] и предадоше се свакој разузданости и нечистом делу[31], оскврнивши земљу, ваздух, небо и све што је под њим својим беспутним делима. Јер ништа друго не скврни тако и чисто дело Божије не чини нечистим, као када човек само то дело обоготвори и поклони му се једнако као и Богу, мимо Творца и Саздатеља. И целокупна творевина је, дакле, када ју је човек обоготворио и поклонио јој се, била укаљана и гурнута у крајњу трулежност. А када је зло испунило крајњу меру и сви се у непокорност затворише[32], по божанственом Апостолу, тада је на земљу сишао Син Божији и Бог да би пресаздао сатрвеног, оживотворио умрлога и Своју твар вратио натраг из прелести.
Али, молим вас, добро обратите пажњу на моју беседу, јер биће корисна и нама и потоњим нараштајима. А да бисмо видели оваплоћење Логоса и Његово неизрециво рођење од Свагдадјеве Марије и добро познали пре векова скривену тамошњу тајну[33] домостроја на спасење рода нашега, потребно је да се послужимо једном сликом.
 
в. О оваплоћењу Логоса и о томе на који се начин Он нас ради оваплотио.
 
1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву, Бог узео живо ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није удахнуо у њу, као у Адама, дах живота, него је од дела који је узео из плоти његове савршио потпуно тело женино, а од првине духа, коју је узео истовремено са живом плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши из једна човека и од једнога, и од другог), тако је, узевши живу плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела, Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним Божанством, односно, сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас Свога Божанства и непомешано је помешавши са њом, људску са Сопственом, устројио ју је у свештени храм Себи Самоме, те је непроменљиво и неизменљиво Сам Адамов Творац постао савршени човек.
2.Управо као што је из ребра створио жену, како раније рекосмо,тако се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије, Свагдадјеве и Богородице, без семена родио слично првозданом, да би, као што је онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако Христос и Бог испуњењем сваке правде[34] постао првина нашега пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са неба; какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небесни, такви су и небесни[35]. И опет: Првина је Христос, потом Христови[36]. Јер пошто је душом и телом постао савршени човек,сличан нама у свему осим у греху[37], предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и чудне тајне! Бог Логос узео је од нас плот коју по природи није имао и постао је човек, што није био. Онима који верују у Њега Он предаје Своје Божанство које до сада није стекао нико од ангела нити од људи, и они постају богови, што нису били, усвојењем и благодаћу. Он им управо дарује власт да буду синови Божији[38], пасу они то зато и постали и такви су увек и никада то неће престати да буду. И послушај божанског Павла како нас на то подстиче: И као штосе обукосмо у икону земљанога, обуцимо се и у икону небескога[39]. Толико о томе. Хајде да наставимо са беседом.
3.Пошто је, дакле, Бог над свим дошао на земљу да Својим телесним присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар поново благослови (пажљиво слушај!), Он је најпре душу коју је узео на Себе оживео, обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, премда га је и обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије, које се умара и зноји, које су везивали и били, подигли на крст и приковали, зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, па је зато Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено. Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате[40], него је, и док су врата била закључана[41], неометано улазио и излазио. Али зашто није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним? Зато што је и Адам, једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе, преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне казне, а затим је тако и за тело устројио да се по пресуди, од давнина наметнутој, смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је, сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани, васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова још не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.
4.Ова тајна свакако се није само на поменути начин догодила у целом свету од Христа наовамо, него се од давнина догађала и у сваком древном светитељу, а и до сада свагда бива. Јер, примајући Дух Владике и Бога свога, ми постајемо сапричасници Његовога Божанства[42] и суштаства, а једући свенепорочну Његову плот, односно примајући божанствене тајне,истински свецело постајемо сателесници и сродници Његови, као што и сам божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове[43], а опет и /Јован/: Јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и благодат на благодат[44]. То постајући, ми се уподобљујемо Самом Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се душом, постајући нетрулежни и као из мртвих васкрсавајући живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и од Њега гледани, ми који смо удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.
5.Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње,не гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га захвати ватра, приопштава њеном сјају и брзо одбацује црнило, а када се одвоји од ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је сједињена са њиховом душом, односно приопштавајући се божанственом огњу, освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се предају трулежности и пoстепено распадају. Нека, међутим, и многе године опстојавају и остају не ни сасвим нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да се савршено онетрулеже и обнове тек о коначном васкрсењу.
6. А зашто тако? Зато што тела људска није требало да васкрсну и онетрулеже се пре него што се твар обнови, него као што је она сама првостворена нетрулежном, а затим и човек, тако на крају поново прво твар треба да се претвори из трулежности у нетрулежност, а онда да се тако измене и обнове истовремено са њом и иструлела тела људска, како би човек, опет поставши духован и бесмртан, живео у обиталишту које је нетрулежно, вечно и духовно. И да је то истина, слушај Петра Апостола где каже: А доћи ће Дан Господњи као лопов у ноћи, у којој ће се небеса запаљена расточити и стихије ужарене распасти[45], не да би све то пропало, него, разуме се, да би се обновило и да би се стихије пресаздале набоље и на вечност. А откуда се то може видети? Опет из самих речи Апостола, којима он додаје и ово: Нова небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо[46]. По којем и чијем обећању? Свакако Христа и Бога нашега Који рече: Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи[47], проласком неба и земље назвавши њихову промену, јер небо ће се, каже,изменити, али Моје речи остаће непроменљиво и тврдо. То је још и пророк Данило клицао, овако говорећи: И као хаљину савићеш их и измениће се, а Ти си исти и година Твојих неће недостати[48]. Може ли ишта бити јасније од ових речи?
7.Али хајде да испитамо како ће се творевина обновити и вратити првобитној лепоти.
 
г. Како сва твар има опет да се, по божанском Апостолу, обнови и да настану нова небеса и нова земља.
 
1. Када Он, дакле, обећава нова небеса и нову земљу, нико од верних неће томе противречити, нити може да не верује Господу Који то каже. Јер као што наша расточива тела никако не иду у савршено непостојање,него се опет обнављају васкрсењем, тако ће се и небо и земља и све на њој,односно целокупна твар, обновити и ослободити од ропства трулежности. А са нама ће се тамошњем сјају приопштити и ове стихије и, као што ће све нас огањ искушати, по божанском Апостолу[49], тако ће се и целокупна твар обновити огњем. То можемо видети и по ономе што пише Апостол Петар: Доћи ће, каже, дан Господњи као лопов у ноћи, у ком ће небеса са хуком проћи, а стихије ужарене ће се разорити и земља и дела што су на њој изгореће[50]. Видиш ли како каже да ће се све огњем претопити ипреиначити? А додаје и ово, те каже: Када се све то, дакле, разори, какви треба да будемо ми у свештеним животима и блашчашћу[51]? А како ће се то разорити? Као што рукоделац бакарни суд, овештао, отучен и од рђе неупотребљив, предаје ватри, па од њега претапањем поново прави нов,тако ће и творевину, јер је овештала и нашим греховима укаљана, Творац свега огњем расточити, па ће је претопити и пресаздати, а она ће постати блистава и несравњиво новија од ове коју сада видимо.
2. Тако је о томе писао Петар, а мало затим опет каже: Зато, љубљени, то очекујући старајте се да се чисти и непорочни нађете у миру и дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам је и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости написао, као што говорио томе и у свим овим посланицама у којима је понешто тешко разумљиво, што неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на сопствену пропаст[52]. А то није било својствено само оном времену, него и данас већина нас, или такорећи сви, из незнања страдамо од тога, све мешајући и све из Божанственога Писма изврћући на своју погибао, односно неправилно тумачећи, гледајући да од Божанствених Писама начинимо заступнике сопствених страсти и похота и своје погибије.
3. . Али погледајмо шта божански Павле каже о творевини и њеном обновљењу. Рекавши, дакле: Сматрам да су недостојна страдања садашњега времена у односу на будућу славу која ће нам се јавити, он додаје: Јер ca ишчекивањем твар откривење синова Божијих очекује[53]. Ишчекивањем он назива трепетно чекање, силну чежњу, а откривењем објаву приликом васкрсења, јер тада, доласком Христа и Бога, треба да се покажу синови Божији и да се пројави лепота њихова и сви они какви јесу[54], као што је написано: Тада ће праведници заблистати као сунце[55], где је, разуме се, реч о синовима праведнога Бога. А да неко не би помислио да Апостол говори о каквој другој твари, он додаје и каже: Јер се твар покори таштини, не вољно, него због онога који је покори, са надом…[56].
4. Видиш ли како не рекох случајно да твар више није хтела да послужи преступнику Адаму, видевши да је као онај који је устао против Бога,свога Творца, он остао без божанске славе? Зато му је Бог, предодредивши пре стварања света његово спасење из пакибитија, потчинио твар, проклевши је да човеку који је постао трулежан и ради кога је настала и сама постане трулежна, како би му сваке године давала трулежну храну. А када обнови човека и учини ra нетрулежним, бесмртним и духовним, тада ће и саму целокупну творевину са њиме изменити и учинити је вечном и невештаственом. Управо то је показао оним што је рекао: Таштини се,каже, твар покори, не вољно, него због онога који је покори, у нади… Тако се, каже, она није од саме себе повиновала човечанству, није својевољно преведена у трулежност да приноси трулежне плодове и израста трње са коровом, него покоравајући се заповести Бога Који је то одредио у надина обнову. Желећи то да разјасни, он рече: Јер ће се и сама твар ослободити од ропства трулежности у слободу славе деце Божије[57].
5. Јеси ли видео да нисмо без разлога рекли да је и сама целокупна твар испрва Богом створена нетрулежна и у чину раја, а да је проклета преведена у трулежност и ропство и потчињена људској таштини? Али погледај каква ће бити њена коначна слава и сјај.
 
д. Каква ће бити коначна слава творевине.
 
1. Обнављајући се, дакле, она неће одмах постати онаквом каква је на почетку створена – далеко било! – него, како је казано, као што се сеје тело душевно[58] и устаје тело не какво је било у првозданих пре преступа, вештаствено, дакле, чулно и променљиво, које потребује чулну храну, него у целости духовно и непроменљиво, какво је било након васкрсења у нашег Владике и Бога, другог Адама Који је постао наш Прворођени из мртвих[59], а умногоме различито од онога /првог/ тела, тако ће и целокупна твар мановењем Божијим постати не онаква каквом је створена, вештаствена и чулна, него ће се пресаздати у пакибитију у невештаствено и духовно обиталиште које надилази све чулно. А уз то, као што и божански Павле каже да сви нећемо помрети, али ћемо се сви изменити у трену, у магновењу ока[60], тако ће се и творевина, божанским огњем распаљена, изменити, да би се испунила ова реч пророчка: Праведници ће наследити земљу[61], свакако не чулну (јер и како би, када су духовни), него у целости духовну и невештаствену, да би, стекавши бестелесна тела и поставши у чулном натчулни и, ограничени, у неограниченом неограничени, имали обиталиште достојно своје славе.
2. Помисли сада на духовни свет који је изнад нашега опажаја. Оно што је натчулно и духовно нама је савршено недокучиво и невидљиво. А оно што нити је видљиво, нити се икако може обухватити, како ћемо ми уопште тачно одредити, тачније, ко би благоразуман могао то да каже? Заиста нико. На тај начин ми говоримо и о ангелима. И они су описани као на известан начин телесни и ограничени невештаственом и бестелесном природом Божанства, као што је написано:… Тела небеска и тела земаљска[62], при чему су ова вештаствена, а невештаствена она која су изнад нас. И на другом месту: … Који чини духове Своје ангелима и слуге Своје пламеном огњеним[63]. Будући да су, значи, служебни духови умови небески послати за служење[64], како кажу истина и Павле, њихов тајноводац, када се ангео божански свише пошаље од Бога да послужи божанственој заповести на земљи, он оставља небеске хорове и долази у свет и нама, што сви ми исповедамо. А пошто је то сагласно поимању истине, он се тиме показује и као ограничен и као одредив. Јер у односу на ону божанску и несаздану природу, која је бестелесна у свему и неописива, они су саздани и ограничени, а у односу на нашу сасвим бестелесни, непојамни и невидљиви.
3. На тај начин говоримо и о души. У поређењу са Богом и ангелима по бестелесној природи, на неки начин она је телесна и ограничена, али само за онога који може да је окује и који има власт да је са телом баци у геену огњену[65], а смртниковом осећању и виду савршено је бестелесна и непојамна, будући да не може да се у потпуности ограничи на неко чулно место или простор. И нека се нико не зачуди када о томе слуша и када промишља о томе како се то дешава да бестелесни ангели и крај закључаних врата невидљиво улазе и излазе, а да тако узимају и људске душе, него нека послуша Господа где каже: О васкрсењу, вели, праведника нити се жене, нити се удају, него су као ангели Божији[66], и Павла: Сеје се тело душевно, устаје тело духовно[67] и нека отуда схвати како доликује да наша тела, када устану из мртвих, треба да постану духовна и, да тако кажем, слична ангеоским. Јер ако се сеју душевна и устају духовна, као што је казано, и у будућем веку треба да будемо као ангели Божији, као што и Господ рече, јасно је да ћемо им бити подобни, ако не и природом, а оно достојанством. А ја њих називам телесним као такве у односу према Богу, а у односу према нама невештаственим и невидљивим, и то су утолико пре душе, сагласно одређењу и мишљењу које сам дао.
4. Будући да, дакле, такви постајемо о васкрсењу, како је беседа показала, какву убудуће потребу за чулном земљом и обиталиштем уопште имају они који су тако постали духовни и виши од сваког овдашњег осећања, они који су као ангели Божији[68], ако и не по природи, али по достојанству? А достојанство, положај и стање ангела Божијих састоји се у томе да се обасјавају првом и божанском светлошћу као друга светлост, да гледају славу и сјај саме неприступне и бесконачне светлости и да уживају у неизрецивом и триипостасном Божанству. Јер целокупна твар ће се, како већ рекох у више наврата, обновљена и са самим рајем сва поставши духовна, преобразити у невештаствено и нетрулежно, непроменљиво, вечно и умно обиталиште. И небо ће бити несравњиво сјајније, као неко друго, ново и блиставије од овога које сада гледамо. А земља ће примити неизрециву и нову лепоту и изглед неувенљивога зеленила, красећи се блиставим цвећем и духовном разноликошћу где, по свештеним речима, обитава правда[69]. А засјаће седмоструко јаче[70] сунце правде и месец ће блистати много снажније од сунца које сада сија. Звезде ће бити налик том сунцу, ма какве биле и без обзира на то каквим их сматрали високоумни мислиоци. Све је то надумно и сваки разум превасходи, а, будући духовно и божанско, са умним се сједињује и постаје други умни рај и Небески Јерусалим[71], који се уподобио небеским и сјединио са њима и постао неприкосновено наслеђе синова Божијих, чији наследник никада нико није био међу онима на земљи, али није ни живео у њему, нити је постао господар и од стопе његове[72], јер сви у њему бејасмо и јесмо и бићемо странци, као што цело Божанствено Писмо дозначава [назначује].
5. Када се, дакле, све на земљи свецело сједини са наднебеским, тада ће и праведници наследити ову обновљену земљу, кротки које Господ блажи[73]. Сада је, пак, нешто са небеским сједињено, а нешто има тек да буде, јер душе светих се, као што раније рекосмо, даром и заједницом Светога Духа, премда су још у телу, приљубљују Богу, обнављају, измењују, од смрти устају и након уснућа васпостављају у невечерњој светлости, док њихова тела још не, него се остављају у гробовима и трулежи, имајући да и сама постану нетрулежна о свеопштем васкрсењу, када ће се и целокупна земаљска твар, ова видљива и чулна, изменити и сјединити са наднебесним, односно невидљивим и натчулним.
 
ђ. Како се сви свети сједињују са Христом и Богом и једно постају са Њим.
 
1. Будући да су сви свети заиста удови Христа, над свим Бога, како је речено, они су дужни да Њему буду прилепљени[74] и сједињени са телом Његовим, тако да им буде Он глава[75], а да од века и до последњега дана свети буду Његови удови, како би многи постали једно тело Христово[76], као један човек, тако да неки међу њима носе чин руку, делајући до сада[77] и творећи Његову свесвету вољу, претварајући из недостојних достојне и спасавајући их за Њега, други, опет, чин рамена, носећи бремена једни других[78] или оно изгубљено што пронађу[79], а што од давнине лута по планинама и брдима и местима које Господ не надзире[80], испуњавајући тиме закон Његов[81], неки носе чин груди, точећи жеднима и гладнима правду Божију[82], најбистрије врело слова неизрециве премудрости и знања и дарујући им хлеб који једу вишње силе небеске[83], као напрсници и љубљени Његови, други, опет, чин утробе, све са љубављу примајући у наручје, бременити Духом спасења и имајући у себи пространо сместилиште Његових неизрецивих и сакривених тајни, неки чин бедара, носећи у себи чедородну силу богодоличних мисли тајанственог богословља и рађајући Дух спасења на земљу[84], односно словом поуке своје плод Духа и семе у људска срца, а неки, пак, чин ногу и стопала, показујући у искушењима одважност и трпљење попут Јова и нимало се не колебајући или раслабљујући када им је добро, него подносећи терете Његових благодатних дарова.
2. Тако, дакле, тело Цркве Христове, повезано Његовим од века светима, савршено је и целовито у јединству синова Божијих првородних записаних на небесима[85]. Њима и сада Бог каже: Не радујте се када вам се демони потчињавају, а што код лакомисленијих ствара пре надменост и умишљеност, негo се радујте јер су имена ваша записана на небесима[86]. А да сви свети, као удови Христови, има да буду једно тело Његово, али и да већ сада то бивају, покушаћу да покажем из Божанственог Писма. Најпре послушај Самога Спаситеља нашега и Бога како Он јединство са Собом представља као нераскидиво и нераздељиво, када каже Својим Апостолима: Ја сам у Оцу и Отац у Мени; и ви сте у Мени и Ја у вама[87]; и опет: Не молим само за њих, него и за све који верују због речи њихове у Мене, да сви једно буду[88]. Желећи да то потврди, Он понавља, па каже: Као Ти, Оче, у Мени, и Ја у Теби, да и они у нама једно буду[89]. А да би и то било јасније, додаје: И Ја славу, коју Mu даде, дадох њима, да буду једно, као што смо Ми једно; Ја сам у њима и Ти си у Мени, да буду усавршени у једно[90] и мало затим: Оче, хоћу да и они које Ми даде буду са Мном, где сам Ја, да сазрцавају славу Моју коју Ми даде[91]. И нека љубав којом cu Ме узљубио у њима буде и Ја у њима[92]. Видиш ли дубину тајни? Јеси ли познао безгранично изобиље превасходне славе[93] и схватио начин сједињења који надилази ум и сваку замисао?
3. О, чуда, браћо, о, неизрецивог снисхођења љубави човекољубивог Бога према нама! Какво са Оцем Својим Он има јединство по природи,такво, ако ми то желимо, Он обећава да ће Сам по благодати имати са нама, а и ми са Њим, уколико поступамо по Његовим заповестима. Јер Он га са Оцем има по природи, а нама јединство са Собом даје по усвојењу и благодати. О, обећања страшног! Славу коју је дао Отац Сину и Син дарује нама божанском благодаћу и, што је веће од свега, као што је Он у Оцу и Отац у Њему, тако ће Син Божији бити у нама и ми ћемо бити у Самом Сину, будемо ли то хтели, по благодати! О, благодати несравњиве,јер казано је да ће љубав којом је узљубио Бог и Отац јединороднога Свога Сина и Бога нашега у нама бити, и да ће Сам Син Божији бити у нама! И са правом је тако: јер, поставши нам једанпут сродан телом и начинивши нас сапричасницима Свога Божанства, учинио је све нас и сродницима Својим. Уз то, пошто нам је заједницом Божанство предато недељиво и неодвојиво, нужно је да и ми, као његови истински причасници, будемо неодвојиви у једном Духу и једном телу са Христом.
4. А да је све тако како рекох, послушај Павла где каже: У Христу Исусу нема роба ни слободнога, ни Јудејца, ни Скита, ни варварина, него је све и у свему Христос[94] Видиш ли како није рекао: „Сви су хришћани“,него све је један Христос, као једно тело од многих удова. И чуј га опет где то на другом месту тумачи. Рекавши прво: Сваком се даје објава Духа накорист[95] и, побројавши различите дарове, он касније опет додаје: А све чини један и исти Дух, раздељујући сваком понаособ како хоће[96]. Обзнанивши нам дејства која дарује Дух тим светим удовима Христовим, додаје и каже: Као што је тело једно и удове имам ноге, а сви удови тела једног, мада многи, једно су тело, тако и Христос; и јер се једним Духом ми сви у једно тело крстисмо, били Јудејци, били Јелини, или слуге, или слободни,и сви се једним пићем напојисмо; јер и тело није један уд, него многи[97].
5. Управо као што, како рекосмо претходно, Бог свакоме даје достојан удео у непропадљивим обитељима, тако ће се и у телу Цркве свако прибројати уду Христовом кога је достојан. То и сам мало потом показује у истој тој посланици, када каже: А сада Бог постави сваки поједини уд у телу како изволе; многи су удови, а једно тело[98]. А да би указао и на разлике у удовима и шта представљају удови, а које су разлике, он рече: А ви сте тело Христово и удови понаособ. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим силе, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, разноврсних језика[99]. Видиш ли разлику у удовима Христовим? Јеси ли сазнао ко су удови Његови? Чуј га даље где, следећи Владику, тумачи и шта је јединство удова.
6. Господ нас је поучио да сличну заједницу коју Он има са Својим Оцем и ми имамо са Њим, а Његов ученик и Апостол каже да је то попут заједнице коју муж има са својом женом, а жена са мужем. Зато и каже:Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер муж је Глава женина, као што је и Христос шава Цркве и Сам је Спаситељ тела[100]; и још:Мужеви, љубите жене своје, као што и Христос узљуби Цркву и Себе Самога предаде за њу, да би је осветио и ставио преда Се, славну Цркву која нема мрље ни боре или шта слично, него да буде света и непорочна[101]. И мало затим: Који љуби сопствену жену (молим те да обратиш пажњу на дубоки смисао ових речи!) самош себе, каже, љуби, јер нико никада не омрзну сопствену плот, него је храни и негује, као и Господ Цркву; јер удови смо тела Његовога од плоти Његове и од костију Његоавих[102]. Видиш ли како нам је показао да, као што је Ева узета од плоти и костију Адамових и двоје беху једна плот, тако и Христос нама предаје Себе Самога на причешће од плоти Своје и од костију Својих, које је показао Апостолима после устајања из мртвих, када овако рече: Погледајте Ме и видите, јер дух плот и кости нема, као Мене што видите где имам[103]. Управо нам од тога Он даје да једемо и тим нас општењем и чини једним са Собом. А желећи да нам покаже нашу крајњу сједињеност са Богом, /Павле/ додаје и ово, те каже: Тога ради оставиће човек оца cвогa и мајку своју Христ ради, каже, оставиће их и приљубиће се жени својој, односно Цркви, и биће двоје једна плот[104], односно Христова и Божија.
7. И пошто је то смисао ових речи и ми то не говоримо поводећи сеза својим расуђивањем, он наставља и каже: Тајна је то велика, а ја говорим о Христу и о Цркви[105]. Заиста је велика и велика ће бити та тајна, и већа од свега што се зове великим, јер коју заједницу и јединство, блискост и сродност има жена са мужем и муж са женом, такву богодолично, натпојамно и тако да то сваку реч надилази има и Владика и Творац свега са целом Црквом, као са женом, будући са њом непорочно и пренеизрециво сједињен, нераскидиво и нераздељиво пребивајући и живећи са њом као са Својом љубљеном и вољеном. Тако је и Црква сједињена са својим вољеним Богом и приљубљена Му као читаво тело сопственој глави. Управо као што тело нипошто не може да живи без главе која му је прирасла, тако ни Црква верних синова Божијих записаних на небесима[106] не може да представља савршено и потпуно тело Божије без главе, Самога Христа и Бога, или да живи истински и непролазни живот, не храни ли је Он свакодневно насушним хлебом[107], од којега потичу живот и узрастање у мужа савршеног, у меру узраста пуноће Његове свима који Га љубе.
8. Али, пошто је беседа тако разјаснила и изложила поменуто питање, односно како од века до данас свети и они који ће се родити до краја света има да постану једно тело са Христом и у Христу, хајде да сада расудимо и о томе на који начин има да се испуни горњи свет. А ви ми отворите слух и нека ваш ум као господар пази на то шта ће бити речено, пошто се наша беседа у сваком питању дотиче божанских ствари.
 
е. Како има да се испуни горњи свет, какав је он и на који ће се начин испунити.
 
1. Најпре нам ваља испитати шта се назива светом који има да се испуни и који док се не испуни, неће доћи крај, као и шта представља сам тај крај који се помиње. Мени се чини да је прекрасни свет Црква Христова и сам читави човек, у ком је казано да пребива и кога походи Бог[108], а Који, као Сунце Правде[109], ниспошиље блиставе зраке Својих благодатних дарова. Знамо да је она названа и Телом Христовим и Невестом, како Павле, њен невестоводитељ, кличе: Обручих вас једином мужу, да девојку чисту приведем Христу[110], а и Давид божанствени: Предстаде Ти царица одевена у хаљину златну одевена, преукрашена[111]. Мада и кажу да је торечено само за Богородицу, ипак пристаје да се то каже и за Цркву Сина Њенога и Бога, што јасније показују следеће речи: Привешће се, каже, Цару девојке душе за њом; другарице њене душе привешће Ти се; привешће се у весељу и радости, увешће се у храм Царев.[112] А како разумеш овај храм? Мислиш ли да је тај храм неко друго обиталиште, а да је Цар неко други мимо храма? Јасно да није. Јер као што је глава Цркве Христос и Бог, тако Он Сам постаје и храм за њу, као што је, опет, и сама Црква постала Његов храм и свет преукрашени. То јасно показује оно што горе рекох, а што је потребно поновити да би било сасвим јасно.
2. О чему је, наиме, реч? Сам Христос Бог говорио је Своме Оцу о вернима и о самим Апостолима Својим: Не молим само за њих, неш и за све оне који због њихове речи верују у Мене, да сви једно буду[113]. Како једно? Као што си Ти, Оче, у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду[114]. Видиш ли како је Он постао и цар и храм свих који се спасавају? Сазнај онда како ће и сви верни, односно царица Црква и они који следе иза ње, постати храм и свет Бога и Цара. То ћеш прво сазнати од Самога Цара Христа, јер каже: Ја сам у њима и Ти, Оче, у Мени, да буду усавршени у једно[115]. А Павле, Његов ученик: Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Његов Свети пребива у вама[116]). Видиш ли како су Апостолове речи у свакој појединости сагласне са владичанским речима и како показују да је храм Цара Бога, град и свет – Црква? Знај да је Он био у пророцима и апостолима и да је Онај Који је говорио и у једнима и у другима говори и сада.
 
ж. О томе да се, ако се не роде и не сакупе сви предодређени од нараштаја до нараштаја до последњега дана, горњи свет неће испунити.
 
1. Будући да је Црква тело Христово, невеста Христова, горњи свет и храм Божији, а удови тела Његовога постали су сви свети, а како нису сви приведени из небића, односно нису сви благоугодили Богу, разуме се да нити је тело Христово цело, нити се вишњи свет испунио (односно сам тај свет Цркве Божије), него је много у свету данас неверних који ће поверовати у Христа, много је грешника и блудних који ће се покајати и преумити, много је непокорних који ће се покорити, многи ће се још родити и благоугодити до последње трубе Божије. Треба да се роде сви које Господ унапред позна, да се приведу у биће и да се испуни горњи свет, свет Цркве првородних, Јерусалим Небески[117]. И тада ће доћи крај и испунити се пуноћа тела Христовога од оних који су Богом предодређени да постану саобразни икони Сина Његовога[118], а то су синови светлости и дана Његовог[119].
2. Сви су они, дакле, унапред одређени, записани и убројани и има да буду приложени и приљубљени телу Христовом, а оно ће се тада, поставши цело, будући да му ниједан део не недостаје, испунити и савршити, као што кажу истина и Павле Апостол који овако говори: Док не достигнемо сви у мужа савршеног, у меру раста пуноће Христове[120]. Јер које унапред позна, те унапред и одреди; а које унапред одреди, те и позва; а које позва,те и оправда; а које оправда, те и прослави да постану саобразни икони Сина Његовог[121]. Видиш ли како су унапред одређени и познани сви свети?Сазнај сада и како каже да су записани. Рекавши: Приступили сте планини Сион и Граду Бога живога, Јерусалиму небеском и миријадама ангела, празнику, он додаје: И Цркви првородних на небесима записаних[122]. Ако су, дакле, записани, јасно је и да су убројани, као што пише: Позна Господ Своје.[123] И свештено слово каже: А вама су и длаке са главе пребројане[124]. А ако су длаке наше пребројане од Бога Који све зна, колико ли смо пре ми сами? Дакле, пошто су Богом сви свети унапред познати, а уједно и предодређени и убројани, као и поименце уписани на небесима, а будући да су они уједно удови Христови и треба да постану и уобличе једно тело Његово, јасно је тим речима назначено да ће се, када се сви саберу и постану једно тело Христово, и горњи свет, сам Небески Јерусалим који је и Црква првородних, испунити, односно тело Царице Божије, Цркве, тело Христа Бога, постаће цело.
3. Где су, дакле, они који измишљају изван Царства Небеског којекакве обитељи у сујети својих помисли[125], а на сопствену погибао? Где су ти који кажу: „Не желимо да уђемо у Царство Небеско, јер то је много, него хоћемо да будемо на месту покоја и то нам је доста?“ Сви од века свети треба да буду једно тело са Христом. И где другде такви замишљају да буду, ако се нађу недостојни тела Његовога и одсеку се од Њега? Када се сав свет обнови кроз огањ, на ком месту мисле да ће бити, да га не би окусили и од њега били осуђени? Уистину, залудеше помислима својим и помрачи се неразумно њихово срце; јер, говорећи да су мудри, полудеше[126].
4. Него, хајде да испитамо и шта је тајанствени брак Божији и да тиме беседу усмеримо на други предмет. О чему је реч? О ономе што неки од непосвећених желе да сазнају. Јер питају: „Хоће ли у будућем веку, када сваком Бог буде дао по делима његовим, свети знати једни друге или не“? Ваља нам, дакле, започети од еванђелских речи, а беседа ће надаље сама све разјаснити.
 
з. О ономе што је речено у Еванђељу: Уподобило се Царство небеско цару[127]. И шта је тајанствени брак Божији.
 
1. Уподоби се, каже Христос, царство небеско цаpy, који начини свадбу сину своме и позва многе. А кога Он то назива царом, ако не Самога Свога Оца и Бога? И коме је Он другоме свадбу начинио, ако не Самом јединородном Своме Сину и Богу Господу нашем Исусу Христу? А какву је и којега цара кћер Владика и Господ Свега изволео да Му испроси?Свако од нас људи, желећи да своме сину доведе невесту, гледа да за невесту узме кћер од човека знатнијег, славнијег и богатијег од себе. А кога би онда Бог нашао макар равнога Себи, да би невесту од њега довео Себи?Јер за тога цара пророк каже да држи у руци својој кружење земље и оне који на њој живе као скакавце[128]. Још каже: Бог вечни Који је створио крајеве земље[129] и ни на чему није утврдио стубове њене[130]. А Давид: Који глeда на земљу и чини да се тресе[131]. И да испитамо чију је кћер такав и толики цар узео за невесту и Сину Своме свадбу начинио? Хоћете ли да сазнате чију? Али разум ми иступа од величанства снисхођења и, премда бих хтео да проговорим, ужас ме је обузео. Али пошто нам Његова благост даје смелост, овде ћемо то учинити. Кћер онога који се подигао против Њега и прељубу и убиство починио, кћер прељубника и убице узео је Себи за невесту.
2. Јеси ли видео несравњиву и неизрециву Његову благост и снисхођење? Да ли си видео изобилно човекољубље? Јеси ли видео величанство љубави и доброте? Нека, дакле, свако ко високо о себи мисли отуда научи да се смири, нека скромно мисли и нека се никада ни над ким не преузнесе, макар био и царственији од свих царева, славнији и од велможа, макар био и богатији од свих богаташа, када гледа Владику и Господа свега, Светога над Светима, блаженога Бога и јединога Сведржитеља Који пребива у неприступној[132] и пренеизрецивој светлости, где тако снисходи и јединородном Сину Своме невесту доводи од онога који је устао против Њега, невидљивог, непојамног, неиспитивог, Творца и Саздатеља свега, ради тебе и твога спасења. Ко је, дакле, тај који је шчинио прељубу и убиство, чију кћер је за невесту Бог Себи Самоме изабрао? Давид Јесејев, који је и Урију убио и починио прељубу са његовом женом[133]. Његову кћер, пренепорочну Марију, пречисту и нескверну Дјеву, довео је за невесту. А пречистом је и пренепорочном зовем у односу на нас и на тадашње људе, поредећи је и са њима и са нама, слугама њеним, а у поређењу са њеним Жеником и Његовим Оцем зовем је човеком, али светом и пресветом и међу свим нараштајима најчистијом и непорочном. Дакле, њу је Он довео и свадбу начинио Сину Своме. Како? Слушај пажљиво.
3. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа[134], пославши са висина светиње[135] Своје једнога од Својих слугу, Гаврила архангела, јавља Дјеви: „Радуј се“. И пошто је сишао, он служи Дјеви тајну и каже јој: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом[136]. Заједно са речју, у утробу девојке ушао је сав уипостасиран и сасуштаствен и савечни Логос Бога и Оца и, уласком и садејством сасуштаственог Свога Духа, узео на Себе разумну и живу плот од њене чисте крви и постао човек. То је неизрециво општење, то је тајанствени брак Божији и тако је дошло до помирења Божијега са људима, када се са нашом трулежном и убогом суштином и природом сјединио несливено Онај Који је натприродан и надсуштаствен. Дјева, дакле, заче и чудесно роди од двеју природа, Божанства и човештва, једнога Сина, Бога савршеног и савршенога човека, Господа нашега Исуса Христа, Који нити је нарушио њено девичанство, нити се одвојио из Очевог крила.
4. Али од ове еванђелске речи благодат ми дарује да још нешто разумем и наводи ме да кажем и о ономе што се свагда тајанствено збива и у свим синовима светлости. Зашто није рекао: „Уготови брак сину своме,него свадбу?“ Ето новога смисла. Зашто? Зато што се са сваким верним и сином дана свагда на сличан начин и неизменљиво савршава исти тај брак. Како? Сједињујући се са нама у пренепорочном и пречистом браку, Бог чини нешто што је надмашује наше силе. А шта је то? Слушај разумно.
 
и. О томе да и сви свети у себи самима зачињу и рађају Логос Божији слично Богородици, и Он Се рађа у њима и они се рађају од Њега, и о томе како су светитељи синови и браћа и мајке Његови.
1. Син Божији и Бог, ушавши у утробу свесвете Дјеве и узевши од њена Себе плот и поставши човек, рођен је, како рекосмо, као човек савршени Бог савршен, будући несливено и једно и друго. Обрати пажњу: која је чињеница од већега значаја за нас? Свако од нас људи верује у Самога Сина Божијег и Сина Свагдадјеве и Богородице Марије и, верујући, реч о Њему верно прима у срце своје. Њега исповедамо устима и кајемо се издуше над претходним својим безакоњима и одмах се, као што је у утробу Дјеве ушао Бог, Реч Очева, тако и у нама самима реч коју примамо, учећи се благочешћу, налази као семе. Ужасни се док слушаш страшну тајну и прими верно слово са сваком увереношћу и вером.
2. Зачињемо Га, дакле, не телесно, као што Га је Дјева и Богородица зачела, него духовно и суштински, и у срцима својим имамо Онога Којега је и чиста Дјева зачела, као што и божанствени Павле каже: Бог Који рече да из таме засија светлост, Који засија у срцима нашим ради просветљења знања Сина Cвогa[137], уместо да је рекао: „Он се читав суштински родио у нама“. И да је то смисао његових речи, показао је по следећем: А имамо благо ово у земљаним судовима[138], називајући благом Дух Свети. А на другом месту Он и Господа назива Духом: Јер Дух је, каже, Господ[139]. То каже да би, ако чујеш да се помиње Син Божији, ти уједно помислио и на Духа и чуо и Његово име. Тако и када чујеш за Духа, заједно са Њим помисли и на Оца, јер и о Њему каже: Дух је Бог[140], на сваки начин те поучавајући о нераздељивој и сасуштаственој Светој Тројици и о томе да где је Син, тамо је и Отац и где је Отац, тамо је и Дух и где је Дух Свети, тамо је свецело триипостасно Божанство, Један Бог и Отац са Сином и Духом сасуштаственим, Који је благословен у векове, амин[141].
3. Верујући, дакле, из све душе и топло се кајући, зачињемо, како је казано, Логоса Божијег у срцима својим, приносећи, као Дјева, девствене и чисте душе. И као што њу, будући да је пренепорочна, огањ Божанства није спалио, тако не спаљује ни нас који приносимо неоскврњена и чиста срца, него бива у нама као роса са неба и извор воде и река бесмртнога живота. А о томе да и ми тако примамо несносиви огањ Божанства, чуј Господ а где каже: Огањ дођох да бацим на земљу[142]. И који друго огањ,ако не Његовом Божанству сасуштаствени Дух, са Којим заједно и Сам улази и сазрцава се са Оцем, бивајући унутар нас? А пошто се једном већ Логос Божији оваплотио од Дјеве и од ње се телесно на неизрецив и надсловесан начин родио, а немогуће је да се опет оваплоти или телесно роди од свакога појединце од нас, шта Он чини? Од Своје непорочне плоти,коју је примио из чистих бедара свенепорочне Марије и Богородице, од које се родио телесно, нама предаје за храну. И, једући је, сваки од нас верних који достојно једемо плот Његову у себи има целога оваплоћеног Бога и Господа нашега Исуса Христа, Самог Сина Божијег и Сина Дјеве и свенепорочне Марије, Који седи са десне стране Бога и Оца, сагласно ономе што Сам Он каза: Који једе тело Моје и пије крв Моју у Мени пребива и Ја у њему[143], а да никада не проистиче, нити се телесно рађа и одељује од нас. И Он се више не познаје у нама по плоти[144] као плод утробни, него је бестелесно у телу, на неизрецив начин мешајући се са нашим суштинама и природама и боготворећи нас као Своје сателеснике и оне који су плот од плоти Његове и кости од костију Његових[145]. То је у нама највеће чудо Његовог неизрецивог домостроја и снисхођења које је изнад сваке речи, та тајна пуна свакога ужаса, коју сам оклевао да запишем и дрхтао у страху да макар и покушам да то учиним.
4. Међутим, будући да Бог увек жели да нам открије и пројави Своју љубав према нама, како бисмо и ми једном, помисливши на велику Његову благост и постидевши се, показали ревност да Га заволимо, ја сам вам, покренут свише Духом Који покреће и просветљује наша срца, писмено објавио те тајне, не да бих показао да је неизрециви начин рађања о некој а је родила Господа једнак рађању неког међу људима (далеко било! Јер то није могуће, будући да је једно плотско неизрециво рађање Бога Логоса од ње, а друго духовно од нас; она је, наиме, родивши на земљу оваплоћенога Сина и Логоса и Бога, родила тајну пресаздања нашега рода и спасења целога света, које је Господ наш Исус Христос и Бог Који је растављено[146] сјединио у Себи и узео на Себе грех света[147]; а оно духовно рађање, које доноси у Божанственом Духу Логос познања Бога, у нашим срцима свагда савршава тајну обновљења људских душа и заједницу и јединство са Богом Логосом, шта има у виду и божанско слово које овако вели: … Кроз Kojeгa у утробу примисмо и намучисмо се и родисмо дух спасења, који занесмо на земљи[148] – него то чиним да би се објавила Његова пренеизмерна и пречиста љубав према нама и да бисмо, уколико хоћемо, и сви ми по божанским речима Господа нашега Исуса Христа на поменути начин били Његова мајка и браћа и да бисмо постали једнаки у свему Његовим ученицима и Апостолима, не по њиховом достојанству, нити по животу, нити по мукама које су потрпели, него по благодати Божијој и дару који је богато изливао на све који хоће да верују и следе Га без освртања, као што Сам, желећи то, јасно кличе: Мајка Моја, каже, и браћа Моја су они који слушају реч Божију и творе је[149].
5. Јеси ли видео како је све који слушају и творе Његову реч Он узвео у достојанство Своје Мајке и како све њих зове Својом браћом и сродницима? Мајка Његова је, међутим, постала она која Га је, како већ рекох, неизрециво и не знајући за мужа телесно родила, а сви свети зачињу Га и имају по благодати и дару. Од свенепорочне Мајке Своје Он је позајмио Своју пренепорочну плот, а уместо ње њој је даровао Божанство – чуднога ли и новог општења! – док од светих не узима плот, него им предаје Своју обожену плот. И гле колико је дубока та тајна! Благодат духа, односно огањ Божанства, Спаситеља нашега и Бога припада Његовој природи и суштини, а тело Његово већ не, него потиче од пречисте и свете плоти Богородичине и од њене свенепорочне крви, коју је Он узео и присвојио је сагласно свештеној речи: И Логос постаде тело[150]. Њом Син Бога и нескверне Дјеве светима од природе и суштине савечнога Оца Свога предаје благодат, како је речено, односно Божанство, као што кроз пророка вели: И биће у последње дане, излићу од Духа Свога на сваку плот[151] која је поверовала, а од природе и суштине оне која Га је стварно и истински родила Он дарује плот коју је од ње преузео.
6. И као што смо сви ми примили од Његове пуноте[152], тако се и од непорочне плоти Свесвете Мајке Његове коју је од ње преузео сви ми причешћујемо. И као што је Христос и Бог наш постао Њен Син и Бог, а наш брат, тако и ми – неизрецивог ли човекољубља! – постајемо синови Богородице, Мајке Његове, и браћа Самога Христа, јер из пренепорочног и пренепознатог брака са њом и у њој родио Се од ње Син Божији, а од Њега, опет, сви свети. Јер као што је од општења са Адамом и његовога семена прво Ева родила, а од ње се и кроз њу родили сви људи, тако је и Богородица уместо семена примила Логос Бога Оца, зачела и родила једино Самога Јединородног од Оца пре векова и јединородног који Се у последње дане од ње оваплотио. И, премда је сама престала да зачиње и рађа,њен Син је родио и рађа свакодневно оне који верују у Њега и који чувају Његове свештене заповести. Наиме, било је потребно, будући да је наше рођење кроз жену Еву било у трулежности, да наше духовно рођење и пресаздање буде кроз човека, односно другога Адама и Бога. И добро обрати пажњу: семе смртнога и трулежног мужа изродило је и рађа кроз жену трулежне и смртне синове, а бесмртног и нетрулежног Бога бесмртни и нетрулежни Логос родио је и увек рађа бесмртна и нетрулежна чеда,будући да је и Сам најпре рођен од Дјеве, а у Светоме Духу.
7. По томе је, дакле, Божија Мајка Владичица и Царица и Господарица и Мајка свих светих, а сви свети њене су слуге, пошто је она Мајка Божија, али и њени синови, јер се причешћују од свепречисте плоти Синањенога (верно је слово[153], јер плот Господња Богородичина је плот.) И причешћујући се самом обоженом Господњом плоћу, исповедамо и верујемо да се приопштавамо животу вечном, ако је не једемо недостојно и на сопствену осуду. А свети су тројако њени сродници: најпре, јер су од исте иловаче, а уз то су им и душе сродне, јер су и од истога даха Божијег настале; друго, јер су примили њену плот и имају са њом заједницу и општење; а трећи је разлог тај што, освештавши се по Духу кроз њу, свако у себи самоме може слично да зачне Бога свега, као што Га је и она имала у себи. Мада Га је она и родила телесно, духовно Га је читавог у себи свагда имала, а неразлучно Га има и сада и увек.
8. То је, дакле, тајна свадбе коју је јединородном Своме Сину начинио Отац, савечни и равночасни. Он је позвао многе и послао слуге Своје да позову званице на свадбу, али оне одбише да дођу.
 
ј. О ономе што је речено у Еванђељу: И pосла слуге Своје да позову званице на свадбу и не хтедоше доћи[154].
 
1. Ко су, дакле, ти који су послани? Пророци, каже. А ко је позван?Јудејска деца. Управо они су најпре били позвани, али нису пожелели да их послушају. Он опет посла друге слуге, говорећи: Реците званицама: Гле, најбоље Своје спремих, јунци моји и храњеници поклани су и све је готово; ходите на свадбу. А они, не марећи, отидоше, овај на своју њиву,онај у трговину своју, а остали ухватише слуге Његове, наружише их и убише. Кога назива слугама? Своје апостоле. А шта је то „најбоље“ што помиње? Царство небеско, које је унапред припремио за оне који су по произвољењу позвани од стварања света[155]. А шта је назвао јунцима и храњеницима? Самог Дјевиног Сина и Бога, теле Божанством угојено, јер Он је уистину јунац силом непобеђени. Себе Самога, пак, назва у множини јунцима, јер се Његова света плот раздељује на много делова, од којих је сваки појединачни опет сав Он. Он је толико моћан, да одвраћа и непријатеље оних који Га узимају, пружајући Својима снагу да победе свет и да и сами постану синовима Божијим[156]. Зове се још и јагњетом, свенепорочним Јагњетом[157] Божијим и једногодишњим[158], и овном, јер над собом носи рогове као крст, којим је и противнику нанео смртну рану и на којем су Га они распели и убили. Другим слугама назива Своје свете Апостоле, које је послао, наложивши им да не иду на пут незнабожаца и у град самарјански да не уђу, него да радије пођу изгубљеним овцама дома Израиљевог[159]. Али они ни њих не примише, него неке наружише и избише, а неке, међу којима је први међу мученицима Стефан, и убише[160]. И чувши, цар се разгневи и, пославши војску своју, погуби крвнике оне и град њихов запали. То говори о нечастивим Јеврејима, које је побио и сасвим их истражиокада су их напали Римљани. Војском Божијом, пак, називају се и зли који се шаљу да казне друге зле, као што кроз Мојсеја каже Бог: Послаћу на њих гнев и јарост, посланство ангела злих[161].
2. Тада, дакле, каже слугама својим: Свадба је штова, а званице не беху достојне; идите, дакле, на раскршћа и путеве и кога год нађете позовите на свадбу. Јеси ли видео којим редом он то чини и колико је прича подробна? Тада, каже. Тада. Када? Разуме се, када Јудеји, од апостола позвани у Царство Небеско, не само да нису прихватили да их чују, него су их наружили и убили, Он их тада посла у цели свет и међу све народе. И изашавши, каже, слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, зле и добре и испуни се свадба гостију. Наиме, обишавши читаву васељену, Апостоли су огласили слово Божије и све који су послушали сабрали су у једну веру богопознања, уједно и оне лошега живота и добре, и оне који се мењају и враћају врлини. Управо на то указује реч сабраше, али нас и следеће на исто то упућују, јер вели: А ушавши цар да види оне који леже, виде онде човека необученог у рухо свадбено и каже му: Пријатељу, како си ушао овде без свадбеног руха? А он оћута. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, узмите гa и баците у таму крајњу: јер многи су звани, али мало је изабраних. Видиш ли како каже да оне који мењају живот Он сабира на свадбу, а да они који држе неко лукавство или грех, макар и да дођу, опет бивају у срамоти избачени од ангела, које назива и слугама? Значи, они који гостују на свадби су свети. А за онога који нема свадбено рухо знам да неки мисле да је то онај који тело своје скрнави само у блуду, прељуби и убиствима. Али није тако, није. Он, наиме, таквим назива свакога ко је оскврњен ма којом страшћу или злом. А да је то истина, послушај Павла где каже: Не варајте се: ни блудници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни идолопоклоници, ни пијанци, ни псовачи, а додаћу ни они који имају мржњу или завист на брата Царство Божије неће наследити[162], нити имају удео у радости Господа нашега Исуса Христа. Видиш ли како свако зло и грех каљају одело душе и доводе до тога да останемо ван Царства?
 
к. О томе да нико од непосвећених не треба, пре него што испуни заповести и напредује у врлини и усавршавању, да испитује скривене тајне Царства Небеског. И о томе да ће о Другом Христовом Доласку сви свети знати једни друге.
 
1. Оставимо, дакле, сујетна и бескорисна прења[163] и старајмо се да не испитујемо ништа пре него што му је време, него се повинујмо радије Владици Који каже: Испитујте Писма[164]. Испитујте, а не будите љубопитљиви. Испитујте Писма, а не истражујте мимо Светих Писама. Испитујте Писма, да бисте се учили о вери, нади и љубави – о вери, да вас не би сваки ветар заносио по превари несталних људи[165], него да бисте се утврђивали у правилним догматима апостолске и католичанске Цркве и право управљали словом[166] њеним. И не само то, него ћете се тако научити да тражите и плод вере и корист од ње путем испуњавања заповести и, када то будете могли да нађете, тада ћете стећи и наду непостидну, а са њом ћете имати и потпуну љубав према Богу. Ниједном човеку иначе није могуће да другачије стекне савршену љубав према Богу, осим непомућеном вером и надом тврдом и непоколебивом. Зашто онда, преставши да испитујемо сами себе у томе да ли нам је вера у Бога онаква за коју Сам Он Који има да суди каже да ће нам тражити одговор, ми радознало испитујемо оно што је изнад нас, не познајући ни ово што нам је пред носом?
2. А која је то и каква вера коју од нас тражи Бог, вера коју смо дужни да имамо у Њега, Сам Он показао нам је Еванђељима, овако рекавши: Који жели да пође за Мном нека се одрекне себе и нека узме крст свој и следи Ме[167]. Јер ко год долази Мени и не мрзи оца свога и мајку и браћу и сестре, а уз то и своју душу, не може бити Мој ученик[168]. И опет: Који нађе душу своју, као што је горе речено, изгубиће је[169]; и ако ко изгуби душу своју Мене ради и Еванђеља Moгa, односно испуњења заповести Мојих, у животу вечном наћи ће је[170]. Јесте ли чули који су знаци вере? Је ли вам довољно то што је речено или треба да вас подсетим и на ово што следи? Желите ли, дакле, да познате да Бог од нас захтева такву веру, да они који верују у Њега уопште и не маре за овај садашњи живот, сазнајте управо од Самога Господа који овако кличе: Не брините се за сутра шта ћете јести или шта ћете пити или у шта ћете се обући[171]. И, узводећи поступно ка савршенијем, каже: Ако те ко удари по десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да ти узме и кошуљу твоју, подај и хаљину[172]; и ономе који иште у тебе, не одбиј[173]. И иде до те крајности, да нам заповеда да се молимо за преизобилну веру[174], да волимо непријатеље, да добро чинимо онима који нас мрзе и да се молимо за оне који нам наносе бол[175]. Уз то, заповеда да чинимо и више од тога, чиме се, дакле, на првом месту пројављује наша вера у Њега, па смо тек онда достојни да се назовемо вернима. Јер без тога мртва је вера наша[176] а, према томе, мртви смо и ми.
3. Испитај, дакле, помно самога себе, брате. И ако нађеш да ништаод поменутог ниси пропустио, него да све чиниш најбоље што можеш,пламенога срца и воље, схватићеш свакако да у светлости имаш и наду непостидну, не ону коју ствара умишљеност онима који гину[177], а чију сујету и обманљивост не може да позна нико од тих који је имају, него наду добру и истиниту у истинској и непостидној светлости. А у њој, као у херувимској кочији, видећеш где седи љубав, односно Бог и, ако је нађеш и видиш, нећеш се отада љубопитљиво бавити ничим што припада будућем и невидљивом, него ћеш и другима запушавати уста[178] и упућивати их дасе не баве тамошњим, нити да то испитују, јер си и сам опитно увидео даје све тамошње умом непостижно и речју неизразиво. А ако ниси испрва учинио оно без чега уопште не можеш да будеш признат као веран и хришћанин, него си веран међу невернима, а са вернима ти суди савест као неверном и више немаш савршену наду и увереност да ћеш се спасити, па не можеш да кажеш као Свети Павле: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми дати Господ, праведни Судија[179], зашто си радознао и распитујеш се да сазнаш да ли ће свети знати једни друге у Царству Небеском, када буду у сазрцању Њега гледали над свим Бога? Реци ми, какву ћеш од тога имати корист?
4. Хтео сам то од тебе да чујем и да сазнам које ћеш добро од тога имати ти којега, како рекох, изобличује савест зато што ниси сачувао заповести које је Христос дао и због тога са Христом немаш удео[180], ако од нас сазнаш каква су уживања у Царству Његовом, слава, радост и преобновљење? Савршено никакво, а још ћеш и већу осуду сам себи навући, јер,премда сад и знаш каква су, презрео си их и одбио да стекнеш смирење и одбациш умишљеност. А и ово ћу те кротко питати, па ми у миру одговори.[181] Зар ће маломе детету које није научило ни основе писања, а тражи да му се тумачи нешто из граматике и риторике, човек који влада разумом икада отрпети и удостојити то безумље макар и речи, и неће ли га пре отерати као онога ко мисли неразумно и детиње и ко тупоглаво тражи оно што превазилази његове силе? И ако је у таквом случају то праведно и умесно, колико ли је пре то тако када је реч о ономе што је неизрециво, натпојамно и надумно? А ако неко и не научи основе писма, а чује оно што су Јелини записали другим речима и разуме када се то говори на његовом језику, то и није ништа чудно, будући да се њихова беседа тиче чулног и њихове сујетне приповести занимају се сујетним стварима.
5. А ово о чему ти питаш ипак није такво. Неко какво? Као што каже пророк Давид: И преклони небеса и сиђе, и [при] мрак је под ногама Његовим[182]. Шта представља тај [при]мрак? Саму плот Господњу, о којој и Јован,велики Претеча Његов, касније каза: Пред Њим нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој[183]. Он је, дакле, сишао и дошао, уместо у мрак, обучен у плот. И опет: Узиђе на Херувиме и полете, полете на крилима ветрова; положи таму да Га сакрије; око Њега je скинија Његова[184]. Видиш ли како ти не испитујеш о чулним стварима, него о божанским и недокучивим и оним које не поима свако лако? Јер ако је поставио примрак и таму да сакрије Своје тајне и ако је потребно много светлости Свесветога Духа да би се разумеле Његове сакривене тајне, како, мада још ниси постао обиталиште божанске светлости, ти истражујеш оно што нећеш бити кадар да познаш јер си још несавршен и непросветљен? Јер да не би помислио, као онај који седи у тами[185], да се и Он сакрио у тами, пророк Давид каза: Око Њега је скинија Његова, а скинијом Павле именује светлост (јер Он у светлости, каже, живи неприступној[186]), чиме обојица указују на недокучивост и необухватност Његовога Божанства, не ограничавајући га, него говоре као да се обраћају некоме ко је претерано радознао. „Не мислите, о, неразумни, да је непојамни Господ ушао у таму и у њој се сакрио, него Он пребива у Сопственој слави и свеиспуњујућем Божанству које све надилази, у којем је и пре овога био, а, штедећи нас, да не бисмо сви у трену погинули, поставио је таму да покрије не Њега, него нас“. Јер Бог наш је, каже, огањ који прождире[187] не праведнике, него грешнике.
6. Ето, дакле. Од нас или, боље речено, од Светога Духа кроз нас си сазнао укратко божанске и страшне тајне наше вере. Сазнао си и да је Бог сишао на земљу и опет узишао на небеса и поставио таму да Га закрије, јер није требало да нам се пре Суда објави са славом Оца Свога, него да се то догоди онда када је то Његов Отац одредио у Својој власти[188]. Ако су, дакле, тајне Царства Небеског сакривене и не даје се свима да их познају[189], сагласно Господњим речима, зашто остављаш испуњавање Његове заповести, а питаш о ономе што је свим људима сакривено? Ето, ти свакодневно чујеш Апостола да управо кличе о ономе што око не виде и око не чу, и на срце човеково не дође и о добрима која припреми Бог онима који Га љубе[190]. Пре него што се узнео и поставио таму да Га крије, Он нам је дао свете Своје заповести, а неко би рекао да нам је дао оруђе и веру у Себе као каквог рукоделца, тако да ми представљамо сасуд, вера рукоделца, а заповести оруђе којим рукоделац Логос пресаздаје и обнавља оне који творе Његове заповести, тако да се, очишћујући се њиховом испуњавањем, просветљујемо Духом, напредујући у познању тајни Царства Небеског.
7. И као што оруђе не може да дејствује без рукоделца, а ни рукоделац без оруђа, тако нас ни вера без испуњавања заповести, нити испуњавање заповести без вере не обнавља и не пресаздаје из старих у нове. Када и једно и друго стекнемо у непоколебивом срцу и постанемо користан сасуд Владици[191] за примање умнога мира, тада нас и Онај Који је поставио таму да Га сакрије обнавља даром Светога Духа, уместо старих чини новима, просеца мрак, отуда преводи наш ум и даје му да провири кроз неки отвор[192], те да види некако нејасно и онолико колики је круг сунца или месеца. Отуда он сазнаје или, боље рећи, познаје и са потпуним уверењем посвећује се у то да истински није могуће да се такви приопште ичему од неизрецивих Божијих блага, осим у срдачном смирењу и непоколебивој вери и уколико нису свом душом вољни да се одрекну целога света и онога што је у свету[193] са свим својим жељама, сагласно свим заповестима Божијим, и не само то, него и ако они који верују у Христа и посебно они који су тек крштени и који не опажају да имају дар благодати Божије[194] не поднесу непостидно, у весељу и радости срца напоре који воде врлини, а уједно и искушења.
8. А ти, дакле, који си ово прочитао, суди самоме себи, не у умишљености лажно названога знања[195] и потхрањујући сујетне помисли, него у страху и трепету и, ако хоћеш да сазнаш како живиш и у каквом се стању налазиш, упитај своју душу: „Душо, јеси ли сачувала све заповести Божије или не“? И она ће ти, отворивши уста своје савести, неизоставно рећи истину. Неће те поштедети, него ће те изобличити и показати ти оно штоси већ учинио и што имаш у себи, било добро, било зло. Управо ћеш у њеној савести наћи одговор на то јеси ли заволео свет, или си њему претпоставио Бога, да ли си тражио људску славу или си пожелео само ону коју Бог дарује. Загледаш ли се у себе самога као у ковчег и испипаш ли његов садржај, избацујући један по један од предмета који у њему леже,све ћеш јасно познати. Замисли најпре да унутра леже славољубље и празнољубље, кумир човекоугодништва, посластице од људских похвала,одело лицемерја, скривено семе среброљубља и да, уопште, унутра лежи много тога, прикривајући једно друго, а нека је поврх свега тога надменост(јер знање, каже, надима[196]) и са њом умишљеност и веровање човеково да је нешто, премда није ништа до надмена помисао[197]. Када је, дакле, уз све друго што раније поменусмо, то унутра, како ћеш моћи, реци ми, свето да сагледаш? Јасно је да ћеш одговорити да никако нећеш моћи.
9. Али да те и ово питам. Ако не верујеш да ишта од тога као покров лежи на твоме срцу, него си неверан као и Јевреји[198], сагласно ономе што им је и Павле говорио, и не скидаш то покривало са свога срца да би видео страсти које се под њим крију, а онда заридао над својом јадном душом и потрудио се да је очистиш и да њене мислене очи и лице омијеш топлим сузама, одбацујући сваку спољашњу мудрост и знање, повинујући се Павлу,како би постао луд у овом свету, а мудар у Христу[199], како ћу ти, реци ми,када си луд говорити о Божијем и божанском, о ономе што је сакривено и невидљиво? Ни ти сам нећеш ме осудити као онога који чини недостојну ствар и самоме ћеш себи са правом рећи: „Овај је стварно неразуман, када мени неразумном приповеда о ономе што је невидљиво и непојамно за све што дише под капом небеском и за сваку твар која је изнад небеса“. Јер ако оно што ће тада бити не знају ни ангели Божији, као што нису знали ни какав је требало да буде Његов Долазак на земљу, када је имао да сиђе и да постане човек, колико пре треба да не знају када ће и какав бити последњи Његов Долазак са славом, односно шта ће тада Он даровати светима Својим? А да је то истина, Павле је разјаснио, рекавши: Да се кроз Цркву caда обзнани началствима и властима многострука премудрост Божија[200], док је Господ за Свој Долазак рекао да ће се тада и силе небеске покренути[201], односно да ће се препасти и задивити, када у трен сагледају све оно што до тада свакако не видеше. Ако, дакле, силе небеске то не знају, како се ти уопште усуђујеш да кажеш да свети једни друге не познају у Царству Божијем, када се нађу у сазрцавању Бога? А и ти, који се томе опет противиш и кажеш како они „заиста морају да се узајамно гледају и познају“, откуда све то знаш?
10. О, незнања, о, безумља и помрачености! Зар не дрхтите од ужаса,зар се не бојите? Због својих речи[202] и једни и други бићете осуђени од праведнога и непоткупљивог Судије. Онима који говоре да свети нити гледају, нити познају једни друге, него само Њега гледају, свим чулима свецело сједињени са читавим Њим, Он ће овако рећи: „Јесте ли ме познали, људи? Јесте ли видели Моју светлост? Да ли сте Ме примили у себе?Јесте ли познали дејства Духа Мога Светога опитом или не“? Верујем дасе они неће усудити да кажу: „Јесмо, Владико“. Јер, кажу ли то, Он ће им одвратити: „Па како онда, ако сте то искусили, кажете да они који ће Мене у себи имати неће знати једни друге? Ја сам Бог нелажни, Бог истинити, Бог Свети Који у светима обитава. А како обитавам у њима? Као што рекох да сам Ја у Оцу и Отац у Мени, тако су и свети у Мени и Ја у њима. И као што је Отац у Мени и Ја опет у Оцу Своме[203], тако ћу Ја обитавати у свима светима и сви свети обитаваће у Мени“. И ово ће им рећи: „Ако сам Ја, дакле, у светима Својим и свети Моји у Мени, Ја у Оцу Своме и Отац Мој у Мени и као што Мене познаје Отац и Ја познајем Оца, савршено је јасно да и свети познају Мене и Ја свете, а тако и свети треба једни друге да познају и препознају“. А да би се то додатно разјаснило, тако да и неосетљивима буде разумљиво, корисно је да додам и поновим: Христос ће обитавати у свима светима.
11. Када се, дакле, отворе књиге свачије савести, у срцима и савестима грешника наћи ће се, ако ништа друго, умишљеност, или празнословље, јерес, суревњивост, завист или шта слично. А ако не то, онда немар, лењост и то да заповести Божије нису испуњавали свом снагом, откуда проистиче и недостатак љубави према Њему. Зато ће се помрачити очи њихове да не виде[204], те ће се постидети и чути: „Будући да не учинисте једну од најмањих Мојих заповести, него је презресте, Мени не учинисте“[205]. Идите од Мене у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и ангелима његовим[206]. Када се отворе књиге савести светих, пази! Просијаће сада скривени[207] у њима Христос Бог, као што је просијао пре векова из Оца, и свети ће се уподобити Вишњем[208]. Како се то види? Послушај Самога Спаситеља где то каже: Тада ће засијати праведници као сунце[209]. А кога друго Он назива временом или сунцем, ако не Онога за Кога рекосмо да се једини зове Сунцем Правде[210] и Који једини у праведницима свиће и сија? То и напрсни и љубљени Христов ученик разјашњава и каже: Браћо, сада смо чеда Божија, али још се не објави шта ћемо бити[211]. А Павле: Сада познајем делимично, а тада ћу познати, као што и бих познат[212].
Ако су, дакле, свети подобни Богу и Бога ће познати онолико колико је Он њих познао, и као што познаје Отац Сина и Син Оца тако свети треба узајамно и да се гледају и да познају, при чему онда имају да познају једни друге и они који се никада телесно у овоме свету нису видели, како не црвените док говорите и запиткујете и поучавате о ономе што не знате, као да сте се већ обогатили знањем које је изнад нас и као да сте учитељи постављени са висине? Јер као што никада неће моћи Отац дане зна Сина или Син Оца, тако ни свети, поставши усвојењем богови тиме што имају Бога Који у њима пребива, никада неће моћи да не знају једни друге, него ће гледати и сопствену и једни других славу, као Син Очеву и Отац Синовљеву. А шта ће представљати и каква ће бити слава светих? Онаква каква припада Сину Божијем. И то је Он Самим Собом сасвим јасно показао. Јер каже: И Ја славу коју cu Mu дао дадох њима, да једно буду, као Ми што смо једно[213]. Видиш ли како славу коју је пре векова Бог и Отац дао Сину Сам Син дарује светима, и како су сви једно?
Они који, дакле, кажу да свети нити виде, нити знају једни друге,мада пребивају у сазрцању Бога, заиста у тами ходе и нису достигли заједницу или лицезрење [виђење лица Божијег] и познање Бога, па говоре и сведоче о ономе што нити знају, нити су икада видели. Они кажу да ће се свети тада налазити у иступљењу, као и сада, и да ће заборавити и себе саме и оне који су са њима, мислећи, како верујем, или, боље речено, лоше разумевајући оно што стоји у Божанственим Писмима, да су од века светима иста промена и усхићење својствени и сада, и у будућности. Јер када чују да је тамо неки свети, достигавши сазрцање и усхитивши се умом, провео толике и толике дане и ноћи, а да се није сетио баш ничега земаљског, него је, уза све друго, заборавио и само сопствено тело и сав свом душом и свим чулима остајао приљубљен тамошњем, они мисле да ће нешто такво бити и онда, у Царству Небеском, савршено не познајући божанствене тајне Духа и тајне невидљивога Бога, помраченима невидљиве и недокучиве и непознате, као и то да та обузетост ума није својствена савршенима, него неопитним. Јер као што онај који је од рођења у мрклој тамници и који себи осветљава тек слабашном светлошћу светиљке једва тек понешто види, а не зна да напољу постоји сунчева светлост и савршено му је непознато оно што је изван тамнице, при чему мислим на овај видљиви свет и неизрецива дела и творевине Божије, тако и онај који је још у тамници чула овога света, ако се озари макар и најнезнатнијим знањем, о тајнама наше вере стиче тек површну и нејасну представу, ништа не знајући о вечним добрима Божијим и ономе шта ће свети наследити.
14. И као што онога који много година седи у оној тамници без светлости, догоди ли се да се на таваници тамнице начини отвор и да он изненада угледа, колико му отвор дозвољава, чисто небеско светло које никада није видео и нити му је и дошло на ум да таква јарка светлост уопште постоји, сместа обузимају страва и иступљење, па дуго не спушта поглед, задивљен призором који му се у тренутку приказао, тако и онај који се изненада обрео у сазрцању умне светлости, пошто се, разуме се, разрешио од окова страсти и осећања, онима који не виде добро изгледа као да се налази у страви и иступљењу, јер је на себе самога усредоточио [усредсредио] сав ум, дивећи се виђењу и сјају тога што му се указало. И, опет, као што ономе који често и свакодневно подиже поглед ка оном отвору што се управо раширио и све више осветљава тамнички мрак, пошто довољно времена проведе у светлости, навика да је стално гледа поступно умањује велико запрепашћење (а тако и са нама бива када је реч о сунцу, јер када га стално гледамо, не обазиремо се на њега, а да га никада нисмо видели, па нам се изненада укаже, повикали бисмо од изненађења), тако и душа, напредујући постепено, навикнута на посматрање умне светлости, више није потресена великим изненађењем, него бива посвећена у знање да од тога стања и призора постоји и нешто савршеније и узвишеније.
15. Исто тако, као што време које је од рођења заточени провео у тамници наводе тога човека да увиди да се налази у најмрачнијем затвору и да, захваљујући том трачку светлости, схвати да ван њега постоје свакојаке дивоте, а које он не може ваљано ни да представи или замисли, а када изађе из тамнице, он тада види и сву светлост и уједно све што је у њој,замисли тако и онога ко је управо умро за телесне потребе и сав постао туђ свету и трицама које чине све видљиво. Замисли, опет, да је цео овај свет заправо једна најмрачнија тамница, а сунчеву светлост сматрај светлошћу светиљке, а да је изван ње неизрецива, неописива, неприступна, надумна, надсловесна и од сваке светлости виша триипостасна светлост,док је све у тој светлости за оне који се налазе у оној тамници невидљиво и непознато, неисказиво и неистраживо, премда неки и сматрају да уз помоћ Писама то схватају и виде, будући да већина не зна ни да постоји ишта више од тога.
16. Када, дакле, са сваком усрдношћу, вером и чежњом затражимо не да видимо светлост која је ван ове тамнице, нити оно што се налази у тој светлости и у свету (јер нико од оних који то траже није удостојен то да види, нити ће се икада уопште и удостојити), него да на првом месту сачувамо заповести Божије, да се кајемо, тугујемо, смиравамо и чинимо остало што раније поменусмо, тада ће се и нама отворити нешто попут маленог отвора на овој видљивој таваници неба и указаће се његова вишња невештаствена и умна светлост. А када њу угледа, цела душа долази у потпуно иступљење, сва је у ужасу док гледа ново чудо, чудо недокучиво и до тада невиђено, и у њему пребива као да је однесена на небо, отимајући се да тамо пребива и да промишља ту недомисливост, да је гледа дању и ноћу и да отуда свакога дана дознаје да је она невечерња, безгранична и неописива, те зато никако и не жели да се врати у ону тамницу и да поново гледа оно што је у ,њој.
17. Нека ти, дакле, буде јасно да тако изгледа почетак код оних који тек ступају у благочашће и који су се тек предали подвигу врлине. А када човек, не долазећи себи, проведе неко време у оном сазрцању, а да то и не зна, отвара му се да ли небо, да ли око његовога срца, премда бих ја рекао да је пре у питању ово потоње, и од оне светлости у дом његове душе, односно у ту скинију, улази она чудесна и преблистава светлост, осветљујући га, при чему, разуме се, у мери у којој му то природа допушта. А када опет тако проведе време, он постепено почиње да је сматра до те мере блиском, као да је одувек био са њом. И, непрестано њоме осијаван, он, гледајући и умујући и посвећујући се, дознаје чуда над чудима и тајне над тајнама и сазрцања над сазрцањима. А ако то пожели да запише, неће му бити довољно ни хартије ни мастила, а неће, мислим, имати ни времена да о њој све подробно исприповеда. Како би, уосталом, и могао да запише оно што се не може рећи, што је неизразиво и савршено неисказиво? Зато он тада као да пребива у светлости, или боље речено, са светлошћу, и не налази се као у иступљењу, него и самога себе и што је у вези са њим, као и своје ближње види какви јесу, те предсказује и унапред зна да ће, ако се нађе изван те тамнице, а посебно по васкрсењу, тада сагледати и колика је та несносна светлост и добра која око не виде и ухо не чу и на срце човеково не дођоше, а која припреми Бог онима који Га љубе[214], у њој ће му се открити јасније путем светлости која је сада у њему, а која га и просветљава. Јер ми тада нећемо бити лишени способности да познајемо или видимо, него, као што је беседа горе показала, сразмерно осијању и сазрцању светлости и познање и сазрцање Бога, а и наше међусобно препознавање и познавање, биће веће и чистије у неизразивом радовању и весељу у векове векова. То су делатно у старини показали и пророци, а у ново време многи свети, тиме што су по именима звали оне које никада нису видели, препознајући и оне које нису познавали.
18. Они који, дакле, кажу да свети нити познају нити гледају једни друге, нека се овим увере и не испитују непостижно, него нека радије, ако ме послушају, наставе да пазе на себе и да суде себи самима. А ви, који не знате ништа од овога о чему је било речи и који нисте осећањем, знањем и опитом достигли божанско просветљење и сазрцање, како вас не обузима страх да уопште пишете или говорите о таквим стварима? Јер ако за сваку узалудну реч[215] треба да дамо одговор, колико пре ћемо за ово бити испитивани и кажњени као празнослови? Узалудна реч, како би неко могао да помисли, није само она некорисна, него и она коју изговоримо и пре него што испунимо то о чему говоримо и о њеном смислу стекнемо опитно знање. Јер када не презрем доњу славу и не згадим се над њом из све душе као над душегубном и оном која ме лишава горње славе, а другога учим о њој и упућујем га да је се клони, неће ли моја реч бити залудна, неделатна и празна и нећу ли бити осуђен као лажов? И, опет, када благодат Духа не примим у осећању и знању, и кроз њу нити постанем Богом научен[216], нити примим свише реч премудрости и знања, а бестидно тежим томе да испитујем богонадахнута Писма и самоме себи додељујем чин учитеља, користећи се, дакле, само лажним знањем, зар ће Бог то оставити некажњено и неће ли од мене потражити одговор? Разуме се да хоће. А, ако желиш, према ономе што је земно и људско извуци наук и о небеском и божанском. Реци ми, који би се то човек, макар му се због мудрости, знања и познавања закона више од свих дивили и макар био украшен сваком праведношћу и благочашћем, усудио да са судијама заседне као судија, да се и сам назове судијом и да другима издаје законе? А ако то и учини, неће ли га цар лишити части и по строгости закона казнити? О, бестидности! Нико није тако дрзак да презре земаљскога цара и да приграби и присвоји његову част или достојанство, а ти презиреш небескога цара као да је нико и усуђујеш се да без Његовога одобрења и жеље положиш руку на апостолска достојанства? И још се такав надаш да ће ти Владика оставити то некажњено? Јасно је да неће.
19. Али Ти, Господе, даруј нам да Те познамо, да Те се достојно бојимо и да останемо у свештеним Твојим заповестима. Молим вас зато, браћо, престаните са таквим спорењима и похитајте на покајање, сузе и смирење, а уз то и на испуњавање свих осталих заповеди, да бисте очистили своје душе од сваке мрље плоти и духа[217], како бисте у откривењу, опиту и сазрцању и садашња и будућа добра окусили, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим Оцу и Светоме Духу припадају слава, сила, част и поклоњење, сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1Kop. 2,12
  2. Еф. 1,18
  3. Пост. 1,12
  4. Пост. 1, 23
  5. Пост. 1, 26-27
  6. Пост. 1, 28
  7. Пост. 1,28
  8. Мк. 13,37
  9. Пост. 1:27.
  10. Пост. 2, 23
  11. Пост. 2, 4
  12. Пост. 2,7
  13. Пост. 2, 9
  14. Пост. 2,17
  15. Ис. 27,1
  16. Пост. 3, 5.
  17. Пост. 3, 6
  18. Пост. 3, 9
  19. Пост. 3,10
  20. Пост. 3,12
  21. Пост. 3, 24
  22. Пост. 3, 24
  23. Пост. 3,17-18
  24. Пост. 4,35
  25. Пост. 5,24
  26. 2Цар. 2,12
  27. 1Kop. 15, 5
  28. Пост. 6
  29. Пост. 8,2
  30. в. Рим. 1, 25
  31. в. Еф. 4,19
  32. Рим. 11, 32.
  33. Еф. 3, 9
  34. в. Мт. 3,15
  35. 1 Кор. 15, 47-48
  36. 1 Кор. 15, 23
  37. Јевр. 4,15
  38. Јн. 1,12
  39. 1 Кор. 15, 49
  40. в. Мт. 28,2
  41. Јн. 20,19
  42. 2Пт. 1,4
  43. в. Еф. 5, 30
  44. Јн. 1,16; Кол 2, 9
  45. 2Пт. 3,10
  46. Пт. 3,13
  47. Мт. 24,25
  48. Пс. 101, 27-28
  49. 1Kop. 3,13
  50. 2Пт. 3,10
  51. 2Пт. 3,11
  52. 2Пт. 3,14-16
  53. Рим. 8,18-19
  54. в. 1Јн. 3,2
  55. Мт. 13, 43
  56. Рим. 8, 20
  57. Рим. 8, 2
  58. 1Kop. 15,44
  59. Кол. 1,18
  60. 1Кор. 15,51
  61. Пс. 36,29
  62. 1Кор. 15,40
  63. Пс. 103,4
  64. Јевр. 1,14
  65. Мт. 10,28
  66. Мт. 22, 30
  67. 1 Кор. 15, 44
  68. Мт. 22,30
  69. 2Пт. 3,13
  70. Мал. 4, 2; ИНав. 30, 26
  71. Јевр. 12,22
  72. в. ДАп. 7, 5
  73. Мт. 5, 5
  74. 1Кор, 6,17
  75. в. Кол. 1,18
  76. 1Kop. 12,27
  77. в. Јн. 5,17
  78. Гал. 6,2
  79. Лк. 15,6
  80. в. Изл. 14, 6; Пр. 19, 23; Мт. 18,12
  81. в. Гал 6,2
  82. Мт5, 6
  83. в. Пс. 77,25
  84. в. Ис. 26,18
  85. Јевр. 12,23
  86. Лк. 10,20
  87. Јн. 14,20
  88. Јн. 17, 20
  89. Јн. 17,21
  90. Јн. 17,22
  91. Јн. 17,24
  92. Јн. 17,26
  93. в. 2Кор. 3,10
  94. Кол. 3,11, Гал. 3,28
  95. 1Кор. 12,7
  96. 1Кор. 12,11
  97. 1 Кор. 12,12-14
  98. 1 Кор. 12,18-20
  99. 1Кор. 12, 27-28
  100. Еф. 5, 23
  101. Еф. 5,27
  102. Еф. 5, 28-29
  103. Лк. 24, 39
  104. Еф. 5, 32
  105. Еф. 5, 32
  106. Мт. 6,1
  107. Еф. 4,13
  108. 2Кор. 6,16
  109. Мал. 3, 20
  110. 2 Кор. 11, 2
  111. Пс. 44,10
  112. Пс. 44,16-17
  113. Јн. 17,20
  114. Јн. 17, 21
  115. Јн. 17,23
  116. 1Кор. 3,16
  117. Јевр. 12,22-23
  118. Рим. 8,29
  119. 1Сол. 5,5
  120. Еф. 4,13
  121. Рим. 8,29-30
  122. Јевр, 12,23
  123. 2Тим2,19
  124. Мт. 10, 30
  125. Еф. 4,17
  126. Рим. 1,21-22
  127. Мт. 22,1-14
  128. Ис. 40, 22
  129. Ис. 40,28
  130. Јов38, 46
  131. Пс. 103,32
  132. в. 2Тим. 6,15-16
  133. 1Сам. 11,25
  134. 2Кор. 11,31
  135. Пс. 101, 20
  136. Лк. 1,28
  137. 2Кор. 4,6
  138. 2Кор. 4,7
  139. 2Кор. 3,17
  140. Јн. 4,24
  141. Рим. 1,25
  142. Лк. 12, 49
  143. Јн. 6, 56
  144. в. 2Кор. 5,16
  145. Еф. 5,29
  146. в. Еф. 2,14-15.
  147. Јн. 1,29
  148. Ис. 26,18
  149. Лк. 8,21
  150. Јн. 1,14
  151. ДАп. 2,17
  152. Јн. 1,16
  153. 1 Тим. 1,15; 3,1
  154. Мт. 22, 3-14
  155. в. Рим. 8, 28; Мт. 26, 34
  156. Јн. 1,12
  157. 1Пт. 1,19
  158. Лев. 12, 6; Јез. 46,13
  159. Мт. 10, 56
  160. ДАп. 6, 8
  161. Пс. 77,49
  162. 1 Кор. 6,9-10; Кол, 3, 5
  163. в. Тит 3, 9
  164. Јн. 5, 39
  165. в. Еф. 4,14
  166. 2Тим. 2,15
  167. Лк. 9,23
  168. Лк. 14,26
  169. Мт. 10, 39
  170. Мк. 8, 35; Мт. 16, 25
  171. Мт. 5,25, 34
  172. Мт. 6,39-40
  173. Лк. 6, 30
  174. 2Кор. 4,17
  175. Мт. 5, 44; Лк. 6, 27-28
  176. Јк. 2, 20
  177. 2Сол. 2,10
  178. 1 Тим. 1, 3
  179. 2Тим. 4, 78
  180. Јн. 13, 8
  181. в. Сир. 5,12
  182. Пс. 17,10
  183. Мк. 1, 7
  184. Пс. 17,11-12.
  185. Мт. 4,16
  186. 1Тим. 6,16
  187. Пон З. 4,24
  188. ДАп. 1, 7
  189. Мт. 13,11
  190. 1Кор. 2, 9
  191. 2Тим. 2,21
  192. в. 1Пт. 1,12
  193. в. 1Јн. 2,15
  194. Еф. 3,7
  195. 1Тим. 6,20
  196. 1Кор. 8,1
  197. в. Гал. 6, 3
  198. в. Рим. 11, 23; 2Кор. 3,15
  199. 1Кор. 4,10
  200. Еф. 3,10
  201. Мт. 24,29
  202. Мт. 12, 37
  203. Јн. 17,21
  204. Рим. 11, 20; Пс. 68,24
  205. Мт. 25, 45; 5,19
  206. Мт. 25,41
  207. в. Кол. 3, 3
  208. в. Ис. 14,14
  209. Мт. 13,14
  210. Мал. 3, 20
  211. 1Јн. 3,2
  212. 1Кор. 13,12
  213. Јн. 17,22
  214. 1Кор. 2,9
  215. Мт. 12, 36
  216. Јн. 6, 45
  217. 2Кор. 7,1

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *